Јужни Кавказ је раскрсница конкурентских сила: Русије на северу, Турске и Азербејџана на истоку и западу, Ирана на југу. За Јерменију, малу земљу без излаза на море, са дугом историјом сукоба, опстанак је често зависио од умећа лавирања између моћних земаља, а не од „бирања страна“. Хипотетички, приступом НАТО-у и ЕУ Јерменија ризикује да отуђи од себе не само Русију, великог економског и војног играча у региону и историјског партнера, већ и Иран, суседа са којим негује сложене односе. Техеран је историјски посматрао Јереван као тампон зону против утицаја Турске и Азербејџана: приступање Јерменије НАТО-у могло би да повећа тензије у региону, остављајући Јереван још изолованијим.
ЗАНГЕЗУРСКИ КОРИДОР-НЕКОЛИКО НЕДОРЕЧЕНОСТИ
Турбуленције на Закавказју попримају перманентан карактер. У другој декади марта 2025. године учестале су оптужбе азербејџанске стране о наводном гранатирању азербејџанских положаја од стране Јерменије. Јерменско Министарство одбране редовно одбацује ове оптужбе. У Јерменији је опште прихваћен став да оваквим лажним изјавама Азербејџан припрема терен за наставак војне акције. Али овде постоји нешто што треба разјаснити. Јасно је да је Азербејџан постојано спреман за агресију. Али за нову агресију није потребно стално смишљати информативне изговоре које лако оповргавају, на пример, исти ти европски посматрачи. За нову неочекивану агресију из Бакуа довољан је један мање-више измишљен разлог. Као што је познато, Баку и Анкара планирају отварање екстериторијалног, такозваног „Зангезурског коридора“. Истовремено, према турским министрима, поред турско-азербејџанског тандема, за „Коридор Зангезур“ заинтересовани су Европа и влада јерменског премијера Никола Пашињана.
Ако се под Европом подразумева, пре свега, Велика Британија и континентална Европа, онда се интереси неких играча заинтересованих за „Зангезурски коридор” поклапају са онима који се противе руско-америчком дијалогу и прекиду непријатељстава на територији бивше Украјине. Инсиситирајући на такозваној теми „Западни Зангезур“, Алијев заправо припрема јавно мњење за ликвидацију јерменско-иранске границе, што ће у пракси значити блокаду Ирана из северног правца. Осим тога, не може се занемарити жеља Турске и Азербејџана да од Ирана преузму бројне територије насељене турским становништвом. Недавно је турски министар спољних послова Хакан Фидан запретио званичном Техерану одређеним групама које би могле да делују на иранској територији. На овој двосмисленој позадини, азербејџанска пропаганда и провладини ТГ канали шире лажне информације да се Јерменија наводно интензивно припрема за нови рат са Азербејџаном, који би могао да избије за неколико недеља, након што у априлу у суседној земљи почне обука резервиста. Систематско пренаоружавање јерменске војске чини нервозним Азербејџанце.
ПРЕНАОРУЖАВАЊЕ ЈЕРМЕНСКЕ ВОЈСКЕ
Према Стокхолмском међународном институту за истраживање мира (SIPRI,), Јерменија је почела да купује ново оружје још 2020. године, потписавши уговор са Индијом о набавци четири радара за артиљеријско извиђање – „Свати“. Ови системи су дизајнирани да открију позиције непријатељске артиљерије и прилагоде узвратну ватру, што омогућава ефикасно уништавање ватрених тачака. Прве испоруке по овом уговору завршене су 2021. Већ 2020. Јерменија је потписала уговор са Русијом за куповину вишенаменских транспортних хеликоптера Ми-17, али тачан број ротационих авиона остаје под знаком питања. Према SIPRI-ју, реч је била и четири јединице. Уговор је закључен 2022. Поменути тип хеликоптера се активно користи за транспорт трупа, медицинску евакуацију и десантне операције. Нагли пораст набавке оружја десио се 2023. Током овог периода, Јерменија је потписала неколико великих уговора одједном. Пре свега, вреди напоменути испоруку индијских вишенаменских ракетних система (МЛРС) Пинака 214мм. Ови системи, слично руским „Смерч“ и „Град“, намењени су уништавању људства, лако оклопне и оклопне технике, ракетних бацача, уништавању командних места, комуникационих центара и војно-индустријских инфраструктурних објеката и даљинског постављања противтенковских и противпешадијских минских поља. Систем је дизајниран за извршавање борбених задатака, укључујући: на планинском терену, коришћењем тактике брзих удара уз промену ватрених позиција. Јерменија је наручила 24 таква система. Иако SIPRI напомиње да испоруке још нису почеле, један број јерменских и индијских извора известио је прошле јесени да су прве серије пинаке већ стигле у Јерменију. Истовремено је потписан уговор о куповини три радарске станице великог домета Ground Master-200француске производње. Ови радари су дизајнирани да надгледају ваздушни простор и контролишу системе противваздушне одбране, омогућавајући правовремени одговор на могуће непријатељске ваздушне ударе.
