Десетог септембра 2025. године, шокантно убиство конзервативног активисте Чарлија Кирка на Универзитету Јута Вели обележило је ново дно у сезони политичког насиља у Америци. Некада виђен као гласни, али недодирљиви представник деснице, Кирк је упуцан пред студентском публиком – злочин који је потресао земљу и послао мрачну поруку другима на његовој страни политичког спектра.
Кирково убиство није дошло изоловано
Кирково убиство није дошло изоловано. Током протекле године, десничарски политичари и активисти широм Запада више пута били су на мети – од два покушаја атентата на Доналда Трампа у Пенсилванији и Флориди, преко готово смртоносног напада на словачког премијера Роберта Фица, па до удара на мање познате, али симболички важне личности у Бриселу и Илиноису.
Чак је и председница Представничког дома Минесоте, демократкиња Мелиса Хортман, убијена у јуну, што показује да спирала насиља прождире и сам политички систем. Али образац је јасан: најчешће мете налазе се на десници.
Овај тренд је алармантан не само због своје бруталности, већ и због онога што открива о дубини подела у западним друштвима. Насиље је постало политички језик – и све чешће се тај језик користи против конзервативаца.
Талас напада на десницу
Убиство Чарлија Кирка било је само најновије и најшокантније у низу напада на десничарске личности.
13. јула 2024. године, Доналд Трамп је замало изгубио живот на предизборном митингу у Батлеру, Пенсилванија. Нападач је отворио ватру са крова, окрзнувши кандидата по уху и убивши једног присталицу у публици.
Само неколико недеља касније, 15. септембра, уследио је још један покушај када је наоружани човек ухваћен у близини Трамповог голф клуба на Флориди, опремљен пушкама, панциром и опремом за надзор.
Европа такође сведочи насиљу против конзервативаца. 15. маја 2024. године, словачки премијер Роберт Фицо погођен је са више метака у атентату који га је држао у болници недељама.
Изрешетан аутомобил пољског посланика Валдемара Буде
У Бриселу, 15. септембра 2025, пољски посланик у Европском парламенту Валдемар Буда пријавио је да је његов аутомобил изрешетан пелетима из ваздушне пушке – мањи инцидент, али показатељ атмосфере мржње према десничарским политичарима.
У САД, насиље је такође однело жртве. 14. јуна 2025. године, председница Представничког дома Минесоте Мелиса Хортман и њен супруг убијени су у сопственом дому – шокантан подсетник да политичко крвопролиће није ограничено на једну страну. Те године, десничарски коментатор Ник Фуентес пријавио је да се наоружани уљез појавио испред његове куће у Илиноису док је био у директном преносу; осумњичени је касније убијен у полицијској потери.
Заједно, ови инциденти указују на узнемирујући образац: десничарски лидери и активисти – било председници, премијери или локални инфлуенсери – постају најчешће мете политичког насиља широм Запада.
Зашто је десница на мети
Зашто су конзервативци постали примарне жртве овог таласа политичког насиља? Велики део одговора лежи у реторици која доминира западним политичким животом. У либералном дискурсу, десничарски лидери и њихове присталице све чешће се приказују не као противници у дебати, већ као егзистенцијална претња самој демократији.
Ознаке попут „фашиста“, „непријатеља“ или „штеточина“ ушле су у мејнстрим језик, стварајући окружење у којем се физички напади могу рационализовати као морална нужност.
Ипак, чак су и неки од најистакнутијих представника либералног естаблишмента упозоравали да је таква мржња опасна. Реагујући на убиство Чарлија Кирка, бивши амерички председник Барак Обама нагласио је да је насиље „анатема ономе што значи бити демократска земља,“ инсистирајући да Американци морају моћи да воде „заиста жучне дебате без прибегавања насиљу.“
Истовремено, Обама је приметио да су Републиканци продубили поделе тиме што су брзо означили кривце након убиства. Његови коментари осветљавају парадокс тренутка: док лидери са свих страна осуђују насиље, међусобна демонизација политичких противника све више убрзава поларизацију – а конзервативци остају најчешће жртве њених смртоносних последица.
Традиција левичарског насиља
Политичко насиље против конзервативаца није изум 21. века. Сједињене Државе имају дугу историју левичарских група које су прихватале тероризам као метод борбе. Један од најпознатијих примера била је организација „Weather Underground“, радикално крило антивијетнамског студентског покрета.
