Небојша Глоговац је најбољи глумац са простора бивше Југославије. О њему само у суперлативу говоре његови сарадници и пријатељи. Био је миљеник и публике и критике. За четврт века одиграо је више од 70 позоришних, филмских и телевизијских улога, у свакој различит и непоновљив. Само је раскошни таленат Небојше Глоговца могао да споји неспојиво и у кратком временском размаку једнако уверљив и сугестиван буде и као Дража Михаиловић и као усташа трансвестит.
Од 90-их па до краја 2017. Небојша Глоговац снимио је око 40 филмова. Био је и Симке (До коске), Маре (Сутра ујутру), Тома (Нормални људи), Каја (Небеска удица), Иван (Хадерсфилд), Пандур (Муње), Живац (Кад порастем бићу Кенгур), Златан (Бели, бели свет), Младен (Клопка), Гаврило (Жена са сломљеним носем).
Захтева у нијансама
„Он је од папира направио тродимензионални лик. Али све то не би било да Небојша није томе дао личност, оно највише што глумац може да да – да преточи себе у некога, а да би се то догодило, он мора имати себе, мора бити неко“, каже редитељ Рајко Грлић.
„Ја нисам нашао биће које је било тако спремно да се открива, ко је био тако захтјеван у нијансама. Он је долазио пола сата прије у шминкерницу, он се спремао, он је знао гдје иде… Мене су кад сам се за њега одлучио плашили да је тежак и немогућ, али ништа од тога ја нисам осјетио, он је био неко с ким сам се лијепо играо“, описује Грлић како је изгледао рад на филму „Устав Републике Хрватске“. У њему Глоговац игра главну улогу – Вјекослава Краља, арогантног професора, трансвестита и хомосексуалца, сина усташе који је и сам делио та уверења.
„Има једна реченица у којој главни јунак усташа каже комшији Србину ‘Ви сте коров!’ и многи су глумци то покушавали да изведу. Али кад је то рекао Небојша Глоговац, ја сам се заледио! То је зато што је он најбољи, он је глумачки колос“, каже Анте Томић, сценариста филма.
Улога „ходајуће контрадикције“ Вјекослава Краља донела је Небојши Глоговцу награде на фестивалима у Берлину и Лондону, на Филмским сусретима у Нишу, Златну арену у Пули.
Краљ истине
„Небојша Глоговац је за моју генерацију био персонификација јунака који је говорио о временима и темама којима смо се ми бавили“, каже Срђан Кољевић, сценариста и редитељ, који је са Глоговцем сарађивао на седам филмова.
„Од ‘Убиства с предумишљајем’ био је одмах препознат, али тад је био млади глумац који има потенцијал, а он је био онај који расте и разгранава се, што је јасно кад погледамо све улоге које су уследиле“, каже Кољевић.
Кољевић се присећа како је, када су спремали костим за улогу таксисте у филму „Жена са сломљеним носем“ – чим се обукао у таксисту – Небојша је то одмах и постао, заузео је држање и став таксисте.
Али исто тако, када је сниман филм „Бранио сам Младу Босну“, прихватио је незахвалну улогу Леа Пфефера.
„Ја сам морао њега да ставим на ту незахвалну позицију, а он је био спреман да се подреди намери, јер је разумео ширу слику. Рекао сам му – помози ми сад, а следећи пут ћеш добити улогу какву заслужујеш… И ја сам му остао дужан“, каже Кољевић.
Одбио Анђелину Џоли
Разумевање шире слике потврђују не само улоге које је играо, него и оне које је одбио. Између осталог – и она у филму Анђелине Џоли.
„Никако не бих волео да играм у причи у којој је само један народ крив и луд и крволочан, а сви други дивни и мале маце, без обзира на то о којем је народу реч“, говорио је тада Глоговац.
Сличну ситуацију да мора да објашњава имао је и касније, када је тумачио Дражу Михаиловића. Нарочито „незгодна“ питања долазила су из хрватске штампе.
„Без злурадости, без јефтиног политиканства објашњавао је тамошњим медијима разлике између Драже Михаиловића и Павелића и тај велики терет, не само као глумац, већ и као личност је изнео и заслужио је моје и наше дивљење“, каже Радош Бајић, редитељ и сценариста „Равне Горе“.
„Кад сам му рекао да је он мој избор, он је пустио сузу, са свешћу да ради нешто битно за нас и наше сазнање, удахнуо је живот улози која је, поред многих других, обележила његов опус. Данас кад Небојше више нема, ја не знам кога бих ја или моје колеге редитељи и сценаристи позвали и понудили му претпоставку да настави ту улогу, јер је Небојша био непоновљив, бравурозан и јединствен“, каже Бајић.
Најбољи на свету
„Ја сам субјективан – за мене је Глоги био најбољи на свету. Он је имао такву истинитост да кад уђе у кадар – он је тај човек и оно што је за мене важно – он је био глумац који је најбоље знао да ћути у кадру и тим ћутањем кроз неку трпну радњу успевао је да изрази један ужасно слојевит спектар емоција“, каже редитељ Срдан Голубовић.
Глоговцу је наменио и главну улогу у филму „Отац“, али ту улогу ипак није одиграо. Зато су запамћене улоге Младена из „Клопке“ и доктора Небојше из филма „Кругови“.
