Република Српска нашла се, и без своје воље, у средишту светске борбе за историју. Реч је, наиме, о изнова сукобљеним интерпретацијама прошлости, иза којих је намера да историјска наука постане само средство „воље за моћи“ великих сила.
Не треба се заваравати – нема претеривања у тврдњи да су Босна и Херцеговина једна од кључних тачака светске историје. То се само потврдило на Видовдан 1914. године. Тако је и у наше време. НАТО је по први пут у својој историји ратовао управо на тлу Босне и Херцеговине, против Војске Републике Српске.
Земље чланице овог војног савеза и сада покушавају да, преко медија, академске продукције, политичких и судских притисака, наметну своју слику овог ратног сукоба (сетимо се оптужница Хашког трибунала, последње иницијативе Велике Британије у СБ УН коју је спречила Русија, „Инцковог закона“ и сл.). Срби би, према таквим тумачењима, били агресори и освајачи, иако су ратовали на својим кућним праговима, у својим селима и градовима.
Због тога су, судећи по хашким пресудама, ратни злочини почињени над Србима потпуно некажњиви. С друге стране били би праведни ратни циљеви Бошњака, Хрвата и, наравно, НАТО пакта. Улога жртве резервисана је за Бошњаке, при чему се Сребреница већ готово 30 година користи као изговор за „хуманитарне интервенције“ и „ратове за вредности“ широм планете („Зар ћемо да дозволимо још једну Сребреницу?“). Српске жртве у овом рату, па чак и у геноциду почињеном над њима у НДХ у Другом светском рату, прећуткују се и умањују.
Светска историографија, и даље под пресудним утицајем западне науке, данас исповеда кључне митове о историји Босне и Херцеговине створене у оквирима аустроугарског идентитетског инжињеринга. Кључни циљ Беча био је – потиснути, асимиловати, па и уништити Србе и њихову историју са подручја западно од реке Дрине па и, уколико то прилике дозволе, даље ка истоку.
Империјална стратегија
Може се рећи да су аустроугарска наука и политика заслужне за слику прошлости Босне и Херцеговине, Славоније, Хрватске, Далмације, Албаније, у коју се и данас верује у западним универзитетским центрима. Ту врсту митологије сабрао је и изнова уобличио Ноел Малколм у својим бестселерима о историји Босне (1994) и Косова (1998), који су, по правилу, најављивали ратне походе НАТО на тамошње Србе.
Када је о Босни и Херцеговини реч, постоји цео низ спорних питања која су нам остављена у наслеђе, као што је етничко порекло њиховог становништва, порекло језика којим се ту и данас говори, природа „богумилске јереси“, припадност средњовековних стећака, тобожњи масовни прелазак „богумила“ на ислам, и многа друга.
Наша слика прошлости Босне и Херцеговине резултат је симбиозе на први поглед непомирљивих идеологија. Аустроугарска идентитетска политика према Србима настављена је и у време друге, нацифашистичке и усташке окупације српских земаља, у Другом светском рату. Титов комунистички режим прихватио је њене кључне поставке. Онда су је, у име либералне демократије, преузеле и прошириле земље НАТО пакта. Оно што повезује ове различите државе и идеологије јесте – дугорочно непријатељство према Русији.
Драматични догађаји у Украјини, почевши од „Евромајдана“ и рата у Донбасу (2014) и почетка руске Специјалне операције (2022), умногоме су изоштрили поглед историчара и омогућили им да историју Босне и Херцеговине, нарочито Одбрамбено-отаџбинског рата 1992-1995, изнова сагледају у много ширем контексту.
Потврђени су закључци оних посматрача који су већ на почетку ратова у којима је разбијена Југославија тврдили да је ту реч, пре свега, о продору НАТО на Исток, као и да су главни циљ овог војног савеза била руска евроазијска пространства. Насупрот свим уверавањима и обећањима да се то неће догодити, НАТО је, упоредо са разарањем Југославије и беспоштедним ратом против Срба у Хрватској, БиХ, Србији (1991-1999), умарширао у Источну Немачку, потом у Пољску, Чешку и Мађарску (1999).
Ови догађаји су, како су то говорили Владимир Путин, Сергеј Лавров, Александар Солжењицин, пробудили и освестили Русију пред претњом која јој се приближавала са Запада. Потом је, у години погрома над Србима на Косову и Метохији (2004), НАТО ушао у бивше совјетске републике Естонију, Летонију и Литванију, стигавши на неколико десетина километара од Санкт Петерсбурга.
