Стефан Штиљановић био је последњи кнез паштровски, добротвор и српски светитељ. Његово име везује се за бројна племенита дела и велико јунаштво у борби против Турака. На данашњи дан наша Црква слави Светог Стефана Штиљановића.
Стефан Штиљановић је рођен у Паштровићима у другој половини XV века. Био је последњи кнез племена Паштровића. Изабран је на то место у Манастиру Режевићи. Због сукоба са Млечанима, сво имање је оставио својем народу и отишао у далеки Срем.
Столовао је у утврђеном граду Моровићу борећи се са Турцима који су надирали панонском питомином, чувајући јужне границе угарског краљевства. Под налетима турске војске, напушта Моровић, и одводи своје поданике и остали народ у Барању, у град Шиклош. Оданде је бранио земљу и градове од Турака.
После чувене Мохачке битке у Угарској бесни грађански рат и велика глад. Стефан Штиљановић, видевши у каквој су невољи његови поданици, понуди своје одаје бескућницима, одену босе и голе, нахрани гладне. На крају отвори амбаре и подели жито народу на зајам. Наредне године би слаба жетва, дужници наставише да се задужују и нико не имаде ни да се прехрани довољно, а камоли дуг да врати. Кад ово виђе, Стефан сазва на Митровдан своје поданике на брдо Ђунтир, не би ли им некако помогао. “Ако ко рече: ја љубим Бога, а мрзи на брата својега, лажа је; јер који не љуби брата својега, кога види, како може љубити Бога, кога не види? Ја вас, браћо и сестре, данас видим гладне и босе и нек вам је просто дуговање!” Стефан узе признанице, па их баци у ватру, опростивши дугове.
Стефан је умро 1543 године. Сахрањен је на брду Ђунтир изнад Шиклоша. Неколико година касније, када Турци увелико владаше Шиклошем, окупи се неколико виђенијих Срба који одлучише да потајно ископају Стефанов ковчег и повезу га у неки од фрушкогорских манастира. Извадише Стефаново тело из земље и положише у нови кивот.
На одру су лежале нераспаднуте мошти Стефана Штиљановића, са прекрштеним рукама на грудима. Кад то видје, светина паде на колена и многи горко заплакаше што им свеца носе са Ђунтира. Свештеници и калуђери се стадоше молити, а народ целивати мошти. Тако прођоше кроз шест богатих и лепих манастира и дођоше до седмог, убогог и малог Шишатовца.“
Узмичући пред душманима од Паштровића, преко Херцеговине, Босне, Хрватске: Славоније, до Срема и Барање, настави сеобе Стефан Штиљановић и после представљења Господу. Хронике сведоче да су шишатовачки калуђери носили у Великој Сеоби, на измаку века, мошти светог Стефана до Едуна и Ловре, надомак Будима, скривали их под наслагама кожа и вунених простирки, чували у сеоској цркви Успења Пресвете Богородице у Жанкурторану, закопавали под окриљем тмине у жиле столетних липових дебала, урезујући крст на избразданој кори, носили даље на север, остављали у увалама и шпиљама, па их опет враћали, на рукама, певајући и хвалећи Господа, кад мину пошаст турска.”
У току Другог светског рата “Нарочито повереништво НДХ”, однело је из Шишатовца у Загреб богато украшени, позлаћени кивот, скинуло сребрну круну и прстен са леве светитељеве руке, задеравши кожу домалог прста и оставивши мошти светог Стефана Штиљановића, умотане у покриваче, да леже пред престоном иконом Христа Пантократора. После тога мошти светог Стефана Штиљановића су пренесене из Шишатовца у београдску Саборну цркву.
