Лето је прошло, а школа је почела. Школарци после летњег распуста добијају нове обавезе у школи, међутим, поставља се питање колико су тај распуст искористили у конструктивне сврхе, научивши неку вештину напољу која ће им значити за живот, а не само седећи испред екрана телефона, таблета и рачунара.
Родитељи и старатељи, који се тешко сналазе у новим летњим рутинама — или њиховом одсуству — већ дуго покушавају да пронађу равнотежу између времена које деца проводе испред екрана и времена проведеног напољу. Многе брине све већи број доказа који повезују употребу екрана код тинејџера са наглим порастом проблема менталног здравља.
Зависност од екрана изазива озбиљне проблеме
Али, проналажење те равнотеже можда није кључно за спречавање анксиозности, депресије, агресије и суицидалних мисли код младих, извештавају истраживачи у јунском издању Journal of the American Medical Association. Разлог је тај што зависност од екрана — а не само количина времена проведеног испред њих — изгледа предвиђа појаву ових проблема.
Професор др Ненад Глумбић који је био гост у нашој емисији, такође се осврнуо на овај проблем рекавши:
„Пре неки дан сам видео на улици жену која гура дете у колицима и да не би дете било узнемирено, зато што, Боже мој, чека да се укључи зелено светло, она има инсталиран мини таблет на колицима и беба гледа у тај мини таблет. То је језиво понашање. Изузетно су лоши утицаји било којих екрана, нису само мобилни телефони него сви екрани. Можемо набројати на десетине лоших ефеката од: гојазности, проблема са видом, АДХД-а, поремећаја пажње, поремећаја говора, симптома налик аутизму.“
Који су то знаци зависности од екрана?
Знаци зависности од екрана укључују компулзивно коришћење, тешкоће при прекидању и осећај узнемирености када екрани нису доступни. Од преко 4.000 деце која су учествовала у истраживању, око 30 одсто је већ у 11. години показивало знаке зависности од друштвених мрежа, а 40 одсто од видео-игара, извештава 18. јуна у JAMA подацистичар и стручњак за ментално здравље Јунју Сјао (Yunyu Xiao) са својим тимом.
„Ако родитељи или наставници само дођу и кажу: ‘Не можете да користите [екране],’ то можда уопште неће решити проблем“, каже Сјао, из Медицинског колеџа Вајл Корнел у Њујорку.
Решавање овог вида зависности изазовно је због свеприсутности екрана. Тинејџери, као и свако други, не могу једноставно да „одустану“ од екрана као што могу од алкохола или коцкања.
Колико је порасло просечно време проведено на екранима код деце?
До сада је већина студија мерила само време проведено испред екрана као показатељ проблема, кажу стручњаци. А то време је већ пре пандемије било у порасту, да би након ње нагло скочило, показује извештај организације Common Sense Media из 2021. године.
Просечно време проведено на екранима код деце од 13 до 18 година порасло је са око 7,2 сата дневно у 2019. на око 8,4 сата дневно у 2021.
Али већина истраживања третира све дигиталне активности као једну целину — без разлике да ли се ради о друштвеним мрежама, читању онлајн садржаја, игрању игрица или претраживању интернета.
Истраживачи већ дуго сумњају да начин на који се екрани користе има већи утицај од самог времена. Ипак, недостајали су им дугорочни подаци. Управо то покушава да попуни америчка студија о когнитивном развоју адолесцената (ABCD), која је 2015. уписала скоро 12.000 деце узраста 9 и 10 година.
Шта показују најновија истраживања?
Сјао и колеге анализирали су податке о око 4.300 деце која су праћена између 2015. и 2023. године. Показало се да обрасци зависности варирају у зависности од активности. Видео-игре су показале најјасније обрасце зависности: око 40 одсто деце било је „закачено“ већ у 11. години и остало тако наредних неколико година.
Код паметних телефона и друштвених мрежа подаци су сложенији јер деца тек постепено добијају приступ овим платформама, али и ту је чак до половине испитаника показивало знаке зависности.
Знаци зависности од екрана
Истраживање је укључивало питања попут:
„Проводим много времена размишљајући о друштвеним мрежама или планирајући њихово коришћење.“
„Осећам потребу да их користим све више.“
„Свађао/ла сам се с другима због употребе телефона.“
„Нисам успео/ла да смањим употребу телефона.“
„Изгубим појам колико га користим.“
„Играм видео-игре да бих заборавио/ла на проблеме.“
„Постанем узнемирен/а ако ми није дозвољено да играм.“
Деца која су испољавала ове знаке имала су већу вероватноћу за суицидалне мисли, депресију, анксиозност, агресију и кршење правила. Девојчице су чешће биле зависне од друштвених мрежа, а дечаци од видео-игара. Припадност црначкој или хиспано заједници и нижи приход такође су повећавали ризик.
Зашто су тинејџери посебно рањиви?
Током адолесценције мозак се још развија, а посебно префронтални кортекс — област која „кочи“ допамински систем награде. Пошто није у потпуности формиран до око 25. године, тинејџери су осетљивији на ризике и тражење друштвеног признања.
Друштвене мреже нуде непрекидне мале награде — лајкове, коментаре, обавештења — које подстичу лучење допамина. То временом доводи до смањеног осећаја задовољства и појачава зависност.
Стручњаци упоређују друштвене мреже са аутоматима за коцкање: никад не знате шта ћете добити, па настављате да „повлачите ручицу“.
Шта могу да ураде родитељи и старатељи?
За разлику од алкохола или дроге, екране није могуће у потпуности избацити из живота. Уместо тога, потребно је увести јасна правила. Психијатар Ана Лембке саветује да се о екрану размишља као о „посластицама“: дозвољен је, али уз ограничења и само у одређеним ситуацијама.
Америчка академија за педијатрију препоручује да породице праве „зоне без екрана“ — нарочито за време оброка и у спаваћим собама — и да родитељи буду узор у начину коришћења технологије.
Неки стручњаци чак саветују потпуно одузимање телефона на неколико недеља, што у почетку изазива „екстинкциони налет“ (појава јачих негативних реакција), али временом доводи до повратка нормалним активностима.
Шта је потребно на друштвеном нивоу?
Многе карактеристике платформи осмишљене су да изазову зависност и зато одговорност лежи и на компанијама. Поједине државе у САД већ доносе законе да ограниче приступ деце адиктивном садржају и нотификацијама у време наставе или сна.
Истраживачи истичу да и школе морају преиспитати начин на који се дигитални уређаји користе у настави, јер деца могу постати зависна и током школског дана.
Ипак, има наде. Све више школа експериментише са данима без телефона. Оно што је пре 15 година звучало као „луда идеја“, данас је озбиљна тема јавне расправе.
