У свету у којем је иновација кључ сваког напретка, изненађујуће је колико образовни системи и даље инсистирају на униформности и шаблонском размишљању. Уместо да подстичу слободу израза, радозналост и оригиналност, школе деци, од најранијих дана, намећу оквире који их уче да размишљају попут машина – прецизно, систематично, али без имагинације.
Креативност жртвована због лакшег оцењивања
На овај проблем указује међународни едукатор и истраживач вештачке интелигенције Тимоти Кук, који у тексту за Psychology Today упозорава да се истинска креативност гуши зарад лакшег оцењивања.
Кук тврди да данашњи образовни систем децу учи како да размишљају по задатим обрасцима, а не како да размишљају слободно и креативно. Од првих школских састава, деци се усађују строге форме: увод, три примера, закључак – све што је предвидљиво и лако мерљиво.
Аутентичност губи битку са предвидљивошћу
Иако се тиме задовољавају критеријуми стандардизованог оцењивања, у процесу се губи оно највредније – аутентичност. Деца више не пишу из радозналости или жеље да истраже неку мисао, већ да би погодила шта наставник жели да прочита.
Сигурне зоне уместо одважности
У страху да не погреше, ученици бирају „безбедне” начине изражавања. Кук наводи да правила попут „три примера” могу да делују логично и уравнотежено, али често остају на површини теме.
„Права креативност захтева одступање од правила, искорак у непознато и храброст да се не буде савршен – особине које се, парадоксално, у школама не подстичу, већ потискују”, истиче Кук.
Резултат испред процеса учења
Још један озбиљан пропуст образовног система јесте што награђује крајњи резултат, а не труд и процес учења. Уместо да подстичу постављање питања, школе вреднују тачне одговоре.
Због тога, каже Кук, вештачка интелигенција тако добро имитира академски стил, јер, попут школског система, функционише тако што препознаје обрасце, а не ствара нове ствари.
Радозналост и храброст уместо шаблона
Кук подсећа да је права вредност знања у унутрашњој мотивацији – у дечјој радозналости, спремности да се погреши и истражи непознато. Деца још увек поседују способност да свет гледају без предрасуда, отвореног ума, што је способност коју одрасли најчешће изгубе. Уместо да им спутавамо тај дар, требало би да им дамо слободу да га развијају.
Потреба за променом приступа
Решења постоје, али захтевају суштинску промену приступа. Уместо да деци намећемо како треба да напишу састав или реше задатак, требало би да их охрабримо да сама открију свој начин размишљања.
Ако дете покаже интересовање за ветротурбину коју је успут видело, не треба то занемарити – треба му пружити информације, ресурсе, искуства, па чак и посету на терену.
Човек није машина – и не треба да учи као она
„Учење би требало да почива на личном открићу, а не на испуњавању очекивања”, каже едукатор.
За разлику од вештачке интелигенције која уме да реконструише знање, али не и да га доживи, људска интелигенција подразумева рањивост, аутентичност и спремност да се крочи у непознато. То су управо оне особине које школски систем често покушава да „поправи” и тако несвесно брише оно што нас чини јединственим.