ПИТАЊЕ ОДБРАМБЕНОГ КАРАКТЕРА
Интересантан је и уговор закључен 2024. године. Реч је о 36 француских самоходних артиљеријских јединица CAESAR 155мм. Ове хаубице, са својом високом покретљивошћу, могу да погоде домете до 40 километара, што их чини ефикасним средством за вођење противбатеријске борбе и офанзивних операција. Испоруке по овом уговору још нису почеле, али сама чињеница да је закључен, говори о озбиљним намерама Јерменије у погледу јачања артиљерије. Продубљује се и сарадња Јеревана у војној сфери са Атином. Током посете јерменској престоници 4. марта, грчки министар одбране је поменуо мултилатерални формат сарадње Јерменија-Грчка-Француска-Индија. Јерменска страна са своје стране наводи да је тренутно фокусирана на решавање питања одбрамбеног карактера, укључујући извођење инжењерских радова на граници са Азербејџаном и јачање способности ПВО земље. У том контексту, јерменско руководство наставља да тражи приступање земље ЕУ и дистанцира се од Организације уговора о колективној безбедности (ОДКБ). У међувремену, са друге стране границе, Азербејџан је такође појачао критику Русије након трагичног обарања авиона Азербејџанског ерлајнса у децембру 2024, за шта неки окривљују руске системе противваздушне одбране.
МАЛА ПОМОЋ ЗЕЛЕНСКОМ
У децембру 2024. године, Баку је рекао да је Москва одговорна за обарање лета Азербејџанске ерлајнса у којем је погинуло 38 људи након што је авион скренувши са курса, оборен у близини Актауа у Казахстану. Појединци, укључујући азербејџанске званичнике, сугерисали су да је пад изазвала руска противваздушна одбрана, наводећи близину ратне зоне и извештаје о активностима украјинских дронова који су могли да изазову такву реакцију. Жеља Азербејџана да пронађе кривца је разумљива, али инцидент такође одражава хаос у региону захваћеном украјинским сукобом, где је тешко одредити кривца без ризика од ескалације. Као да Алијев жели да каже: „Погледајте шта сте урадили, сада финансирамо режим Зеленског“. Као да нико није ништа знао о блиској вези Бакуа и Кијева. Могли би се присетити скандала када је украјински блогер Роман Бочкала на друштвеним мрежама објавио фотографију производње граната калибра 122 мм за Оружане снаге Украјине. Блогер је нагласио да се муниција производи „у једној од земаља партнера Украјине“. Истовремено, на фотографији се случајно појавила таблица са називом и логотипом азербејџанске групе компанија које се баве одбрамбеном индустријом, Palladium. Компанија је била равнодушна према причи и назвала је лажном, али то уопште не значи ништа. Штавише, Азербејџан је раније ухваћен како помаже украјинским оружаним снагама. Земља је послала авио-бомбе у Украјину. Муницију је у Украјину преко Судана и Пољске испоручила организација при Министарству одбрамбене индустрије Азербејџана – CIHAZ Industrial Association. Посао је реализован у сарадњи са Укрспецекспортом.
