Све је више показатеља да Запад не намерава да војно ескалира у Украјини, већ да се определи за хладноратовски приступ дугогодишњег обуздавања Русије. Како ће одговорити Москва?
Неуспех опкладе на посреднички рат сада подстиче западне актере да размотре преговоре са Русијом о прекиду ватре у Украјини – и то дуж линија садашњег статуса кво – а без чврстих политичких обавеза. Ово би трансформисало сукоб у класични хладноратовски формат. Запад ће покушати да наметне ове преговоре са позиција снаге, док ће спремност Москве да их прихвати зависити од нашег успеха или неуспеха на бојишту у наредним месецима.
Последњих недеља, у западној штампи су поводом Украјине главне приче како се слабо показала украјинска војска (АФУ) и колико је руска војска снажна у одбрани. То значи да је контраофанзива Кијева дефинитивно отписана – иако још увек није формално готова.
Резултати 12 недеља борби су следећи: прва од три руске одбрамбене линије је пробијена на уском сектору, пет или шест околних села је заузето, а већина резерви припреманих за ову операцију је потрошена.
Иако украјинске снаге и даље покушавају да напредују на запорошком фронту у области Орехово-Токмак и код Времијевске избочине, па и у околини Артјомовска (Бахмута), опклада Запада на украјинску војну победу над Русијом очигледно није упалила. Уопштено гледано, фрагилни баланс (тачније пат-позиција) је успостављен дуж линије фронта, остављајући питање војне иницијативе и будућности сукоба да виси у ваздуху. Све више се прича о прекиду ватре.
На бојишту
Украјински сукоб је као клатно: Једна страна направи стратешку грешку, непријатељ је искористи, нападне, стекне предност и онда се одмара на ловорикама. Она прва страна онда ради на својим грешкама, узвраћа ударац (такође недовољан за наношење потпуног пораза), па се одмара на својим ловорикама. И тај циклус се онда понавља.
Прошли смо кроз један и по такав циклус: први стадијум руске војне операције и „добровољно” повлачење из околине Кијева, након чега су Запад и Украјина припремили и извршили операције око Херсона и Харкова. Онда смо ми радили на својим грешкама, извршили мобилизацију, створили линију одбране и омели украјинску офанзиву (а сада можемо рећи и да је она коначно заустављена).
Како би имао шансе да порази Русију на бојишту, непријатељ мора да мултипликује предност над руским оружаним снагама. Како би то учинио, мораће да удвостручи или утростручи војне залихе, удвостручи или утростручи број војника и снабде се стотинама најмодернијих авиона са најмоћнијим наоружањем (уместо десетинама превазиђених) итд.
Пре свега, за ово би било потребно да, у најбољем случају, прође неколико месеци, под условом да претпоставимо да би Русија само пасивно посматрала све то, без спремања одговора. Друго, Запад уопште није тако загрејан за тај сценарио у овом моменту: тренутни ниво њихових залиха гарантује попуну губитака АФУ и њену способност континуиране одбране на садашњем нивоу непријатељстава. Дакле, довољно да опстаје.
Како контраофанзива јењава, иницијатива на бојишту прелази на страну Русије. Да ли наш генералштаб спрема велику офанзиву за ову годину или преферира наставак одбрамбене игре? У прилог овог првог иду огромне резерве које нису коришћене у летњим борбама, а у корист другог одбрамбена линија која је изграђена дуж читавог фронта и која није померена од прошле јесени. Напустити је значило би одрећи се велике предности.
Да ли бисмо требали да нападамо или не? Има смисла нападати само ако поставимо одлучујуће циљеве: потребан нам је стратешки пораз АФУ – што би омогућило наметање своје воље противнику. Како бисмо то постигли, потребна нам је двострука или трострука предност, коју у овом тренутку немамо.
Руска војна индустрија добила је залет, а наша војска сада расте брже од непријатељске. Регрутација уговораца је масивна, а ту је и додатна мера темељне реформе мобилизационог система. Хајде да претпоставимо следеће: Уколико непријатељ демонстрира пасивност, уколико Запад вишеструко не оснажи АФУ, уколико се сам не укључи (или кроз „корисне” Пољаке), Генералштаб планира да остане у режиму стратешке одбране док војска не достигне ту вишеструку предност којом ће услови за генералну офанзиву бити створени.
Уколико постане јасно да се Запад одлучио за нову рунду ескалације, пробаћемо да ударимо са оним што имамо – чим буде могуће, пре него што непријатељ буде имао времена да ојача.
На домаћем фронту
Пошто војни сукоб у Украјини није тотални рат, губитник неће бити страна која физички остане без снаге, већ оанј ко пре изгуби вољу за борбом. У том смислу је важна јасна визија победе и јасна стратегија за њено остварење. Русија је иницијално имала проблема по овом питању: почетак је био шокантан за све, да би се потом изненадно претворио у пролонгирани војни сукоб са низом понижавајућих пораза.
