Велики пост није само дијета. То је пре свега духовна борба, време да се ухватимо у коштац са сопственим слабостима и страстима. Али, зашто нам је такав подвиг уопште потребан у овом брзом, бучном и потрошачком свету? Зашто се одрицати од комфора и задовољстава, и како то може да исцели нашу душу и тело? У чему је дубљи смисао поста и како да савладамо све препреке које се појављују на том путу?
Пост је духовни подвиг хришћанина који је неминовно повезан са великим трудом. И, наравно, није случајно што црквене песме Великог поста – најдужег и најтежег поста ово време поста називају „великим понором” који су верници позвани да препливају, или „пољом врлина” кроз које „они који желе да страдају” морају да прођу, „опасани добрим подвигом поста”.
Када желимо да преузмемо подвиг поста, наилазимо на разне препреке за то. А највећи од њих је сам ђаво , наш смртни непријатељ, који својим разним триковима покушава да нас скрене са Божијег пута. Овај богоборац и мизантроп, како га зове Василије Велики, понекад уноси малодушност и умор, понекад покушава да нас ухвати на удицу пожуде. Када се спремамо да постимо, он на све начине покушава да нас искуша да променимо мишљење. Када започнемо Велики пост, он нам представља много тешкоћа, било да нас отргне од нашег подвига, било да га уз помоћ разних трикова натера на минимум. А ако сви ови његови подухвати пропадну, он покушава да нас лиши плодова поста, подстичући нас на гордост или подстичући нас да се својим постом хвалимо пред другима.
Друга велика препрека је наша људска слабост. Воља палог човека, слабог и болесног, ум, који лако пристаје на грех, и срце, тако рањиво на стреле пожуде, тешко пристају на великопосни подвиг, као и на сваки други подвиг живота у Христу. А чак и ако се прихватимо овог подвига, не завршимо га увек исправно или не доведемо до краја. Лако подлегнемо предлозима „супротних мисли“, заробимо се пожуди и напустимо подвиг. Стога нам је потребна стална будност и самопринуда, односно стрпљење и истрајност. „Морамо се увек присиљавати да чинимо све добро“, пише свети Макарије Египатски, „да држимо све заповести Господње, чак и ако наше срце то не жели због греха који у њему пребива. Али пре свега морамо да прибегнемо Господу усрдном молитвом, тражећи од Њега да ојача нашу вољу, смири наше мисли, сачува наше срце од најезде погубних страсти и прибије га уз вољу Божију.
Још једна препрека која многе спречава да данас посте јесте дух нашег времена. Материјалистички поглед на живот и неумерена пожуда која влада око нас утичу на нас и удаљују нас од нашег црквеног предања и њоме надахнутог начина живота. Морамо се одупрети. Морамо волети начин живота који је Црква освештала. Морамо се приковати за нашу благословену Традицију. И морамо чврсто стајати пред иконоборачким помамом, насртајима и подсмехом – уобичајеним средствима којима се тако често гаси наша ревност и која нам усађују да је пост или непотребан вишак или нешто назадно!
Као што се види из неких речи наших Светих Отаца, у њихово време било је хришћана који су избегавали пост и покушавали да оправдају своје одбијање поста разним изговорима. Видимо исту ствар – али у много већем обиму – у наше време. И данас многи одбијају да држе црквене постове, често наводећи ове или оне разлоге и покушавајући да их искористе да оправдају своје кршење правила поста било пред својом савешћу или пред онима око себе; међутим, углавном су то само кривице за грехе (извињења за грешна дела – Пс. 140:4).
Када је у питању пост, често чујемо да многи људи износе „неоспоран“ аргумент: зашто пост ако је главна ствар чисто срце? Сматрају да их овај аргумент потпуно ослобађа од потребе да посте. Када их током поста видите позване за трпезу, они обично, говорећи о „чистом срцу” – а наивно верују да овај аргумент сведочи о потпуној бескорисности поста – халапљиво насрну на брзу храну.
Јасно је да су већина оних који износе овај „аргумент“ против поста људи који нису баш религиозни или уопште нису религиозни, и који се према светом месту односе без икаквог пијетета или чак поштовања. Никада нису озбиљно размишљали о томе шта говоре. И, наравно, никада нису покушавали да стекну ово „чисто срце“, никада нису постили; па не можемо рећи да су се искуством уверили у бескорисност и бескорисност великопосног подвига за очишћење срца. Дакле, говоримо о уобичајеном изговору иза којег се крије примитивна злоба.
