Књижевник Ћамил Сијарић рођен је у Шиловцима, код Бијелог Поља, 1913. У Београду је завршио права. Учесник је НОБ-а. У младости писао је поезију, а касније се потпуно посветио прози.
Објавио је шест збирки приповедака и шест романа, од којих помињемо „Бихорце“, „Мојковачку битку”, „Конак“ и „Рашку земљу Расцију“. Живи у Сарајеву.
*****
Април 1981: Ти људи су били из Новске, из Двора на Уни, из обје Градишке, из обје Костајнице, из Дубице. Међу њима су преживјели заточеници логора Јасеновац, првоборци, народни хероји, писци из Хрватске, Босне, Србије, Црне Горе, радници, омладинци, ђаци. Дошли су да одају пошту жртвама логора Јасеновац, да им на Споменик положе вијенце и кажу слава вам и хвала за вашу борбу.
То је био час историје – да се ништа не заборави!
И час поезије – да се ништа не заборави!
Толико је људске љепоте у тим лицима. Толико достојанства. Сјете. Бола. И поноса.
Ту се стоји пред Јасеновцем – пред логором из којег писма нису долазила, из којег се није излазило.
Прошло је од тада тридесет шест година, то јест тридесет шест априла, од којих су онај из четрдесет пете усташе у крв обукле.
Видио сам ту крв…
*****
Април 1945: Прелазили смо некаквом старом „компом“ преко Саве, која се, послије пролећних киша, попела до врха обала. Текла је мутна. Преносила покрај нас лешеве. Били су свезани у жицу по три, по пет и више.
Вода их је носила, а вране над њима летјеле и на њих падале. Вијали се ројеви муха и све то: мртве људе, вране на њима, ројеве над њима, односила Сава.
Била је то страшна слика, биле су то нечије родитељске кости, нечија браћа, синови, кћерке.
Неки су лешеви били сасвим голи: голи старци, голи млади људи, голе старице и младе жене. Неки нису били ни цијели, него само дијелови људских тијела.
Стали смо на другу обалу Саве, на славонску, на којој је Јасеновац.
Тај градић је сав горио. Бјежећи из њега тих посљедњих дана априла четрдесет пете усташе су га спалиле и порушиле тако да су, из тих рушевина, само димњаци стрчали.
На једном од димњака, као једино живо биће у тој пустоши, стајала је рода, гледала је као да се чуди шта је то било…
Иначе куд год пођете, пред ногама су вам искидане жице, гомиле цигле, цријепа, пепела, чађе, греде које још горе или су већ догорјеле, а преко свега тога густ, црн, смрадан дим. ЛОГОР је био нешто даље од града, низ Саву, на њеној обали. Са три стране ограђен је високим дебелим зидом, на којем су – као оно на градским тврђавама – поређане стражарнице. Са четврте стране Сава је, а тамо преко ње – на босанског обали – Градина.
Широка и широм отворена гвоздена капија. На њој два слова: „У. О. “ – што значи усташка одбрана.
Иза ових врата пружа се широк и дуг логорски простор.
На десној страни, то јест према Сави, укочила се локомотива са вагонима: то је онај воз који је довезао посљедње жртве овог логора – око триста педесет Сарајлија.
На њему читам натпис, исписан невјештом руком:
„Ослободила 24. бригада 45. дивизије II. армије.“
Прекорачио сам праг капије.
Осјећам као да отварам мртвачки сандук.
Као да се преда мном отвара сам пакао.
Стражарница овог пакла, у којој је стражарчио усташа, празна је и преврнута. Иначе је тишина – нека глуха тишина и мир. Задах и смрад од блата, од трулежи, од саме земље и свега што је на њој – а на њој је траг убице!
Ово је било мјесто умирања. Логор смрти!
Сава је дубоко засјекла у простор логора и вода је ту мирна, широка и дубока. Али је у њој толико људских тијела, глава, леђа и ногу да нити је широка нити дубока.
Та су се тијела уљесила тако, да је горе на води сухо – сухо као на сплаву, а овај је сплав, авај! од људских тијела!