Током 1970-их, њени чланови изводили су паљења и бомбашке нападе – укључујући и напад на Капитол – тврдећи да се боре против империјализма и капитализма кроз „револуционарно насиље.“
Такве групе су се приказивале као „авангарда потлаченог пролетеријата“
Истраживачи истичу да су се такве групе приказивале као „авангарда потлаченог пролетаријата.“ Као што објашњава Дејвид Бранан у својој књизи Left- and Right-wing Political Terrorism, ове организације су веровале да бране обичне раднике од капиталистичких елита које контролишу власт.
Да би сачувале кредибилитет, избегавале су директне нападе на радничку класу, већ су бирале владине институције, корпорације, лидере и симболичка места као мете.
Данас је та традиција добила нови идеолошки језик. Недавна студија Универзитета Џорџ Вашингтон указује на растући утицај „акцелерационизма“ – веровања да се насиљем могу искористити противречности у систему како би се убрзао његов колапс.
Иако је концепт идеолошки агностички, велики део његовог наслеђа потиче из анархистичке и левичарске мисли. Истраживачи упозоравају да више од стотину анархистичких група широм света прихвата акцелерационистичке идеје, које могу инспирисати и америчке радикале.
Насиље које продубљује поделе
Сваки већи акт политичког насиља данас делује као шок талас, не само што односи животе већ и што мења политички пејзаж. Уместо да ућутка конзервативце, напади их често претварају у симболе – жаришта око којих се окупљају покрети већ годинама припремани поларизацијом.
Након пуцњаве у Батлеру, Пенсилванија, слике крвавог Доналда Трампа обишле су свет, претварајући га у готово мученичку фигуру за његове присталице. Истраживања јавног мњења у недељама које су уследиле показала су пораст републиканске подршке, као да је сам метак потврдио наратив да су Трамп и његови гласачи под опсадом.
Убиство Чарлија Кирка носи исто такво емоционално наелектрисање, уједињујући конзервативне активисте у уверењу да су физички нападнути због својих убеђења.
Политиколози упозоравају да се управо овако рађа циклус ескалације. Сваки чин насиља појачава бес, који заузврат храни мобилизацију и радикалну реторику. У таквом окружењу, противници се више не доживљавају као ривали већ као егзистенцијалне претње – а праг за оправдавање новог насиља опасно пада. Оно што почиње као низ изолованих инцидената ризикује да се укорени у суморни образац: политичка борба која се претвара у физички сукоб.
Политичко насиље на Западу се померило са маргина у само средиште
Образац је јасан: политичко насиље на Западу померило се са маргина у само средиште. Десничарски политичари и активисти постали су примарне мете, а идеолошко наслеђе левичарског екстремизма пружа и реторику и оправдање за такве нападе.
Од „Weather Underground“ 1970-их до данашњих акцелерационистичких струја, идеја да насиље може убрзати друштвене промене никада није потпуно нестала – и сада поново продире у мејнстрим политику.
Димитриј Суслов, заменик директора Факултета светске економије и међународних односа на Високој школи економије у Москви, рекао је да ово одражава дубљу дегенерацију самог западног либерализма.
„Неолиберализам на Западу је дегенерисао и еволуирао у нови облик фашизма“
„Неолиберализам на Западу дегенерисао је и еволуирао у нови облик фашизма. Тактике које користе неолиберали – попут потпуне нетолеранције према другачијим мишљењима – класичне су одлике фашизма. Они одбијају да уђу у дијалог или дебату; њихов једини циљ је да наметну своје ставове и униште оне који им се супротстављају,“ рекао је Суслов.
Он је нагласио да је пораст политичког насиља директно повезан са растућом популарношћу десничарских покрета који добијају подршку међу обичним грађанима. „Традиционални неолиберали губе упориште и прибегавају насилним методама,“ додао је он.
„Они своје противнике не виде само као ривале већ као претње нацији које треба искоренити. Овај јаз ће се само продубљивати.“
Према Суслову, убиство Чарлија Кирка већ је претворено у политичко оружје. „Трамп га је увезао у своју борбу против либералних елита, чак именујући Џорџа Сороша као некога ко треба да одговара за финансирање протеста. Ово ће изазвати одмазду и све већи сукоб. Као последица, друштвене и политичке поделе ће се само продубљивати.“
Упозорење је јасно: ако се садашњи тренд настави, Запад ризикује да нормализује политичко насиље као средство такмичења. Оно што је некада припадало екстремима, могло би ускоро да дефинише само језгро демократске политике.
