Радомир Уљаревић је књижевник, есејиста, уредник, један од најважнијих савремених аутора региона и, што је за овај контекст важно, један од кључних стваралаца црногорског фестивалског идентитета. Од оснивања манифестације ”Трг пјесника”, као темељног сегмента ”Града театра”, па до фестивала ”Трг од ћирилице” у Херцег Новом, ”Ауто(р) на корзу” у Никшићу до идејне иницијативе и организације фестивала ”Ћирилицом” — који улази у девету годину постојања — Уљаревић је обликовао културни пејзаж Будве и шире.
Радомир Уљаревић припада генерацији аутора који су истовремено градили властити пјеснички идентитет, и културни простор у којем је он могао да живи. Неки његови сарадници тврде да је у исто време Будванин колико је грађанин Никшића.
Радомир Уљаревић је објавио више од двадесет књига поезије и књигу прича. О стваралаштву Радомира Уљаревића одржана су два симпозијума и објављене су двије књиге са радовима најважнијих књижевних критичара и теортичара књижевности. Дебитовао је почетком осамдесетих година, а прву велику награду — Награду Удружења књижевника Црне Горе за најбољу књигу објављену у Црној Гори — добија као млади пјесник давне 1981. године. Слиједи низ награда за поезију, медју којима и ”Змајева награда”, као и награде за прозу ”Светозар Ћоровић” и ”Бранко Ћопић”. Уљаревић је засада једини добитник ових награда из Црне Горе.
Као главни уредник књижевног програма фестивала ”Ћирилицом”, у име Удружења издавача и књижара Црне Горе, у фокусу има независност духа, сувереност израза и отворени културни дијалог.
Радомир Уљаревић се управо вратио са фестивала Струшке вечери поезије, на ком је он још од осамдесетих година радо виђен гост, и у разговору за Вијести, говори о значају фестивала, политици и култури, гостима, премијерама и визији будућности једне од најзначајнијих културних манифестација на црногорском приморју фестивала ”Ћирилицом”.
Господине Уљаревићу, шта Вас је 1987. мотивисало да оснујете Град театар и Трг пјесника у, након земљотреса обновљеном Старом граду Будве — и како сте видјели улогу културе у тадашњој трансформацији простора и друштва?
– Оснивач Града театра је општина Будва, то је био ауторски пројекат Љубише Ристића. Ја сам стицајем околности био један од иницијатора тог пројекта, у оквиру ког је настао Трг пјесника, у Старом граду Будва, који је након земљотреса био једна велика рушевина, а чија обнова је започела с писцима, глумцима и сликарима. Трг пјесника сматрам својим ауторским пројектом јер је првобитна концепција пјесничких наступа на отвореном имала јасан ауторски печат. Но читав пројекат Града театра и Трга пјесника као отворених програма био је у супротности са затвореном државом и заробљеним друштвом у оквиру једнопартијског система. У том смислу нова култура коју је представљао Град театар и Трг пјесника је одиста имала покретачку улогу јер је симболички представљала алтернативу соцреалистичком концепту строго контролисаног културног простора. Појавом Града театра и Трга пјесника десило се нешто јако озбиљно, и тога су сви били свјесни, и власт је била свјесна да је то најава текстонског поремећаја који ће у виду антибирократске револуције промијенити и саму власт. Но, као што то увијек бива, ти процеси се суочавају са повратном енергијом која тежи да поново успостави срушени поредак, и у тој тежњи увијек дјелимично успијева. Ми те процесе јасно видимо на примјеру друштвених промјена у ЦГ, које попут клатна, иду час на једну, час на другу страну. Е у тим процесима је драгоцјена улога културе која би требало да неодступно истрајава на својој изворној мисији, те да се не прилагођава том клатну, али у нашем случају, нажалост, култура се прилагођава дневнополитичким захтјевима. То бива захваљујући онима који су на челу институција културе, а који су најчешће стварне штеточине у култури, јер немају снаге да се одупру површности и осредњости. А истинска култура може да опстане само као слободна тачка отпора.
Као један од оснивача фестивала ”Ћирилицом”, који је реализован у сарадњи с Народном библиотеком Мирослав Лукетић из Будве, шта је била покретачка идеја иза тог пројекта? Како бисте одговорили критичарима који га називају увозним производом?