Тијела су мушка, женска, стараца и старица, младих људи и младих жена – и дјеце.
Кожа се на неким, на сунцу, скорила. Црна је, или модра, или црвена, а на онима који су прије дан убијени – бијела.
Вода их покрене, однесе их према матици – и нико не зна где ће се, на којем мјесту, на којој обали, зауставити нечије родитељске кости.
Идем до краја – до зида који са сјеверне стране затвара логор и излази на Саву. То није велик простор, али је ужасан јер на њему је још једно гробље: вода, врбље, и људска тијела.
Из тога врбља, из воде, између тих мртвих тијела, изникао је човјек – жив!
Мокар је и каљав – и стар. Диже се горе као авет. Гледа ме и диже руке увис, вели тиме да се предаје.
Питао сам га ко је, одакле је, и како се обрео ту међу мртвима. Вели да ту тражи свога сина, да му је син одведен у логор прије двије године. Па га тражи међу мртвима, не би ли га препознао. Али га – вели – досад не налази, или га је нашао али га није познао.
Оно што тамо матица односи, он и не види – а ко зна је ли већ, са свима осталим, однијела и његовог сина.
Видим да је сељак, а и сам каже да је из околине Јасеновца. Остао је ту на обали, гледао доље у воду – и, може бити, нека му глава личила на главу његовога сина, или нека половина главе, или рука, или нога: шта све може да се причини једном родитељу! ПРЕДА мном је опет гробље – ово је треће, и оно у води, као она два прва. И опет – дијелови тијела, ноге, руке, и сва бијела женска глава, са које је убица огулио кожу.
Каиш коже, и на њему црн прамен косе, лежи на води, држи се крајичком за огуљену главу; била је лијепа ова коса и биће да је лијепо стајала на нечијој младој глави прије него што су је огулили.
Била је то нечија сестра, коју су тим гуљењем коже живу измучили а затим је бацили у Саву.
Има од једног пјесника и овакав стих:
„Премного ти је воде, драга сестро, па се не усуђујем да пустим још и своју сузу.“
То исто може да каже и онај отац што у води тражи свог сина: „Премного ти је воде…!“
Вода је овдје гроб. Неископан, неизмјеран – бескрајно велик, јер је то вода – вода Сава. Отиче и односи мртве, ко зна до којег далеког краја, до под које далеко небо – дотле докле иду воде ове ријеке…
Наилази цијела скупина. Сви су повезани један за другога и свима су руке свезане на леђима. Иду ничице тако да су им главе у води, а горе, над водом леђа и руке и на рукама жица.
Горе у ваздуху прате их вране, падају на њих и са њих узлијећу.
Не усуђујем се да учиним још који корак дуж обале, па се враћам и идем дубље у логор. Нема ништа преда мном, до широка празна ледина, на њој млада прољећна трава и ваздух чист, па га, послије страшног задаха тамо код воде, дубоко удишем.
Али нећу тако дуго, јер на овој ледини – ево језера.
Није велико, али је дубоко и у њему виде се лешеви, вире из воде и рекло би се да их је језеро пуно.
Гледам руку откинуту од тијела, рамена, леђа, прса, ноге – ноге су све босе, и само је на једној црна велика ципела.
До те ципеле је дјечји „сиперчић“, она марамица коју мајке вежу дјеци испод грла да се не би „умусала“ кад их „питају“.
Лежи на води, покрај оне ципеле.
На њему црвеним концем извезен пуж и јеж – пуж, на удици, води некуд јежа; доље негдје у води је њихов трећи друг – нечије дијете. И ЕВО гдје се опет неко откида од земље и диже горе. Жив је – човек је, и није један него их је више. Управљају к мени, и ја их чекам. Видим да су тек ушли у логор, јер долазе од капије. Питам их ко су.
– Ја сам Ђуро Антолић из Банове Јаруге. Тражим жену Марицу и кћер Иванку – вели први. Сељак је, стар је.
