Тридесет година након трагичних догађаја у Сребреници, немачки Бундестаг одржао је комеморативну седницу која, упркос очекивањима, није протекла у духу једнодушности и ритуалне самокритике. Напротив – један посланик унео је дозу историјске трезвености и политичке храбрости која се ретко чује у немачком парламенту.
Реч је о Др. Александеру Вулфу, правнику и стручњаку за уставно право, рођеном 1967. у Лајпцигу. Након пресељења у Савезну Републику Немачку 1979, студирао је право у Минхену и Оксфорду. Био je председник посланичке групе AfD у Хамбуршкој скупштини, а од 2025. је посланик Бундестага и члан Спољнополитичког одбора, где је, између осталог, известилац за Западни Балкан.
У говору који је узбуркао духове, Вулф је подсетио на шири историјски контекст који се у немачкој јавности готово никада не спомиње: да је Сребреница већ на почетку рата постала муслиманска енклава окружена српским снагама; да су из ње вршени бројни оружани напади на околна српска села – укључујући и масакр у Кравици на православни Божић – и да је спирала насиља кулминирала тек након вишеструких провокација.
Посебно је указао на одговорност тадашњег бошњачког руководства, пре свих председника Алије Изетбеговића, који је, уместо да дозволи евакуацију цивила из препуне енклаве, инсистирао да се остане по сваку цену – користећи избеглице као политичко средство. На његов захтев, Уједињене нације су прогласиле Сребреницу „заштићеном зоном“, али без стварне заштите.
„Управо они који су тада заказали, данас претендују да буду тумачи историје“, рекао је Вулф, алудирајући на улогу УН. Подсетио је да је резолуција Генералне скупштине УН о Сребреници донета простом већином, мимо дотадашње праксе да се о таквим питањима одлучује искључиво у Савету безбедности. Такође је указао на то да су земље попут Израела, Грчке, Мађарске и Аргентине одбиле да подрже резолуцију.
„Та одлука није резултат научне или историографске анализе, већ политичке агенде – и то веома непромишљене“, истакао је немачки посланик.
Вулф је затим указао на ширу геополитичку димензију: „ЕУ и УН овде несвесно играју улогу корисног идиота турске политике, која већ годинама систематски исламизује некадашње секуларне Бошњаке.“ Према његовим речима, утицај Анкаре видљив је у образовном систему, медијима, па чак и у „култури сећања“, која се користи као оруђе политичког притиска.
„То није у интересу Немачке, нити у интересу Европе“, закључио је Вулф
