Уз Борислава Станковића, Небојшу Поповића и Радослава Шапера, Александар Николић се сматра једним од утемељивача југословенске кошарке.
Готово две деценије предводио је репрезентацију, освојиши шест медаља, постао првак Европе и света, док је три пута био клупски шампион старог континента са италијанским Варезеом.
Био је и кључна карика у стручном штабу Кошаркашког клуба Партизан у освајању прве европске титуле првака Европе 1992. године у Истанбулу.
Александар Николић је пријемом у Нејсмитову Кућу славних у америчком Спрингфилду 1998. постао тек четврти тренер ван Сједињених Америчких држава којем је уручено ово признање, а девет година касније уврштен је и у Кућу славних у Женеви, основане под окриљем Међународне кошаркашке асоцијације (ФИБА).
Чувена београдска хала Пионир, у којој су стасавале бројне генерације југословенских и српских кошаркаша, од 2016. носи његово име.
Али, од медаља и признања важнија је била његова улога родоначелника „југословенске тренерске лозе“, која се од њега гранала на Ранка Жеравицу и Мирка Новосела, касније Богдана Тањевића, Божидара Маљковића, Жељка Обрадовића и многе друге, сматра кошаркашки хроничар Александар Милетић.
„Он је прво слово тренерске азбуке, човек од кога је све кренуло, а са Жеравицом је успоставио југословенску школу кошарке. Кад се окренеш у прошлост, имаш једну ланчану реакцију у којој на крају видиш Ацу Николића“, објашњава аутор књиге Џез баскет о историји југословенске кошарке за ББЦ на српском.
Направио светску силу за 15 година
Али, тешко да је неко предвиђао такав сценарио када је Александар Николић као 12-годишњи ученик Гимназије Краља Александра 1936. први пут видео кошаркашку лопту у рукама наставника Милана Вукотића.
Од дечачке игре, преко ратних година на Ташмајдану и упознавања са Шапером, Станковићем и Поповићем, послератних играчких дана у Црвеној звезди, армијском тиму, Партизану и ОКК Београду, до освајања прве југословенске репрезентативне медаље са професором на клупи проћи ће четвртина века.
Поповић је „предосетио да Аца има тренерски ген“ и поставио га за савезног селектора 1951, иститирајући да као већ свршени студент медицине, упише Факултет спорта и физичког васпитања (ДИФ) да би се додатно усавршио, прича Александар Милетић.
Успео је Николић да од оснивања првих клубова 1945. од Југославије направи „светску силу у само 15 година“, додаје хроничар.
Постао је и први југословенски тренер који је побеђивао Совјете и Американце, дотад неприкосновене у кошаркашком свету.
„Професор Николић нас је 1960. одвео на прве Олимпијске игре, тада смо били шести и од тада до данас смо практично стално у конкуренцији за медаље“, каже Милетић.
До 1965. године, када Николић напушта селекторско место, Југославија је већ озбиљан светски играч са две сребрне и једном бронзаном медаљом са европских првенстава 1961, 1963. и 1965, док се са Светског првенства 1963. у Колумбији вратила са сребром.
Професор Александар Николић, који је то звање у међувремену стекао и званично на ДИФ-у, утро је пут првој златној медаљи коју је Југославија освојила на Светском првенству у Љубљани 1970. године предвођена његовим учеником Ранком Жеравицом.
„Патријарх југословенске кошарке“
Постао је и први који је и као играч и као тренер бранио боје Партизана и Црвене звезде, што ће касније постићи и Зоран Славнић, један од његових играча.
Али, „патријарх југословенске кошарке“, како га назива Божидар Маљковић, његов ученик и данашњи председник Олимпијског комитета Србије, на сопствено злато морао да чека до 1977. и Европског првенства у белгијском Лијежу.
Репрезентација предвођена асовима, попут Драгана Кићановића, Мирзе Делибашића, Дражена Далипагића и Зорана Славнића освојила је годину дана касније и Светско првенство на Филипинима, па је Николићу у каријери на крају недостајало само олимпијско злато.
„Две златне медаље 1977. и 1978. су поштен крај његове каријере у репрезентацији и награда за све што је до тада урадио. Заслужио је после првих 15 година постављања темеља наше кошарке“, сматра Милетић.
Човек од много детаља и мало речи
Награда није дошла без муке, а њу добро памти Жељко Јерков, центар тог југословенског тима.
Припреме за Лијеж почеле су турниром Америци, а прва станица био је Финикс у врелој и сувој савезној држави Аризона.
„Сећам се добро првог тренинга од три сата, отекао ми је језик од сувоће, једва смо дисали, готово да смо бауљали, али професор је имао зацртан план и није се уопште обазирао. Говорио је: ‘ако добро тренирамо, нећемо да прекидамо јер нам иде добро, а ако лоше тренирамо, треба да се продужи тренинг због тога'“, прича са осмехом Јерков за ББЦ на српском.