– Ако је ћирилично писмо увозни производ, онда су ти критичари у праву. Али они заборављају да је ћирилично писмо крајњеугаони камен на ком је настала Цнра Гора, и очување ћирилице исто је што и очување Црне Горе, за које се само декларативно залажу они који су против ћириличног писма, налазећи да је оно анахроно и политички некоректно. Таква политичка стигматизација ћирилице води директно у аутошовинизам који се храни национализмом. Покретачка идеја фестивала Ћирилицом је била у жељи да покушамо да отклонимо стигматизацију показујући како је ћирилично писмо, као и свако друго писмо само систем знакова који се користи за представљање језика у писаној форми, и да једнако као и свако друго писмо испуњава своју функцију. При томе ваља имати на уму да је Црна Гора утемељена на ћирилици, те према томе одрицање од ћирилице је одрицање од идентитета, а алтернатива је пропали глобалистички конструкт који има за циљ стварање новог човјека, којему је најмање свето оно што је најсветије.
У којој мјери су некадашњи Трг пјесника и данашњи фестивал ”Ћирилицом” Ваш одговор на потребу за слободним простором културе у Црној Гори и региону — простором гдје се не пита за пожељне и непожељне ауторе?
– Фестивал ”Ћирилицом”, као што је то својевремено био и Трг пјесника, одговор је на затварање културе у национални атар, одговор на културну политику која је својевремено промовисала аутистични, затворени црногорски културни простор, налазећи да су утицаји крајње опасни за друштво, а сва опасност се састоји управо у том аутизму из кога никако да се отргнемо. Отуда и потреба да се одрекенемо тих вриједности, и да неке нове конструкте прихватимо као замјену за њих. Основна концепија нашег Фестивала подразумијева да нема забрањених тема ни забрањених аутора, да нема пожељних и непожељних, да сви могу равноправно да износе своје мишљење, или да представљају своја умјетничка остварења, без политичке арбитраже, која кад год се појави иза кулиса наноси огромну штету културним иницијативама које су тако крхке да би се носиле са политичком агресијом. У малограђанској свијести политичких пигмеја заувијек ће постојати они који су непожељни, а то су по правилу сви који слободно исказују своје ставове и мишљења. Неки политичари имају свијест о важности културе, за разлику од оних који презиру културу, а који су заправо духовни инвалиди, и који заслужују дубок презир.
Ви тврдите да одбијате сваку политику која се фестивалском програму покушава приписати. Како се носите са политичким притисцима или покушајима етикетирања, и зашто је важно да култура остане независна?
– Па ако култура није независна, она престаје да буде култура, она само то фингира. Она се мора изборити за независност, мора се изборити са политичким притисцима, мада се са етикетирањима не може изборити, јер то су најнижи ударци којима су опремљени они који имају задатак да културу затру, а етикетрања приписују недостатке фестивалским програмима по њиховој мјери и знању, односно незнању. Политика би требало да се окане болесне потребе да контролише све у култури, а да се у реалном простору њеног дјеловања догађају толика непочинства. Кажем требало би, јер то је предуслов демократског начина функционисања сваког друштва. Али ми смо далеко од демократије хиљадама миља. И зато морамо изграђивати свијест о култури, како рекосмо, као о слободној тачки отпора.
< ”Ћирилицом” се често погрешно интерпретира као фестивал једног језика или народа, а Ви га браните као плуралан и европски културни концепт. Да ли је такав приступ данас потребан више него икада? – Таква интерпретација фестивала ”Ћирилицом” је у пуној сурпотности са оним што тај пројекат представља. Ако је неки фестивал пројекат једног језика, не значи да је и пројекат једног народа. Ако постоји мултикултурални пројект онда је то у пуном значењу тог појма фестивал ”Ћирилицом”, који јесте европски више од неких пројеката које нам Европа нуди као обрасце мултикултуралности. Или које нам у име Европе нуде неки овдашњи политички инструментализовани појединци који на сва звона телале о томе да је ћирилица изашла из моде, и да је треба сачувати као артефакт, али не и користити је. Фестивал ”Ћирилицом” је по свему, у најбољем значењу тог појма, европски пројекат, јер се залаже за темељне европске вриједности у које спада и очување писама која представљају културну баштину првог реда. И ја не браним тај пројекат, он се брани сам својом концепцијом. Али као што се фашизам прикрива испод маске антифашизма, тако се антиевропске иницијативе скривају машући такозваним европским вриједностима. Колико дневна политика утиче на квалитет културних манифестација у Црној Гори? Може ли култура уопште да се одбрани од инструментализације у данашњем друштву? – Дневна политика пресудно утиче на квалитет културних манифестација у Црној Гори. Политичари никако да се ограниче на оно што је њихов посао, већ желе да раде и туђи посао вјерујући да тај посао раде боље од културних