У журби да задрже подршку Доналда Трампа, европске чланице НАТО алијансе обећале су да ће више него удвостручити износ средстава који издвајају за војну потрошњу на тек завршеном самиту у Хагу.
Проблем је у томе што већина тешко може да приушти да потроши 5 одсто одсто производње на одбрану – тако да, иако ће бити неких неприхватљивих жртава у националним буџетима, биће и креативног рачуноводства како би се постојећа потрошња преусмерила на те напоре, пише Ројтерс.
„Неће постићи обећано“, рекао је Гунтрам Волф, виши сарадник тинк-тенка Бројгел, о циљу од 5 одсто.
„Ако сте високо задужена земља, не можете да издате више дуга, то значи веома тешке буџетске одлуке“, рекао је о значајним повећањима пореза или смањењима потрошње које би то захтевало.
Као политички позоришни комад, самит у Хагу је бар освојио своју циљну публику: самог Трампа. Усред забринутости због његове посвећености клаузули НАТО – а о међусобној одбрани, рекао је да Сједињене Државе стоје уз своје европске савезнике „до краја“.
Оптерећеност обећањима
Иако мало ко оспорава да Европа треба да учини више како би осигурала сопствену безбедност док тензије са Русијом расту, фиксирање на циљ од 5 одсто прекинуло је посебну дебату о томе како би могла ефикасније да користи своје постојеће војне буџете, на пример, уз договор националних влада о заједничким набавкама.
Сада се Европа оптеретила обећањима која ће – са изузетком Немачке, чије су финансије солидне након година фискалне штедљивости – већини чланица бити тешко да испуне.
Да би достигле праг од 5 одсто, земље Европске уније, чији дуг већ прелази 80 одсто производње, морале би заједно скоро утростручити 325 милијарди евра (377 милијарди долара) које су потрошиле на одбрану прошле године на више од 900 милијарди.
Британији која није чланица ЕУ – чији дуг износи 100 одсто производње и која већ плаћа више за сервисирање дуга него за сваку ставку потрошње осим здравства – било би потребно додатних 30 милијарди фунти (41 милијарду долара).
„Потенцијални губитници нису само будуће генерације оптерећене огромним дуговима, већ и данашња друштва“, рекао је Ник Витни на Европском савету за спољне односе.
„Незадовољно становништво, чији се осећај економског благостања никада није опоравио од глобалне економске кризе 2008. године, вероватно ће постати још лакши плен за популистичке или националистичке политичаре који јачају широм Европе.“
Свакако, што је земља ближе Русији, то је мања домаћа забринутост око проналажења додатног новца – Пољска, балтичке земље и Финска су примери. Године ривалства са суседном Турском су у међувремену утицале на грчко јавно мњење да прихвати веће одбрамбене расходе.
Противљења
Међутим, шпански социјалистички премијер Педро Санчез – чија земља једина није изричито потписала нови циљ – изразио је забринутост других када је рекао да је циљ „неспојив са нашом социјалном државом“.
Словачка, једна од централноевропских земаља чији се буџети суочавају са највећим притиском због јачања одбране, такође се успротивила циљу, тврдећи да су повећање животног стандарда и смањење задуживања подједнако важни.
Волф је рекао да остаје да се види да ли ће земље повећати своје одбрамбене квоте тако што ће ту и тамо смањити по коју милијарду из других области, или ће велике области попут пензија претрпети значајан ударац.
„Али држите то у пропорцији – и даље ће постојати социјална држава, али можда мање издашна“, рекао је о социјалној заштити широм Европе која може чинити и до 30 одсто економије у неким државама.
Дискусије у националним парламентима
Док лидери напуштају место одржавања самита у Хагу, национални разговори о одбрани звучаће запањујуће другачије од оних који су вођени уочи скупа.
Ових 5 одсто се дели на 3,5 одсто које ће се потрошити на „основну“ одбрану – трупе и оружје – и 1,5 одсто на мере везане за одбрану, као што је прилагођавање путева и мостова за војна возила. Простор за сврставање постојећих ставки потрошње у другу категорију вероватно ће се показати издашним.
У Француској, на пример, води се дискусија о томе да ли би то могло да укључи жандарме који чувају сеоске путеве, који су формално део министарства одбране, али чији постојећи трошкови рада тренутно нису укључени у трошкове одбране.
Дуги рокови који су наведени за постизање циља – у неким случајевима и до једне деценије – такође су прилика да се та обећања изневере док политичка пажња буде усмерена на нешто друго.
„Циљеви потрошње ће једноставно бити пропуштени“, рекао је Витни.
„Потребна трансформација ће почети да се обликује, али спорије и мање кохерентно него да су постављени реалнији циљеви.“
