Пре две године најављено је да ће у неколико америчких градова – Чикагу, Милвокију, Финиксу и Даласу – почети реализација допунске наставе за ученике српског порекла по наставном програму из Србије.
Идеја је била да се подстакне учење српског језика, као и познавање културе и традиције међу новим генерацијама, које су рођене у Америци.
Иако није познато колико деце нашег порекла течно говори српски језик, Форбс Србија истраживао је какво је интересовање за овај вид наставе. И како деца уче српски језик.
Саговорници Форбса који годинама живе и раде у Америци и наставници српског језика кажу да није лако одржати говор матерњег језика. На првом месту то зависи од родитеља.
Повећан број часова
Православна школа „Свети Сава“ у Милвокију пре две године добила је наставницу допунске наставе за српски језик. С њеним доласком је повећан број часова са два на три недељно. На то место је послало Министарство просвете из Србије. У школи кажу да виде напредак код ђака.
„Већи број часова и интензивнији рад утицали су да деца побољшају речник, граматику и комуникационе способности“, каже Јелена Росић директорка школе за Форбес Србија.
Росић каже да интересовање и број деце која би да похађају допунску наставу из српског језика расте. Тренутно је похађа 180 ђака узраста од шест до 18 година.
Такође, у оквиру активности имају и секцију фолклора, часове религије (Sunday school) и фудбал. Организују и повремена гостовања предавача из Србије, књижевне вечери и радионице како би млађим генерацијама приближили српску културу и традицију.
Школа је основана 1997. Деца српске заједнице имају предмете попут религије, српског језика, културе и традиције, заједно са општим образовањем. Осим њих, школу похађају Американци, али и деца руског порекла.
Доста зависи од родитеља
У забавишту и предшколском узрасту имају неколико учитељица које су српског порекла и које причају са децом на оба језика. У вишим разредима је само једна наставница пореклом из Србије.
„Неопходно је да родитељи инсистирају на томе да се код куће прича искључиво српски, ако им је стало до тога да и деца говоре течно језик“, сматра Росић. „Имамо рецимо породица у којима нису оба родитеља српског порекла, међутим, њихова деца јесу билингвална. Нажалост, постоје породице у којима су оба родитеља српског порекла, а њихова деца говоре српски прилично слабо“.
Питање на српском – одговор на енглеском
Слично запажа и наставница енглеског језика Ивана Миленковић из Зајечара. Она држи онлајн часове многима који се одлуче да се преселе у Америку па им је потребно да усаврше језик. Истовремено и деци српског порекла помаже да науче српски.
Каже да је приметила да је многима стало да им деца говоре матерњи језик. Нарочито ако су оба супружника пореклом из наше земље. Деца су ипак за то све мање заинтересована. „Пружају отпор јер иначе имају доста обавеза око школе и vannastavnih активности. Све је мање времена за додатне часове српског“.
Оно што је имала прилику да чује од родитеља је да деца када се окупљају приликом обележавања важних празника у цркви причају углавном на енглеском. „Понекад и када родитељи комуницирају са њима и нешто их питају на српском они им одговарају на енглеском“, каже професорка Ивана.
Тренутно једног дечака од 10 година учи српски. Да је изазовно на овај начин научити српски показује и то што, осим рада са њом, дечак на учењу граматике ради и са својом наставницом у Америци.
Деца нашег порекла све мање говоре српски језик
Њено досадашње искуство показало је да старија деца која су рођена крајем деведесетих година у Србији, а сада живе у Америци, перфектно говоре српски, док она рођена 10 година касније – сасвим слабо.
„Треба то разумети. Млађа деца су рођена тамо. Родитељи са њима ретко долазе у Србију. Прилично им је далек наш свет и све оно што се дешава код нас“, каже професорка.
У онлајн школи страних језика „Modern Talking“ из Крушевца највећи број полазника имају управо из дијаспоре. Углавном је то друга или трећа генерација наших људи који живе у Америци.
Како каже власница школе Соња Панић, сваке године расте интересовање за учење српског као страног језика и српског „као завичајног језика“.
„Имамо међу полазницима и децу од свега три-четири године. Родитељи због пословних обавеза не стижу да са њима причају на српском, а не желе да им деца забораве језик. У Америци има доста наших људи, па је велики број ученика баш одатле, али и из Норвешке, Швајцарске, Енглеске, па чак и Аустралије и Јужне Африке“, каже Соња.
Комуникација са родбином постаје све тежа
Због обавеза родитеља, језик нове земље лако постаје језик споразумевања у кући.
„Сви су свесни да ако изгубе матерњи језик, губе и део себе, а онда и споразумевање са породицом и родбином, а понајвише са старијим члановима, постаје отежано и ретко. Најдраже нам је када се родитељи јаве након часова и поделе са нама одушевљење бака и дека који коначно могу да разговарају са унуцима“, каже саговорница.
Странци уче српски због Ђоковића
Оно што је необично, а што се можда не би очекивало је да се поред наших људи, овој школи јављају и странци који су одлучили да уче српски јер им се, како кажу, свидела српска култура.
„То су људи који немају директне везе са Србијом, немају овде рођаке и породицу. Раде онлајн и нису везани за једну земљу, па пуно путују и истражују. Недавно нам је баш стигао један симпатичан упит за часове где је као разлог за учење полазник навео следеће: ,,Много волим Ђоковића и због њега сам заволео и Србију”, прича Соња.
Да има оних који би да укорене својој деци наш језик, али и поправе изговор сведочи прича логопеда Марине Ранђеловић.
