Хришћанска породица је светиња. Она је икона заједнице Бога и човека, место где се љубав, поштовање и жртвена брига прожимају у свакодневном животу. Апостол Павле учи: „Мужеви, љубите своје жене као што је и Христос заволео Цркву и самога себе предао за њу“ (Еф. 5,25). Ова реч Божија поставља јасан темељ брака: љубав која се жртвује за другога, а не љубав која доминира, понижава или повређује.
Породично насиље је грех који разара брак и душу
Породично насиље је неприхватљиво, тешко кршење заповести љубави и грех који разара и брак и душу. Оно није приватна ствар у коју се не треба мешати, него зло које угрожава живот, достојанство и духовно здравље човека. Свако насиље у породици, било физичко, психичко, економско или духовно, супротно је Јеванђељу Христовом.
Ово се подједнако односи на случајеве када муж малтретира жену, жена мужа, родитељи децу или деца родитеље. Оправдања за породично насиље нема. Починилац не може бити „изазван“ нити његово насиље икада може бити оправдано понашањем жртве. Они који ћутећи прикривају починиоца постају саучесници у његовом греху и деле одговорност за патњу жртве.
Трпљење зла није хришћанска врлина када оно уништава живот
Христос нас је научио да љубав подразумева заштиту слабог и разобличавање неправде. Жртва насиља има право на заштиту и помоћ. Обраћање полицији, социјалним службама или организацијама за помоћ није неповерење у Бога, већ мудрост и одговорност.
Починилац насиља мора бити заустављен. Његово привођење правди није освета, већ прилика да се суочи са својим грехом и да се покаје. Црква стоји уз жртве. Свештеник, духовник или заједница верних треба да буду место подршке, молитве и охрабрења. Охрабрујем све жртве породичног насиља да се обрате надлежним државним институцијама ради заштите, како би зло било заустављено и правда задовољена.
Хришћанска породица није место страха, него место мира
Хришћанска породица није место страха, него место мира. Где је насиље, ту је нарушена слика Божија у човеку. Заустављање насиља и лечење последица нису разарање породице, већ једини пут ка њеном истинском исцељењу.
Нека нам пред очима увек буде лик Христа, који „не ломи преломљену трску и не гаси тињави фитиљ“ (Мт. 12,20) – Он подиже, исцељује и враћа достојанство свакоме. Нека свака хришћанска кућа буде место где се љубав, а не страх, шири из дана у дан.
Аутор: Отац Дејан Крстић