– Ја сам Иван Послон из Краљеве Велике. Тражим родбину и сељаке из Краљеве Велике. Из моје су куће овдје доведене двадесет четири особе.
– Ја сам Марица Влашић из Плесна. Тражим моју мајку Мију.
– Ја сам Мара Грудонић из Плесна. Тражим моју кћер и снаху.
– Ја сам Мара Антолић. Тражим прију Мару Бајковић.
И пошли су ка Сави, онамо где сам ја већ био, да траже своје; гледаће тамо дуго у воду, и неће их наћи.
Преда мном су остаци зграде у којој је била ланчара. Све је сагорјело осим гвожђа. Свуда су локве и флеке нафте, и људски трагови: ципеле, капе, ногавице, огњиште – око огњишта недогорјели дијелови људског тијела, недогорјела одећа, обућа, прње; крај огњишта као угарак лежи половина људске ноге, која је горјела па се угасила.
Хтио сам ваздуха, па сам се окренуо капији.
Гледам је тамо пред собом – сад изнутра, из логорског простора.
То су врата од пакла. То је капија смрти.
Дан је лијеп, грије сунце; оне што тамо у Сави мртви леже, никад више неће огријати – никад Иван из Краљеве Велике неће наћи двадесет четири особе из своје куће, ни Мара из Плесна своју кћерку и снаху.
Сунце је навело западу. Спустиће се на земљу још једно вече – на нас живе, и оне тамо на води који више нису живи: њих ће цијело вече, и цијелу ноћ, и сјутрадан, и ко зна колико још дана и ноћи односити Сава…
Пише: Ћамил Сијарић
Књижевник Ћамил Сијарић рођен је у Шиловцима, код Бијелог Поља, 1913. У Београду је завршио права. Учесник је НОБ-а. У младости писао је поезију, а касније се потпуно посветио прози.
Објавио је шест збирки приповедака и шест романа, од којих помињемо „Бихорце“, „Мојковачку битку”, „Конак“ и „Рашку земљу Расцију“. Живи у Сарајеву.
*****
Април 1981: Ти људи су били из Новске, из Двора на Уни, из обје Градишке, из обје Костајнице, из Дубице. Међу њима су преживјели заточеници логора Јасеновац, првоборци, народни хероји, писци из Хрватске, Босне, Србије, Црне Горе, радници, омладинци, ђаци. Дошли су да одају пошту жртвама логора Јасеновац, да им на Споменик положе вијенце и кажу слава вам и хвала за вашу борбу.
То је био час историје – да се ништа не заборави!
И час поезије – да се ништа не заборави!
Толико је људске љепоте у тим лицима. Толико достојанства. Сјете. Бола. И поноса.
Ту се стоји пред Јасеновцем – пред логором из којег писма нису долазила, из којег се није излазило.
Прошло је од тада тридесет шест година, то јест тридесет шест априла, од којих су онај из четрдесет пете усташе у крв обукле.
Видио сам ту крв…
*****
Април 1945: Прелазили смо некаквом старом „компом“ преко Саве, која се, послије пролећних киша, попела до врха обала. Текла је мутна. Преносила покрај нас лешеве. Били су свезани у жицу по три, по пет и више.
Вода их је носила, а вране над њима летјеле и на њих падале. Вијали се ројеви муха и све то: мртве људе, вране на њима, ројеве над њима, односила Сава.
Била је то страшна слика, биле су то нечије родитељске кости, нечија браћа, синови, кћерке.
Неки су лешеви били сасвим голи: голи старци, голи млади људи, голе старице и младе жене. Неки нису били ни цијели, него само дијелови људских тијела.
Стали смо на другу обалу Саве, на славонску, на којој је Јасеновац.
Тај градић је сав горио. Бјежећи из њега тих посљедњих дана априла четрдесет пете усташе су га спалиле и порушиле тако да су, из тих рушевина, само димњаци стрчали.
На једном од димњака, као једино живо биће у тој пустоши, стајала је рода, гледала је као да се чуди шта је то било…
Иначе куд год пођете, пред ногама су вам искидане жице, гомиле цигле, цријепа, пепела, чађе, греде које још горе или су већ догорјеле, а преко свега тога густ, црн, смрадан дим.
