Живот и делатност Ћирила и Методија

Задатак Ћирила и Методија је био да у већ покрштеној земљи организују служење литургије на словенском језику и да за то обучe свештенике у Великоморавској кнежевини и Панонији. Остали су упамћени као словенски апостоли због свог рада, којим су допринели културном напретку Словена.

Рођени су у Солуну, под именима Константин (826/7) и Михаил (између 815. и 820. године). Њихов отац, Леон/Лав, је био високи византијски војни заповедник, друнгар, а њихова мајка, Марија, била је словенског порекла. Најранију младост провели су у Солуну, који је био окружен Словенима. Имена Ћирило и Методије добили су при монашењу, крајем живота.

У житију се истиче Ћирилова љубав према читању и писању већ у раној младости, када је написао песму о Григорију Богослову. Посебно га је занимала граматика коју је, у Цариграду изучавао на царској вишој школи, заједно са филозофијом и теологијом. Наставник му је био тадашњи патријарх Константинопоља Фотије, најобразованији човек свог времена. Након што је завршио школовање, добио је свештенички чин и постао је патријаршијски секретар, радио је у библиотеци близу цркве Свете Софије. Убрзо је постао наставник на великој школи, где је вероватно и добио надимак Филозоф, како је забележено и у Српском рјечнику Вука Караџића. У житију се такође наводи да је Ћирило био вешт полемичар у његовој првој државној мисији упућеној на Блиски исток, арапском калифу. Тамо је са арапским теолозима расправљао о принципу Свете Тројице. После тога, одлази у манастир на Олимпу, а ту је већ живео његов брат Методије, који је пре одласка у манастир имао чин архонта у византијској области насељеној Словенима. Затим су заједно 860. године, по налогу цара Михаила III и патријарха Фотија, боравили као мисионари код хазарског кана, у јужну Русију (између доњег Дона и Кавказа), да би спречили ширење јудаизма. Мисија је била неуспешна, касније је хазарски кан прогласио јудаизам као националну религију. Између 860. и 863. године, Ћирило је радио као наставник у цариградској високој школи, а Методије је постао игуман у манастиру у коме је пребивао.

Великоморавски кнез Растислав (842-871) затражио је 863. године од цара Михаила (842-867) проповеднике који знају словенски језик. Наш народ се одрекао безнабоштва и држи се хришћанскога закона, али немамо таквога учитеља који би нам нашим језиком протумачио праву веру хришћанску да би и друге земље, видећи то, пошле за нама. (писмо великоморавског кнеза Растислава цару Михаилу). Цар бира Ћирила и Методија и говори им следеће: Ви сте Солуњани, а сви Солуњани говоре чистим словенским језиком.

Браћа су у Цариграду припремила све што је било потребно за њихову мисију. Ћирило је уредио словенску азбуку, а са Методијем и другим службеницима је превео богослужбено јеванђеље и друге важне црквене књиге на словенски језик. Те исте године су отишли у Великоморавску кнежевину и тамо провели више од три године успешно извршавајући оно што им је задато. Убрзо постаје потребан већи број словенских свештеника, већ су имали кандидате и остало је само још да их рукоположе. Како је Ћирило био само обичан свештеник, а Методије ђакон, они то нису могли да ураде. Због тога они бирају одређен број ученика и са њима крећу 867. године из Моравске у Панонију, словеначку кнежевину. Панонијом је тада управљао кнез Коцељ, као немачки вазал. И он се заинтересовао за рад браће, па је од њих научио словенско писмо, а његових педесет људи је научило да чита словенске књиге. Задржали су се у месту Млеци, где је Ћирило водио расправу са романским вишим свештенством, које се као и немачко, успротивило црквеним књигама на словенском језику, као и свему што су њих двојица постигли у Моравској и Панонији. Човече, растумачи нам како си саставио словенску азбуку и учиш их, коју нико пре није пронашао. Ми знамо само за три језика на којима треба у књигама славити бога: јеврејски, грчки и латински. Ћирило им одговара: Како се не стидите када помињете само три језика, а свима осталим народима и племенима допуштате да буду слепи и глуви. Ми пак знамо за многе народе који имају своју азбуку и Бога славе на својем језику. Зна се да су то Јермени, Персијанци, Арабљани, Авари, Сирци и многи други. 

