Претпрошле године сам провео месец дана у Хиландару, овога пута два и по месеца у светогорском манастиру Симонопетра. Због чега? Два су основна разлога: учење од монаха и стицање искуства у подвижништву (ἄσκησις).
Додатни разлог је тражење одговора на питање о разлици између монашког и породичног живота, тачније, које предности носи монашки начин живота и да ли губимо нешто на путу спасења живећи у свету и породици. Уз то, наравно, учење грчког и усавршавање старогрчког језика. Због тога сам и изабрао грчки манастир.
Ко је ктитор манастира Симонопетра?
Од монаха Симонопетре сам чуо предање да је и Свети Симон, оснивач манастира, пореклом био Србин. Други ктитор манастира Симонопетра је Јован Угљеша, христољубиви деспот Сера. Захваљујући њему манастир добија своју пуну величину.
,,Изволех пак и у светоименој Гори саградити манастир искључиво мој, пошто и друге многе грађевине саздах и у другим манастирима… Пошто сам чуо и за манастирчић кир Симона Петра, који се недавно у точењу мира прославио и јавио, зажелех да му изградим манастир…” каже се, између осталог, у повељи деспота Јована Угљеше.
На улазу у манастирски католикон налази се икона деспота Јована Угљеше у природној величини а сваке године, на дан његове погибије у Маричкој бици, служи се парастос. Једна од ствари које су на мене оставиле јак утисак јесте то да монаси и дан-данас говоре о њему са благодарношћу и љубављу, као да се време које је протекло од његовог доброчинства манастиру мери данима а не вековима.
Узвишене врлине хиландарских монаха
Исто важи и за манастир Хиландар где је у манастирској цркви сахрањен његов син, Угљеша Деспотовић, а монаси и дан-данас поштују жељу његових родитеља, деспота Јована и деспотице Јелене, да се довека помиње његово име.
У ствари, управо сам у Хиландару први пут и постао свестан ових узвишених врлина монаха, благодарности и љубави. Наиме, приметио сам да један монах свакога дана пали свећу и стаје на молитву пред гробом Угљеше Деспотовића, који је умро као дете. ,,Љубав никад не престаје” каже Свети Апостол Павле (1. Кор. 13,8).
Монаси Хиландара и Симонопетре на делу показују да не престаје ни љубав, ни њихова благодарност добротворима манастира.
Прво што ми је привукло пажњу у Симонопетри јесте радост монаха. Стојећи у трпезарији пред почетак ручка, кад су сви били на окупу, загледао сам монахе око себе да бих видео да ли је овај мој први утисак, можда, погрешан. Не, био је исправан. Нисам могао да видим готово ни једног монаха а да му се на лицу нису видели ведрина и осмех.
Верујем да је ово макар једним делом плод учења некадашњег настојатеља ове Свете обитељи, блаженопочившег старца Емилијана. Он је говорио овако: ,,Брига је страшна болест која хара васељеном, можда највећа мука човечанства, највећа његова драма. Она не само да је предворје пакла, него доживљавање пакла већ од овог живота. Одсуство радости значи одсуство Бога, док је радост доказ присуства Његовог.
Монах је увек један, добро расположен човек. Ниједан разлог, не може да оправда монаха који је забринут: не само монаха, него и ни било ког хришћанина, ни онога који је у највећим потешкоћама, али ни онога који живи у највећем греху, наравно уколико се труди и мучи да изађе из њега. Дакле, ,,удео”, ,,судбина” хришћанина је да се радује, да му све буде повод за радост: грех, злоба других, клевета, туга.”
Монашки живот у светогорским манастирима
Пре него што кажем нешто о разлозима за долазак које сам навео на почетку, описаћу укратко монашки живот у светогорским манастирима. Иако сваки светогорски манастир, подразумева се, има свој типик којим jе уређен манастирски живот он је, ипак, у основним цртама сличан у свим манастирима. Због тога сам захваљујући боравку у Хиландару знао шта ме отприлике очекује и у Симонопетри.
Једно од послушања у Хиландару које сам имао било је и брање лимунова и поморанџи које смо касније цедили, мешали са медом и на тај начин добијали потпуно природан и изузетно здрав сок. Осим тога, био сам на послушању у винограду у Савином пољу где смо везивали винову лозу, у повртној башти (код оца Јефрема), на припреми лека од козлаца, у трпезарији итд. У Симонопетри сам све време провео на послушању у гостопримници (αρχονταρίκι) а био сам задужен за чишћење и намештање соба и пеглање постељине, у сарадњи са монасима.
Током дуготрајног боравка у манастиру дневни распоред нас мирјана је готово идентичан монашком, а једина разлика је та што монаси имају и келијно правило, тј. молитве које обављају у својој келији.
На Светој Гори је посни дан и понедељак
Када је храна у питању, морамо имати у виду да монаси не једу месо. То значи да га на трпези неће бити ни за мирјане који су дошли у посету манастиру. Осим тога, ваља имати на уму и то да је у светогорским манастирима осим среде и петка посни дан и понедељак. У Симонопетри је и суботња вечера посна, због оних који се недељом причешћују, тако да су три и по дана током седмице посна а три и по мрсна.
У Хиландару сам боравио током Васкршњег поста када се од понедељка до петка једе само једанпут дневно, а суботом и недељом два пута. У Симонопетру сам дошао у последњу недељу Божичног поста а отишао крајем друге недеље Васкршњег поста.
Прва три дана Васкршњег поста нисмо узимали храну, односно, да се послужим речима Светог Саве из Хиландарског типика, нисмо се бринули за трпезу и јело. Јели смо тек у среду, после Литургије пређеосвећених дарова.
За оне који нису никад били у неком од светогорских манастира да напоменем и то да се углавном добија припремљена порција и да је време за јело ограничено. Након молитве се седа а први звук звонцета означава почетак обеда. Други звук звонцета значи да је дозвољено насути вино, ако је тог дана дозвољено, а крај обеда се такође означава звонцетом. Према томе, не смете превише да губите време ако желите да до краја обеда поједете оно што што сте добили.
У Симонопетри се риба једе само недељом и празницима
Такође, само недељом и празницима иде и колач, тј. нешто слатко уз ручак, осталим мрсним данима добијали смо воће. Посним данима, што значи када се пости на води, добијали смо парче алве. Да није тако не бих ни знао колико је алва укусна. Понекад, посним данима, за вечеру буде џем. И он се након неког времена проведеног у манастиру почиње да рачуна као посластица. Између два оброка се не једе ништа.
