Карађорђе је у Србију дошао, према писању Милошевог повереника у Влашкој Михаила Германа, након што је као „последњи хајдук утекао из Бесарабије“. Стигао је само с једним пратиоцем 10. јула 1817, седмицу пре него што је убијен. По повратку се 16. јула 1817. састао с Вулићевићем. Позвао је кнеза Милоша на састанак кријући се у колиби у Радовањском лугу, у атару Старог Села, у близини данашње Велике Плане.
Кнез Милош се, према писању његових биографа, није двоумио да ли да иде на састанак с Карађорђем. Знао је да је његова одлука била брза и неодмерена. Верује се да је дуго размишљао о томе да ли да га преда Турцима, протера или убије. Карађорђевићевац Сима Милутиновић Сарајлија поставио је дилему у стиху: „Ја л’ ја у гроб, јали Карађорђе.“
Касније ће постати познато да је Порта управо тих дана намеравала да убије кнеза Милоша.
Таквих намера је било и у другим приликама, али је тада постало извесно да је кнез Милош, не знајући, убиством Карађорђа спасао сопствену главу.
Кнез је потом окупио старешине, чланове Народне канцеларије. Обавестио их је о вождовом доласку. Донесена је одлука да вожд буде погубљен. Била је то, у ствари, кнежева одлука и зато не чуди што је била једногласна. Када је о томе отишао да обавести Марашли Али-пашу, везир је о свему већ знао – претпоставља се да су га о Карађорђевом повратку обавестили аустријски погранични органи. Од паше је кнез могао само да чује још претњи. Затражио је пет дана да реши проблем.
Вујици Вулићевићу су упућена петорица коњаника. Њихова порука је, наводно, гласила: „Ако се глава Карађорђева сад у Београд не донесе, то нека знате да ће и моја и ваша изгубљена бити, и целог народа пропаст из тога ће следовати.“
За кнежевог убицу одабран је Никола Новаковић Црногорац, чији је брат Недељко погубљен на Делиграду 1806. по вождовом наређењу. У рану зору, на спавању, вожду је секиром одрубио главу. Изненађени Карађорђе стигао је да потегне сабљу и каже: „Држ!“
Коњаници су вождову главу донели у Београд у бисагама и предали је кнезу Милошу. Један месар скинуо је образину с вождове главе и напунио је памуком. Њу је кнез предао везиру.
За уздарје је добио сабљу.
Однос према овом злочину био је од почетка код свих јасан. Многи су у јавности дочекали овај поклон с презривим подсмехом. Неки су тврдили како је добијен за „хероическо мислим погубление Георгија“.
Марашли Али-паша је сместа послао вождову образину султану. Османовић је гласника обдарио бундом од самуровине. Но, Карађорђе је био носилац ордена руског цара, носио је црну пуковничку доламу, па у Цариграду нису хтели или смели да на бедемима истакну језиви трофеј.
Народ је пресудио у корист Карађорђа
Те 1817. почео је 86 година дуг сукоб две српске модерне династије – Обреновића и Карађорђевића. Од седам владара две династије, који су владали током наредног столећа, тројица су убијена, шесторица су прогнана, само један се родио у Србији и умро као краљ у својој држави (а за то време прогнан је чак два пута). Народ је у том сукобу сместа пресудио у корист Карађорђа иако не и Карађорђевића.
Милош Обреновић је о овом догађају мислио: „За ово погубљење Карађорђа неки ме обожавају, а многи ме укоравају“. Вишњи Творац најбоље зна и најправедније ће судити.“
Исти кнез је натерао српске старешине да издају документ „Свидатељство народно“, у којем су Карађорђа представили као зликовца и оправдали његово убиство. Касније ће за убиство оптуживати Вулићевића.
На врхунцу своје моћи, Кнез Милош 1825. пише Авраму Петронијевићу: „Оваквоме (да Турци користе Вујицу против њега) гласу веровати даје ми повод што је исти Вујица, без мојега знања, позвао почившег господара Ђорђа из Росије овамо, а потом га и убио и толику срамоту на народ овај навукао.“ Покушао је да припише Карађорђеву погибију турском притиску – то је чак дао да буде уклесано на вождову надгробну плочу.
Вујици Вулићевићу ће помоћи да њиховом куму и бившем господару подигне цркву „Покајницу“.
Касније ће либерал Алимпије Васиљевић рећи суд који вождов и кнежев биограф Радош Љушић сматра најцелисходнијим:
„Учињено је једно политичко злочинство да би се избегла једна политичка грешка.“
Карађорђево тело сахрањено је у Радовању, а глава у порти старе Саборне цркве у Београду. Тело је пренето у Тополу 1819, а глава наредне године, те су састављени у гробници тополске цркве, вождове задужбине.
Према народној традицији, Карађорђеве убице су скупо платиле овај злочин. Никола Новаковић је полудео, а кад се бацио у реку, ни она га није хтела већ га је самлео воденични точак.
Страдали су и Драгић Војкић, несрећни сељак у чијој су га шуми убили, кријући од њега ко је Карађорђе и шта с њим спремају, као и месар који је према веровању скинуо образину, али и одсекао вожду ноге јер нису имали довољно велики сандук за тело.
Иако тврде да је и Вујица Вулићевић завршио живот сам, проклет и надживевши своју децу, то се није догодило, али је ипак морао да се повуче у самоћу села у којем је живео, где је презрен и умро.