Аустроугарска наука и политика заслужне су за слику прошлости Босне и Херцеговине, Славоније, Хрватске, Албаније, у коју се и данас верује у западним универзитетским центрима
У истом даху, НАТО је заузео и Словенију, Словачку, Румунију, Бугарску, ушавши тако у традиционално руску интересну сферу на источном Балкану. Последње две деценије стишавања, али не и прекида балканске кризе искоришћене су за учвршћивање власти НАТО над овим издељеним политичким простором. У Хрватску и Албанију НАТО је ушао 2009, у Црну Гору 2017, у БЈР Македонију 2020. Овај процес назван је „приступањем“ тих земаља НАТО пакту иако, како су најнепосредније показали примери Црне Горе и Македоније, воља њихових грађана није занимала ни Брисел ни Вашингтон.
Упркос руским упозорењима да би улазак НАТО у Украјину за Русију био casus belli, НАТО земље још од 2008. не крију намеру да је, заједно са Грузијом, укључе у своје редове. Државни удар у Кијеву, почетак отвореног прогона над Русима у Украјини, улазак НАТО тимова у ову земљу и њено брзо кретање ка НАТО и ЕУ (која се у овим догађајима показала тек као сенка НАТО савеза) означили су излазак на пут ка садашњој светској ратној кризи (2014).
Одбрана вере
Посебно важан показатељ органске везе догађаја на тлу бившег СССР-а и бивше Југославије представља покретање, са првим знацима непослушности, медијске кампање против Руса, Русије и, нарочито, доносилаца одлука у Кремљу. Она по свему представља само развијену и проширену верзију претходно започете медијске кампање усмерене против Срба. Судећи по њиховим телевизијама, новинама и интернет сајтовима, земље НАТО су већ дуго у ратном стању са Русијом. То и јесте медијска припрема рата, баш онако како је то, бар од 1987, учињено са Србима и Србијом.
Веома слични, истовремени процеси могу се уочити у интерпетацијама историје Украјине и у идентитетској политици западних великих сила према овој земљи. И тамо се, уз помоћ локалног становништва спремног на сарадњу, систематски поништава памћење, па и само постојање руског народа. И ту је циљ асимилација и уништење, како би се олакшало политичко и војно покоравање.
Корени ових настојања веома су слични. И академски интерес и политичке потребе захтевају да се у савременим збивањима препознају много важнији и дужи историјски процеси. При томе, наслаге погрешних и лажних интерпетација су такве и толике да се свака информација о историји земаља бившег СССР и бивше Југославије мора проверавати из више извора.
Основе за стварање нових, неруских идентитета постављене су у добу нестанка Кијевске Русије и почетка пољско-литванске и монголске окупације њених земаља. У Белорусији и Малорусији (потоњој Украјини) Пољаци и Литванци су своје поданике Русе, већ у 15. и 16. веку називали „Рутенима“, да би се они разликовали од „Москова“, поданика руских царева.
Касније ће појам „рутени“, као и израз „русини“ заживети у јавном животу Хабзбуршке монархије, потоње Аустрије и Аустро-Угарске. Унија из Бреста (1596) била је кључни догађај у стварању посебних, русинских идентитета. Унијатска, гркокатоличка вера отворила је становништво Галиције, данашње западне Украјине ка утицајима Рима и Запада. Томе би требало придодати крсташки етос Пољске, која се до краја 16. века, уз помоћ језуита, обрачунала са својим протестантима, да би се потом концентрисала на походе ка православном, руском истоку.
Судећи по најранијим историјским изворима (Ајнхард, Константин Порфирогенит, итд), етничко порекло становништва Босне и Херцеговине било је српско. Са поделом Србије на Босну и Рашку, Босна је ушла у угарску интересну сферу, док ће Рашка (са Херцеговином) стећи независност. Срби у Далмацији, некада у саставу државе Немањића, Дубровника, Босне, Венеције, са пропашћу српских средњовековних држава остаће под влашћу Млетачке републике.
Остатак српских земаља, са Босном и Херцеговом, делом Далмације, Рашком, Зетом, Македонијом, пао је под турску власт. Када је под ударцима Турака пропала Угарска, Хабзбуршка монархија постала је главни претендент на њено наслеђе и, заједно са млетачком Далмацијом, уточиште за Србе пребегле из Османског царства. Слично Украјини и Белорусији, различита историјска искуства делова српског народа била су прва основа за изградњу посебних идентитета.
