Попут других европских земаља, и Србија је имала институцију звану „дворски фотографи“, који су радили за краљевску породицу и тиме стекли посебна признања и почасти.
Титулу „књажевског србског фотографа“ први је добио Анастас Стојановић, а затим је 1876. ту титулу понео и Никола Штокман, потом и Петар Јовановић који је имао свој атеље у Новом Саду до 1872. године.
Након њега, престижну титулу „дворски фотограф“, али сада краљевски, добио је Лазар Лецтер из Темишвара, који је око 1870. отворио атеље у Београду, а касније је са својим синовима отворио и филијалу у Нишу. Никола Лекић из Панчева такође је добио титулу „дворски фотограф“, као и Васа Даниловић, који је преузео атеље Петра Јовановића.
Пред крај 19. века, Милан Јовановић је стекао титулу дворског фотографа Обреновића и задржао ју је и након промене династије.
У унутрашњости Србије, поред Петра Аранђеловића у Нишу, титулу дворског фотографа имао је и фотограф Милан Л. Лазаревић у Ваљеву. Ови дворски фотографи су се истицали високим квалитетом свога рада и изузетном вештином у „портретисању српске оновремене елите“. Њихове фотографије су биле тражене и цењене у високим друштвеним круговима.
Дворски фотографи су имали ексклузивну привилегију да бележе важне догађаје и свечаности који су се одвијали у краљевским круговима: церемоније примања званица, венчања, крштења и друга важна дешавања из живота краљевске породице. Тиме су њихове фотографије постале део значајних историјских докумената као сведочанства тог времена.
Поред рада за краљевску породицу, дворски фотографи су били ангажовани и на портретисању високих државних званичника, официра, свештеника, професора, уметника, научника и других проминентних личности тога доба. Њихове фотографије су представљале приказ друштвене елите у различитим ситуацијама и имале су велики утицај на перцепцију јавности о тим личностима.
Дворски фотографи су се истицали и својом техничком вештином и иновацијама на пољу фотографије. Користили су најновију опрему и технике снимања како би постигли оптималне резултате.
А луксузни и најмодернији реквизити којима су опремили своје атељее створили су одговарајући амбијент за фотографисање.
Међутим, нису сви дворски фотографи били изузетни.
Како пише историчар српске фотографије Горан Малић, „запањује недостатак критеријума у добијању звања „дворски“ који је поред високог друштвеног статуса доносио и велику материјалну корист“. Тако су, по Малићу, и неки сасвим осредњи мајстори понели титулу „дворски“, док су неки кудикамо значајнији фотографи заобиђени. Тако је нишки фотограф Петар Аранђеловић, значајан документариста народног живота, судећи по реквизитима имао у атељеу „типично провинцијски ликовно недозрели дух“, Милан Л. Лазаревић из Ваљева „ствара грађанске портрете који су у поређењу са радовима других српских фотографа застрашујуће неинвентивни“.
Нису само дворски фотографи имали ексклузивно право на израду краљевских портрета. Много мање познатих фотографа и штампара умножавало је краљевске портрете и тако себи обезбеђивало солидне приходе. Према Малићу, један портрет младог краља Милана репродуковао је и издао фотограф Ђока Краљевачки, а портрет краљице Наталије преснимио је М. Михаиловић Ханџарлија…
Овај ексклузивни статус дворских фотографа омогућавао им је да остваре успешне каријере и стекну признање у фотографској бранши. Њихов рад је оставио трајни печат у српској фотографији и допринео развоју и промоцији ове уметности у Србији.
Фотографије дворских фотографа представљају и данас драгоцени део културне баштине Србије. Оне сведоче о богатој историји и култури наше земље и стога се чувају као важан део националног наслеђа.
