Препознати оно што је најважније, дати му предност у односу на оно што је мање важно, или је неважно, разликовати битно од небитног – то су вештине којима се, у данашњем свету, мора упорно и дисциплиновано овладавати. Колико пута смо се машили телефона или укључили рачунар, да бисмо, привучени новим објавама, заборавили зашто смо, уствари, за њима посегнули? Маме нас, безбројним порукама, не само докони пријатељи, него и алгоритми преко којих корпорације и ловци на људске душе на нама зарађују, или нас у нешто убеђују. Тако функционише савремени свет. У сваком тренутку затрпани смо информацијама и раздражени подстицајима. Како да сами себе откопамо из те гомиле отпада и како да се вратимо на свој пут?
Човек који заборавља на приоритете поводи се за импулсима. Он троши време на бесмислице, бива испуњен незадовољством и не остварује своје истинске, егзистенцијалне, животне циљеве. Следи сиренске песме и не стиже на Итаку. На исти начин, заједница која не зна шта су њени главни циљеви, дозвољава да јој их неко други одређује, губи свој пут и сврху. Тако је и са народима и државама. Између њих, на жалост, влада стално такмичење, које неретко прелази у непријатељство, сукобе и ратове. Зато увек има оних који ће се потрудити да државе и народе збуне лажним темама и окрену њихову пажњу са онога што је за њих сутински важно. Утицај на медије и школски систем дате земље данас у томе има пресудну улогу.
Српски народ суочава се са егзистенцијалним претњама. НАТО државе Србији на силу мењају границе и отимају територије. Судећи по историји међународних односа, то може да доведе до њеног распарчавања. Геноцид на Косову и Метохији, који за циљ има нестанак Срба из ових крајева, данас је узео форму готово свакодневног терора – отимања институција, хапшења људи, вређања и понижавања жена, премлаћивања деце, угрожавања Српске православне цркве и њених светиња. Власти Републике Србије – Александар Вучић и његови сарадници – не чине дословно ништа да то спрече. Напротив, низом потеза од 2013, нарочито од 2023, они су, корак по корак, распустили и Албанцима предали готово све српске институције на Косову и Метохији, а Србе на северу Косова, од добро организоване заједнице кадре да се одбрани, постепено претворили у ловину албанских параполицијских структура. Отворено кршећи Устав Србије, Вучић и сарадници Албанцима и њиховим западним заштитницима одавно нуде „разграничење“ на Косову и Метохији, којим би највећи део Срба и готово све главне српске светиње били предати Великој Албанији. То је спречено само захваљујући Албину Куртију, који неће да чује за било какве „компромисе“. Управо ових дана из Београда предлажу Приштини да, преко система „лиценцирања“, или издавања дозвола, „интегрише“ последње две српске институције на Косову и Метохији – просвету и здравство. Тако би се, ваљда, српски универзитетски и школски курикулуми, наставни програми, кадровске политике, здравствени системи, одређивали у надасве толерантној и мултикултурно оријентисаној Приштини (овде).
Република Српска, као последња одбрана остатка остатака српског народа са оне стране Дрине, после геноцида у 20. веку, налази се под свакодневном, отвореном претњом гашења суверенитета. Њен председник Милорад Додик првостепено је осуђен на надреалном, фарсичном судском процесу, зато што није поштовао одлуке самозваног, немачког управљача Босне и Херцеговине. Додик се позива на слово Дејтонског уговора, али му из Београда поручују да „враћање на изворни Дејтон није могуће“ и да ће морати да поштује власт сарајевских парасудова и немачких самозванаца (овде). Тиме се и у Српској најављује иста капитулантска политика, која је Србе на Косову и Метохији довела у безизлазан положај.
Иза планова да Срби нестану са Косова и Метохије и да буду сасвим обесправљени у Босни и Херцеговини стоје земље НАТО пакта (ЕУ и САД); власти у Београду у томе им само помажу. Оне тргују српским територијама, животима, сећањима српског народа, али и здрављем грађана Србије. О томе сведочи њихова спремност да у најплоднијим деловима Србије, за интересе мултинационалних, приватних корпорација, ЕУ и Немачке, отварају руднике литијума.
Срби су подвргнути асимилацији и нестајању, после поновљених геноцида у 20. веку, у Републици Хрватској, али и у Црној Гори и Северној Македонији. И то се, наравно, догађа на иницијативу или уз подршку земаља НАТО пакта.
Баш као и 1914. и 1941, поход на Србе само је увод за јуриш на Русију. НАТО сада провоцира нуклеарни рат са овом великом силом, можда и са Кином. У оквиру припрема за велики рат, нишани су, међутим, још окренути ка Србима. Док читате овај текст, на Косову и Метохији одржава се заједничка војна вежба („Дифендер Јуроп 1025“) САД, Хрватске, Албаније, Бугарске, Северне Македоније и „Косова“ (које, наравно, према Резолуцији 1244 СБ УН нема право на било какве оружане снаге). Против кога се спремају Хрвати, Албанци и Бугари? Добро дошли у 1914. и 1941…
Овде је, дакле, реч о голој, егизстенцијалној претњи. Поставља се прво и основно питање: хоће ли Срби живети или ће нестати? И друго – хоћемо ли да дозволимо да Србија буде распарчана и да нам угасе Српску? Цела историја човечанства потврђује да се без државе један народ претвара у стадо, изложено хировима и глади вукова. Држава се стиче и брани свим средствима. О томе понајбоље сведочи српска историја, нарочито доба од 1804. до 1999. године. Како преживети, упркос свим искушењима?