Моје место у трпезарији, пошто је редослед седења тачно утврђен, било је испод лика Светог Саве Српског.
Ипак, већ приликом првих посета Светој Гори схватио сам да је порција која ми је додељена више него довољна да бих био сит.
Током првог дужег боравка у манастиру, храну сам после неког времена почео да доживљавам само као материју која је неопходна организму ради одржања живота, као и вода, а не као као средство за задовољавање чула укуса.
За разлику од куће, обед у манастиру не служи за уживање у јелу. Ко је дошао да се усавршава на духовном путу, на коме је уздржање од хране једна од основних вежби, после неког времена ће почети да део хране оставља непоједен. Тако сам радио и ја.
Хедонистичко-подвижнички парадокс
Оно што бих у још вези са јелом издвојио јесте доживљај који ћу назвати хедонистичко-подвижнички парадокс. Наиме, упркос томе што се често пости, што значи да се врло често једе храна спремљена без уља, и што је храна ограничена и у погледу количине, и у погледу разноврсности, врло брзо сам почео да налазим задовољство и у најједноставнијим јелима, укључујући и обично парче хлеба.
У свету ми је хлеб само додатак јелима а не главно јело, и уопште не примећујем његов укус. У манастиру, кад огладним, само парче хлеба, без ичега на њему или уз њега, доживљавам као најукуснији деликатес. Истина, у питању је домаћи хлеб из манастирске пекаре. Али слично је и са свом осталом, једноставном али врло укусном храном, укључујући маслине и воће из манастирских маслињака и воћњака.
Постоји још један важан разлог због чега храну у манастиру доживљавам као врло укусну. Наиме, свештеник освештава квасац пред печење хлеба, монаси припремају храну уз непрестану молитву а ни сама трпеза не почиње без молитве. Током самог обеда, који се одвија у потпуној тишини, један од монаха чита житија Светих Отаца или друге текстове духовног садржаја.
Како се хране монаси у Симонопетри?
Пошто сам већ поменуо хлеб, не могу а да се са благодарношћу не сетим драгог оца Јована Симонопетритског (Србина) који ми јеповремено, пре сванућа, видевши да сам будан, доносио топле векнице хлеба право из манастирске пекаре.
Иначе, у Симонопетри се пече искључиво црни хлеб а бели у веома ретким приликама, и то пре свега због ходочасника.
Иако би о храни у Светој Гори би могло још доста тога да се напише, поменућу још само то да је у Симонопетри, приликом прославе Светог Василија Великог и Нове године, настојатељ манастира, схиархимандрит Јелисеј, за свакога одсекао и уз благослов дао по парче василопите (Βασιλόπιτα) која се традиционално прави на овај дан. У василопиту се ставља пара (новчић) као код нас у божићну чесницу.
На Светој Гори је у употреби јулијански календар
У Светој Гори је у званичној употреби стари (јулијански) календар, али не само формално, већ се монаси њиме заиста руководе у свакодневном животу. Ово је и природно ако умемо у обзир да овде молитва има централно место у животу сваког монаха.
У Србији се, за разлику од Свете Горе, у свакодневном животу руководимо новим календаром па су чак и датуми у црквеним календарима на првом месту наведени по новом, а на другом месту по старом календару.
Иако празнике, истина, славимо по старом календару, њихове датуме памтимо и знамо по новом. У светогорским календарима је обрнуто, на првом месту је наведен датум по старом а на другом по новом календару.
Да се овде у свакодневном животу руководе старим календаром у пуној мери сам постао свестан једном приликом када се повело питање мог одласка кући. Када сам рекао ког датума крећем отац Сисоје се на тренутак замислио а онда, да би био сигуран, упутио ми питање: ,,По старом или новом календару?”
Часови се одбројавају од заласка Сунца
Слично је и са часовним системом. Византијски часовни систем се и данас користи као званични часовни систем на Светој Гори. То значи да се часови одбројавају не од поноћи, него од заласка сунца. Одбројавање од заласка Сунца је у складу са Светим Писмом Старог Завета где се, у делу о стварању света, каже: „И светлост назва Бог дан, а таму назва ноћ. И би вече и би јутро, дан први” (1Мој. 1,5).
Они који су имали прилику да посете Свету Гору знају да у већини светогорских манастира постоје зидни сатови који показују византијско време, али су уз њих, за ходочаснике, постављени и часовници који показују грчко.
У просторијама које нису намењене ходочасницима постоји само часовник са византијским временом и њиме се монаси управљају како у дневном кругу богослужења тако и у свакодневним активностима. Врло брзо сам се и ја навикао на то.
Монашки дан се дели у три осмосатнице које су намењене молитви
У Хиландару, монашки дан дели се приближно у три осмосатнице које су намењене молитви, раду и одмору. Заједничке молитве врше се на следећим службама: вечерње, повечерје, полуноћница, јутрење, часови и Света Литургија.
И заиста, сабирајући време проведено у цркви добио сам да је то заиста око осам сати заједничке молитве дневно. Али у дане празника које прати свеноћно бдење ове време износи знатно више од осам часова, а годишње се обави велики број бдења што ми је потврдио и боравак у Симонопетри.
Како изгледају светогорска богослужења?
Када је реч о светогорским богослужењима, најбоље их описују речи изасланика кнеза Владимира након посете Светој Софији у Цариграду. Само речи ,,Грци” треба заменити речју ,,светогорци”:
,,Када дођосмо у Цариград, казиваху они, Грци нас уведоше у своју цркву где они Богу своме служе, и тамо видесмо такву красоту и славу, да наш језик то не може исказати: одежде њихових јереја беху најчудесније, богослужења веома дивна, држања свих људи побожно, појање толико слатко, какво нигде не чусмо; и нас обузе нека радост, и ми не осећасмо себе, нити знађасмо да ли смо на земљи или на небу. И нема у целом поднебесју такве лепоте и преславног богославља као што је код Грка”.
Заиста, након богослужења у неком од светогорских манастира, не знате да ли сте били на небу или на земљи.
Оно што посебно привлачи пажњу посетилаца Свете Горе током богослужења јесте кађење ручним кандилима са звончићима које у одређеним тренуцима врше два монаха са воздусима пребаченим преко рамена. Ово симболизује кораке Божије у Рају и позива монахе на будност: ,,И зачуше глас Господа Бога, који иђаше по врту кад захлади.” (1Мој. 3,8).