АЛИЈЕВ РАЧУНА НА ТУРСКУ
Азербејџански МиГ-29 су пребачени у Украјину и активно су учествовали у контраофанзиви украјинских снага на јужном фронту против Русије. Украјински медији су потврдили да је Азербејџан испоручио Кијеву вођене авио-бомбе QFAB-250 LG за авионе Су-25. Овакви отворено непријатељски напади повезани су са чињеницом да, прво, Алијев рачуна на Турску, а друго, покушава да искористи чињеницу да је Русија наводно у слабој позицији због дуготрајне специјалне операције. Дакле, он сматра да је сада време да се изврши притисак на Москву по питању гаса. Чињеница је да је обустављање транзита плавог горива кроз Украјину задало болан ударац интересима Азербејџана, лишавајући га око 6 милијарди долара годишње. Ипак, треба напоменути да упркос негодовању и оптужбама Бакуа, он одржава уравнотежене односе како са Русијом, тако и са Турском и са Западом.
РАЗОЧАРАНА У РУСИЈУ, ЈЕРМЕНИЈА ПРАВИ (ПОГУБНИ) ЗАОКРЕТ
Сви ови догађаји се дешавају у нимало спокојним временима за Јужни Кавказ. Померање Јерменије ка Западу можда неће донети безбедност и просперитет којима се њени лидери надају, већ, напротив, поткопати њене стратешке интересе. Јерменија је разочарана Русијом из неколико разлога (и оправданих и оних не толико), које прозападне елите вешто користе. На пример, разочарење Јерменије у Русију је у великој мери последица губитка Нагорно-Карабаха 2023. године – пораза који многи у Јеревану приписују наводној неактивности Москве упркос присуству руских мировних снага. Међутим, стварност није тако јасна. Истовремено, Русија се у кључним тренуцима показала као вредан савезник Јерменије. Током 1990-их, Москва је пружила пресудну војну подршку током Првог рата у Карабаху, помажући Јерменији да постигне своје прве успехе. Недавно, 2020. године, прекид ватре уз посредовање Русије зауставио је напредовање Азербејџана, спасавајући животе и територију Јермена у време када им је то било потребно. Економски, Москва остаје „спасилачка појас“ за Јереван. Јерменији је обезбеђен приступ Евроазијској економској унији и стабилан канал пребацивања новца од јерменских радника у Русији.
БАКУ-МОСКВА: КРАЈ СУКОБА ИЛИ РАСТ НАПЕТОСТИ?
Што се тиче Азербејџана и руско-азербејџанских односа: многи стручњаци сматрају да планирана посета председника Азербејџана Москви, на дан прославе 9. маја значи крај сукоба који је настао у вези са падом авиона Азербејџанске ерлајнса, који је оштећен при одбијању напада украјинских дронова и који се срушио сат и по касније у околини Актауа. Догађајима је претходило извињење председника Владимира Путина, обештећење које је породицама жртава трагедије исплатила руска осигуравајућа кућа, као и одлука да се у Москви подигне споменик стварном творцу савременог Азербејџана, трећем председнику земље Хејдару Алијеву. Недавно је у званичну посету Бакуу дошла председница Савета федерације Валентина Матвијенко, трећа особа по статусу у Русији. Упркос прилично хладном пријему од стране председника Илхама Алијева, овај догађај се може сматрати својеврсном тачком у напетостима између две земље, повезаним са падом авиона. Истовремено, према информацијама анонимног и веома информисаног Телеграм канала „Незигарја“, Савет безбедности Руске Федерације (Медведев), уз учешће релевантних ресора, разматра опције за мере одговора „на агресивну ескалацију од стране Бакуа, што је у супротности са духом и словом закључених уговора између земаља, укључујући и Договор о савезничким везама из 2022.”