Одатле су кренули у Рим, код папе Хадријана II (867-872). Велика Моравска је припадала западној цркви, па је било потребно и да папа, као поглавар западног хришћанства, одобри њихов рад, поготово јер се на западу литургија служила само на латинском. Папа је благословио словенске богослужбене књиге, самим тиме и словенско писмо. Ученици који су пошли са Ћирилом и Методијем рукоположени су за свештенике.

Ћирило се повукао у грчки манастир и убрзо разболео. Умро је после неколико недеља, 14. фебруара 869. године. Сахрањен је у цркви светог Климента, у Риму, недалеко од Колосеума. Од Методија се очекује да настави мисију, а у Методијевом житију се налази Ћирилов аманет: ето, брате, били смо обојица упрегнути у јарму и једну смо бразду орали и ја сада падам на њиви, пошто сам свој дан завршио. А ти веома волиш Гору, зато немој ради Горе да оставиш свој учитељски позив, јер тако пре можеш бити спасен.  Када се вратио у Панонију, латински свештеници су га оптужили за јерес, а локални епископи су га позвали на свој синод. Осуђен је и бачен у тамницу, где је провео две и по године. 873. године. По налогу папе, Методије је пуштен из тамнице, а словенска литургија је забрањена. Он ипак наставља да делује. Словенско богослужење се све више ширило по Моравској. Против Методија је подигнута оптужница у Риму. Године 879. папа Јован VIII га је позвао да се оправда. Наредне године папа је благословио словенско богослужење декретом Марљивост твоја. Исто је урадио и цариградски патријарх Фотије 882. године.

Методије је у Моравској превео читаво Свето писмо на словенски језик. Након његове смрти 885. године у Моравској је забрањена словенска литургија, а кнез Светопук (870-894), синовац збаченог кнеза Растислава, који је дошао на његово место, прогнао је Методијеве ученике. Неки од њих су продати у ропство, а неки су успели да побегну у Бугарску, Чешку и приморску Хрватску, где су наставили свој рад. Најмањи број ученика је отишао на запад, јер су се бојали Немаца, а највише њих је отишло у бугарску државу кнеза Бориса (852-889). У Београду их је прихватио Борисов намесник.

Међу Методијевим ученицима, највише се истакао Климент (Охридски), кога је Борис послао у југозападну Македонију. Према његовом житију, иза себе је оставио преко 3500 ученика.  Истакли су се и Наум и Константин Преславски. Крајем IX века настајла су два центра словенске писмености: у Македонији охридска школа, а у Бугарској преславска школа. Словенска књижевност се највише развила за време бугарског цара Симеона (893-927). Из Бугарске и Македоније је словенска писменост дошла и у српске земље, у којима су, можда, деловали ученици Ћирила и Методија.

Глагољица и ћирилица

Рана глагољица је коришћена у Великој Моравској између 863. и 885. године за државне и верске документе и књиге, а и на Великоморавској академији, коју је основао Ћирило, где су се школовали њихови следбеници.

Азбука се приписује Ћирилу. То приписивање је изричито потврђено папским декретом Марљивост твоја из 880. године, у ком стоји да је писмо измислио Константин Филозоф.

Рано ћирилично писмо је развијено у Првом бугарском царству (681-1018). Касније су га Климент и Наум уредили и проширили у охридским и преславским школама као поједностављење глагољице.

Наслеђе

У Србији се Дан словенских просветитеља Ћирила и Методија, 24. маја, од 2019. године обележава као државни празник Дан словенске писмености и културе, који је у Русији установљен још 1863. године, поводом хиљадугодишњице њихове мисије, а данас се обележава се и у другим словенским државама: Русији, Пољској, Чешкој, Словачкој, Украјини, Бугарској и Северној Македонији.

Споменици Ћирилу и Методију