посленика. Политичари се заправо спорадично занимају за културу, тек да покажу моћ коју демонстрирају на начин што ће блокирати пројекат, за који ко зна из којих баналних разлога, нису заинтересовани, у том смилу ми живимо у преполитичком друштву. Култура је само сметња, и они се чуде зашто мора да се издваја и онако мизеран новац из буџета за културу. У неким општинама у Црној Гори, углавном на сјеверу, да срамота буде што већа, за попуну књига у градским библиотекама издваја се годишње по неколико хиљада, колико неки појединци издвајају за личне библиотеке. И онда се чудимо зашто се људи исељавају из тих општина. Како се фестивалски програм брани од популизма с једне стране и елитизма с друге? Шта је Ваша мјера равнотеже између дубине садржаја и отворености према широј публици? – Популизам и висока култура не иду руку под руку. Популизам иде уз супкултуру. Као што и публика одабира садржаје које ће да посјети, тако и организатори годинама пажљиво одабирају публику, ма како то парадоксално звучало – публика се заправо одабира уз помоћ садржаја који им се нуде. Публика се његује тако што се неће повлађивати укусима оних који прате нискожанровска остварења. Програми морају бити отворени према широј публици али не и према оној публици која не може да конзумира те, како кажете, дубље садржаје. Зато се нипошто не смију правити програми који унапријед рачунају на публику, и то не смије бити критеријум. Ове године публика ће имати прилику да види четири представе, међу којима су премијере: ”Површко”, прича о будванском гусари и владару и ”Богојављење”, по дјелу Матије Бећковића. Који су критеријуми за одабир ових представа и какву поруку оне носе? – И позоришни сегмент Фестивала ”Ћирилицом”има своје критерије који комуницирају са публиком, али не повлађују публици. О томе свједоче представе које су биране према темама везаним за домицилну баштину и слично, уз сав ризик који подразумијева рад са новим драмским текстовима. Наиме, увијек је лакше радити представе по текстовима који су раније извођени, и за чије постављање на сцену већ постоје неки књучеви, по текстовима великих афирмисаних аутора, класика драмске књижевности. Фестивал који жели да буде самосвој и аутентичан, и који не страхује од експеримента, него се креативно бави тим захтјевним новим текстовима, испуњава своју функцију. Тако ни драмски програм не удовољава публици бирајући већ провјерене теме и драмске предлошке, већ креативно истражује афирмише оне духовне вриједности које нам ваља памтити и чувати – отуда и мото фестивала: ”Ћирилица памти – Будва чува”! Драмски програм фестивала ”Ћирилицом”истражује у том простору а за то истраживање је неопходна иновативност и ентузијазам који захтијева пуну посвећеност. И то даје резултат. Они фестивали који су се институционализовали морају да плаћају високу цијену јер не могу да слободно функционишу, и у том смислу је спасоносна форма повезивања институција и невладиних организација, што је једна од препорука кад је ријеч о европским пројектима. Тако су Библиотека и Удружење, у складу са европским препорукама о сарадњи владиног и невладиног сектора, створили најбољи могући амбијент за реализацију овако комплексног фестивала. Гост на Фестивалу ”Ћирилицом”, ове године је и велики француски пјесник Жан Пјер Симеон, прошлогодишњи добитник Златног вијенца Струшких вечери поезије, један је од најважнијих савремених француских пјесника, аутор Поетике отпора. Ви сте се управо вратили са фестивала Струшке вечери поезије, који је најбољи примјер фестивала отвореног према свјетској књижевности и ангажованом духу поезије. Шта гостовање Жан Пјер Симеона симболично значи за црногорску културну сцену, и какву поруку шаље домаћој публици и писцима? – На фестивалу ”Ћирилицом”, публика је имала прилику да упозна низ великих домаћих и страних писаца, као што су Милован Данојлић, Олга Токарчук, Лав Данилкин, Елка Њаголова и др. Није ријеч о популарној или о масовној култури, већ о високој култури која подразумијева размјену са културама које су значајне на свјетском нивоу. За сваку културу, па и за нашу, требало би да је од нарочите важности таква сарадња и размјена која претпоставља упознавање са највишим културним обрасцима и стандардима које представљају личности свјетског формата, каквау личност несумњиво представља и наш овогодишњи гост Жан Пјер Симеон, уредник у Галимару, добиник Златног вијенца Струшких вечери поезије… Личности попут Жан Пјер Симеона, које учествују на програмима у ЦГ, постају на неки начин саставни дио наше културе, не само што ће под њиховим утицајем да се додатно преобликују овдашњи културни обрасци, већ се успоставља други стандард, европски и свјетски, који и нас обавезује, и та интеракција несумњиво доводи до важног помака кад је ријеч о стандардима. Струшке вечери поезије су један о оних фестивала који ни у једном дијелу не повлађује тој популарној култури која гута све око себе као пожар, и на примјеру тог фестивала се види да