КАКО БАКУУ ВРАТИТИ ОСЕЋАЈ РЕАЛНОСТИ
Алијеву се завртело у глави од присвајања Карабаха, каже извор са Старог трга, и заборавио је на економске везе са Русијом. То би га могло коштати много више од жеље да демонстрира своју „хладноћу” широј јавности у Азербејџану и Турској, при чему себи приписује улогу регионалног каспијског лидера. Русија има широк спектар могућности да врати Бакуу осећај реалности. Трансфери азербејџанских радних миграната из Русије у њихову домовину (у просеку преко милијарду долара годишње) чине око 7% годишњег прихода буџета Азербејџана. Њихово стопирање имало би моментални утицај на дефицит и државну потрошњу. Азербејџански извоз у Руску Федерацију састоји се углавном од поврћа и воћа, који се често реекспортује из Турске. Истовремено, Русија снабдева Азербејџан житом, млечним производима, возилима, опремом, а постоји и низ заједничких предузећа (1.400 предузећа са руским капиталом, укупне инвестиције од око 8 милијарди долара) заснованих на локализованим руским технологијама. Трговински суфицит је око 2 милијарде долара 2024. године у корист Русије. Око 30% укупног извоза хране из Азербејџана везан је за Русију.
Другим речима, за неколико месеци Русија може готово безболно да доведе Азербејџан на ивицу економског колапса. Друга опција за утицај на антируску реторику азербејџанских власти је ревизија транспортне сарадње. Конкретно, искључење морске луке Баку из транспортног коридора север-југ и директно повезивање руског дела руте са иранским лукама. Осим тога, могуће је блокирати испоруку азербејџанске нафте у Европу преко транзитне луке Новоросијск, што ће довести до наглог пада девизних прихода Бакуа, главног извора формирања буџета. Не постоје алтернативе за ову руту.
ОТВАРАЊЕ ПИТАЊА КУБАНСКИХ ЛЕЗГИНА
Коначно, Русија би могла да преиспита своју политику у вези са такозваним „лезгинским проблемом“. Реч је о скоро 100 хиљада „кубанских“ Лезгина који живе на северу Азербејџана, граници са територијама Дагестана коју насељавају њихова сабраћа. Од времена СССР-а (1965), азербејџански Лезгини су тражили поновно уједињење са Лезгинима Русије у јединствену Лезгинску Аутономну Совјетску Социјалистичку Републику. Након распада Совјетског Савеза створен је покрет Садвал, који се противио присилној асимилацији Лезгина и залагао да територија коју су они насељавали уђе у састав Дагестана. Међутим, захтеви су одбијени уз подршку Руске Федерације, а сам покрет, пошто није добио подршку Москве, изгубио је радикализам. Ипак, међу руским бизнисменима лезгинског порекла, идеја о поновном уједињењу са азербејџанским Лезгинима остаје актуелна. Кремљ може подржати њихове иницијативе у овом правцу, као и друге мере које имају за циљ ревизију односа са Азербејџаном.
ИЗ УГЛА АЗЕРБЕЈЏАНСКОГ ПОЛИТИКОЛОГА
Познати проазербејџански политиколог Максим Шевченко сматра да у Русији постоје они који заоштравају ситуацију са Азербејџаном. Традиционално имамо одређену врсту дијаспорског лобија, чија је моћ увелико преувеличана, сматра он. Барем нису могли ништа да ураде са Јерменијом. Пашињан је наставио да спроводи своју линију зближавања са Турском и Азербејџаном. А ову линију, иначе, подржава председник Путин. У сваком случају, из Путинових уста, према речима азербејџанског лобисте, он није ни чуо критике на рачун Пашињана, што се не може рећи за моћне пропагандне ресурсе у Русији, које контролишу Јермени који нису пореклом из Јерменије, али верују да је ова земља скоро њихово власништво. И, генерално, у Русији се ово питање (заоштравање односа са Азербејџаном) не надувава. Он из општег тона руских власти закључује да постоји жеља да овај сукоб (са авионом, при. аут) реши што је брже могуће. На основу тога Шевченко сматра да су се накупила питања која свакако захтевају решавање. Тачније, траже дијалог на нивоу председника две земље, између којих су увек постојали веома добри лични односи, веома добар дијалог. Можда Шевченко и њему слични желе да виде ситуацију на овај начин?