Верске поделе биле су ипак, кључне. Аустрија је, заједно са Венецијом, била носилац унијаћења Срба у оквиру ширих планова Римске курије да се губици претрпљени на западу Европе у сукобима са протестантима, надокнаде придобијањем православног истока за унију са Римокатоличком црквом. Ти планови обухватали су огромна подручја од Владивостока до Јадранског мора. Већ тада, у 17. веку, српски патријарси су заједно са малоруским хетманима позивали руске цареве да им помогну у борби за одбрану православне вере.
Стварање идентитета
У три поделе Пољске с краја 18. века (1772, 1793, 1795), којима је ова некада моћна држава избрисана са мапе Европе, Русија је повратила Белорусију и Малорусију. Галиција, коју је Пољској преотела Аустрија, била је етнички врло хетерогена земља, у којој су се идентитети стварали и мењали, и где су живели Пољаци, Руси, Русини, Јевреји, Немци. Гркокатоличко становништво је ту по бројности тек нешто мало заостајало иза већинских римокатолика.
У току 19. века, на подстицај и под заштитом Беча, Галиција ће бити лабораторија стварања нове, украјинске нације од русинског и руског становништва. На тај начин обуздавани су непослушни Пољаци, али је истовремено спречаван утицај Русије на унутрашње послове Аустрије. Већина Пољака, Руса и Русина живела је, наиме, у Руској Империји.
Галиција је, тако, била средство за ширење аустријског, римокатоличког утицаја на руску Украјину. У исто време, Русија је утичући на становништво Галиције могла да из темеља потресе основе Хабзбуршке монархије. Уочи Првог светског рата нове границе на истоку Европе биће уцртаване и у Бечу и у Петрограду.
Србија је покушавала да искористи југословенску идеју како би се одбранила од Хабзбуршке монархије и постигла ослобођење и уједињење српског народа
На сличан начин, у потискивању Срба, у којима је видела средство руског утицаја, Аустрија се ослањала на римокатоличку цркву и на хрватску националну идеју, коју је подржавала нарочито од средине 19. века. До краја 19. и почетка 20. века хрватски идентитет укорењен је међу римокатолицима српског, штокавског језика у Далмацији, Дубровнику и Славонији. Када је окупирана Босна и Херцеговина (1878), и њој је припала улога бране пред српским и руским, православним утицајем и средства даљег продора ка југоистоку.
Није била реч само о стварању новог, босанског националног идентитета, кроз школе, администрацију и науку (у историографским радовима Бењамина Калаја, Лајоша Талоција, Константина Јиречека, Ћире Трухелке и других). У Босни и Херцеговини Аустро-Угарска је испитивала различите видове потчињавања муслиманског становништва, који су јој били потребни за планирани улазак у Албанију и даље покоравање Балкана.
Њени историчари, новинари и дипломате већ су увелико радили на уобличавању албанског идентитета и његовом прилагођавању интересима Аустро-Угарске. Истовремено, Србија је покушавала да искористи југословенску идеју како би се одбранила од Хабзбуршке монархије и постигла ослобођење и уједињење српског народа.
Хрвати су, слично Далмацији и Славонији, били привилеговани и у Босни и Херцеговини. Када се покушаји стварања босанске нације буду показали неуспешним, почетком 20. века Хабзбуршка монархија ће се и ту отворено ослонити на Хрвате. Званично неприкосновени муслимански бегови подсећали су на пољско племство у Галицији, коме су формално признаване привилегије и историјско првенство. Иза сцене, наклоност централне власти била је на страни Хрвата и Украјинаца.
Историчар Михаило Грушевски, који ће од 1894. предавати на универзитету у Лавову, све до 1914. године биће кључна личност духовног живота Галиције и главни идеолог стварања украјинске нације. У наслову једне расправе Галицију је назвао Украјински Пијемонт (1907). Ту је писао је да је она играла улогу „културног арсенала, где су се стварала и усавршавала средства националне, културне, политичке и друштвене обнове украјинског народа“. Грушевски је управо тада исковао термин „украјинизација“.
И Пољаци су, међутим, у Галицији видели свој Пијемонт. Тврдили су да су, у поређењу са деловима Пољске које су приликом подела заузели Руси и Пруси, овде имали највише слобода. Из Галиције је требало да крене ослобођење и уједињење Пољака, при чему се рачунало на све земље које је њихова држава некада обухватала, укључујући и Белорусију и Украјину. Сукобљени са украјинским покретом, Пољаци су због политике Беча, са њим ипак морали да траже заједнички језик.