О различитим мирисима тамјана би се могла написати посебна прича.
Други, можда још упечатљивији тренутак, јесте када у за то предвиђеном тренутку током богослужења еклисијарх покрене полијелеје који онда још дуго након тога настављају да се њишу, унутрашњи кружном а спољни полукружном путањом око равнотежног положаја. Ово је један од оних тренутака који морају да седоживе јер речима не могу ни издалека да се дочарају осећања која се у том тренутку јаве.
На све ово треба додати и тренутак када монаси на крају богослужења крену да целивају Часни Крст и иконе и узму благослов од настојатеља, тачно утврђеним редослоследом, од најстаријег у манастиру до најмлађег. Када их гледам како се у полутами храма као сенке нечујно крећу у црним расама које додирују земљу и камилавкама на главама прекривеним веловима, имам утисак да гледам анђеле који су се спустили на земљу.
Због свега тога је Преподобни Јустин Ћелијски и написао да је сваки Свети Храм парче Неба на земљи. ,,И када си у храму, гле, ти си већ на Небу. Када те земља измучи својим паклом ти похитај у храм: уђи у њега, и гле, ушао си у рај!” каже он.
Светогорски монаси су познати по својој гостољубивости. У Хиландарском типику Свети Сава о томе каже: ,,Јер нећемо никога са врата наших празна да отпуштамо”.
Топлина и љубав су свеприсутни
Оно што морам да поменем јесте топлина и љубав са којом сам дочекан у Симонопетри а које су ме пратиле све време боравка у манастиру. Настојатељ манастира, схиархимандрит Јелисеј, увек би ме, приликом узимања благослова, са пажњом и благим гласом питао како сам, баш као и отац Гервасије, епитроп.
Отац Атанасије ми је за празник Светог Саве припремио поклон показујући на тај начин љубав пре свега према Светом Сави, а затим и према мени. Бринули су да ли сам топло обучен а у појединим тренуцима сам се осећао као дете.
Наиме, дешавало се да ме, док седим у стасијидији пред почетак богослужења, неко од стараца који пролазе поред мене поглади по глави, или да ми приликом узимања благослова да шаку бомбона.
Отац Серафим, гостопримац, кад се сретнемо у ходнику, давао би ми неки слаткиш намењен гостима; отац Порфирије, такође гостопримац, бринуо је да не будем гладан па ме је водио у кухињу гостопримнице да ми понуди слана пецива и колаче и скрене пажњу да могу и сам да их узмем кад пожелим.
Отац Аверкије је често имао неки поклон за мене, отац Флавијан увек благу и лепу реч. Многи су се трудили да ми, приликом сусрета, упуте по неку реч на српском коју су знали. Отац библиотекар ми је по оцу Јовану поручио да могу да користим манастирску библиотеку, у којој има, како он каже, хиљаду српских књига.
Тешко је набројати све изразе пажње
Тешко је и набројати све изразе пажње, било на речи или на делу, наизглед мале и безначајне, али за душу итекако благотворне и веома вредне. ,,По томе ће сви познати да сте моји ученици ако будете имали љубав међу собом” (Јн. 13,35) каже Христос у Јеванђељу. Због свега овога, када данас размишљам о монасима у овом манастиру, доживљавам их као другу породицу.
У свету, међу позападњаченим људима, човек је често човеку вук (Homo homini lupus), у манастиру и међу православним хришћанима – брат у Христу.
Губимо ли много у погледу спасења живећи у свету?
Када је реч о тражењу одговора на питање да ли губимо много у погледу спасења живећи у свету, утисак који сам стекао је у потпуности у складу са оним што кажу Свети Оци, а то је да оба пута воде ка спасењу.
Наравно, ако се на том путу трудимо, што значи ако држимо молитвено правило, исповедамо се, постимо, бдимо, присусвујемо Светој Литургији и другим заједничким молитвама и причешћујемо се.
Причешће сам нимало случајно навео на крају јер оно, без одговарајуће припреме, неће донети никакву корист. Напротив, причешће без припреме у виду поста, покајања и исповести може да буде на суд и осуду. ,,Јер не приличи некоме од вас да се причешћује без бојазни и без суда, нити сваки пут,” пише Свети Сава у Хиландарском типику.
Пошто се на другим местима Типика Свети Сава посебно бави храном и постом, који се, уосталом, подразумевају самим животом у манастиру, у вези са причешћем он ставља нагласак на исповест: ,,Истинито исповедање је узрок толиких добара; без њега, мислим, нико неће постићи спасење. Зато заповедамо од Господа Бога Сведржитеља, да се онај који се не исповеда не причешћује, док не дође к себи и не исповеди сва грешна и штетна дела”.
Обавезно причешће на свакој Литургији, шта то представља?
Обавезно причешће на свакој Литургији које се агресивно пропагира већ неко време има своје корене у екуменистичкој интеркомунији. ,,Други ватикански концил, у оквиру екуменистичке „увертире“ коју је направио, предложио је интеркомунију са православнима: паписти би могли да се причешћују у православним црквама, а православни у папистичким црквама.
На тај начин, и паписти и православни екуменисти верују да ће се уједињење папизма и православља постепено догодити de facto, упркос свим њиховим догматским разликама”, каже се у публикацији Светог манастира Утешитеља.
Пошто се католици причешћују без припреме на свакој миси (литургији), како би идеја интеркомуније заживела, неопходно је укинути припрему православних верника у виду поста и исповести као услова за причешће.
Код католика је дозвољено, према правилу бр. 916 Законика канонског права, да се причесте чак и они који су починили тежак грех. Католички пост подразумева да се у току дана верник може најести једном до сита и још два пута јести, при чему је дозвољена и мрсна храна.
Католички став о механичком дејству благодати
Истовремено, католички немрс (код католика постоји разлика између поста и немрса) подразумева да се могу јести млеко и млечни производи и јаја. Осим тога, у учењу о обавезном причешћу на свакој Литургији којој присуствујемо крије се и католичка јерес о механичком дејству благодати, односно учење да благодат дејствује ex opere operato, што дословно значи ,,самим тиме што је чин извршен”.
То значи да вера онога који се причешћује није неопходна, јер благодат делује и без тога, тј. како смо већ рекли ,,самим тиме што је чин извршен”. Управо то је порука оних који намећу праксу обавезног причешћивања: за причешће нису неопходни вера и достојност, довољни су, као код католика, само хтење, намера и воља да се причестите.