Упорност, темељност и бесомучна заустављања играча када погреше били су заштитни знак тадашњег селектора, а задржао их је и када је радио као саветник у Сплиту крајем 1980-их.
„Зауставио би акцију на тренингу и ми бисмо по инерцији направили корак или два даље, а он би нас вратио и тачно је знао ко је где био и како су му стопала стајала у милиметар. Фасцинантно, имао је рендген у очима и фотографско памћење, а нас после његових тренинга нису болеле ноге, него глава“, препричава Дино Рађа.
Николића је од других тренера одвајала способност да на терену каже много не говорећи превише, каже Александар Милетић.
„Није био човек од много речи и умео је врло важне ствари да објасни на једноставан начин“, додаје.
Мајстор да „одржи тензију“
Пример наводи Дино Рађа кроз анегдоту са финала Купа европских шампиона, које је Југопластика играла против Макабија из Тел Авива 1989. године.
Сплитски клуб тада је постао први пут првак Европе, а Рађа је био најкориснији играч завршног турнира, али без неколико речи професора Николића све је могло да крене погрешним путем.
„Минут пред полувреме звекне ме неки тип (Вили Симс, центар Макабија), а ја полудим и полувреме се заврши. Нисам стигао да реагујем и нико то није видео, чак ни судије. На полувремену завршимо састанак, после чега ме он позове и само ми каже: ‘Да га ниси такао’. Питам га: ‘Кога? Шта?’. Он ми је само рекао ‘знаш ти и кога и шта'“, сећа се бивши кошаркаш југословенске и хрватске репрезентације.
Припреме Југославије за Филипине трајале су 116 дана, сећа се Јерков, а ни ноћи нису увек биле за спавање.
Због временске разлике између Београда и Маниле, Николић је заказивао касне тренинге како би се играчи навикли на ритам који их чека на турниру.
„Шалили смо се да радимо као рудари, у три смене, а Мока Славнић је тако једно вече организовао да нам донесу рударске шлемове са лампама“, препричава Јерков.
Професор је био и „мајстор да одржи тензију“, па је увек после добрих партија налази разлоге да буде незадовољан и играчима укаже шта би додатно могли да поправе, додаје.
Док се кошаркашка Југославија радовала титули светског првака, тренер националне селекције није одустао од раније најављене оставке и саставио је извештај на 40 страна о проблемима у југословенској кошарци.
Са врха света у Чачак
Док су сви очекивали повратак у Италију, одлазак у неку другу земљу или, у најмању руку, преузимање једног од водећих југословенских клубова, Николић из Маниле одлази у Борац из Чачка.
Шумадијски тим у тадашњој Југославији није био великан попут Партизана, Југопластике, Босне, Цибоне или Црвене звезде, а Радмило Мишовић, најбољи играч у историји Борца тада је завршио играчку каријеру и као функционер помогао је у убеђивању професора.
„Таквог тренера нисам видео ни срео, био је професионалац, вредан, поштен и скроман“, описује Мишовић за ББЦ на српском.
Николића новац „уопште није интересовао“, али јесте атмосфера и пажња коју је добијао у „најкошаркашкијем граду“ у Србији, како многи описују Чачак, каже Мишовић.
„Био је сасвим обичан човек, није се понашао као да је изнад нас. Имао сам част да проведем две године са њим,а ми смо тада имали више људи на његовим тренинзима, него што данас дође у халу да гледа Борац у Аба лиги“, прича познати чачански кошаркаш.
Играчи у пепељари
Мишовић се сећа јутара у некадашњем ресторану Бункер, где се свакодневно налазио са легендарним тренером.
„Имао је увек исти протокол: дупла кафа са доста млека, његова пиксла коју нико није смео да дира и увек је пушио пет цигарета“, са смехом препричава Чачанин.
Од опушака би полако настајао тим.
„Постројио би ‘петорку’ у пепељари, а затим ређао и померао ‘играче’ по столу, на тај начин спремао тактику за утакмице“, објаснила је много година касније Гордана Дојчиновић Рутар, рођака Николићеве супруге Ксеније, за Кош магазин.
После две године у Борцу, где је Николић формално био саветник, а заправо први тренер тима, екипа је прво дошла до четвртог места и пласмана у европска такмичења, а затим и испала из југословенске лиге.
„Када је професор Николић отишао из Борца, наш клуб је имао осам јуниорских репрезентативаца, а први тим је био за поштовање у тада јакој југословенској лиги. Све то у граду који је тада имао око 50.000 становника, као неко веће село“, каже Мишовић.
„Где год се данас осврнете, свуда су Ацини трагови“
Осим у медаљама и титулама, заоставштина Александра Николића огледа се у броју тренера којима је помогао да стасају, омогућивши наставак низа успеха.
Био је ментор Ранку Жеравици, Мирку Новоселу и Петру Скансију, а касније Жељку Обрадовићу, Божидару Маљковићу и Богдану Тањевићу.
