Жан Пол Сартр био је један од најцењенијих стваралаца свог доба. Његове речи увелико су одјекивале светом, а његово стваралаштво одушевљавало је публику на свим меридијанима. Ипак, на једном месту није говорио као филозоф. На једном месту је ћутао и плакао – биле су то Шумарице.
Тих дана 1960. године у Атељеу 212 и Југословенском драмском позоришту изводиле су се Сартрове драме „Без излаза“ и „Заточеници из Алтоне“. Сартр је боравио у Београду. Дружио се са београдсим интелектуалцима и студентима, посетио је и Фабрику мотора у Раковици, те се састао са председником СФРЈ Јосипом Брозом Титом. Ипак, највећи утисак на њега оставила је посета Крагујевцу, односно парку „Шумарице“.
Тај масакар, када је нацистичка окупациона власт у Крагујевцу стрељала око 2 800 становника, укључујући и 300 ученика, остао је дубоко урезан у његовом сећању.
Шетао је кроз тишину спомен-парка, где је сваки камен и свака стаза носила терет сећања. Предао се том миру, који није био спокојан већ тежак од истине. Када је стигао до споменика стрељаним ђацима, застао је. Није говорио дуго. Гледао је натписе, године, имена. Гледао је у лице страдања, али и у лице достојанства.
„Заплакао сам као мало дете. Сваки странац би требало да дође на гробље невиних ђака који су најскупљом ценом платили свој протест против насиља, против фашизма. Тешка је успомена коју сам понео. Али, и дивна успомена. Кад год неко помене Југославију, сетим се Крагујевца и његових ђака. Херојства целог једног народа…“, рекао је Сартр.
Шумарице данас су спомен-парк подигнут 1953. године, са више споменика као што су „Присилни лет“, меморијална скулптура посвећена стрељаним ђацима и студентима, и „Сто за једног“ – скулптурни комплекс који интоннира на место страдања и колективни бол народа. Сартр је, као страни интелектуалац, указао на универзалност овог места сећања и потребу да свет не заборави жртве Крагујевачког октобра.
Ова Сартрова посета и његов искрен утисак, пропраћен сузама и емотивним реакцијама, не представљају само један тренутак у његовом животу – већ постају и део колективне меморије места које слави отпор и опомиње на границе људске слободе и достојанства.
Биографија
Жан Пол Сартр рођен је на данашњи дан, 21. јуна 1905, у Паризу. Био је једино дете морнаричког официра којег је задесила смрт када је Жан-Пол имао само нешто више од годину дана. Детињство проводи с мајком и дедом, који га први уводи у свет класичне књижевности. Његова мајка се поново удала када му је било дванаест година и те личне трагедије с којима је живео од најранијег детињства без сумње ће утицати и на формирање његовог карактера. Иако изванредан ђак, постао је непредвидив и веома арогантан.
По завршетку школовања у Паризу одлази у Берлин, где изучава Хусерла и Хајдегера. Вративши се из Берлина Сартр пише нека од својих најзначајнијих дела. Једно од својих најважнијих дела „Мучнина“ написао је 1936. године. Понудио га је париском издавачу „Галимару“, али био је одбијен. То његово дело најпре је носило назив „Меланхолија“, а под називом „Мучнина“ биће издато тек 1938. године.
У основи његове филозофије је идеја да је човек биће са слободном вољом, слободно да самостално прави изборе.
Сартр објашњава егзистенцијализам као хуманистичку филозофију. Иако тврди да је човек биће са слободном вољом, он такође говори и да је човек немоћан да се оствари у данашњем свету. То је тако јер, по Сартру, овај свет је окрутан, ружан, дехуманизован. Из таквог учења настала је и његова чувена изрека: „Пакао, то су други“.
И управо зато је егзистенцијализам неопходан – да би учинио живот могућим, да покрене човека да постане једино оно што сам од себе створи, да се избори за своју слободну вољу и тако оствари своју суштину.
Сартр се, осим филозофијом и књижевношћу, бавио и политиком. Његов политички активизам такође не одступа од његових схватања и принципа. На почетку Другог светског рата провео је неколико месеци у заробљеништву, а био је хапшен и за време студентских демонстрација 1968. Том приликом га је помиловао тадашњи француски председник Шарл де Гол, говорећи: „Не хапсите Волтера!“
Иако су се његови политички ставови током живота мењали, он је увек остајао на страни пониженог и обесправљеног човека.