*****
ЛОГОР је био нешто даље од града, низ Саву, на њеној обали. Са три стране ограђен је високим дебелим зидом, на којем су – као оно на градским тврђавама – поређане стражарнице. Са четврте стране Сава је, а тамо преко ње – на босанског обали – Градина.
Широка и широм отворена гвоздена капија. На њој два слова: „У. О. “ – што значи усташка одбрана.
Иза ових врата пружа се широк и дуг логорски простор.
На десној страни, то јест према Сави, укочила се локомотива са вагонима: то је онај воз који је довезао посљедње жртве овог логора – око триста педесет Сарајлија.
На њему читам натпис, исписан невјештом руком:
„Ослободила 24. бригада 45. дивизије II. армије.“
Прекорачио сам праг капије.
Осјећам као да отварам мртвачки сандук.
Као да се преда мном отвара сам пакао.
Стражарница овог пакла, у којој је стражарчио усташа, празна је и преврнута. Иначе је тишина – нека глуха тишина и мир. Задах и смрад од блата, од трулежи, од саме земље и свега што је на њој – а на њој је траг убице!
Ово је било мјесто умирања. Логор смрти!
Сава је дубоко засјекла у простор логора и вода је ту мирна, широка и дубока. Али је у њој толико људских тијела, глава, леђа и ногу да нити је широка нити дубока.
Та су се тијела уљесила тако, да је горе на води сухо – сухо као на сплаву, а овај је сплав, авај! од људских тијела!
Тијела су мушка, женска, стараца и старица, младих људи и младих жена – и дјеце.
Кожа се на неким, на сунцу, скорила. Црна је, или модра, или црвена, а на онима који су прије дан убијени – бијела.
Вода их покрене, однесе их према матици – и нико не зна где ће се, на којем мјесту, на којој обали, зауставити нечије родитељске кости.
Идем до краја – до зида који са сјеверне стране затвара логор и излази на Саву. То није велик простор, али је ужасан јер на њему је још једно гробље: вода, врбље, и људска тијела.
Из тога врбља, из воде, између тих мртвих тијела, изникао је човјек – жив!
Мокар је и каљав – и стар. Диже се горе као авет. Гледа ме и диже руке увис, вели тиме да се предаје.
Питао сам га ко је, одакле је, и како се обрео ту међу мртвима. Вели да ту тражи свога сина, да му је син одведен у логор прије двије године. Па га тражи међу мртвима, не би ли га препознао. Али га – вели – досад не налази, или га је нашао али га није познао.
Оно што тамо матица односи, он и не види – а ко зна је ли већ, са свима осталим, однијела и његовог сина.
Видим да је сељак, а и сам каже да је из околине Јасеновца. Остао је ту на обали, гледао доље у воду – и, може бити, нека му глава личила на главу његовога сина, или нека половина главе, или рука, или нога: шта све може да се причини једном родитељу!
*****
ПРЕДА мном је опет гробље – ово је треће, и оно у води, као она два прва. И опет – дијелови тијела, ноге, руке, и сва бијела женска глава, са које је убица огулио кожу.
Каиш коже, и на њему црн прамен косе, лежи на води, држи се крајичком за огуљену главу; била је лијепа ова коса и биће да је лијепо стајала на нечијој младој глави прије него што су је огулили.
Била је то нечија сестра, коју су тим гуљењем коже живу измучили а затим је бацили у Саву.
Има од једног пјесника и овакав стих:
„Премного ти је воде, драга сестро, па се не усуђујем да пустим још и своју сузу.“
То исто може да каже и онај отац што у води тражи свог сина: „Премного ти је воде…!“
Вода је овдје гроб. Неископан, неизмјеран – бескрајно велик, јер је то вода – вода Сава. Отиче и односи мртве, ко зна до којег далеког краја, до под које далеко небо – дотле докле иду воде ове ријеке…
Наилази цијела скупина. Сви су повезани један за другога и свима су руке свезане на леђима. Иду ничице тако да су им главе у води, а горе, над водом леђа и руке и на рукама жица.
