Хипноза је фасцинантно стање свести које наука све више истражује. Разликује се и од сна и од будног стања. Kарактерише је појачана сугестибилност и фокусирана пажња. Особа под хипнозом може да доживи промене у перцепцији, емоцијама и понашању. To ову технику чини корисном у различитим областима, посебно у медицини и психијатрији.
Иако је хипноза често била предмет скептицизма, данас постоје научни докази који потврђују њену стварност и утицај на мозак.
Хипноза делује на рад мозга тако што мења мождане таласе и активност у одређеним регијама мозга. Студије уз помоћ магнетне резонанце показале су да хипнотисане особе имају промене у тета таласима, у функционисању префронталног кортекса и сензорне регије мозга, што објашњава њихову способност да се фокусирају и одговоре на сугестије.
Ово стање је потпуно другачије од обичног сна – мозак је будан и активан, али на специфичан начин, пише Journal of Clinical Psychology.
Хипноза се често погрешно схвата као облик контроле ума. У стварности, ради се о откључавању потенцијала из подсвесног ума и репрограмирању мисаоних образаца. Хипноза потиче још из древне Грчке, Египта и Индије, где је повезивана са исцељењем и религиозним ритуалима.
Кључни фактор за успешну хипнозу јесте вољност особе да се подвргне овом процесу. Хипноза не може деловати на некога ко се активно опире или нема поверења у хипнотизера.
Индивидуална структура мозга и мождани таласи играју значајну улогу у томе колико ће особа бити подложна хипнози. Људи са израженијом имагинацијом и способношћу концентрације, на пример, често су подложнији хипнози.
Ко може бити хипнотисан?
Иако је велики број људи способан да уђе у стање хипнозе, нису сви подједнако подложни. Отприлике 10 процената популације је изузетно сугестибилно и може дубоко реаговати на хипнозу, док други можда неће доживети значајне промене. Овај степен зависи од неуролошких фактора и индивидуалних карактеристика личности, али и од мотивације особе да учествује у процесу.
Хипноза је моћан алат и наука је признаје као феномен који утиче на рад мозга. Експерименти су показали да особе под хипнозом могу променити начин на који доживљавају бол, емоције, па чак и сећања. На пример, током хипнозе, мозак може да смањи активност у регијама повезаним са осећајем бола, омогућавајући хипнотисаним особама да издрже медицинске интервенције без анестезије.
Примена хипнозе у медицини
Хипноза се разликује од сујеверних представа које су често промовисане кроз популарну културу. Она је сложен процес који захтева знање и искуство, посебно када се користи у терапеутске сврхе.
Хипноза има широку примену у различитим областима, као што су психијатрија и психотерапија. Главне медицинске организације признају хипнотерапију као валидну терапеутску праксу.
Хипноза помаже људима да се суоче са негативним мислима и осећањима, олакшавајући процес емоционалног исцељења и лечења анксиозности и депресије.
Коришћење хипнозе омогућава терапеуту да води пацијента кроз болна сећања на сигуран начин, како би превазишао трауме.
Хипноза се користи за ублажавање хроничног бола, као што су болови код мигрена или артритиса. Код неких пацијената, хипноза се користи као замена за анестезију током хируршких захвата или порођаја.
Терапеути за одвикавање пацијената од лоших навика, као што су пушење, смањење уноса алкохола или превазилажење зависности од хране, често користе хипнозу као подршку. Сугестије током хипнозе могу да ојачају мотивацију и промене обрасце понашања.
Спортисти, уметници и говорници често користе хипнозу да би повећали самопоуздање и фокус.
Хипноза може помоћи у суочавању са ирационалним страховима и побољшању квалитета сна, у лечењу фобија и несанице.
Како се нека особа хипнотише
Увођење у хипнозу је процес који се састоји од неколико кључних корака. Циљ је да се особа опусти, да се смањи њен ментални отпор и створи пријатно окружење у којем је спремна да реагује на сугестије. Ево основних фаза које обухвата увођење у хипнозу:
1. Стварање опуштајуће атмосфере
Први корак у хипнози је постављање адекватне атмосфере. Место треба бити мирно, без сметњи и на пријатној температури. Овај процес се често врши у тишини, са смањеним светлом, чиме се помаже особи да се опусти.
2. Употреба релаксационих техника
Обучени терапеут ће користити технике које помажу особи да се опусти, као што су дубоко дисање, прогресивна мишићна релаксација или вођене визуализације. То може бити усмерено на опуштање тела, почевши од прстију руку, па све до главе и врата.
3. Фокусирање пажње
Кроз једноставне технике, попут праћења покрета објекта (нпр. светлеће тачке, кружних црно-белих линија или виска), особа се подстиче да фокусира своју пажњу на један предмет или мисао. Циљ је да се смањи количина спољашњих дистракција, чиме особа постепено улази у стање концентрације.
4. Вербалне сугестије и упутства
Терапеут даје вербалне сугестије које помажу особи да се опусти. То могу бити упутства која подстичу особу да замисли себи пријатну и мирну ситуацију, као што је плажа, шума или мирна соба. Такође, може бити употребљено понављање кључних фраза као што су: „опусти се“, „све је мирно“, „осети како твоје тело постаје све опуштеније“.
5. Смањење свести о спољним сметњама
Постепено, особа почиње да постепено губи свест о спољним звуцима и сметњама, фокусирајући се искључиво на унутрашњи свет. Терапеут може користити сугестије које појачавају опуштање и смањују било какве спољашње утицаје.
6. Постизање хипнотичког стања
Када особа постигне дубоко опуштање, терапеути често користе сугестије које особи помажу да се осећа као да је у дубоком сањивом стању, али без да заправо заспи. Особа је у овом тренутку потпуно опуштена, а свест постаје пријемчљивија на сугестије.
7. Провођење кроз сугестије
Када особа постигне хипнотичко стање, могу се употребити специфичне сугестије које циљају на промену понашања, емоционалног стања или решавање одређених проблема (нпр. смањење стреса, престанак пушења, ослобађање од бола). То се ради кроз вербалне сугестије које се могу понављати.
8. Излазак из хипнозе
Након што су сугестије дате, процес изласка из хипнозе укључује нежно враћање особе у нормално стање свести. То се често врши помоћу позитивних сугестија, као што су: „Почећеш да се осећаш освежено и потпуно будно“. Особа се полако враћа у своје уобичајено стање, уз помоћ терапеута, иако често осећа дубоко опуштање и освежење.