Други износе још један сличан аргумент, који су извукли из речи Христових да није оно што улази у уста, него оно што излази из уста оно што скрнави човека. Овде имамо посла и са површним – барем – разумевањем Христових речи, које немају никакве везе са постом (видети Мат. 15:1–20 ; Марко 7:1–23 ; Лука 6:39; 11:37-41).
Ове речи су управо следеће: не онечишћује човека оно што улази у уста, него оно што излази из уста, то онечишћује човека (Мт. 15,11). Шта је смисао овог одломка? Човек се не оскврњује храном коју узима „неопраним рукама“, то јест, а да претходно не изврши ритуално прање руку, како су веровали књижевници и фарисеји, следећи предање стараца (Матеј 15:2). Напротив, човек је оскврњен оним што долази из његовог срца: злим мислима, нечистим речима, грешним делима (видети Мт. 15:17-20).
Из наведеног је јасно да они који Христовим речима нарушавају закон поста, који је Господ сасвим јасно одобрио и подстицао, потпуно искривљују њихов прави смисао. Када хришћани посте, храну од које се уздржавају не сматрају нечистом. Једини разлог зашто их се одричемо је јунаштво и уздржавање. На крају крајева, када се пост заврши, ми несметано једемо сву непосну храну.
Ево питања за оне који се ослањају на овај „аргумент“: без придавања значаја „шта улази у уста“ – и не бринући о посту – да ли они прате „шта излази“? Да ли пазе на свој језик и своје речи? Или, препустивши се прождрљивости и пијанству, више нису у стању да контролишу ток речи које им лете са језика?
Многи људи сматрају да је напоран рад значајна препрека постовању. Мора се рећи да је то донекле тачно. Некада су хришћани радили много више, без невероватних технолошких средстава која имамо данас, без осмочасовног радног дана, већ од изласка до заласка сунца. И упркос томе, хришћани су са великим страхопоштовањем држали све црквене постове. Хришћани који спадају у ову категорију треба да се посаветују са својим духовним оцем. И несумњиво, ако околности буду захтевале, разборит духовник ће наћи прихватљив облик и правило поста.
У данашње време често се неодржавање поста оправдава овим или оним разлозима везаним за здравствено стање. Дакле, морамо пажљиво да покријемо ову страну питања. Овде могу бити два случаја: а) стварна болест и б) измишљена болест или привремена болест, о чијој тежини многи преувеличавају и о њој размишљају дан и ноћ.
Заиста, многа наша браћа хришћани болују од таквих болести које не само да им не дозвољавају да посте, него чак захтевају од њих да једу у најзначајније и најстроже посне дане. За такве пацијенте одговор је једноставан: поштујући упутства својих лекара, не посте. Или посте, али не цео вишедневни пост. Или узимају неку храну (на пример млеко) која крши великопосно правило, али им је неопходна због болести. Али, наравно, ово се односи само на пост „хране“. Јер у погледу уздржавања од греха и борбе са страстима и они морају постити! И са још већом ревношћу морају се трудити да држе животворне заповести Господње.
Сада прелазимо на други случај. Људи нашег времена, више него икада, одликују се својим егоизмом и повећаном пажњом према свом здрављу, што се усуђујемо назвати „страхом од болести“. Неки се плаше измишљених болести, други се хватају за главу за сваку привремену болест и, у већој или мањој мери, сви су занесени неком врстом „обожавања лека“. У њиховом погледу на свет готово да и није остало места за Божији промисао и бригу. Помисао на најмањи бол и патњу обузима их ужас! И, наравно, такви хришћани не желе да посте. И није их лекар саветовао да то ураде! Они сами постављају дијагнозу и доносе одлуке!
Оно што се таквим људима може прописати је да их излечи од њиховог заиста болног стања. Снагом вере и уз помоћ усрдне молитве научи се да свој живот и здравље повериш пре свега промислу Божијем. И, наравно, о питању да ли је потребно или не, и у којој мери је потребно постити, не треба да одлучују они сами.
Осим тога, не треба занемарити – посебно данас – такав аспект поста као што је његово благотворно дејство на здравље. Поред свог духовног значаја, пост је диван начин да се људско тело ослободи нагомиланих отрова и спречи разне болести изазване лошом исхраном. Мудра правила о посту која чува наша православна црква, по мишљењу бројних нутрициониста, имају највећу вредност у борби против болести које нарушавају наше здравље данас. Резултати вишегодишњих тешких истраживања савремених научника поклапају се са статутима који су вековима регулисали начин поста у Православној Цркви. А њихово поштовање доводи до смањења нивоа холестерола и спречава развој срчаног удара, као и неких малигних тумора. Ово потврђује мудру примедбу Василија Великог, који пост назива „даватељем здравља“ и „драгоценим за тело“.
архимандрит Симеон (Куцас)