Достојност подразумева страх Божији, љубав изражену кроз држање заповести (Јн. 14,15), а затим пост, бдење и молитву. ,,Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући тијела Господњега,” (1.Кор. 11,29) каже Свети Апостол Павле. ,,Јер не приличи некоме од вас да се причешћује без бојазни и без суда, нити сваки пут,” пише Свети Сава у Хиландарском типику.
Обично се каже да на сваком месту можемо да се спасемо и то је, ван сваке сумње, истина. Ипак, живећи петнаест година у Белгији схватио сам да је веома важан и наставак те реченице који се најчешће изоставља: не пружа свако место једнаке могућности за спасење.
Управо због тога сам и одлучио да се након деценију и по вратим у Србију. Управо због тога често долазим у Свету Гору на по неколико дана. Исто важи и за ужу локацију: није нимало свеједно да ли живите у центру бучног града или негде у селу, да ли живите у стану или у кући.
Мир и тишина су најважнији услови за молитву
Мир и тишина спадају међу најважније услове за молитву и духовни живот. Управо то је једна од предности живота у манастиру. ,,Молитву ћеш наћи тамо где ти је ум спокојан” каже Старац Јосиф Исихаста. А тамо где било шта узнемирава ум и одвлачи му пажњу, не може бити ни молитве.
Према подели Светих Отаца, заснованој на искуству, три основна степена духовног живота су: очишћење, просветљење и обожење. На ова три степена данас морамо да додамо и један, припремни ступањ, који се назива уцрковљење.
У првим вековима хришћанства овај ступањ је претходио крштењу а они који су се припремали за Свету Тајну Крштења, између осталог и кроз учење основних истина вере, звали су се катихумени или оглашени.
Што неко даље одмиче на духовном путу, то је услов мирне и тихе околине израженији. Управо због тога се неки монаси не задржавају у манастирима, тј. општежићима, већ се повлаче у келије, где заједно борави свега неколико монаха, или у пустиње, попут светогорске Каруље. Мала монашка схима је некада била повезана са општежитељним или киновијским начином живота, а велика са пустињачким или отшелничким.
Како да они који живе у свету обезбеде неопходни мир и тишину за молитву? Један од начина је молитва ноћу, посебно за оне који живе у великим и бучним градовима. На тај начин се истовремено врши и подвиг бдења, па је то додатна корист од молитве ноћу.
Читање богослужбених текстова се врши уз светлост свећа
У светогорски манастирима, где се значајан део укупног времена заједничких молитава обавља ноћу, читање богослужбених текстова се врши уз светлост свећа. На тај начин се чак и онај мали број информација које монах у храму добија путем чула вида додатно сужава.
Онима који током богослужења читају и поју пажња је усмерена богослужбене текстове, јер им се смо они налазе у видном пољу, а свима осталима, који се налазе у полумраку, на молитву.
Ово бисмо, заправо, могли да сматрамо највишим степеном информационог поста. Сами манастири се налазе у мирној и тихој средини а у самом манастиру и храму ништа не нарушава тај мир и тишину, сем повременог звука звона или свештеничке кадионице. Иста пракса, у погледу осветљења, може да се примени и током молитве код куће.
Наравно, кађење куће и просторије пред молитву се подразумева.
Коначно, требало би отићи с времена на време на вишедневни боравак у манастир.
Напредовање у степену очишћења
Осим мира и тишине, други неопходан услов за напредак на духовном путу јесте искусан (опитан) духовни руководилац. Током периода уцрковљења, када се учимо најосновнијим питањима која се тичу истина наше вере и понашања у храму, довољно је руковођење парохијског свештеника.
За напредовање на степену очишћења (од страсти и греха), биће нам неопходан монах који је већ прошао тим путем, или је бар далеко одмакао на њему. Такви се, истина, могу наћи и међу свештеницима у свету али их је, у то нема никакве сумње, веома мало.
Ако само мало размислимо видећемо да слична правила важе и у световним школама: ни у једној школи, било да је у питању основна или средња школа или факултет, нико не може да буде наставник онима који имају исти степен стручне спреме као и он.
Пронаћи духовног руководитеља за степен просветљења и обожења је изузетно тешко, чак и у Светој Гори. О томе су писали, на пример, Свети Пајсије Величковски и Старац Јосиф Исихаста. ,
,Био сам гост у свим светогорским пећинама. Корак по корак, ишао сам као јелени који трагају за свежом водом да би утолили жеђ, жудећи да нађем духовника који ће ме поучити небеском созерцању и виђењу.
Најзад сам, после две године многострадалног трагања и читаве купељи суза, одлучио да се зауставим код једног простог, благог и незлобивог старчића…” пише Старац Јосиф Исихаста о свом трагању за опитним духовним путовођом.
Истина, ни број оних који достижу ова два степена, а посебно последњи, није велики.
Спасење је могуће и у свету уз одговарајући труд
Према томе, спасење је могуће и у свету али уз одговарајући труд. ,,Кад сам био у свету и потајно творио подвиге који су били сурови до проливања крви, јео сам тек после три сата поподне, и то једном у два дана.
Пентелске планине и пештере упознале су ме као ноћног гаврана који гладује и плаче тражећи спасење. Испробавао сам јесам ли у стању да издржим страдање и да будем монах на Светој Гори”, пише старац Јосиф Исихаста.
Да укратко кажем нешто и о другом разлогу мојих боравака у светогорским манастирима, а то је учење од искусних монаха и стицање искуства у подвижништву (ἄσκησις).
Спровођење речи Јеванђеља у дела
По Старцу Јосифу Исихасти празнословити значи ,,проводити све своје време у речима, а не спроводити своје речи у дела”. Светогорски монаси не празнослове него речи Јеванђеља спроводе у дело. А када говоре, говоре на темељу стеченог искуства а не на основу онога што су прочитали у књигама. Књиге Светих Отаца им служе као путокази и истовремено помажу да опишу сопствено искуство.
,,Не слушајте дакле, шта се говори, ако говоре људи који то нису искусили. Ономе ко није испробао неопходно је да испроба, а са опитом ће упознати и пронаћи оно што му недостаје. Опит се не купује.