Због свега, не може бити ни чудно ни случајно то што Србију потресају вишемесечни, масовни протести студената и грађана. Дивно је видети младе људе решене да уђу у јавни живот своје земље, да се отворено супротставе катастрофалној политици власти. Али, шта су њихови захтеви? Објављивање документације о радовима на надстрешници у Новом Саду, која се срушила и убила 16 људи. Јасно је да се овде ради о системској корупцији и безакоњу које разједа српско друштво. Али, да ли је борба против корупције најважнији приоритет овог друштва? Има ли корупције у САД и ЕУ? Руше ли се и тамо грађевине, уз масовне погибије људи (овде и овде)? Зашто студенти, у потрази за подршком, трче у Брисел и возе бицикле у Стразбур? Како професори виде циљеве ове вишемесечне, масовне побуне? Треба прочитати поруку којом се Универзитет обраћа побуњеним студентима, када их моли да дозволе наставак наставе, како не би пропала школска година а са њом, можда и сам Универзитет. Ту се каже да „друштвени покрет студената у блокади“ води „борбу за праведније друштво“ за „одговорност и ваљаност поступања институција“ за решавање „друштвених проблема од највеће важности“. Јесу ли то приоритети, кључне теме којима ово друштво и земља морају да се посвете?
Неко ће, са пуним правом, приметити да је иконографија уличних протеста потпуно српска, па и православна. Ту су српске заставе, чак и оне на којима се виде Косово и Метохија, уз натпис „нема предаје“. То је велика промена, у поређењу са недавним, такође веома масовним протестима („Србија против насиља“), на којима је Косово било забрањена реч. И тада и данас, наравно, Курти користи гужву у Београду да би гасио преостале српске институције на Косову.
Родољубива српска омладина можда чини већину младих побуњеника. Захтеви покрета, на које наилазимо на објавама пленума појединих факултета су, међутим, ограничени на питања корупције и владавине права. Родољубива већина не одређује циљеве овог покрета. Она му даје пешадију, али не и генерале. Њени барјаци и обележја овде имају само фолклорну улогу.
Ко одређује теме и бира вође овог покрета у који су се, уз студенте, улиле стотине хиљада грађана? То су телевизије и листови у власништву корпорације Јунајтед гроуп. Посматрачи су указивали на то да је у оснивању једне од тих телевизија учествовао Дејвид Петреус, бивши диреткор ЦИА (овде). Зна се и да је Јунајтед гроуп у међувремену продата британској фирми Би Си партнерс (овде). Уређивачка политика ових медија јасна је и потпуно одређена – она је прозападна и антируска. Ту се одавно доказује да су Косово и Метохија, па и Република Српска камен око врата Србије и препрека на њеном „европском путу“. Истини за вољу, на овим медијима има више слободних разговора о овим темама него на нашој, тобоже патриотској, државној телевиији. Још једна од одлика њихове уређивачке политике су систематски, вишегодишњи напади на Српску православну цркву и њеног Патријарха. Ови медији, али и друштвене мреже су, на жалост, данашњем покрету дали антицрквену боју.
Може се рећи да медији јаче утичу на грађане који излазе на улице, па и на углавном прозападно оријентисане професоре, него на студенте. Заиста, међу студентима, нарочито на Филозофском факултету у Београду, на коме предаје и потписник ових редова, донедавно су били врло утицајни левичари, који су у овим сличним медијима видели оруђе корпоративног капитализма и колонијализма. Управо они су инсистирали на опрезу према свим, посебно западним и прозападним медијима. На Филозофском факултету левичари су у томе имали подршку студената националиста. Изгледа, међутим, да је све то сада само прошлост. На осталим факултетима одавно, а однедавно и на Филозофском, преовладали су либерално, прозападно оријентисани студенти. Преко њих, на теме које овај покрет узима за своје приоритете сада пресудно утичу професори, углавном прозападни либерали, са понеким прозападним левичарем и прозападним националистом. Борба између студената левичара и професора западњака, није се водила само у факултетским амфитеатрима, него, како изгледа, и на страницама Пешчаника и сличних сајтова (овде). Левичари су, по свему судећи, побеђени; националисти су, по обичају, остали збуњени и пасивни.
