Исто као љубав или музика, шах има моћ да чини људе срећним. Многи познати писци су писали о шаху повезујући га са уметношћу, али и са игром и науком. Сви они који играју и воле шах сложиће се са тим да је лепота шаховког потеза у мисли која стоји иза њега. Чувени Гете је формулисао шаховску партију као испит ума. Светозар Глигорић знао је да каже да је шах победа човека над самим собом.
Средином двадесетог века, шах је имао велику популарност у свету, а ми са поносом можемо да кажемо, да смо у то време имали легендарног Светозара Глигорића Глигу који се све до појаве Бобија Фишера, сматрао најбољим светским шахистом ван Совјетског Савеза.
Светозар Глигорић је рођен 2. фебруара 1923. године у Београду. Са шаховском таблом се први пут срео као тринаестогодишњак. Свој први шаховски комплет направио је резбарећи чепове са флаша вина.
Врло рано је остао без оба родитеља. Ипак, сећа се да је његова мајка била потпуно равнодушна према шаху и да га уопште није схватала, али му није бранила да се њиме бави све док је одличан ђак. Након смрти мајке, из поштовања према др Нику Миљанићу, председнику Београдског шаховског клуба за који је играо, прихватио је да пређе у његову кућу, иако је Нико већ имао своје троје деце.
Први турнир освојио са петнаест година
У то време, ђацима је било забрањено да буду чланови шаховских клубова, али је он ипак свако вече одлазио у клуб. Имао је срећу да га је чувар зграде Коларчевог универзитета, Десимир, волео, па се правио да чита новине када би се Светозар запутио унутра.
Први турнир освојио је са петнаест година, када је победио на такмичењу Београдског шаховског клуба, али је убрзо почео рат, а Глига отишао у партизане. Игри се вратио после ослобођења и муњевитом је брзином надокнађивао пропуштено.
Играо против фигура, а не против људи
Светозар Глигорић био је шаховски геније, али за разлику од већине шаховских генија, није био чудак. Био је пристојан и фин човек. Говорио је да он игра против дрвених фигура, а не против људи. Осим неоспорног талента, његова студиозност и преданост шаху довели су га до партија са најбољим шаховским играчима тог времена.
То је била ера јаке шаховске конкуренције и била је права привилегија играти са Ботвиником, Смисловом, Таљем, Решевским, Најдорфом, Евеом, Бронштајном, Фишером, Спаским, Петросјанијем и осталима. Први грандиозни успех којим је скренуо већу пажњу на себе, Светозар Глигорић је забележио 1950. године, када је са репрезентацијом Југославије дошао до олимпијског злата у Дубровнику, а и данас је чувен његов меч против Мигела Најдорфа.
Титулу велемајстора Светозар Глигорић добио је наредне године и одмах је одлучио да се у потпуности посвети шаху. Следеће две деценије био је међу најбољим светским шахистима и кандидат за првака света. Захваљујући њему, Југославија је сматрана другом велесилом у свету, иза СССР-а, што је уједно период највећег успеха југословенског шаха.
Учествовао је на многим међународним турнирима, од којих је многе освојио. На Олимпијади у Минхену, 1958. године, освојио је златну медаљу. На Међузонском турниру у Сусу 1967. године делио је друго место без пораза.
У Аргентини, на турниру у Мар дел Плати, Глигорић је однео победу и тада је настао и Глигорићев „патент” у теорији шаховске игре – позната Мар дел Плата варијанта Краљеве индијске одбране.
На Олимпијади у Хавани 1966. године, Глигорићеве партије редовно су посматрали Фидел Кастро и Ернесто Че Гевара. Био је извештач са најчувенијег шаховског меча свих времена, двобоја Роберта Фишера и Бориса Спаског у Рејкјавику 1972. године, а књига коју је написао о том мечу преведена је на неколико језика и достигла је тираж од неколико стотина хиљада продатих примерака.
Меч против Таља
Најзначајнији меч у целој каријери био је на Међузонском турниру у Порторожу 1958. године, када се нашао на другом месту, иза легендарног Михаила Таља.
Управо о овој партији се највише писало. Светозар је водио 3:2 и Таљ је касније признао да су он и његов тим сматрали меч изгубљеним. Међутим, Светозар је подлегао притиску новинских коментара да стално игра исте варијанте. Како педесет добрих потеза понекада нису довољни да се добије партија, али је често један погрешан потез довољан да се она изгуби, у шестој партији променио је тактику, како би разуверио малициозне новинаре – и изгубио.
После ове партије, Светозар је изјавио да је имао утисак да подсвесно није ни желео да се квалификује, свестан да би му та победа донела славу која би могла да му упропасти приватан живот.
Новинарска каријера
Светозар Глигорић је познат и по својој новинарској каријери. Био је стални дописник часописа Цхесс Ревиењ и Цхесс Лифе, а написао је и велики број књига о шаху. У почетку је радио као новинар за Борбу, свестан да ће тако и путовати и моћи да игра шах. Из Борбе је прешао у НИН где је провео осам година као спољнополитички коментатор.
Пензионисао се 1978. године. Иако је читав радни век био заокупљен новинарством и шахом, његова дубока склоност ка музици је остајала у другом плану. Када му је супруга умрла, одлучио је да стекне основна знања на клавиру. Црне и беле шаховске фигуре замењене су црним и белим диркама клавира, тако да је Светозар Глигорић у осамдесет и првој години почео да учи основе клавира, а у осамдесет и осмој свирао клавир и компоновао.
Легендарни и непоновљиви Светозар Глигорић преминуо је 14. августа 2012. године у Београду. Пензионерске дане је провео мирно и срећно. Шаховске фигуре и потези увек су били део његовог живота, а сматрао је да је „обавеза сваког човека да живи што дуже, не само због себе него и због оних који су око њега. Свако умирање је мала трагедија. Људски век требало би да траје 150 година да би човек искористио све своје могућности да живи у срећи.”
