Химна Византије „Ти Ипермахо“ („Тῇ ὑπερμάχῳ στρατηγῷ“), позната и као „Акатист Пресветој Богородици“ или „Химна Победи“, једна је од најпознатијих песама Византијског царства. Ова песма има дубоко верско и историјско значење, а њено настајање повезано је са догађајима који су угрожавали престоницу Цариград и сам опстанак Византије.
Настала је у 7. веку, за време цара Ираклија (владао 610–641), у тренутку када је Цариград био суочен са озбиљном претњом од стране Авара и Персијанаца. Химна заправо представља почетак Акатиста, први Кондак, прве стихове молитве захвалности Пресветој Богородици:
Теби, Богородице, војвоткињи која се бори за нас, ми, слуге Твоје, узносимо победне и захвалне песме, јер смо се избавили од зала. Но и сада, пошто имаш непобедиву моћ, ослободи нас од свих опасности, да Ти кличемо: Радуј се, Невесто Неневестна!
У првој половини 7. века Византијско царство се суочавало са великим изазовима. Персијско царство Сасанида, вековни непријатељ Византије, покренуло је велике војне походе и освојило важне територије, укључујући Сирију, Палестину и Египат. Цар Ираклије је морао да реорганизује војску и спроведе реформе како би успешно одговорио на ову претњу. Међутим, док се он налазио у војној кампањи на истоку, Цариград је био под опсадом Авара и њихових савезника Словена 626. године.
Опсада Цариграда била је критичан тренутак за Византију. Аварски владар, каган, заједно са славенским трупама и персијским контингентима с друге стране Босфора, покушао је да освоји престоницу. Међутим, захваљујући снажној одбрани коју су предводили патријарх Сергије и војсковођа Бонос, Цариград је одолео нападима. Према предању, патријарх Сергије је организовао литије и молитве. Носио је икону Пресвете Богородице улицама града како би подстакао дух бранилаца и тражио божанску заштиту.
Настанак химне
Након што су непријатељи били поражени, народ Цариграда је у знак захвалности приписао победу заштити Пресвете Богородице. Према хришћанској традицији, она је била сматрана чуваром града и царства, а њена икона често је ношена у процесијама током кризних тренутака. У том контексту настала је химна „Ти Ипермахо“ – песма посвећена Богородици као захвалност за спас Цариграда.
Ауторством химне традиционално се приписује Јеротеју или Георгију Писиду, који је био један од најважнијих византијских песника и теолога тог времена. Међутим, тачно ауторство није у потпуности потврђено. Химна је део дуже песничке композиције познате као „Акатист Пресветој Богородици“. Састоји се од 24 строфе, али се у литургијској пракси често користи само њен рефрен и прва строфа.
Текст и значење
Први стих химне Византије гласи:
„Τῇ ὑπερμάχῳ στρατηγῷ τὰ νικητήρια, ὡς λυτρωθεῖσα τῶν δεινῶν εὐχαριστήρια, ἀναγράφω σοι ἡ πόλις σου Θεοτόκε. Ἀλλ’ ὡς ἔχουσα τὸ κράτος ἀπροσμάχητον, ἐκ παντοίων με κινδύνων ἐλευθέρωσον, ἵνα κράζω σοι: Χαῖρε, Νύμφη ἀνύμφευτε.“
У преводу:
„Теби, Богородице, војвоткињи која се бори за нас, ми, слуге Твоје, узносимо победне и захвалне песме, јер смо се избавили од зала. Но и сада, пошто имаш непобедиву моћ, ослободи нас од свих опасности, да Ти кличемо: Радуј се, Невесто Неневестна!“
Главна тема химне јесте величање Богородице као заштитнице града и народа. Ова песма постала је симбол молитве у тренуцима опасности и израз дубоке побожности византијског народа.
„Ти Ипермахо“ је током векова остала саставни део византијске литургије и духовне традиције. Када су Османлије освојиле Цариград 1453. године, песма је наставила да живи у православним црквама широм Балкана, Русије и источнохришћанског света. Данас се пева током богослужења, посебно у Великом посту и празницима посвећеним Пресветој Богородици.
Химна „Ти Ипермахо“ није само црквена песма већ и симбол вере, духовне борбе и опстанка Византије кроз векове. Њено настајање везано је за један од најдраматичнијих тренутака у византијској историји, када је Цариград био под опсадом, а народ је победу приписао не само војној вештини већ и божанској заштити.
У доба цара Ираклија, који је водио одлучујуће ратове против Персијанаца, ова песма се афирмисала као симбол заштите, победе и неуништиве снаге вере. Њена порука и значај живе и данас у православној традицији. Подсећају на побожност и истрајност византијског народа у суочавању са искушењима историје.