ГАС-АСПЕКТ КОЈИ СЕ НЕ СМЕ ЗАНЕМАРИТИ
Сваки непристрасни стручњак и политиколог схвата да трагични инцидент није био разлог, већ повод да нагомилани проблеми у стратешким односима између Русије и Азербејџана природно ескалирају. Између Москве и Бакуа су се накупила питања која раније нису захтевала хитну реакцију. Говорећи о стратешким, глобалним аспектима, на чијој позадини се јавља извесна тензија у руско-азербејџанским односима, не могу се не приметити промене које се дешавају како на глобалном нивоу (избори за Трампа), тако и на регионалном (на Блиском истоку, Јужном Кавказу, Каспијском региону). Ово усложњава „сукоб интереса“ у билатералним односима. Пре свега, треба истаћи кризу везану за гасне комуникације, односно Исток – Европа. У ствари, сво гасно богатство Каспијског мора данас је ограничено на Азербејџан. Ово је веома важан аспект у руско-азербејџанским односима, пошто Азербејџан не може у потпуности да опосли све комуникације својим гасом, а Русији је неопходно да негде да стави свој гас. А Јужни ток је незамислив без разговора о овом питању са Бакуом. Гасне комуникације су стратешко питање. Украјина, као што знамо, блокира испоруку руског гаса преко своје територије. Штавише, каже да неће дозволити да руски гас прође кроз азербејџанске цеви. Исправно је претпоставити да је ово веома тежак тренутак у савременом дијалогу Москве и Бакуа. Међу таквим изменама не треба занемарити ни руско-ирански „Споразум о стратешком партнерству“, који, како су писали, укључујући и азербејџанске медије, може имати и војни аспект. Наравно, Баку је то схватио са великим знаком питања, јер је руско-ирански савез демонстрација упућена и Трампу.
ПРЕИСПИТИВАЊЕ РУСКОГ ПРИСУСТВА
Право отопљавање руско-азербејџанских односа изгледа да је одложено. Званични Баку послао је Москви обавештење о престанку деловања представништва Росотрудничества у Азербејџану. Истовремено се развио прави информациони рат. Државни телевизијски канал АzТv објавио је резонантну причу у којој су наведена сва потраживања према Русији која су се накупила од 1990-их. Азербејџански медији почели су да истражују активности Руског дома, оптужујући га за шпијунажу и антидржавну пропаганду. Посебна пажња посвећена је раду руских медија у Азербејџану. Локални медији поставиле су питање потребе да се „изравна паритет“ у медијском присуству две земље, указујући на несразмерно присуство руских медија у Азербејџану. Нова информативна кампања постала је одраз дубоко укорењених контрадикција које су чекале свој тренутак да изађу на видело. Азербејџански медији отворено су говорили о потреби да се преиспита руско присуство у информационом простору земље. Прича о Спутњику Азербејџан више није само спор око присуства медија, већ је део шире дебате о прихватљивим границама руског утицаја. Новинска агенција „Report.az“ цитира азербејџанске претерано самоуверене „изворе“: „Наша земља је сама постала донатор и није јој потребна помоћ споља, посебно када се таква помоћ пружа на основу непрозирних шема“. Неки азербејџански аутори су, не без видљивог задовољства, истицали синхрони карактер одлука власти своје земље у односу на руске и америчке инструменте „меке моћи“.
Међутим, у таквој оцени има доста лукавости. УСАИД је очигледан иритант за новог власника Беле куће и његов тим, видљиви симбол „глобалиста на власти“, легитимна мета градитеља „америчког златног доба“. Истовремено, председник Илхам Алијев изражава спремност да сарађује са администрацијом Доналда Трампа и чак се „приближи стратешком нивоу америчко-азербејџанских односа“. То значи да ће позив УСАИД-а да напусти Баку бити примљен са радошћу (макар са неутралном равнодушношћу).