Револуција као прилика
У кључном добу с краја 19. и почетка 20. века, међу Русинима се појавио и проруски покрет, која је истицао припадност руском народу и својим значајним делом заговарао повратак на православље. То је изазивало отворено непријатељство Пољака и Украјинаца. Одговор Беча били су велеиздајнички процеси (два Мармарош-Сигетска 1904 и 1913, и Лавовски процес 1912-1914).
Сва ова суђења имала су за непосредан циљ спречавање прелазака унијата на православље, при чему су осумњичени оптуживани за намеру да Галицију припоје Русији. Овим се нису исцрпљивале сличности са велеиздајничким процесима протв Срба, од Загребачког (1909) до Бањалучког процеса (1915-1916), на којима су Срби оптуживани да су радили на припајању Босне, Херцеговине и осталих јужнословенских земаља Србији и Црној Гори.
На процесима галицијским „русофилима“, како су их власти називале, коришћене су услуге агената-провокатора (галицијски Ђорђе Настић звао се Арнолд Дулишкович). Оптужени становници села Иза, у покушајима да пређу у православље, обраћали су се српском будимском епископу Лукијану и карловачком патријарху Георгију Бранковићу. На Лавовском процесу оптужене су заступали и српски адвокати.
У Првом светском рату русински „русофили“ су се, слично Србима, нарочито онима из Босне и Херцеговине, нашли ван закона. Били су убијани и затварани у концентрационе логоре Талерхоф и Терезин. Као и Срби, Русини су морали да се боре у сукобљеним, аустријским и руским војскама.
После пропасти Аустро-Угарске у Првом светском рату, Галиција је припала обновљеној Пољској. Режим прогона над унијатима и православнима и присилне полонизације, довео је до окретања украјинских националиста терористичким средствима. Њихови контакти са немачким обавештајним службама, успостављени још у време Вајмарске Републике, појачани су са доласком Хитлера и нациста на власт.
У Закарпатској Русији, која је припала Чехословачкој, покрет повратка унијата на православље подстицала је и Српска православна црква, која је у тамошње мисије слала своје најспособније људе. Чехословачке власти хтеле су да избегну везивање Русина за Руску православну цркву, па су и српски утицај, близак Руској заграничној цркви, покушавале да замене мисијама Цариградске патријаршије.
Михаила Грушевског руске царске власти ухапсиле су у децембру 1914. и протерале у Симбирск под сумњом да је аустроугарски агент. На интервенцију својих руских универзитетских колега био је враћен у Москву. У време пропасти Руске Империје 1917, стигао је у Кијев да би стао на чело Централне украјинске раде, скупштине која ће са захтева за статусом федеративне јединице, са заоштравањем револуционарних сукоба, прећи на проглашење независности Украјине (у јануару 1918).
Она је позвала аустро-немачке трупе да окупирају Украјину, како би је одбраниле од бољшевика. Окупатор, који је подржао „украјинизацију“, ипак није хтео да трпи самосвесну Централну раду, па је тако, после њеног распуштања, и Грушевски изгубио власт.
После револуције у Русији, међутим, режим гашења свих видова украјинског сепаратизма у Руској Империји, заменила је бољшевичка политика „украјинизације“. Она је била део шире политике „коренизације“, која је обележила историју СССР у току двадесетих и прве половине тридесетих година 20. века.
Да би се обрачунале са „великоруским шовинизмом“ као наслеђем Руске Империје, и да би за своје идеје привукле неруске народе, совјетске власти покренуле су низ мера срачунатих на прелазак локалне администрације, школа, штампе, па и војске на језике неруских нација. Посебне комисије изумевале су национална писма за оне народе који их још нису имали. Што је посебно важно, административне јединице изједначаване су са преовлађујућим нацијама, па је руско становништво подвргнуто не само асимилацији, него и протеривању, као што је учињено са руским колонистима у Казахстану.
„Коренизација“
Позив Михаилу Грушевском да се врати из Беча, где се био склонио и преузме катедру на универзитету у Кијеву, да би ту радио на „украјинизацији“ означио је симболичан тренутак спајања старих аустроугарских и нових бољшевичких традиција у решавању националних питања руског и осталих совјетских народа. Катедру на тамошњем универзитету, коју је безуспешно тражио у време Руске Империје, Грушевски је добио под бољшевицима.
