Иако је много остало заувек изгубљено у бурној и турбулентној историји српског народа, запис песме „Орао се вијаше над градом Смедеревом“ је ипак опстао. Зна се чак и тачан датум његовог настанка – 1. јун 1492. године!
Већина српских антрополога и културолога слаже се да најстарије српске народне песме потичу још из времена насељавања Словена на ове просторе. Ипак, мало тога је сачувано, па данас само можемо да нагађамо како су оне звучале.
Прва српска народна песма која је одолела зубу времена и опстала до данашњих дана је песма „Орао се вијаше над градом Смедеревом“.
Реч је о најстаријој записаној српској народној песми. Записао ју је Рођери де Паћијенца у градићу Ђоја дел Коле, који се налази између Барија и Таранта, 1. јуна 1492. године, и она гласи овако:
Орао се вијаше над градом Смедеревом.
Ниткоре не ћаше с њиме говорити,
Него Јанко војвода говораше из тамнице:
„Молим ти се, орле, сиди мало ниже
(Сиди мало ниже) да с тобоме проговору.
Богом те брата јимају, пођи до смедеревске господе
Да с’ моле славному деспоту да м’ отпусти
(Да м’ отпусти) из тамнице смедеревске.
И ако ми Бог поможе и славни деспот пусти
из тамнице смедеревске,
Ја те ћу напитати чрвене крвце турешке,
Белога тела витешкога.
Сматра се да је „Јанко војвода“, који се помиње у овој песми, заправо Јанош Хуњади, чувени мађарски војсковођа, капетан Београда средином 15. века и отац Матије Корвина, једног од најпознатијих мађарских краљева.
