Сви сте некада видели лик на новчаници од 50 босанскохерцеговачких конвертибилних марака. Обично нас све интересује новчаница, а лик на њој нам је небитан. У питању је Муса Ћазим Ћатић.
Муса је био песник, познавалац српског, турског, арапског и персијског језика, студент шеријатске школе и свакако уз Мехмедалију Мак Диздара један од највећих песника.
Међутим, оно што је занимљиво у вези свих учених људи је чињеница да имају развијену националну свест па ни Ћатић није изузетак.
1899.г. објавио је песму ,,Српски понос“, а она гласи:
Ја сам Србин, српско д’јете,
Српска ми је савијест чиста;
Јуначких ми дједа слава
К’о сунашце жарко блиста.
Ја сам Србин – тим именом
Вјечно ћу се поносити,
Спас српскога славна рода,
На срдашцу свом носити.
Од мог рода, сто јунака
Пр’јетило је грома сили,
И српско су име мачем
На камењу биљежили.
Пред ударцем њиховијем
Тресле су се веље горе,
Ступали су вазда смјело
По мејдану да се боре.
Камо, камо Душан силни?
Камо паша Соколија?
То су дични синци Српства:
Ко зв’језда им слава сија!
Ја сам Србин – гусле имам,
Уз њих тио попијевам,
И љубављу – према Српству
Своје пјесме загријевам,
Славим Марка и Милоша;
Славим храброг Ђерђелеза:
Имам њину успомену,
Бритки ханџар оштра реза.
Па нек ми се душман јави,
Нек на бојно поље дође;
Мене хитац не прима се,
Не може ме резат гвожђе,
Маркова је ово рука,
Топузином знаде бити;
Хамајлија Алијина
Од оштра ме гвожђа штити.
Ја сам Србин – српско д’јете,
За Српство ми душа гори –
Робоваћу српском роду,
Док ме црна смрт не смори.
Како рече Његош:
,,Ја бих радије но ишта на свијету
видјети слогу међу браћом
у којима једна крв кипи
и које је једно млијеко одојило
и једна колијевка одњихала!“