Изабран је за члана Свеукрајинске академије наука, за шефа њеног историјско-филолошког одељења и археографске комисије која је прикупљала и објављивала историјске изворе настале на тлу Украјине од 16. до 18. века. Биран је и у Совјетску академију наука 1929. године. Са тих места, Грушевски је могао да води процес „украјинизације“ готово у оној мери у којој је то чинио у хабзбуршкој Галицији.
Са пропашћу Пољске, према споразуму са Хитлеровом Немачком, СССР је заузео Галицију и припојио је украјинској совјетској републици, да би и ту спровео украјинизацију. То је учињено и са Бесарабијом и Буковином, одузетим од Румуније и, после Другог светског рата, са Закарпатском Русијом, одузетом од Мађарске, која ју је била заузела приликом предратне поделе Чехословачке. Нова нација и држава су, тако, од СССР-а, ако се тако може рећи, добиле све што се могло добити.
После револуције у Русији, међутим, режим гашења свих видова украјинског сепаратизма у Руској Империји, заменила је бољшевичка политика „украјинизације“
„Коренизација“ и „украјинизација“ у СССР-у била је, без сумње, једна од инспирација за Титово решење националног питања после Другог светског рата. Нације које су за време рата биле више на страни окупатора него претежно српског покрета отпора, придобијане су уступцима, стицањем државности и проширењем националних граница.
Хрватска је тако уједињена и проширена у Далмацији и Барањи. Босна и Херцеговина временом су претворене у државу којом је требало да доминирају Муслимани. Албанци са Косова и Метохије добили су државу на тлу Србије, уз обећање да ће бити уједињени са Албанијом, уколико и она пређе под Титову власт.
Срби су, да би се избегла предратна „великосрпска хегемонија“, подељени на пет федералних јединица, док је Србија додатно подељена на три дела. И културна политика Титове Југославије према Србима носила је отворено антисрпске хабзбуршке сентименте. Сам Тито био је 1914. аустроугарски војник на српском ратишту. Утицајни Мирослав Крлежа се и у Титовој Југославији отворено декларисао као присталица Анте Старчевића.
„Коренизација“ и „украјинизација“ у СССР-у биле су успорене у другој половини тридесетих година 20. века, да би, под утицајем претећих спољнополитичких искушења отпочело обнављање руске самосвести. Локалне националне елите оптуживане су за буржоаски национализам. Грушевски је ухапшен 1931, а његова дела биће забрањена. Тим процесима допринео је и Други светски рат, у коме је Галиција Немцима дала целу СС дивизију („Галиција“). Украјина, је ипак, и после тога територијално проширивана, па јој је и Никита Хрушчов припојио Крим (1954).
После слома нацистичке Немачке, англоамеричке обавештајне службе спасле су готово целу СС дивизију Галиција. У Хладном рату украјински шовинисти чувани су и припремани за обрачун са совјетским комунизмом. На исти начин третирани су Анте Павелић и хрватске усташе, као и албански шовинисти.
Када су разбијени Југославија и Совјетски савез, они и њихови потомци регрутовани су за сукобе са Србима и Русима. У Украјини, то се показало брзо после стицања независности 1991. године. Ни после радикализације стања у Украјини 2014. земљама НАТО пакта нису сметала нацистичка обележја духовних потомака сарадника нацистичких окупатора из Другог светског рата.
Христија Фриланд, канадска министарка спољних послова, потом финансија и заменица премијера, истакнута по свом непријатељству према Русији, поносна је унука једног од украјинских сарадника нациста. Ни за време ратова у Хрватској и Босни и Херцеговини НАТО земље нису спречавале обнову усташких и СС традиција делова локалног хрватског и муслиманског становништва.
Преовлађујућа слика прошлости источне и југоисточне Европе, наметнута од стране западних медијских, академских и политичких средишта, очигледно је препуна стереотипа и лажних интерпретација. Нема сумње да ће у времену које долази главни задатак руске и српске историографије бити обнова суверености у избору тема и, нарочито, у интерпретирању прикупљених података. Ова обнова историјске свести данас је основни услов опстанка и слободе.
Текст је први пут објављен у зборнику радова „Српска се брани и у Србији“, Београд 2023, 389-395.
Наслов и опрема текста: Нови Стандард
