Сима Лозанић био је српски хемичар, универзитетски професор, политичар, дипломата и академик. Лозанић је био председник Српске краљевске академије, први ректор Београдског универзитета, министар иностраних дела, министар привреде и српски краљевски посланик у Лондону. Објавио је преко 200 научник радова и стручних публикација. Увео је више предмета из хемијских наука у високошколску наставу Србије.
Рођен је у Београду 8. марта (24. фебруара по јулијанском календару) 1847, као син Милоја Лозанића, среског начелника и Ане Вељковић. Завршио је правне науке у Београду, студирао хемију код Вислицениуса у Цириху и Хофмана у Берлину. Докторирао је на универзитету у Цириху 19. марта 1870. Био је професор Велике школе од 1872, а затим Филозофског факултета Универзитета у Београду до 1924. Када је основан Београдски универзитет 1905. био је међу првих осам редовних професора који су бирали цео остали наставни кадар. Сима Лозанић је тада изабран за првог ректора Београдског универзитета.
Допринос хемији
Одржавао је наставу из хемије на нивоу већине европских универзитета, организовао добро опремљену лабораторију и библиотеку, дао прве универзитетске уџбенике из хемије. Написао је више уџбеника из разних области хемије: неорганске, органске, аналитичке хемије, као и из хемијске технологије. Његови уџбеници су били на европском нивоу, а у извесним областима су и предњачили. Тако, на пример, Лозанићев уџбеник из неорганске хемије је био први европски универзитетски уџбеник у коме се помиње Мендељејевљев периодни систем елемената и један од првих који садржи поглавље из термохемије. Његови уџбеници из органске хемије такође спадају у прве књиге у којима су једињења представљена структурним формулама, а класификација извршена према структурним групама.
Извршио је прву анализу термалне воде Гамзиградске бање 1889. године.
Последње предавање је одржао 13. маја 1924., после педесет година рада је морао отићи у пензију, по новом закону о чиновницима.
Академик
Сима Лозанић је постао члан Српског ученог друштва 30. јануара 1873. Дописни члан Српске краљевске академије постао је 23. јануар 1888, а редовни члан од 6. јануара 1890. Био је у два наврата председник Српске краљевске академије 1899-1900 и 1903-1906. Први пут је постављен указом од 1. септембра 1899, а други пут 1. фебруара 1903. Председник Српског хемијског друштва био је у периоду 1907-1912.
Лозанић је био дописни члан Чешке академије наука и уметности, Румунске академије наука и ЈАЗУ.
Био је министар привреде (у периодима 12. јануар – 21. март 1894, 15. октобар 1894—25. јун 1895. и 11. октобар 1897—30. јун 1899), министар иностраних дела (у периодима 21. март – 15. октобар 1894. и 23. децембар 1902—23. март 1903), дипломата и учесник свих тадашњих ратова. Лозанић је дао пун допринос унапређењу привреде, индустрије, политике, културе и науке у Србији. Био је посланик српске владе у Лондону од 1900. Био је председник Српског комитета за помоћ избеглицама од 1916. и на челу мисије у САД за помоћ и подршку Србији од 1917.
Признања
Проглашен је за првог почасног доктора Београдског универзитета.
Одликован је Орденом Св. Саве III и I реда, Таковским крстом V реда, Орденом Милоша Великог III реда, Сребрном медаљом за храброст, Борачком споменицом, турским- Османлија I реда, грчким- Спаситељ I реда, холандским- Оранж-Насау I реда и Румунском круном I реда.
Његов легат се налази у Збирци великана српске хемије.
У Београду, на Дедињу, једна од улица које се секу са улицом Незнаног јунака, названа је по Сими Лозанићу.
Српска академија наука и уметности је 2023. годину прогласила годином Симе Лозанића. У оквиру тога, одржан је научни скуп 10-11. маја 2023. године у САНУ.
Породица
Био је ожењен Станком Пачић, праунуком Господара Томе Вучића- Перишића.
Његов син Миливоје С. Лозанић био је такође хемичар и наследио га је на универзитету као професор хемијских предмета. Његова ћерка Ана Лозанић (касније удата за министра др Војислава Маринковића) је била позната српска сликарка између два светска рата. Његова ћерка била је и Јелена Лозанић.
