Према недавном социолошком истраживању, 64% грађана наше земље себе сматра православцима. Од овог броја 52% никада није читало Библију, док 2% редовно чита Свето писмо. То указује на јаз не само у духовном животу, већ, пре свега, у образовању.
Наравно, кад се човек у анкети назива „православним“, то може значити различите ствари – од нејасне свести о припадности православној култури до дубоко свесне црквене вере. Али чак и са чисто културне тачке гледишта, непознавање Библије је огроман губитак. У свакој писаној култури постоји оно што се зове „канонски скуп текстова“ – књижевна ремек-дела која не само да доносе естетско задовољство читаоцу, већ и дефинишу општу свест цивилизације, њен језик, њен систем слика и вредности, њене облике мишљења и интеракције са светом.
Није случајно да се класична књижевност обавезно предаје у школама. Мало је вероватно да ће то дипломцима бити од користи у професионалном смислу, али она ствара простор разумевања и препознавања: „сви се сећамо ових песама из школе“, „сви смо упознати са овим књижевним ликовима“, „сви знамо шта овај цитат значи и из ког контекста је узет“. Ти текстови стварају заједнички простор мишљења и осећања, процена и уверења. „Пророче, устај, мотри, внемљи, испуњен мојом вољом буди, и ходећи по мору, земљи, речима жези срца људи“ – сви ми, писмени Руси, досећамо се откуд ово.
То важи за сваку културу – али посебно за ону која је толико књижевноцентрична као руска. Али иза свих великих текстова руске културе, иза Пушкина и Достојевског, иза Чехова и Љескова, стоји један темељни извор. Онај исти који стоји иза великих текстова европске књижевности уопште – иза Дантеа и Шекспира, иза Сервантеса и Толкина.
Људи су о том тексту размишљали са поштовањем или се жестоко с њим препирали, илустровали га безбројним сликама, иконама, фрескама и мозаицима. Руски – и други језици света – препун је цитата из њега, толико познатих да их често не препознајемо, као што су „Неверни Тома“ или „он не види брвно у оку свом“. Многи од нас имају имена (као што су Петар, Павле, Марија, Лидија, Сергеј или Иван) преузета из овог текста – чак и ако тога нисмо свесни.
Тај текст је Библија. Наравно, Библија није једини извор наше цивилизације. Можемо истаћи још два: римски правни гениј и грчку традицију рационалног мишљења.
Али руска (и, шире гледано, европска) култура незамислива је без Библије. Већина њених најважнијих текстова већ претпоставља читаоца који је упознат са Библијом, иначе остају неразумљиви.
То је реалност наше културе и она не зависи од личне вере. Арогантни атеисти који о Библији пишу као о „јеврејским бајкама“ не показују неверје, већ незнање.
Библија поставља одређени поглед на стварност који, хтели ми то или не, обликује сам ваздух који удишемо и језик којим говоримо. Зато је тако важно знати о чему је ова књига.
Реч је о Богу и човеку, о страдању и нади, о греху и праштању, о животу, смрти и васкрсењу – о томе како смо овде нашли, шта треба да радимо и чему да се надамо.
Она даје смисао људској историји, као драми која се одвија од почетка до краја.
Бог је створио свет из чисте великодушности, да би са анђелима и људима поделио вечни и благословени живот који Он сам поседује. Човек је отпао од Бога у грех, дубоко уништавајући саму своју природу.
Бог открива свој план за спасење човека у историји. Позвао је Аврама, човека који је првобитно био незнабожац, али је чуо Божји глас и пошао за њим. Од Аврама је произвео посебан народ, древни Израиљ, који кроз векове верности, падова и покајања сазнаје да постоји само један истинити Бог и да ће он људима послати Спаситеља.
Најзад, Божији план достиже свој врхунац – међу људима се јавља Дјева по имену Марија, чијим смиреним пристанком долази на свет Спаситељ, Јединородни Син Божији, Господ наш Исус Христос.
Христос нам Својом смрћу на Крсту и Васкрсењем даје опроштење грехова и живот вечни. Ми то прихватамо кроз покајање и веру.
Управо тај заплет лежи у темељима наше цивилизације. Тако су живели руски људи, почев од светог кнеза Владимира, преподобни Андреј Рубљов и Максим Грк, Нестор Летописац, свети Сергије Радоњешки и Серафим Саровски, Достојевски и Љесков, многа покољења наших предака.
Била би велика несрећа не познавати, рецимо, Пушкина – али много је већа несрећа (у културном и духовном смислу) не познавати Јеванђеље. На срећу, овај проблем се може решити – посебно сада када за минут можемо да преузмемо Библију на наше телефоне.
Као што је писао Борис Пастернак: „Читао сам Твој Завет целу ноћ и оживео као из несвестице“.
Људи могу бити застрашени обимом и непознатошћу текста, зато се може почети не од књиге Постања, већ, рецимо, од Јеванђеља по Марку. Велика књижевна дела мењају оне који их читају. Али ово се највише односи на Библију. Покушајте да је читате и видећете како ће се ваш живот променити. И како ће се променити живот земље – ако нас, који се окрећемо самом изворишту наше цивилизације, буде довољно.
