У последњих неколико година сведоци смо таласа младих српских кошаркаша који одлучују да свој развој наставе у америчкој NCAA лиги. Иако је тај феномен постојао и раније, сада добија потпуно нову димензију – и главни разлог више нису образовање, искуство или стил игре, већ новац.
NIL – револуција у универзитетском спорту
Главни окидач овог тренда је појава NIL правила (Name, Image, Likeness), која су ступила на снагу пре три године и омогућила студентима-спортситима да зарађују на основу свог идентитета. То је био огроман заокрет у филозофији NCAA, где су спортисти деценијама играли без права на зараду, иако су њихова лица и имена доносила милионе универзитетима.
Од тог тренутка, универзитети су, кроз легалне (и мање легалне) механизме, почели да нуде озбиљан новац – што је српским, и генерално европским, младим играчима постало неодољиво.
Десетине српских играча су већ у NCAA систему
У последњих годину дана, десетине српских кошаркаша су већ у NCAA систему: Саво Дрезгић, Милош Илић, Виктор Микић, Лазар Стефановић, Филип Боровићанин и многи други. Они нису више само „перспективни студенти“, већ спортисти са уговорима који често премашују оно што би добили у врхунским европским клубовима.
Примера ради, Дрезгићев уговор на Џорџији се процењује на око 500.000 долара.
Андреј Костић наводно има понуду од 2,5 милиона долара на Канзас Стејту.
Донаторски клубови и „collectives“ – ко заиста плаћа спортисте?
Иако универзитети не смеју директно плаћати играче, у игру су ушли тзв. booster клубови – организације повезане са универзитетима које окупљају богате спонзоре, бивше студенте и фанове. Кроз collectives – паралелне ентитете који потписују уговоре са спортистима – новац долази легалним путевима, али у пракси то често представља камуфлажу за „плату“.
Један од познатијих примера је The Grove Collective са Универзитета Мисисипи, који је у првој години постојања прикупио преко 10 милиона долара и потписивао уговоре вредне и по 100.000 долара са играчима америчког фудбала и кошарке.
Како изгледа финансијска слика?
NCAA је постала озбиљан финансијски бизнис. Универзитети попут Кентакија имају укупне буџете веће од 20 милиона долара само за плате играча у наредној сезони. Млади европски таленти су све више укључени у те приче.
UCLA је платио милион долара за Адају Марија из Шпаније, док ће Јелавић из Србије имати милионски уговор и биће осми на листи најплаћенијих у Кентакију.
Шта то значи за српску кошарку?
На дуже стазе – тешко је предвидети. У овом тренутку јасно је да домаћи клубови не могу да парирају овим понудама, ни финансијски, ни инфраструктурно. Млади играчи који остају у Србији често немају системску подршку, а када напуне 18 година, губе простор за развој.
Поставља се озбиљно питање да ли је могуће створити систем који ће конкурисати NCAA понуди или ћемо сведочити потпуном егзодусу талената ка Америци.
Одлазак младих српских играча у NCAA више није ствар престижа – то је економска логика. У свету где спорт постаје тржишна вредност, а таленат роба, Америка нуди оно што Европа још увек не може: комбинацију игре, експонираности и конкретне зараде.