На то указује и пристанак студената на потпуну промену својих захтева. Сада се они више не боре за истину о надстрешници, него за ванредне изборе, на које ће изаћи под Вучићевим условима, са сопственом изборном листом, где ће се, како изгледа, наћи професори. Прва имена њихових кандидата која су се појавила у јавности, потврђују да се такав преокрет увелико одиграо. Управо је Филозофски (и до одређене мере Правни факултет) најтврдокорније пружао отпор утицају ПроГласа и сличних прозападних, невладиних организација, чији су се чланови не једном изјашњавали у прилог независности Косова. Сада је, како изгледа, сваки отпор утихнуо. Штавише, показало се да у прављењу студентске листе важну улогу има једна мрежа Срба, чији водећи чланови живе углавном у Британији и САД при чему, за разлику од већине припадника српског расејања, исповедају изразито прозападне, либералне, либертаријанске и антируске ставове. Једном професору Универзитета у Крагујевцу јавили су се из Лондона, да би му понудили место на листи и саопштили да им је потребан и понеки националиста његовог кова, како би привукли гласаче (овде).
Националисти који су на ово пристали кажу да се тако мора, јер праву опасност не представљају ови људи и медији, него Александар Вучић. Тврде да се не сме наметати чак ни косовска тема, да се у покрету не би стварале поделе и да би се сачувала подршка ових утицајних, новопечених пријатеља. Лично, поштујем свачије право на другачије мишљење, али не видим простор за политичку сарадњу са онима који тврде да да се треба одрећи људи и светиња на Косову и Метохији. Ми смо, просто, два света, јер не делимо основне моралне норме. При томе, међу такве убрајам и Александра Вучића и његове сараднике.
Довољно је, уосталом, сетити се како су се завршавале сарадње српских националиста са Британцима и осталим западним силама. Не морамо се враћати чак до стварања југословенске државе 1918. године, до пуча од 27. марта 1941. године, или до пропасти српске идеје 1945. године. Војислав Коштуница је 24. септембра и 5. октобра 2000. иза себе ипак имао озбиљне људе и организовану странку; зато је успео да донесе устав који је и данас главно правно средство у одбрани Косова и Метохије. Суверениста је било и у Ђинђићевој партији. Шта данас имају националисти који су се придружили овом покрету? Пита ли их ико ишта? Теме и цео контекст њиховог деловања у потпуности одређују прозападни медији и организације.
Оптужбе да овакво резоновање доприноси одбрани Вучићеве власти не заслужују озбиљну пажњу. Уместо вређања неистомишљеника и кампања мржње по друштвеним мрежама и медијима, потребна нам је слободна и трезвена расправа, заснована на нашем искуству, а не на увезеним идеологијама, о томе шта су истински приоритети овог друштва и ове земље.
Изгледа да у редовима студената који су настојали да покрету дају аутентичну боју и препознају истинске, главне теме, ипак није настало потпуно расуло. Управо ових дана студенти са правних факултета у Новом Саду, Крагујевцу и Нишу коначно су, после шест месеци протеста, иступили са детаљним објавама о Вучићевој издаји Косова и гажењу Устава Србије (овде). Је ли ово само лабудова песма студентског покрета, или најава његовог окретања ка најважнијим, суштинским темама и искушењима овог друштва? Такав преокрет можда би могао да спречи Вучића да се и даље представља као једини истински бранилац српских националних интереса, насупрот тобоже „издајничкој опозицији“. Што брже напушта Косово и Метохију, то више тробојки качи о градске бандере; хоће ли студенти успети да српској застави врате достојанство?
Постоји једна несрећна традиција Универзитета у Београду, коју су давно уочили Жарко Видовић и Драган Крстић. У тренуцима највећих искушења, његови професори и студенти непогрешиво су се окретали наметнутим темама и помодним идеологијама. Када су 1941. године усташе и нацисти припремали геноцид над српским народом, на Универзитету у Београду студенти су се бавили питањима класне борбе, дијалектичког материјализма и диктатуре пролетаријата. То се завршило диктатуром Тита, уз подршку Велике Британије, и тријумфом старе, аустроугарске, великохрватске, антисрпске политике. Док су се увелико спремале побуне у Хрватској и на Косову, као и коначна, уставна конфедерализација Југославије, Универзитет у Београду је откривао младог Маркса, да би се у „липањским гибањима“ 1968. преименовао у „Црвени универзитет Карл Маркс“. Универзитет у Београду, наравно, није био крив за последично, крваво разбијање Југославије и распарчавање српског народа; показао је, ипак, да ни морално ни философски, није умео да одговори на захтеве свог времена. Чак и усред тих ратова, у којима су НАТО земље биле уједињене у одбрани британског, титоистичког, антисрпског наслеђа, студенти и професори Универзитета у Београду марширали су 1995. године улицама под британским, немачким, француским, америчким, заставама. Данас носе српске барјаке; да ли су нас НАТО бомбе и злочини заиста пробудили из идеолошких мамурлука?
Хоће ли се Универзитет у Београду икада ослободити илузија, да би коначно научио да препознаје приоритете и потребе ове земље и овог народа? Цена би и овога пута могла да буде прескупа. На коцки није само опстанак Универзитета, јер власт отворено поручује да ће умети да се са њим коначно обрачуна. Још има времена да се употреби памет. Време искушења, по свему судећи, тек долази.
