Ово је наше вријеме најопасније што су људи усмјерени само на профит, на добит. То је сад идеологија, свјетска идеологија – да се што прије заради, да се има да би могло да се ужива, како то намеће савремено друштво. Ако млад човјек то не постигне, а нема другог смисла живота – оног вјечног и непролазног, онда је природно да се обесмисли његов живот и да дигне руку своју на себе.
Опака је ова идеологија, много је тежа и опаснија ова идеологија садашња – европска, евроамеричка идеологија – него чак и она из времена комунизма. Јер комунизам је бар имао неку идеју, хтио је неко добро за све људе. Начин на који је то радио је опак и отрован, тако да је све пропало. Све што је радио комунизам радио је без Божијег благослова, одричући Бога као Вјечно добро, мислећи да без Бога може да устроји људско друштво и да унаприједи људски прогрес, а видјели смо шта је било на бескрајним просторима Русије и наших крајева – све што су градили наши комунисти, све је пропало и нестало као прах и пепео – рушевине.
Шта је са предузећима? Шта је са сељачким радним задругама послератним? Шта је са национализацијом приватне имовине, црквене имовине? Данас, ево нас као просјаци, и тражимо од Европе да нас она спаси, да нас обогати, а ми смо разорили све оно што је било урађено у том времену комунистичком. Иза тога шта се у ствари скривало? Безбожништво, убијање Бога, да би се земаљским добрима и људском снагом остварио људски прави живот. Хтјели су, и томе су друге учили, да граде своју срећу без Бога и против Бога, да без труда зарађују своје парче хлеба и да се богате отимајући од других, јер наводно ти други су буржоазија па треба њима отимати. Али – отео си па си и то прокоцкао, а и оно што ти је можда отац оставио и то си изгубио… Нажалост, бојим се, браћо и дјецо, ништа друго се не ради овдје у овом нашем друштву него се наставља та и таква идеологија, у дубини безбожна, која не даје истински, прави смисао људскога живота и људскога дјелања овдје на земљи, и која се поново заснива управо на отимачини. […]
Крсту Твоме се поклањамо, Владико, и Васкрсење Твоје славимо – све је у Цркви у знаку Крста. Страдање је Крста добродјетељ – није то Свети Петар Ловћенски Тајновидац случајно рекао. Када изгубимо то сазнање, на коме је све рођено, из кога је израсло све што је свето и честито у Црној Гори, онда губимо и смисао живота. А кад се задобије смисао страдања и патње, онда се задобија истински и прави смисао људскога живота. У добру је лако добар бити, на муци се познају јунаци! Е то је наук наш, то је наук Часнога крста, то је наук ове недеље, то је наук Светог оца нашег Василија. Нека би Бог дао да тај наук – једини прави, истински, вјечни, непролазни – обасја и наша срца и наше умове. Да нас Бог обасја том мудрошћу, и да нас испуни оном свјетлошћу Таворском вјечном и непролазном у којој је једина нада човјекова и једина истина људскога живљења.