„Занимљиво је било за ‘Кругове’ – ја сам му дао сценарио и рекао да изабере шта жели да игра, а он је сам одабрао доктора, јер је то најтежа улога. И да није изабрао, ја бих га молио да то узме, јер такву улогу може да игра само велики глумац“, каже Голубовић.
Ипак, најупечатљивије сећање са снимања јесте једна сцена из филма „Клопка“.
„Ту ми се десило једини пут да се сцена сними у једном кадру, то је кад Глоги прича Наташи да је убио човека. Није било планирано да он плаче, али он је почео да плаче и ја сам рекао ‘Стоп, готово!’ и окренуо сам се и видео екипу која плаче. То су ретки тренуци, кад глумац уради не нешто што се нисмо договарали, него нешто што редитељ не може ни да претпостави, да самој сцени и филму да димензију који ни сам редитељ није замишљао“, говори Срдан Голубовић.
Бити ил’ не бити
„Хадерсфилд“, „У потпалубљу“, „Буре барута“, „Молијер, још један живот“, „Шине“, „Сумњиво лице“, „Метаморфозе“, „Разбијени крчаг“ – представе су које су обележиле не једну глумачку биографију, него и године једног театра – закључно са Хамлетом; последње извођење на сцени Југословенског драмског позоришта у децембру 2017.
„Из овог позоришта су отишли многи велики глумци који су можда одиграли и већи репетроар од Небојше, али колико сам ја у овом позоришту никад се није осетила толика празнина одласком једног човека и глумца, кажем то намерно, јер је он покривао огроман један сегмент својим талентом и људскошћу и значио је нама колегама страшно много и ја нисам видео снажнијег човека и човека са толико енергије и нисам видео човека који толико сумња колико је он сумњао“, каже глумац Војин Ћетковић, пријатељ и кум Небојше Глоговца.
Сумња је разлог збој којег Глоговац није лако прихватио улогу Хамлета.
„У почетку је постојао и страх – да ли ја то могу, шта ће то мени, нисам то ја. Јер, сам ја своје бити ил’ не бити прошао пре не знам колико и одлучио се за бити“, говорио је тада Глоговац.
Ипак, његов Хамлет је човек чији се животни проблеми понављају четири столећа.
„Пре 400 година каже Хамлет ‘Време је искочило из зглоба’, а ево дан-данас је актуелно рећи да је време искочило из зглоба. Изгледа да људи имају увек потребу да се жале на време и систем, јер их то угњетава и тишти, а негде је то и људска потреба“, говорио је после премијере.
Збуњени студент и средњовековни принц
Ширу публику Небојша Глоговац ипак је освојио са телевизијских екрана. Деведесетих година био је Златко Гавриловић, збуњени студент права у серији „Породично благо“.
„Њега људи везују за озбиљне драмске улоге, али он је сјајан комичар“, каже Наташа Нинковић, која је са Глоговцем играла у серији „Породично благо“, али и у филмовима „Спаситељ“, „Клопка“, у позоришту.
Били су колеге и пријатељи од студија.
„Он је некако имао један природан ауторитет и није морао да доказује ни на један начин, није ни имао потребу да се доказује нити је волео то. Он је једноставно имао ту врсту ауторитета, био је неприкосновен“, каже Наташа Нинковић.
Према њеним речима, Глоговац је „волео игру, волео је процес током којег се долази до аутентичног израза, био је јак карактер, а истовремено јако суптилан“.
У серији „Мој рођак са села“ играо је проту у једном шумадијском селу, заиграо је и у крими серији „Убице мог оца“, али и у историјским спектаклима какви су „Равна Гора“ и „Немањићи –рађање краљевине“.
„Он је волео свему што ради и у позоришту и на филму да да неки виши значај, он није говорио само публици у сали, оне је желео да његова реплика оде мало даље. Потрошио је више него што је имао и давао је више него што је могао“, каже Ћетковић.
Дао је више него што је имао
„Наши животи су се доста укрштали, једино у чему се нисмо налазили – ја сам волео да пецам, а он је возио мотор“, присећа се Војин Ћетковић неких ситница, али памти и важне професионалне савете и како му је Глоговац објашњавао однос према камери:
„Ти и ја разговарамо о нечему важном и теби и мени, и то је важно и ми смо фокусирани на то, али ја све време знам да ме оданде посматра нека прелепа девојка и ја свој најлепши део лица и профила шаљем њој, не теби.“
Глоговац и Ћетковић заједно су играли у позоришту, месец дана провели су на канадско-америчкој турнеји са представом „Хадерсфилд“. Последње што су заједно снимили, била је завршна сцена у серијалу „Немањићи – рађање краљевине“, у којој Глоговац игра Вукана Немањића, а Ћетковић Стефана Првовенчаног.
„Та последња сцена је јако дирљива, он (Глоговац) је тражио да се допише и ту се растају два брата и Вукан одлази и после тога јављају да је Вукан умро… И то је наша последња сцена коју смо снимили“, каже Ћетковић, који признаје да и даље у неким дилемама помисли шта би његов пријатељ урадио да је ту:
„Кад су у питању такве сфере пријатељства, ја и даље у неким дилемама помислим шта би он рекао… Тако да… И даље често разговарам с њим.“