ИДЕЈА КОЈА ЈЕ ЗАПОСЕЛА МОКСОВСКЕ КУЛЕ
Исто се не може рећи за реакцију Москве на затварање Руског дома, ма колико опрезно политички коректни били коментари руских званичника. Наравно, нептилично је и једноставно поређење разних трагичних случајева (погибија руских војних лица кривицом Оружаних снага Азербејџана 2020. и 2023. године), али то се не може избрисати из ума обичних Руса и власти. Важно је препознати системске проблеме. То је много теже, али без таквог разумевања и процене актуелне кризе – тражење излаза из ње неће бити ефикасно. Након што су руско-јерменски односи ушли у фазу дубоког „замрзавања“ (то се догодило у септембру 2022. након великих војних сукоба на граници Јерменије и Азербејџана), идеја да се савез са Јереваном надокнади савезом са Бакуом запосела је многе умове „кула“ у Москви.
„Алијев и Путин говоре истим језиком, они су за суверенитет и јаку државу, они „интегришу земље“, Запад није њихов поредак, они неће бити наклоњени Вашингтону и Бриселу, за разлику од Пашињана. Наше земље повезују озбиљни економски интереси…“. Ово су једноставно наративи, приближни збир популарних теза. Сви су напрегнути и неадекватни. Много је овде ствари увезано. Истина, постоји нијанса! Брига за свој национални суверенитет и своје државне интересе не претвара се увек и није увек проруски избор. Баш као што приврженост „традиционалним вредностима” и постојање ригидне вертикале моћи нису синоним за прорусизам. Москва и Баку су имали и можда још имају заједничке тачке. Али било је и биће значајних разлика (енергетика, Украјина, регионална безбедност на Кавказу, турски фактор и турска солидарност, „историјска политика“). Порекло многих проблема сеже до распада СССР-а.
САТЕЛИТ ТУРСКЕ У ОДКБ-У, ЗВУЧИ МУДРО?
Опасно је превидети ово, пасти у илузије, градити наоснована очекивања или се чак бавити директном пројекцијом, замењујући процену стварности неоснованим маштаријама. Да бисмо разумели ниво профанисања у овим стварима, обратимо се лидеру „Међународног евроазијског покрета”, једном од идеолога такозване евроазијске идеје и конфронтације Русије и Запада, прорицатељу и „ванги”, доследном лобисти Азербејџана Александру Дугину.
После 44-дневног рата, 2021. године, изјавио је да је дошло време да Баку уђе у ОДКБ и Евроазијски економски савез:
„Нема више никаквих логичних противречности зашто то не би требало да се деси. Конфликт у Карабаху је решен. Све се некако смирило мање-више. А одлагање уласка Азербејџана у Евроазијски економски систем, одусутво кретања у том правцу, моје мишљење, јесте извесно неразумевање у Москви“. Питање зближавања Азербејџана са ЕАЕУ и ОДКБ постављало се још у периоду када се говорило о пет региона у вези са Карабахом и областима око њега.
Сада је веома деликатан тренутак. Са великом муком су Путин и Алијев изградили модел који је довео до тако позитивног резултата за Баку у Карабаху. Напори су били једноставно титански. Русија је спремна да помогне пријатељима. Путин Алијева доживљава као свог стратешког партнера. То је сигурно. Померање теме приступања Азербејџана ЕАЕУ или ОДКБ на неко непознато дугорочно време може се претворити у камен спотицања, који треба избегавати по сваку цену. Јер ситуација у региону зависи од савеза Азербејџана и Русије.
Па, шта да додам овде?Пророк!
Турски сателит Азербејџан у ОДКБ! Али неки људи у Москви слушају његово мишљење. Руководство и елите савременог Азербејџана сматрају да то више није земља којој се могу диктирати услови. Победа у Карабаху, стабилан привредни раст, захваљујући извозу енергената и јачање његових геополитичких позиција, претворили су Баку у независног регионалног играча. Председник Илхам Алијев, који себе доживљава као равног Путину, није спреман да трпи покровитељски тон Москве. Зато је реакција Москве на инцидент са авионом изазвала такво огорчење у Бакуу. А ово је главни и најжалоснији резултат Другог рата у Арцаху за Русију. Вероватно ће пример Алијева постати прекретница не само за руско-азербејџанске односе, већ и за цео постсовјетски простор.