Њега свако задобија својим трудом и крвљу, која се даје као цена за тај добитак”, пише у једном писму Старац Јосиф Исихаста. У Хиландар и Симонопетру сам дошао да бих пронашао оно што ми недостаје и стекао опит (искуство).
Светогорски монаси сведоче Христову науку тихо и примером
Боравећи у светогорским манастирима на првом месту сам учио посматрајући, јер монаси не празнослове већ науку Господњу сведоче тихо, примером. У случајевима када је било неопходно поставити питање да бих разрешио неке недоумице, нисам се устручавао да им се обратим.
Иако живе у истом манастиру, свако од њих, у складу са душевним и телесним разликама, нека средства за задобијање спасења користи више а нека мање. Неко се више труди у посту, неко у бдењу, неко у молитви, и тако даље. Због тога, као што пчела слеће на многе цветове како би прикупила довољно полена, а не само на један, и ја сам се трудио да учим од више њих а не само од једног.
Од онога ко се уздржава у јелу, учио сам се уздржању у јелу, онај ко је ревностан у молитви, давао ми је подстрек да се и ја више трудим. Код кога сам приметио посебно изражену неку врлину, тој врлини сам се учио од њега.
Седећи за трпезом приметио сам, већ првих дана, сувог и високог монаха који је појео само мало хлеба и зелену салату а главно јело оставио. Слично је било и наредних дана. Наравно,чинио је то неприметно, не привлачећи пажњу. Пошто је за столом увек седео наспрам мене, на њега сам се увек угледао у погледу уздржљивости у храни.
Једног дана сам, пошто нисам био на ручку због послушања, дошао у трпезарију да узмем нешто за јело. У кухињи сам добио главно јело а затим сам ушао у другу просторију да тражим и мало хлеба. Десило се да је ту био управо тај монах.
Уздржљивост у речима је оно што красе монахе
Замолио сам га за два парчета хлеба на шта је он изашао у трпезарију и од старијег монаха тражио благослов да ми да ми их да. Дакле, чак ни када је у питању нешто тако безначајно, као што су два парчета хлеба, он није поступао по својој вољи него је поштовао правило послушности, једно од основних правила монашког и духовног живота.
Осим тога, врло ретко сам га чуо да говори, и то увек само оно најнеопходније, али је увек био веома благ у опхођењу са другима. Истини за вољу, уздржљивост у речима је оно што краси и остале монахе. Нико од њих се не бави испразним или световним разговорима.
Иако оваквих монаха има и у нашим манастирима и управо такве би требало узимати за духовне руководитеље, многи ће проћи поред њих а да их и не примете. Уместо тога, изабраће оне слаткоречиве и разметљиве на речима.
Врлина нема звоно да би звонила
Многи у таквим случајевима поступају као да бирају пријатеље са којима ће да се друже, пију кафу и ћаскају, а не духовне руководитеље. ,,Врлина нема звоно да би звонила и будила ти радозналост, да се окренеш и да је видиш” каже Старац Јосиф Исихаста. Због тога ваља пажљиво посматрати и тражити је.
Једног монаха сам приметио раније, приликом једног од претходних долазака у Симонопетру. Такође је био сув, мало и одмерено говорио али је и то мало речи било изговорено са љубављу.
Један монах са којим сам разговарао га је похвалио као једног од најбољих, описујући га као увек смиреног, уз напомену да не смем то да му кажем, а од једног ходочасника сам сазнао да је у Симонопетру дошао и замонашио се након што је своју имовину поклонио једној сиромашној вишедетној породици.
Неке ствари сам, очигледно по Божијем промислу, како би ми служиле као пример и подстрек, откривао сасвим случајно. Тако сам, на пример, нехотично открио да један монах не користи кревет за спавање него да спава на поду. А ко зна колико је подвига и врлина остало сакривено.
Млађи монаси су брижљиви према старијим монасима
Посебан опис би захтевао стрпљив, брижљив и пожртвован однос млађих монаха према монасима који су већ у дубокој старости и не могу више да се брину сами о себи. Било би добро кад би то, као пример, могли да виде они који код куће имају остареле родитеље.
Једном приликом сам упитао нешто монаха са којим сам једно време био заједно на послушању и повремено разговарао. И њега сам познавао од раније па сам осећао слободу да га питам кад год ме нешто интересује.
Уместо одговора подигао је прст увис, што је значило да треба да ћутим. Наравно, схватио сам да сам га прекинуо у молитви. Тај догађај ме је научио да поуздан знак да се монах моли док обавља своје послушање није безгласно мицање усана, како често може да се чује, већ пре очи и израз његовог лица.
Током дужег боравка у манастиру, практикујући свакодневно не само пост, бдење и молитву него и уздржање од различитих задовољстава која се у свету подразумевају, а којих смо у манастиру лишени, стиче се искуство у подвижништву и ревности.
Без подвига нема ни спасења
А без подвига нема ни спасења: ,,Царство небеско с напором се осваја, и подвижници га задобијају” (Мт. 11,12). Због тога је веома важно да повремено боравимо у манастирима а онда да, по повратку у свет, наставимо да упражњавамо оно што смо тамо научили и водимо рачуна да се огањ Божанствене ревности коју смо тамо стекли не угаси.
Без подвижништва и свете ревности смо само по имену „хришћани“. Имамо име да смо живи, а у ствари смо мртви, како се каже у Откривењу (Откр. 3,1).
„Христос у руским тамницама“
Један од најпотреснијих описа оних који имају име да су хришћани а у ствари су мртви, оставио је архимандрит Спиридон у књизи ,,Христос у руским тамницама”.
,,Јер свет не остависмо ради одмора и раскоши, него ради старања и борбе по могућству, ради примања обећаних добара. “Присилимо, дакле, себе”, као што је речено, “присилимо, јер у царство небеско продире се на силу, и они који се отимају о њега успевају да га уграбе”. Јер нико ленив није никада постигао победу, нити је ко код спавајући и сањајући победио свога ратног непријатеља; оних су победни венци који добро трче, који се труде, који се боре, који издрже трудове од борби,” пише Свети Сава о подвижништву у другој поуци игуману и братији Хиландарског типика.
Допрети до Небеског Царства значи спасити се. Овде ћу још само да додам напомену да су спасење и светост у извесној мери синоними и да је разлика између спасенога и светога у степену савршенства. А степен савршенства зависи од нашег труда и подвига у овоземаљском животу.
Бог упућује свима нама исти позив: Будите свети, јер сам ја свет, Господ Бог ваш (3 Мојс. 11, 44).