Она је покренула апликацију Мобилић која садржи програме и за обраду гласова, задатке и картице које могу помоћи у савлађивању одређених гласова.
Многи родитељи траже додатну помоћ стручњака
Ову апликацију недавно су поручили и наши људи који живе у Немачкој, Холандији, али и Америци како би помогли деци да лакше савладају наш језик и специфичне гласове, каже Марина за Форбс.
Она прича искуство једне маме која живи у Америци и која је поручила Мобилић за синове старе девет и 11 година. Они разумеју српски, али говоре са акцентом и нека слова попут Ћ и Ч увек погрешно изговоре.
„Имали смо неколико онлајн часова, а затим су кренули да вежбају и након неког периода задовољни су напретком у савладавању изговора тежих гласова нашег језика“, прича Марина.
Учење кроз забаву – једна књижевница је нашла решење
Мисију да помогне у очувању и олакша нашој деци учење српског језика је преузела и списатељица пореклом из Београда Силвија Оташевић која годинама живи у Мајамију.
Осмислила је дигиталну словарицу као и ауторски серијал ,“Цака за ђака“, која има два дела – „Креативну пречицу“ и трилогију „Вукова ћириличина барка“. Циљ је да најмлађима олакша писање састава и учење азбуке.
За Форбс Србија прича да је желела да „Цака за ђака” буде платформа за стицање знања и вештина на забаван начин и да се констатно развија: „То је једна врста креативне пречице, једноставан интерактивни метод који најмлађима помаже да заволе писање како им састави и домаћи задаци из српског, а самим тим и сваког другог језика, не би представљали проблем“.
Представе за децу на српском
По њеном делу “Ко се ‘задњи’ смеје“ осмишљена је и представа Српског драмског позоришта из Чикага које је основано пре две године.
На питање како су се деца која су рођена у Америци успела да превазиђу језичку баријеру и знају ли српски да би могла и да глуме у представи, она каже да су управо због тога представу веома дуго припремали.
“Идеја нам је била да то буде ‘упаковано’ на интересантан начин. Рецимо, да се деца расправљају ко је од кога преписивао и да кроз то препирање на вршњаке из публике преносе знање о најзначајнијим тренуцима српско-америчке историје, о природним лепотама Србије, дечијим писцима…Такође смо увели и део у којем деца читају писма, не бисмо ли их подстакли да читају ћирилицу“.
Од деветоро деце глумаца само једно знало српски језик
Силвија прича да је деветоро малих глумаца играло у представи од којих је само једна девојчица течно знала српски.
Она је дошла у Чикаго релативно скоро када јој је мајка ступила на дужност у конзулату Републике Српске, односно није од рођења у Америци.
„Текст смо више пута мењали и прилагођавали јер је било тешко одржати ансамбл. Нека деца су морала да путују, дешавало се, и по два сата на пробе. На крају се све исплатило. Најважније је и то да су деца савладала српски“, каже Силвија.
Управник позоришта Игор Обрадовић и Силвија Оташевић кажу да све секције и окупљања у којима наши људи учествују доприносе очувању језика, културе и традиције и да тога управо зато треба да буде још више.
Језик се губи алармантном брзином
Представник платформе Серб Линк која је настала са циљем да помогне и понуди услуге Србима и њиховим предузећима да се међусобно повежу и подрже једни друге на глобалном нивоу Никола Терзић каже да се српске заједнице разликују од града до града. Самим тим и учење српског није уједначено.
Мање заједнице, попут оне у Ванкуверу више су повезане и пружају већу подршку једни другима, примећује.
„Међутим, осим цркава, фолклорних група и повремених концерата, постоји врло мало других прилика да се међусобно повежу. Неки Срби се брзо интегришу у нове средине и удаљавају од наслеђа, док други теже да остану ближи својим коренима. Међу онима који су рођени ван Србије, скоро сви говоре енглески, а наш језик се губи алармантном брзином“, упозорава он.
Непознаница колико људи говори српски
Обично, када су оба родитеља из Србије, разговарају са својом децом на српском. Међутим, каже, када деца крену у школу, флуентност српског језика брзо опада.
„Иако већина изражава жељу да им деца говоре српски, реалност је да многи родитељи не подстичу употребу српског код куће или у дружењу са другим Србима. Српске школе постоје у дијаспори, али нису увек практично решење за сваку породицу“, прича Никола.
Додаје да је идеја и да направе анализу колико људи нашег порекла говори српски језик јер је то, за сада непознаница.
Како пребродити језичку баријеру, али и носталгију
Снежана Бобић се пре неколико месеци преселила код супруга који већ неколико година ради у Милвокију.
Каже да јој је језичку, али и психолошку баријеру и велику промену олакшало управо то што је видела колико је заједница људи не само из Србије већ целог простора СФРЈ усмерена једна на друге. Али и бројна.
„Наша окупљања су веома честа, сви наши обичаји су заступљени, славе и празници се обележавају, службе у цркви су на српском и енглеском јер не знају сви српски“, прича Снежана.
Често организују и спортска такмичења, акције помоћи нашим људима којима је потребна финансијска подршка током лечења.
Каже да је из контакта са нашим људима приметила да желе да им деца говоре српски. Ако нису у могућности да пошаљу децу на додатну наставу у школе где се учи српски, ангажују професоре из Србије онлајн.
Такође, подстичу и дружења са децом наших људи. И настоје да за неке услуге, попут мајстора, лекара, стоматолога и слично одлазе код пријатеља.
