Након двочасовног телефонског разговора предсједника Русије и Сједињених Америчких Држава у понедјељак, предсједник Владимир Путин изјавио је:
„Желио бих још једном да нагласим да је разговор био веома конструктиван и да га високо оцијјењујем. Суштина је, наравно, у томе да руске и украјинске стране покажу максималну вољу за миром и пронађу компромисе који би одговарали свима. Истовремено, желио бих да истакнем да је руска позиција у основи јасна. Најважније за нас је да се уклоне коријенски узроци ове кризе.“
Западним лидерима, медијима и широј јавности не би требало да буде нејасно који су то „коријенски узроци“, јер Москва их понавља у недоглед већ тридесет година, а нарочито уочи руске интервенције 2022. у тада већ осмогодишњем украјинском грађанском рату.
Проблем је у томе што се Запад, изгледа, превише бави самом собом да би уопште слушао шта му супротна страна поручује – а управо је та неспремност на слушање један од дубинских узрока самог сукоба.
За разлику од конзумената мејнстрим медија – који чине већину становништва – читаоци независних медија као што је Consortium News добро знају шта су прави узроци овог конфликта. Управо зато што раде свој посао и извјештавају о суштини кризе, Consortium News и слични независни извори бивају олако етикетирани као „руска пропаганда“. Коријенске узроке вриједи поново нагласити:
ширење НАТО-а;
размјештање НАТО трупа и ракета у Румунији и Пољској;
обука и наоружавање Украјине као посредника, с намјером да се та земља уведе у НАТО;
неуставна промјена власти 2014. године, која је довела до напада на рускојезично становништво југа и истока Украјине;
претјерани утицај неонацистичких група у Украјини.
Многи корисни поређења су већ изнесени – на примјер, шта би се десило када би Русија подржала насилну промјену режима у Мексику или Канади и поставила ракете усмјерене ка САД на територији тих земаља? Кубанска ракетна криза из 1962. године јасно је показала како САД реагују када се ракете поставе у близини њихових граница.
Често се користе сликовита поређења, попут оног о сценарију у којем би Русија подржала насилну промјену власти у Мексику или Канади, а затим размјестила ракете усмјерене према Сједињеним Државама на територији тих земаља. Кубанска ракетна криза из 1962. године показала је како САД реагују када се сличан сценарио догоди у њиховом непосредном сусједству.
Истовремено, естаблишментски медији уложили су огроман труд да из јавне свијести уклоне саме узроке конфликта.
Они их прикривају тако што из медијског наратива систематски изостављају:
а) ширење НАТО-а;
б) неуставну смјену власти у Украјини 2014. године, изведену уз подршку Сједињених Држава;
ц) почетак рата против етничких Руса у Донбасу исте године, уз логистичку и војну подршку НАТО-а;
д) неспремност Украјине и Запада да се придржавају Минских споразума из 2015, који су могли окончати рат;
е) повлачење Украјине из мировног споразума постигнутог у Истанбулу 2022. године, под притиском САД и Уједињеног Краљевства;
ф) и напуштање сопственог медијског извјештавања из 2014. о улози неонациста у Украјини. Велика питања која се отварају након данашњег телефонског разговора гласе:
1. Да ли је, након два сата без сумње детаљног објашњавања од стране Путина, амерички предсједник Доналд Трамп коначно дозволио да ти коријенски узроци кризе продру у његову свијест? И да ли је спреман да упути америчке преговараче да те узроке укључе у коначан мировни споразум?
Трамп је и раније знао да да назнаке да донекле разумије руску перспективу – попут изјаве коју је дао у јануару:
„Велики дио проблема лежи у томе што Русија – дуги низ година, много прије Путина – говори: ‘Никада не смијете укључити Украјину у НАТО.’ То су говорили, то је за њих било као урезано у камену. А онда је негдје у том процесу [Џо] Бајден рекао: ‘Не, Украјина треба да може ући у НАТО.’ Па онда Русија има неког директно на свом прагу, и ја могу да разумијем како се они због тога осјећају.“
Али оно што је заиста потребно јесте пуно и трајно разумијевање – нешто за шта је могуће да Трамп једноставно није способан. Он мора бити спреман да се супротстави – или да уклони – тврдокорне чланове свог тима, као што су генерал Кит Келог и државни секретар Марко Рубио, и да искористи утицај САД како би извршио притисак на Украјину да прихвати да се управо ови коријенски узроци морају ријешити како би мир био постигнут.
Рана реакција украјинског предсједника Володимира Зеленског, посебно у вези с руским захтјевима да Украјина уступи дио територије Москви, показује да Трампа очекује тежак задатак.
„Украјина неће повући своје трупе са дијела сопствене територије и неће подлећи руским ултиматумима“, изјавио је Зеленски у понедјељак. „Рекао сам му [Трампу] да не прихвата ништа у вези с Украјином без саме Украјине.“ Али без рјешавања коријенских узрока, Кремљ је јасно ставио до знања да је спреман да настави рат све док се они не ријеше. Жртве које су поднијеле и Русија и Украјина иначе немају смисла из руског угла. Главни руски преговарач на разговорима Украјине и Русије, који су почели прошле седмице у Истанбулу, изјавио је да је Русија у XVIII вијеку ратовала са Шведском пуних 21 годину и да је спремна на дугорочну борбу и у Украјини.
Русија је у децембру 2021. покушала да избјегне интервенцију и ескалацију сукоба, понудивши Сједињеним Државама и НАТО-у споразуме који су укључивали повлачење НАТО трупа из некадашњих земаља Варшавског пакта, уклањање ракета из Румуније и Пољске и гаранцију неутралности Украјине – односно да неће ући у НАТО. Кремљ је тада упозорио да ће, у случају одбијања тих споразума, бити приморан да прибјегне „техничко-војним средствима“ како би ријешио проблем.
Сједињене Државе су одбациле понуђене споразуме, дајући предност војном одговору, у погрешној – и сада већ срушеној – нади да ће руска интервенција довести до колапса Путинове власти. Само обновом тих споразума и Трамповом одлучном вољом да их испреговара могуће је окончати рат.
Ситуација не може бити јаснија: Украјина може рачунати на побједу и повратак изгубљених територија само ако НАТО директно интервенише против Русије. А пошто су лидери НАТО-а свјесни да би то водило у нуклеарну катастрофу, наставиће да одржавају фикцију да Украјина и даље може побиједити – само да би сачували своје политичке каријере и углед, а да при томе ништа стварно не мијењају на терену.
Што дуже Украјина одбија компромис, то ће гори споразум на крају морати прихватити – осим ако Трамп не схвати суштину ситуације и не искористи свој утицај да натјера Украјину да прихвати реалност.
Џо Лорија је главни и одговорни уредник Consortium News и некадашњи дописник из Уједињених нација за The Wall Street Journal, Boston Globe и друге новине, укључујући The Montreal Gazette, London Daily Mail и The Star of Johannesburg. Био је истраживачки новинар за Sunday Times of London, финансијски репортер за Bloomberg News, а новинарску каријеру започео је као 19-годишњи дописник The New York Times. Аутор је двије књиге: A Political Odyssey, са сенатором Мајком Гравелом (предговор написао Данијел Елсберг), и How I Lost By Hillary Clinton (предговор написао Џулијан Асанж). Можете га контактирати на joelauria@consortiumnews.com и пратити на мрежи X @unjoe.
