У свету који нас често тера да тражимо доказе за све, вера остаје нешто што не можемо увек измерити или доказати. Она није слепо прихватање, већ храбар корак у непознато, осећај који превазилази оно што можемо видети и доживети. Вера је више од разума; она је поверење у нешто што је невидљиво, али дубоко стварно. И, можда, баш у том невербалном додиру са истином, почиње да расте оно што нас чини људима. Како поверовати у Истину која се осећа срцем, а не доказује материјалним, у свету који захтева доказе за све?
Ако замислимо човека који је годинама ходао уз Исуса, слушао Његове речи, гледао Његова чуда и делио са Њим и хлеб и наду, може изгледати невероватно да се у једном тренутку у њему појави сумња. Али управо то се догодило апостолу Томи. Упркос свему што је доживео, он је изговорио оно што би многи и данас рекли у сличној ситуацији: „Ако не видим на рукама његовим рана од клинова, и не метнем прста свога у ране од клинова, и не метнем руке своје у ребра његова, нећу веровати.“ (Јн. 20, 25)
У тим речима крије се сва драма људског срца. То нису речи безверника, већ човека повређеног, збуњеног, оног који тражи смисао и сигурност. Јер када се свет око нас сруши, када се догоди нешто што нам изгледа немогуће – ко од нас не би пожелео да додирне истину, да је осети као што осећамо топлину сунца или дах ветра??
Христос није прекорио Тому. Није га одбацио. Напротив – позвао га је ближе. „Пружи прст свој… метни руку своју у ребра моја.“ (Јн. 20, 27) Као да му каже: „Знам твоју бол. Знам твоју сумњу. Дођи ближе. Осети. Увери се.“ Тома тада више не мора да тражи доказе. Он узвикује из дубине душе: „Господ мој и Бог мој!“ (Јн. 20, 28)
Иза тих речи стоји много више од једне сумње – стоји цело људско питање о вери и истини. Јер и ми живимо у свету у коме се тражи доказ за све. Ако нешто не можемо да измеримо, снимимо, поновимо – онда, кажу, то не постоји. Наука нам је донела чуда – продужила живот, открила звезде, умањила бол. Али не може све да објасни. Не може да измери љубав. Не може да докаже зашто нас музика тера на сузе. Не може да нам каже шта се дешава после последњег откуцаја срца.
И ту почиње вера.
Не као слепо прихватање, нити као бекство од логике, већ као храбар корак у непознато. Као поглед који види даље од оног што је пред очима. Вера није слабост – то је поверење. Поверење да иза овог видљивог света постоји нешто више, нешто дубље. Поверење у доброту, у љубав, у живот који не престаје са смрћу.
Када Христос каже: „Блажени који не видеше а вероваше.“ (Јн. 20, 29), Он не искључује Тому. Напротив, Он га прихвата, али истовремено пружа наду свима нама који нисмо били ту, који нисмо видели ране, који живимо вековима касније. То је благослов за свако срце које верује, чак и када не зна све одговоре.
Тај благослов данас припада и родитељу који се бори, али не одустаје. Учитељу који верује у дете које други отписују. Човеку који прашта онда када би било лакше осветити се. Свима који бирају веру уместо огорчености.
Живимо у добу у којем је лако бити Тома. Бомбардују нас чињеницама, статистиком, анксиозношћу. Свет нам често нуди виртуелне светове пуне информација, али лишене праве наде и утехе. Нуди мишљења, али не и истински смисао. А човек, упркос свему, чезне за нечим што не може да се „гугла“. Жели дубљи смисао. Као што смо рекли на почетку, тај невербални додир са истином почиње да буди оно најбоље у нама.
Али сваки човек носи у себи дубоку, тиху чежњу – да верује у нешто више, у нешто што даје трајни смисао, у нешто што нас неће напустити када наиђу тешки дани.
И та вера није ограничена само на религију. Људи верују у љубав, у правду, у нови почетак. Верују у своју децу, у пријатељство, у добар исход. И без те вере – свет постаје хладан, механички, празан.
„Ако не видим, нећу веровати“ – каже Тома. Али шта је са лепотом заласка сунца, са трептајем у оку вољене особе, са надом која ниче и тамо где се чини да је све изгубљено? Ни то не можемо увек доказати. Али осећамо. Живимо. У том додиру невидљивог – почиње вера.
Тома је додирнуо ране. Ми можда не можемо. Али можемо да додирнемо Љубав. Истину и Добро. Можда је то данас наш доказ. Наш начин да кажемо, упркос свему: „Господ мој и Бог мој.“
И можда је баш у тој тишини нашег срца вера најстварнија, када у једном тренутку затворимо очи и прошапћемо „Господ мој и Бог мој“. Не зато што смо све разумели, већ зато што смо се усудили да верујемо.
И тада, када изговоримо то искрено, иако смо можда пуни питања, сумњи и страха – ми нисмо више „неверни Тома“. Ми постајемо благословени.
Христос васкрсе!
Ваистину васкрсе!