Ко су Светитељи? Светитељи су они хришћани који су постигли обожење као највиши од три степена духовног живота који подразумевају: очишћење, просвећење и обожење.
Разлика између разума и ума
Да бисмо могли да разумемо шта је то обожење најпре морамо да укажемо на разлику између Разума и Ума у складу са хришћанском антропологијом.
”У светоотачком богословљу прави се разлика између ума и разума [словесности, логосности]. Када свети Јован Дамаскин говори ο стварању човека, каже да је Бог прво створио тело, а потом саздао душу и учинио је, каже, „словесну и умну”. Свети Јован Дамаскин, дакле, разликује „словесност” [разум] и „ум”.
Разум [словесност] и ум су две упоредне енергије душе. Ум је, према светоотачком учењу, „око душе”. Дакле, као што човеково тело има очи и очима гледа све што је тварно, тако и душа има своје око. И то око је ум. Ум је тај који гледа Бога. …Ум општи са Богом, он стиче богопознање… Α разум обликује у језичку форму то познање, то виђење које има ум. (…)
Учење Светог Григорија Паламе
Свети Григорије Палама, који је разматрао ову тему, рекао је да је душа, човек уопште, саздана по образу [обличју] Божијем. И као што је Бог Тројичан – Ум (Νοϋς), Слово (Реч, Λόγος) и Дух (Πνεύμα) – тако и човекова душа има три силе.
Душа је једна, али има више сила… Има ум (νοϋς), реч/разум (λόγος) и дух (πνεύμα).,” пише митрополит Јеротеј Влахос у књизи ,,Православна психотерапија. Наука Светих Отаца.”.
Према томе, Ум је сила, чуло или орган душе уз помоћ којег познајемо Бога, а не Разум. Када улогу Ума преузме Разум изостају духовни раст, спасење и светост а јављају се јереси.
Говорећи о поистовећивању ума са разумом митрополит Јеротеј Влахос пише следеће:
,, …Као што човеково око не може да види када је озбиљно оштећено, исто је тако и са оком душе, а то је ум, а онда одмах на његово место долази разум. Тако разум хоће да створи познање Бога, да види Бога, а онда долази до интелектуализације, стварају се философије и представе ο Богу и тако човек више нема истинско познање Бога. Има само знање ο Богу као појму. Зато настају разне јереси и тако отпадамо од православног учења… Ум се не разара у потпуности, него је само оштећен, боље речено, ослепљен, помрачен, затамњен, губи светлост.”
Хришћанску догму и дела каја су писана захваљујући присуству и дејству Духа Светога као што су Свето Писмо и дела Светих Отаца, али и хришћанско Предање, може исправно да разуме само онај ко је очистио Ум путем духовне праксе (подвижништва) и на тај начин и сам стекао благодат Светога Духа.
Нус и Логос
Важно је скренути пажњу и на то, у вези са овом темом и разликом између ума (νοϋς) и разума (λόγος), да се још у средњој школи, на часовима социологије, учи да ,,треба правити јасну разлику” између ,,вере као индивидуалног, субјективног или личног чина неког појединца”, ,,теологије као учења о Богу”, и од ,,теолога, који располаже нарочитим знањем о богу”, при чему ,,не мора безусловно и да верује у Бога”.
И док тамо где постоји знање о Богу не мора нужно да постоји и вера, са друге стране, тамо где постоји вера, по правилу постоји и подвижништво и плодови подвижништва.
Интелектуални рад и духовни су две потпуно различите активности
Интелектуални рад и духовни рад (подвижништво) су две потпуно различите активности па се према томе и производи подвижништва у виду богонадахнутих дела (дела Светих Отаца) не могу сврставати у категорију производа интелектуалног рада (проиводи тзв. ,,савременог богословља”), и обрнуто.
Претходно сам рекао да по Старцу Јосифу Исихасти празнословити значи ,,проводити све своје време у речима, а не спроводити своје речи у дела”, а да су монаси они који не празнослове него речи Јеванђеља спроводе у дело. Ко су онда они који празнослове? То су тзв. ,,савремени богослови”.
Постоје две врсте знања о Богу у зависности од тога да ли су у вези са умом (νοϋς) или разумом (λόγος). За ону врсту знања која је у вези са разумом користим термин теологија за знање које је у вези са умом користим термин богословље. Ови термини се често користе као синоними иако им различити суфикси дају различито значење. У случају теологије суфикс ,,логија” има значење ,,наука”, као и у случају психологије, социологије, биологије и других наука.
Богословље је беседа о Богу заснована на духовном искуству
Према томе, теологија је наука о Богу. Са друге стране, суфикс ,,словље” има значење говор, беседа, проповед. То значи да је богословље беседа о Богу, али не научна него емпиријска, заснована на духовном искуству.
Дакле, под теологијом подразумевам знање о Богу до кога се дошло вербалним учењем, што значи да је у питању теоријско знање, док под богословљем подразумевам знање које је плод духовне праксе, односно реч је о емпиријском знању.
Према томе, веома је важно разликовати теологију као теоријско знање о Богу стечено вербалним учењем и богословље Светих Отаца које је резултат подвижништва (ἄσκησις).
Висок ниво знања у области теологије (теоријског знања о Богу) ни у ком случају не може бити разлог да се неко прогласи светим док је, са друге стране, богословље производ подвижништва и исцелења душе, што значи очишћења Ума, и светости.
Из овога следи још један веома важан закључак: теолог не може бити духовни руководитељ већ искључиво академски ментор.
Православно богословље је плод исцељења
,,Православно богословље јасно показује да је оно, с једне стране, плод исцелења, док са друте указује на пут ка исцелењу. Друтим речима, богослови су само они исцељени, који су задобили заједницу са Богом, и само они могу показати хришћанима прави пут за досезање „места” исцелења. Богословље је, дакле, и плод и метод исцелења. (…)
Сматрам да би требало да почнемо са светим Григоријем Назијанским, јер није случајно да је управо њега Црква назвала Богословом. На почетку својих чувених богословских текстова, он пише да није за свакога да богословствује, да говори ο Богу, јер ово није једноставна и лака тема.
Нису сви за ово дело него само „они који су испитани и који су прошли кроз боговиђење, који су претходно били очишћени у души и телу или се бар очишћују,” пише митрополит Јеротеј Влахос.