Горе у ваздуху прате их вране, падају на њих и са њих узлијећу.
Не усуђујем се да учиним још који корак дуж обале, па се враћам и идем дубље у логор. Нема ништа преда мном, до широка празна ледина, на њој млада прољећна трава и ваздух чист, па га, послије страшног задаха тамо код воде, дубоко удишем.
Али нећу тако дуго, јер на овој ледини – ево језера.
Није велико, али је дубоко и у њему виде се лешеви, вире из воде и рекло би се да их је језеро пуно.
Гледам руку откинуту од тијела, рамена, леђа, прса, ноге – ноге су све босе, и само је на једној црна велика ципела.
До те ципеле је дјечји „сиперчић“, она марамица коју мајке вежу дјеци испод грла да се не би „умусала“ кад их „питају“.
Лежи на води, покрај оне ципеле.
На њему црвеним концем извезен пуж и јеж – пуж, на удици, води некуд јежа; доље негдје у води је њихов трећи друг – нечије дијете.
*****
И ЕВО гдје се опет неко откида од земље и диже горе. Жив је – човек је, и није један него их је више. Управљају к мени, и ја их чекам. Видим да су тек ушли у логор, јер долазе од капије. Питам их ко су.
– Ја сам Ђуро Антолић из Банове Јаруге. Тражим жену Марицу и кћер Иванку – вели први. Сељак је, стар је.
– Ја сам Иван Послон из Краљеве Велике. Тражим родбину и сељаке из Краљеве Велике. Из моје су куће овдје доведене двадесет четири особе.
– Ја сам Марица Влашић из Плесна. Тражим моју мајку Мију.
– Ја сам Мара Грудонић из Плесна. Тражим моју кћер и снаху.
– Ја сам Мара Антолић. Тражим прију Мару Бајковић.
И пошли су ка Сави, онамо где сам ја већ био, да траже своје; гледаће тамо дуго у воду, и неће их наћи.
Преда мном су остаци зграде у којој је била ланчара. Све је сагорјело осим гвожђа. Свуда су локве и флеке нафте, и људски трагови: ципеле, капе, ногавице, огњиште – око огњишта недогорјели дијелови људског тијела, недогорјела одећа, обућа, прње; крај огњишта као угарак лежи половина људске ноге, која је горјела па се угасила.
Хтио сам ваздуха, па сам се окренуо капији.
Гледам је тамо пред собом – сад изнутра, из логорског простора.
То су врата од пакла. То је капија смрти.
Дан је лијеп, грије сунце; оне што тамо у Сави мртви леже, никад више неће огријати – никад Иван из Краљеве Велике неће наћи двадесет четири особе из своје куће, ни Мара из Плесна своју кћерку и снаху.
Сунце је навело западу. Спустиће се на земљу још једно вече – на нас живе, и оне тамо на води који више нису живи: њих ће цијело вече, и цијелу ноћ, и сјутрадан, и ко зна колико још дана и ноћи односити Сава…
*****
ИЗАШАО сам на улицу и сјео на некакву отесану дрвену грађу, јер је ту једино било чисто; сједио је ту и неки човјек, мршав, испијен, за кога се мирне душе могло рећи да је умирао и неким случајем оживио.
Упознајемо се. Име му је Мартин Седлар. Из Загреба је. Може да има око тридесет година.
Један је од преживјелих заточеника.
Вели да је у логору био од 11. септембра 1941. године, и да се спасио приликом напада заточеника на усташку стражу на капији; у томе нападу, који су пред крај априла организовали комунисти, спасило се око седамдесет заточеника.
Вели да је у логору био гробар.
– Питате ме шта сам радио као гробар. Зна се шта гробари раде. Закопавају мртве. Али ми смо се разликовали од других, ми смо у логору морали да закопавамо у јамама и мртве и живе. А шта значи то закопати у земљу жива човјека, то вам нико не умије казати!