ко одоли изазовима масовне културе, може да рачуна са оном публиком која није само публика већ истовремено важан дио програма. Планирана је и додјела награде ”Свети Стефан Штиљановић”, као и програм поводом 50 година од смрти Иве Андрића. Како су те теме позициониране у оквиру ширег културног дијалога који фестивал нуди? – Ми смо већ поводом првог издања Фестивала установили награду која носи име једног од највећих Паштровића Светог Стефана Штиљановића. Култ Светог Стефана Штиљановића се, нажалост, више његује у неким другим крајевима него у Црној Гори, и ми смо, додјељујући ову награду (ове године по девети пут), у складу са културом памћења, која стоји у основи програмских начела фестивала ”Ћирилицом”, обновили и обнављамо сјећање на ову, по свему, изузетну личност, о којој смо много сазнали тек кроз бесједе добитника ове награде, јер су се сви они потрудили да истраже и изуче живот великог светитеља. Наредне године, поводом десетогодишњице фестивала ”Ћирилицом”, намјеравамо да организујемо симпозијум о животу и дјелу овог светитеља. И Паштровићи и Црна Гора би тиме одужили не мали дуг према једној од својих најважнијих личности у читавој историји. Који су, по Вашем мишљењу, најважнији сегменти овогодишњег програма које публика никако не би смјела да пропусти? – Нама су сви сегменти једнако важни. Фестивал ”Ћирилицом” ми смо конципирали тако да се сви садржаји повезују и чине цјелину, као у каквом мозаику, у ком сваки каменчић има своју незамјењиву улогу. Никад не знам шта бих прије препоручио, књижевне програме, представљања књига, драмске представе, округле столове, расправе о појединим темама… све су то дијелови цјелине, у функцији те цјелине која подразумијева главну мисију. Та мисија својим магнетизмом окупља појединачне сегменте, и нити један програм никако не би смио да буде изостављен, нити да буде фаворизован у односу на неки други. Неки програми су, природно, комплекснији за организацију, и занимљивији публици, али ни програми који немају бројну публику нису мање важни, и управо је њихова специфична тежина кадкад већа него кад је ријеч о оним који се чине важнијим. Како видите будућност фестивала ”Ћирилицом”? Има ли амбиција да прерасте локални контекст и постане регионални културни центар окупљања? – Мислим да је фестивал ”Ћирилицом” увелико већ превазишао локални контекст, и да је стекао доборо јавно име, и у Црној Гори и у региону, и да је будућност Фестивала неупитна, уз пажљиву бригу да се сачува постојећа концепција. Град који има таквав Фестивал у оквиру своје културне понуде не треба да брине о будућности кад је ријеч о култури, али мора да брине о условима и контексту у којем ваља реализовати програм фестивала. У том смислу у Будви постоји јасна свијест и опредијељеност за високу културу, и једино то гарантује развој те културе. Будва баштини ту фестивалску традицију у којој се лако препознаје оно што не припада тој високој култури, и што не може да постоји паралелно са њом. Фестивал Ћирилицом је основан у оним тешким временима кад се отворено у ЦГ успостављао калајевски однос према ћирилици, само још перфиднији и опаснији, јер није било званичне забране ћирилице, али зато је створена атмосфера у којој се забрана подразумијевала, а посијан је страх од практиковања ћириличног писма. Фестивал ”Ћирилицом” је растјерао тај страх, и то се памти. ”Будва памти – ћирилица чува”! Као главни уредник књижевног програма фестивала испред Удружења издавача и књижара Црне Горе, како конципирате књижевне вечери и како се одлучује ко ће говорити и које ће књиге бити представљене? – Фестивал ”Ћирилицом” ја доживљавам као ауторски пројекат, који ове године по девети пут реализује заједно Библиотека и Удружење издавача и књижара Црне Горе, и ја као главни уредник овог Фестивала, бринући о укупној концепцији Фестивала, знам да бринем и о томе да се природно уклапају сви сегменти Фестивала, и да исто тако природно произлазе један из другог, и да укупна концепција подразумијева појединачне програме, и да сами програми намећу главне актере који ће гарантовати успјех сваког појединачног програма. Слагање тих различитих елемената у једну фестивалску цјелину својеврсна је режија за које је осјећање мјере од пресудне важности. Ваш књижевни рад — поезија, проза, есеји — нераскидиво је повезан с Вашом културном праксом. Како се те двије линије преплићу у фестивалској визији коју обликујете већ скоро четири деценије? – Свој књижевни рад држим по страни. Посвећеност другим пословима, издавачким, фестивалским, организационим, умногоме је на штету књижевног, јер узима превише времена, и ја сам све вријеме распет између времена које од мене ишту различити послови, како књижевни, тако и они ванкњижевни, и та прерасподјела времена, и борба за вријеме, је дио моје свакодневице. И оно вријеме проведено на осмишљавању фестивалских програма сматрам изгубљеним временом, али изгубљеним на најбољи могући начин. Сад ви видите да ли је то вријеме изгубљено!