Свети Григорије Богослов о томе пише следеће: „Најпре је потребно бити очишћен, па онда очистити друге; постати мудар, а онда и друге учинити мудрим; постати светлост, па онда просветљивати; приступити Богу, па онда и друге Њему приводити; постати освећен, па онда освећивати…”.
Према томе, каошто је већ речено, руководитељ (учитељ) на духовном путу ни у ком случају не може бити теолог, који је знање о Богу стекао вербалним учењем, већ искључиво богослов, дакле онај ко има духовно искуство и сам је одмакао далеко на путу исцелења, а то су данас, на првом месту, монаси.
Шта о овоме каже Свети Теофан Затворник?
Свети Теофан Затворник о овоме, између осталог, каже ово:
,,Да би неко могао да води, треба да види сва распућа, да их из искуства познаје, и да зна како се она отклањају; а за то је неопходно стојати на некој висини са које би се могли видети и сви путеви, и сви који њима ходе, а међу њима и онај који им се поверио. Својом речју, као руком, он ће га тада усмерити како да иде право, без скретања, без лутања усред свих распућа.
Међутим они који се нису очистили од страсти сви стоје на истој линији и истом нивоу, па били они учени или прости, читали они науку о подвижништву или не.
Људи који се налазе у гомили, не виде куда и како треба ићи, него само гурају једни друге и иду где и други, час тамо час овамо, очекујући неће ли можда наићи на потребан путић, како би изашли на чист простор; међутим, онај који чује глас који је изван гомиле, лако може изићи на чистину.
Потребно је да се савладају страсти
Читава ствар се састоји у томе да се страсти савладају: и онај ко није савладао страсти, не може дати поуздано правило како да се оне савладају, јер је и сам страстан и суди страсно.
Овде је очигледно да истински руководитељ може бити само онај ко је победио страсти и кроз бестрашће постао сасуд Духа Светог, који га свему учи, или онај ко је прошао први степен и кроз унутрашњи крст и распеће примио Бога, или је Њиме примљен и Њим вођен и Који је онда присутан у његовим делима. Само такав може да се назове искусним, необмањивим, опитним, поузданим руководитељем”.
Према томе, духовног руководитеља морамо врло пажљиво тражити и бирати. Наравно, на првом месту се усдно молити Господу Богу да нам дарује искусног духовног наставника.
Да додам још нешто, укратко, о спасењу и светости.
Спасење и светост, у најкраћем, подразумевају исцељење душе од страсти, стицање њима супротних врлина и задобијање благодати.
Хришћанство је исцељење, а не философија
Митрополит Јеротеј Влахос у претходно цитираном раду каже да ,, …Хришћанство није ни философија ни религија у оном смислу у коме се схватају „природне” религије, него да је, у највећој мери, терапија, исцелење. Оно подразумева исцелење човекових страсти како би могао задобити јединство и заједницу са Богом.”.
Потврду за овакав став митрополита Јеротеја Влахоса налазимо и у Јеванђељу. Тако Свети Апостол Павле у Првој посланици Коринћанима каже ,,изволи се Богу да […] спасе оне који вјерују” (1Кор. 1, 21), односно ”εὐδόκησεν ὁ θεὸς […] σῶσαι τοὺς πιστεύοντας”, при чему се реч σῶσαι од глагола σῴζω користи и у значењу лечити.
Шта кажу о овоме Света Јеванђеља?
На пример, у Јеванђељу по Матеју се каже: ,,Јер говораше у себи: Ако се само дотакнем хаљине његове, оздравићу |σωθήσομαι|.” (Мт. 9, 21) и ,,А Исус, обазревши се и видјевши је, рече: Не бој се, кћери, вјера твоја спасла |σέσωκεν| те је. И оздрави |ἐσώθη| жена од онога часа.” (Мт. 9, 22).
У Јеванђељу по Марку: ,,И мољаше га много, говорећи: Ћерчица је моја на самрти; да дођеш и метнеш на њу руке, да се спасе |σωθῇ| и да живи.” (Мк. 5, 23) и ,,Јер говораше у себи: Ако се само дотакнем хаљина његових, |σωθήσομαι| оздравићу.” (Мк. 5, 28).
Оваквих примера има више па их нећу све наводити. На неким местима где у српском преводу Новог Завета стоји ,,спасти” у другим језицима ћемо на истом месту наћи реч ,,оздравити”. Штавише, и код нас се једна те иста реч на једном месту преводи као ,,спасти” а на другом као ,,оздравити”.
Шта о овоме кажу Дела апостолска?
На пример, у Делима апостолским на једном месту читамо ,,Јер нема другога Имена под небом данога људима којим бисмо се могли спасти |σωθῆναι|.” (Дап. 4, 12) док нешто даље за исту реч налазимо другачији превод: ,,Овај слушаше Павла гдје говори, који погледавши на њега и видјевши да има вјеру да ће оздравити |σωθῆναι|, Рече снажним гласом: Теби говорим у име Господа Исуса Христа, усправи се на ноге своје! И он скочи, и хођаше.” (Дап. 14, 9-10).
Навешћу и један пример из Саборне посланице Светог апостола Јакова који јасно показује да су речи спасти и исцелити својеврсни синоними.
”Болује ли ко међу вама? Нека дозове презвитере црквене, и нека се моле над њим, помазавши га уљем у име Господње.
И молитва вјере ће спасти |σώσει| болесника, и подигнуће га Господ; и ако је гријехе учинио, опростиће му се.” (Јак. 5, 14-15).
О исцелењу говори и сам Спаситељ. ,,А Исус чувши рече им: Не требају здрави љекара него болесни. (…) Јер нисам дошао да зовем праведнике но грјешнике на покајање” (Мт. 9, 12-13; Мк. 2, 17; Лк. 7, 31). У Јеванђељу по Луки читамо ове речи: ,,И рече им: Свакако ћете ми рећи ову пословицу: Љекару, излијечи се сам…” (Лк. 4, 23) и ,,Дух Господа је на мени… посла ме да исцијелим скрушене у срцу; да проповиједим… слијепима да ће прогледати” (Лк. 4, 18).
Следеће питање које се поставља јесте на који начин се исцељујемо, спасавамо и постајемо свети?
Уз помоћ благодати Светога Духа, односно нестворене Божанске енергије, као што се каже у посланици Светога апостола Павла Ефесцима: „Благодаћу сте спасени“ (Еф.2,5). Због тога се током Свете Литургије и других богосужења молимо ,,Заштити, спаси, помилуј и сачувај нас, Боже, благодаћу Твојом“.