Нити ви можете то схватити.
У почетку сам био још здравих чула, још сам гледао у живот а не у смрт. Па се кроз толико година – кроз четири године – све то у вама преокрене, замру у вама чула, и оно што никад не бисте учинили, сад чините јер ви више нисте човјек који умије да размишља, да расуђује, да осјећа, него сте поживинчени!
То је и био циљ усташа – и овог логора – да вас поживинче! Да у вама убију све што је људско.
Да вам замру чула, да оглупавите и отупавите, да се у вама све преокрене на једну страну, на ону која значи – смрт, и да знате да вас ништа друго не чека до умирање.
И све вам је једно хоћете ли дан прије или касније умријети. Јер, рекао сам вам, ви више немате својих чула, ваша чула су већ мртва.
Гледате човјека како сједи као какав камен и некуд буљи очима, а ништа не види. Ти људи и нису доведени ту да преживе, него да умру.
Одијела су им била саме крпе. Скидали су их са мртвих и давали живима. Храна: дневно петнаест дека каше од кромпира или од репе, несољене и незамашћене.
А знајте да глад има своју моћ, она затупљује осјећаје и чула, измијени лице човјека и он више не личи на себе; изгладњели из логора „3 C“ гледају вас тако да се од њих престравите.
ТАЈ „3 C“ био је простор ограђен жицом. Зими је у њему по заточеницима падао снијег и не знате да ли су више умирали од глади или се смрзавали; да би своје муке прекратили, пели су се уз жицу да их усташе из стражарница убију, али их они нису убијали – смијали су им се.
Падали су са тих жица мртви – смрзнути или од глади.
У зиму 1941. године довели су у логор много свијета. Људи, жена, дјеце. Логор је могао да прими пет хиљада, и све преко тога броја убијали су чим би их увели.
А најбржи начин узимања живота била је такозвана „Пићилијева пећ“.
Ту пећ је начинио усташки пуковник инжињер Хинко Пићили.
Била је зима, земља се била смрзла а Сава заледила, па се жртве нису могле ни у земљу закопавати ни у Саву бацати – и тада је дошла та пећ.
У њој се све брзо свршавало, јер што није могла да прими земља и вода, примала је ватра.
Било је то редовно ноћу. Чули би се отуд јауци и писка, и ми смо знали да то спаљују.
Били су језиви гласови тих људи.
Изјутра су иза њих остајали трагови: капе, обућа, женске хаљине, сељачке торбе – остајали су зато што усташе не би стигле да их покупе.
Они којима је живот на овакав начин узиман, нису у спискове логораша ни увођени, а некаквог правог списка логораша није ни било – нити га је могло бити – јер у логор су из дана у дан и из ноћи у ноћ доводили живе, и исто тако из логора износили мртве.
Стога се никад није ни знало бројно стање логораша.
Тамо преко Саве је Градина, на њој су закопавали у јамама – па је та Градина, нека тако кажем, најтачнији списак заточеника! И ова Сава! И она пећ оног усташког пуковника! МАРТИН је често прекидао своју причу. Заморио би се и ућутао. У тим прекидима слушали смо топове, били су далеко, негдје горе уз Саву куд су се непријатељске војске повлачиле, а наше их гониле.
– Поменуо сам Градину. А нисам и Уштицу. И она је тамо преко Саве, на босанској страни. У тој Уштици побили су Цигане. Њих су убијали сами Цигани, они које су усташе одабрале и припремиле за убице и гробаре осталих Цигана.
Било их је око тридесет. Бил су млади и јаки људи. Дружили су се са усташама и са њима пили. Усташе су им пришиле чак и некакве чинове.
А ти чинови – те ознаке на раменима, па пиће и дружење са усташама, било је довољно да их претвори у убице, наравно у несвјесне убице – то јест у људе који су изгубили осјећај за своје Цигане.
Усташе су им говориле да ће их пустити из логора ако буду вриједни у своме „послу“ и они им вјеровали.