Руско друштво је било у стању да истрпи ударце прошле године и да се – мада не моментално, него тек крајем године – сабере и спреми за дугу и тешку борбу. Концепт наше победе је јасан: и даље нам треба демилитаризација Украјине (радикално смањење њене војске), неутралан статус Кијева (и механизам за контролу те неутралности), као и признавање неког облика територијалних промена. Ово последње ће, узгред, бити правно најтеже; ту би – зарад међународног легитимитета – језуитски облици попут 99-огодишњег лизинга били могући. Али нећемо ићи предалеко у овој анализи.
Иако овај концепт победе још увек није артикулисан, он је интуитивно јасан. Потези надлежних на свим нивоима иду му у прилог, а друштво, иако није нарочито одушевљено (само људи који нису сасвим здрави се одушевљавају оружаним сукобима), збило је редове и спремно је, ако не за директно учешће, макар за подршку или толерисање. Све ово ће пре или касније произвести резултате на фронту – уколико непријатељ не одговори истом врстом јединства.
На раскршћу
Очувавши своје резерве, руске снаге врше пузећу офанзиву код Купјанска, док је наш непријатељ – при чему заправо говоримо о Западу – суочен са избором: да се прегрупише и удвостручи или утростручи своје напоре, или да се тихо повуче из игре. Трећег нема. Стратегија чекања, како видимо у нашем случају, функционише само уколико знате шта чекате. У супротном, куповина времена ће довести до успешних напада мотивисанијег противника.
Доктрина посредничког рата за коју се определио Запад показала се као пут у ћорсокак. Као што је показало претходних годину и по дана, заједно са садашњом спором ескалацијом, Русија може да парира војним напорима Украјинаца – чак и по цену значајних тензија, чак и уколико то подразумева громогласне и понижавајуће поразе који немају стратешке последице. У том смислу, чак ни теоријско удвостручење или утростручење украјинске војске неће по аутоматизму подразумевати победу Кијева.
Како би се ујединио, Запад мора да има вољу и јасан циљ, нови концепт победе, сан за који се вреди борити. Да ли такава амбиција може поново да буде војни пораз Русије? Ако је тако, делује да ће бити неопходна или директна војна интервенција у Украјини, или други фронт у неком облику: од стране Пољске, у Придњестровљу или негде другде. Овоме ће претходити изјаве западних лидера о неприхватљивости војне победе Кремља и кореспондирајућа медијска пропаганда за распиривање ескалације.
Међутим, делује да Запад не жели заиста ескалацију, него класичну хладноратовску, вишегодишњу изолацију (Русије, прим. прев.) – то је дуга стратегија која се већ једном показала као ефектна. Како би ово остварио, Запад мора да замрзне конфликт. Из његове перспективе, било би добро да Кијев победи, али уколико је то немогуће, макар у овом тренутку, шта да се ради. Украјина би у том случају постала граница Запада, слично као Западна Немачка током 20. века. Но, како би ово функционисало, потребан је довољно чврст споразум са Москвом.
То је основа смислених преговора који би могли да отпочну ове јесени. Или се већ одвијају. Адути Запада могле би да буду претње сопственом директном интервенцијом или отварање другог фронта. Да ли би такав блеф могао да успе? С једне стране, такав споразум би се косио са нашом визијом победе коју сам већ описао. С друге стране, прекид ватре под нашим условима, без одлучујућег пораза украјинских снага, није могућ.
Ако ситуација на бојишту почне да се окреће против Кијева, у интересу Запада ће бити да оконча сукоб што је пре могуће, док њихов клијент још увек има било какву снагу. Према тој логици, потребан је некакав притисак, поготово медијски, како би се они застрашили.
Како се пат-позиција на бојишту буде погоршавала, Москва ће бити у све већем искушењу да обезбеди макар крхки мир. Борбе подразумевају велике губитке, и ту не мислимо на санкције, него на изгубљене животе и дневне буџетске издатке. Условни „Минск 3” могао би да се покаже као згодан компромис који на дуже време одлаже проблем.
За сада, руска реторика је прилично бескомпромисна, али то је само зато што смо на таласу успеха: од прошле године ми и Украјина смо заменили места. Свест о томе да ли смо у (бескомпромисном) рату или покушавамо да направимо договор доћи ће тек када одговоримо на бојишту. Уколико нађемо начин да се пробијемо и изађемо из пат-позиције, борићемо се до победе. У противном, мораћемо добро да размислимо шта даље.
Имајте на уму да преговори током ратних дејстава могу да се воде веома дуго, можда чак и годинама.
Нови Стандард / globalaffairs.ru