На који начин стичемо благодат Духа Светога, односно божанске енергије?
У најкраћем бисмо могли да кажемо – животом по Јеванђељу јер „Закон се дaдe Преко Мојсеја, а благодат и истина постаје кроз Исуса Христа“ (Јн. 1,17). Нешто шири одговор би био да благодат стичемо Светим Тајнама и подвижништвом, под којим се подразумева како подвиг душе тако и подвиг тела.
,,Истински циљ нашег хришћанског живота састоји се у задобијању или стицању Светога Духа Божијег. А пост, и бдење, и молитва, и милостиња, и свако дело Христа ради учињено, јесу средства за задобијање Светога Духа Божијега,” каже Свети Серафим Саровски.
О исцелењу душе, а тиме и о спасењу и светости Јеротеј Влахос, између осталог, пише следеће:
,,Многи наши савременици, говорећи и пишући о исцелењу душе и уопште о човековом спасењу, говоре и пишу у апстрактним појмовима. Када кажу човеково спасење под тим подразумевају улазак у некакав простор који се одликује бестрашћем и одсуством чувствености у складу са стоичким учењем, а када говоре о исцелењу душе, опет под тим подразумевају некакав привидан свет, то јест настојање да се нађемо у некаквом апстрактном простору: да будемо само добри људи.
Свети Оци у својим порукама нису апстрактни нити медитативни
Свети Оци, међутим, у својим поукама нису никако ни апстрактни ни медитативни, него веома практични. Са великом тачношћу дефинишу шта је исцелење душе и у чему се састоји човеково спасење. Зато треба да подвучемо да исцелење душе иде заједно са спасењем душе.
Доживљавајући спасење, Свети Оци добро познају то стање и због тога су тако одређени. (…) Свети Оци наглашавају да је подвижништво једини метод човековог исцелења. А када кажемо подвижништво, мислимо, у ствари, на држање заповести Христових и напор и труд хришћанина да прође кроз три стадијума усавршавања, а они су истовремено и стадијуми духовног живота. Ти стадијуми су: очишћење, просветљење и обожење…
У сваком случају, опште је прихваћено од свих Светих Отаца да је први стадијум очишћење срца, потом следи просветљење ума, те тако човек доспева до созерцања, које је истовремено и човеково обожење. Пролажење кроз ова три стадијума назива се подвижничким исцелитељским методом.”
Монаси су прави руководитљи на путу спасења и светости
Да појасним још и то због чега препоручујем монахе као духовне руководитеље на путу спасења и светости.
,,Анализирајући учење св. Дионисија, долазимо до сазнања да сваки од три степена свештеничких чинова одговара једном стадијуму духовног живота. Будући да је ђаконов задатак да друге очисти од страсти, претпоставља се да он сам, пре рукоположења, мора достићи степен очишћења, тако да и сам буде живи пример практичне философије.
Како је, према светоотачким списима, свештеников задатак да просвећује, његово рукоположење претпоставља да поседује просветљен ум, а то је, као што смо видели, степен созерцања.
Свештеник се, дакле, у својим молитвама мора непрестано сећати Бога, мора познавати духовна дела, бити добар познавалац Светог Писма и бити у стању да созерцава унутрашња начела [„логосе”] свих створених ствари.
Живот у заједници са Богом
Што се тиче епископа, а будући да је његов превасходни задатак да усаврши људе у унутрашњим начелима [„логосима”] богословља, он, са своје стране, мора имати опит мистичког богословља и живети у заједници са Богом. Та тесна повезаност са Богом чини га пророком, божанским посвећеником, способним да мистички објави реч истине народу Божијем. (…)
Све то јасно показује да епископ, свештеник и ђакон нису само литургијска лица предвиђена за извршавање Светих Тајни, него да су, исто тако, и духовни лекари који помажу људима да се очисте, да буду посвећени и узнапредују ка заједништву са Богом.”, пише митрополит Нафпакта и Светог Власија Јеротеј Влахос у већ цитираном делу.
Нажалост, већ дуже време не постоји сагласје између ова три свештеничка чина и три степена духовног живота.
Протојереј проф. др Јован Романидис, који се посебно бавио овом темом, о томе пише следеће:
„Како је време пролазило, није увек било могуће да се пронађе обожен, па чак ни просветљен човек да би га одабрали и рукоположили за епископа или свештеника. Уколико су и постојали такви људи они, што су их одабирали, нису их желели.
Много пута су били пожељнији људи који су једноставно били морални и добри, али нису поседовали исцелитељско знање, неопходно за просветљење и обожење. (…)
Исихастичко преузимање јерархије
Током времена појавили су се, међутим епископи и свештеници који нису достигли ни степен просветљења. Такво стање ствари изазвало је побуну (коју је покренуо св. Симеон Нови Богослов) и исихастичко преузимање јерархије, што је углавном постигнуто тек у време св. Григорија Паламе.
Апостолски исцелитељски поступак сачуван је и у послеапостолском периоду, све до појаве Франака и царског и неохеленистичког Православља, уз усредсређеност овог апостолског предања у монаштву.
Другачије речено, исцелитељски поступак просветљења и обожења пренео се из световне парохије, која је постала слаба, у монашку парохију. У исто време су митрополије и епископије постале манастири. (…)
Бирање епископа
Монаштво је постало једна врста „медицинске школе”, где су кандидати за епископе изучавали апостолски терапијски поступак. Паралелно са тим, световне [мирјанске] парохије су имале задатак да, колико год је то могуће, подражавају манастирску парохију, будући да су просветљење и обожење неминовни у исцелењу свих људи, пошто сви имају помрачен ум.
Са догматске тачке гледишта, нема разлике између световне [мирјанске] и манастирске парохије када су у питању понуђене Свете Тајне и потреба за исцелењем. Разлика је само у квантитету и квалитету успешности исцелења”.
Да поновим на крају још једном речи Спаситеља: ,,Царство небеско с напором се осваја, и подвижници га задобијају” (Мт. 11,12). Према томе, ако желимо да се спасемо, увек морамо имати у виду да се Царство Божије осваја подвигом а не празнословљем. И пронаћи доброг учитеља-исцелитеља. А њега ћемо тешко наћи у свету. Наћи ћемо га у манастиру или пустињи.
Аутор: Димитрије Марковић