Држали су се као какви важни људи, као старјешине над осталим гробарима зато што су они једини у униформама, односно некаква гробарска „шаржа“.
Они су уз пиће добили добру храну, како би свој „посао“ обављали што послушније, а то значи побили остале Цигане.
И већ 1942. године у логору није било ниједног Циганина.
Оних тридесеторицу, припремљених да побију остале, побили су на крају саме усташе.
То је било убијање у групама. А било је и других начина одузимања људских живота. Било је јуриша на заточенике, да је изгледало да нико неће више остати жив.
Такви јуриши изведени су 25, 26. и 27. децембра 1941. године – на Божић.
Усташе су отварале ватру на сваког кога би видјеле – на бараке, на „3 C“, на женски дио логора. А људи немају куд да побјегну; куда ће да побјегну они са ледине ограђене жицом!
И шта чујее? – чујете само јауке, а највише оних из жице, из „3 C“.
Логор је био пун лешева. Морали смо са њих да поскидамо све што је и мало ваљало, и полуголе и голе превозили их преко Саве на Градину, гдје смо их покопали.
Сутрадан је наређен „приступ“ заточеника. На том „приступу“ говорио је усташки генерал Макс Лубурић. Рекао је да се нешто тако више неће догодити, јер ово је радни логор.
Рекао је да није право да терет рада подједнако сносе слаби и јаки, и зато нек се физички слаби и болесни издвоје на страну и нека са њима стане и њихова родбина и пријатељи јер ће бити одведени у Ђаково, гдје ће им бити лакше.
Био је то само изговор. Још исте ноћи су поубијани пред логорском капијом. МИ СМО дознавали о свим убиствима у логорима око Јасеновца, али нисмо знали шта је бивало са сељацима. Њих су доводили – по цијела села са Козаре, на Градину и у Уштицу и тамо их убијали, тако да се њихов број никад није знао.
Тамо су побили и око двије хиљаде заточеника из земунског логора, које су Нијемци предали усташама, тако да их у логор нису ни уводили.
Ми смо одавде, из логора, могли много да видимо, али све нисмо – јер шта ви знате кога доводе тамо преко Саве и убијају, ви чујете само брујање гласова, усташке псовке, женски плач, запомагање, писку дјеце, и јасно вам је да то тамо убијају…
Вече се спуштало.
Први провидни сивкасти сумрак увлачио се међу гараве бескровне зидове попаљених кућа.
У овом сумраку лице Мартина Седлара постајало је бљеђе, очи су му упадале у портрет лица и постајале дубоке.
Гледам га и мислим: овај тихи, готово безгласни човек, безброј пута је измакао смрти. Данас је спасен. Питаћу га колико је заточеника, ако то зна, живо изашло из логора.
– Ја знам да је 1942. године у Њемачку одведено око седам стотина заточеника. Док су неки други изашли нечијим заузимањем. Они су махом били Хрвати и нешто Муслимана. Али овај број је мали, као што је мали и оних који су са партизанима замијењени за усташе и Нијемце.
Ако број спасених рачунате на хиљаде и десетине хиљада, он је ипак мали јер, не заборавите, кроз овај је логор за четири године прошло преко милион људи.
Можемо рећи да о томе постоји и статистика, и ако хоћете да је дознате, отиђите ка Загорју, ка Загребу, ка Љубљани, ка Марибору и питајте сељаке и грађане колико им је људи одведено у логор у Јасеновац; тамо је та статистика!
Окрените низ Босну и Херцеговину, ка Србији, ка Земуну, ка Црној Гори – тамо ћете наћи статистику логора Јасеновац!
Овдје у Јасеновцу прошао је још један дан у слободи – и то Први мај! Откад није.
И цијела ти је земља чудна и као да није она стара, него нека нова, која се рађа само једном, и то само у прољеће…
*****
СВЕ ОВО у овом Јасеновцу, било је прије тридесет шест година. Сад су ту, ове 1981, ти људи из села и градова око Јасеновца. Они су борци, сељаци, ђаци, преживјели заточеници.
Дошли су на час историје – да се ништа не заборави!
