У БиХ постоје различити доживљаји прошлости, а један од примјера колико су они снажно укоријењени јесте другачији однос Срба и Бошњака према 1. марту. Треба имати у виду да су Муслимани/Бошњаци у посљедњу деценију XX вијека ушли са тежњом да заокруже посљедњу фазу у креирању свог идентитета, који се до тада ослањао искључиво на вјерску компопненту. У том периоду они су тежили да успоставе одговарајуће историјске слике, симболе, ритуале, па и одређене датуме, који су требали да поткријепе трансформисање вјерске заједнице у нацију. Један од њих је 1. март.
Стога, не чуди што је Алија Изетбеговић 6. марта 1995. године пожурио да донесе „Указ о проглашењу закона о проглашењу 1. марта Даном независности Републике Босне и Херцеговине“. Чини се да је и тада било јасно да празновање поменутог датума неће постати пракса на цијелој територији БиХ јер је он за Србе симболизовао нешто сасвим супротно.
Срби су памтили да је тог 1. марта 1992. године једна српска свадба и застава засметала припадницима паравојне формације Патриотска лига, за коју је било познато да је тада контролисана од стране највишег руководства СДА. Они су најприје провоцирали сватове, да би одмах потом отворили ватру приликом чега је убијен српски стари сват Никола Гардовић. Иако је овај догађај оставио тешко историјско насљеђе за српски народ могло би се рећи да је он био резултат већ постојећих процеса, те условно речено, њихов посљедњи чин. Ријеч је о догађајима који су требали да доведу до разбијања СФРЈ, нарочито у периоду када се атмосфера рата преливала из Хрватске у БиХ. О томе свједоче све интезивнија тежња муслиманских и хрватских политичких представника за преузимање примата у доношењу одлука о свим важнијим политичким питањима.
Сједница скупштине СР БиХ
У том контексту треба поменути сједницу Скупштине СР БиХ, од 14 – 15. октобар 1991. године, када је постало јасно у ком правцу се кретала политика коалиције коју су сачињавали посланици из редова СДА и ХДЗ БиХ. На поменутом засиједању они су усвојили „Резолуцију о суврености Босне и Херцеговине“, „Меморандум“ („Писмо о намјерама“) и „Платформу о положају Босне и Херцеговине у будућем устројству југословенске заједнице“, којима је БиХ дефинисана као „суверена правна држава“. Све је то учињено мимо воље и и без учешћа српских посланика, јер је предсједник Скупштине СР БиХ Момчило Крајишник, прије овог нелегалног чина, прогласио сједницу затвореном, те су Срби напустили скупштинску салу, не слутећи да ће остали посланици наставити са засиједањем.
У циљу остваривања намјера са поменутог засиједања, Скупштина СР БиХ, поново без учешћа српских посланика, донијела је 25. јануара 1992. „Одлуку о расписивању републичког референдума за утврђивање статуса Босне и Херцеговине“. У складу са овом одлуком референдум је требао бити одржан 29. фебруара и 1. марта 1992. Интересантна је чињеница да је истог датума Скупштина донијела „Одлуку о повлачењу представника СР БиХ из свих савезних државних органа и организација“, не чекајући резулате самог референдума, који им очигледно нису били ни потребни да би остварили своје намјере.
Имајући поменуто у виду, потпуно је била оправдана одлука српског народа да не учествује на референдуму. Заправо, сви претходни догађаји указивали су на чињеницу да њихове одлуке и ставови, везани за судбину БиХ, неће бити прихваћени, уколико не буду у складу са муслиманским и хрватским тежњама.
Два разлога
Дакле, 1. март за српски народ никада не може бити празник из два више него јасна разлога. Први је догађај са Башчаршије, као и однос власти у Сарајеву према истом, при чему је показана инернтност да сe казни извршилац Рамиз Делалић Ћело. Заправо, не само да није одговарао за убиство Гардовића, већ је касније постао регуларни припадник тзв. АР БиХ, добивши чин бригадира. Уз то, од тог дана злочини над Србима су се ређали, при чему се није правила разлика између старости или пола жртава, о чему најбоље свједочи примјер убиства породице Ристовић у јулу 1992. године у Новом Сарајеву.
Треба напоменути да је управо од 1. марта 1992. године велики број српских цивила одвођен у логоре гдје је на најбруталнији начин мучен и злостављан. Сљедећи догађај на основу ког памте овај датум је одржавање другог дана нелгитимног референдума, чији резултати су прихваћени, иако је српски народ одлучио да се не изјашњава. Заправо су оба поменута догађаја материјализовала атмосферу у којој је било пожељно искључити Србе из политичког и јавног живота. Све то заједно им је показало да би у будућем периоду били тренирани, у најмању руку, као грађани другог реда, што и јесте остала једна од главних карактеристика Сарајева према Србима.
Уколико имамо у виду да су празници одраз друштвене стварности јер осликавају и детерминишу односе у одређеној заједници, онда можемо рећи да је од изузетног значаја на које догађаје из прошлости се они односе и шта симболишу. У конкретном случају овај датум за Србе симболизује покушај њиховог искључивања у процесу одлучивања о свим битним политичким и осталим питањима, али и пуцањ у старог свата као увод у Одбрамбено – отаџбински рат, па се поставља питање да ли они који га славе немају осјећај за поуку из прошлости или свјесно не желе да је прихвате.
Мср Милена Михаљевић за Компасинфо