Обрадовићу је помогао још 1978. као младом играчу Борца из Чачка да постане плејмејкер који ће касније заиграти за Партизан и Југославију, а онда и као ментор да у првој сезони на клупи Партизана постане првак Европе.
„Тада ми је Аца Николић рекао да ћу освојити још много титула, а ја сам у себи мислио ‘ово се десило сада, па ко зна кад’. Професор је, на срећу, опет био у праву. Када смо постали прваци Европе добио сам одличне понуде, али сам све одбио јер сам хтео да останем још једну сезону уз професора Николића, да још учим“, испричао је Обрадовић за недељник НИН.
Најтрофејнији европски тренер више пута је говорио и о постулатима које је преузео од Николића, попут навике да стално исправља играче или отворености тренера да уче од кошаркаша са којима раде.
Ментор великанима
Богдана Тањевића је професор брусио у репрезентацији, на Светском првенству у Манили 1978. где му је тада млади тренер био помоћник.
Годину дана касније, Тањевић ће сарајевску Босну учинити првим клупским прваком Европе из Југославије.
„Професор је нас све задужио. О њему увек говорим као о првом модерном тренеру кошарке у Европи, јер је он први донео нешто што је математика, а не само наша интуиција, таленат. Ми који смо од кошарке и више добили од њега, стално имамо потребу, као што смо и тада имали, да му се на неки начин одужимо“, објаснио је Тањевић у прошлогодишњем интервјуу за Недељник.
Професор је помогао и Божидару Маљковићу да са сплитском Југопластиком освоји две везане титуле европског првака 1989. и 1990. године.
„Имао је велики број ученика и све је прво научио како да постану људи. Несебично је давао своје велико знање и сви ми из кошарке смо његови велики дужници“, казао је Маљковић, који има четири титуле клупског првака Европе, што је надмашио само Жељко Обрадовић са девет наслова.
Због знања које је пренео на наредне генерације тренера, Александар Николић је „најзаслужнији и најпоштованији тренер у историји југословенске кошарке“, сматра Милетић.
„Био је тренер-учитељ, понашао се баш професорски, за шта су потребне године, знање, али и став према послу који радиш“, описује.
„Како ми је 2011. године рекао Борис Кристанчич, велики словеначки тренер који је био професоров спортски ривал и пријатељ: ‘где год се данас осврнете, свуда видите Ацине трагове’.“
Италијански посао
После завршетка првог мандата у репрезентацији Југославије, који је завршио сребрном медаљом на Евробаскету у Москви, Николић је за 15 година рада добио „транзистор марке Сони и једну уметничку слику“, каже кошаркашки хроничар Александар Милетић.
Југословенски тренер тада узима неплаћено одсуство на ДИФ-у и одлази да тренира Падову, што ће бити увод у његову одисеју у Италији, где је провео 12 година и водио укупно седам клубова.
Најславнији период тог путовања почео је 1969. године, када је преузео Игнис из Варезеа, са којим ће за четири године одиграти исто толико финала Купа европских шампиона и освојити три титуле.
Ни у Варезеу није могло без Југославије, па је први трофеј 1970. освојио у сарајевској хали Скендерија, док је у финалу 1972. године славио против сплитске Југопластике.
„Професор је први је у Европи створио екипу која је постала синоним за супертим и који је целу деценију играо финале Купа европских шампиона, што је тада било незамисливо“, описује Жељко Јерков, који се у то време као младић пробијао међу првотимце Југопластике.
Дино Менегин, један од најбољих играча Варезеа и италијанске репрезентације свих времена, описао је Николића као„једног од највећих тренера свих времена“.
„Научио ме је шта значи бити професионалац у кошарци и да не губим време. На тренинзима и утакмицама захтевао је од нас да се понашамо као радници у фабрикама, озбиљно, без осмеха, а после тога како ко хоће“, присетио се Менегин.
Статус божанства на Апенинима
Жељко Јерков је током 1980-их провео и две године у Италији, где је сазнао колико је на Апенинима цењен Николић.
„Био је божанство у Италији, звали су га ‘доктор’ и ‘професор'“, препричава бивши репрезентативац Југославије.
Николићевог утицаја присетио се и Еторе Месина, трофејни италијански стручњак, који га је описао као „легендарног маестра“ током гостовања Партизану у Београду у децембру 2023.
Чак и када су били на супротним странама, Николић је покушавао да му помогне, рекао је Месина.
Партизан је у четвртфиналу Евролиге 1992. играо против Кнора из Болоње са Месином на челу, док је саветник Жељка Обрадовића био професор Николић.
Упркос томе, млађем италијанском колеги је у једној хотелској соби „два сата објашњавао шта треба да уради како би их победио“.
„Објашњавао ми је слабости мог тима и како могу да их поправим померањем позиција неколико играча у екипи. Видите кошаркашког генија који није забринут због победа или пораза, већ се само концентрише на напредак и помоћ младом тренеру да постане бољи“, препричао је годинама касније Месина.
