Далеке 1840. године започета је традиција да се на Савиндан приређују школске свечаности у част светитеља и просветитеља и знак сећања на живот и дело првог српског архиепископа, творца законодавства, зачетника српске средњовековне књижевности, патрона образовних установа.
На предлог Атанасија Николића, првог ректора Лицеја у Крагујевцу, пре 185 година Попечитељство просвештенија, ондашњи просветни врх, прогласило је Светог Саву за заштитника свих српских школа и прописало да се од тада (14. јануара по старом календару, 27. јануара по новом) мора свечано прослављати. Тако је и било дуже од века, све до 1945. године, када је празновање школске славе укинуто одлуком тадашњих комунистичких власти. Након полувековне забране, Свети Сава је 1990. године поново успостављен као слава свих српских школа и данас се прославља.
У школским календарима Савиндан, Дан духовности и школска слава увек је посебно обележен, уоквирен у табеларним приказима као – радни, не и наставни дан (једино је исто тако обележен још и Видовдан, када се ђацима традиционално додељују ђачке књижице). Правилницима Министарства просвете за друге празнике прецизирано је да се у осмолеткама обележавају „изузев кад падају у недељу”, а у средњим школама „изузев кад падају у дане када школа иначе не ради”.
Највећи у роду нашем
У историји и духовној традицији српског народа готово да нема личности која је толико присутна као што је то Свети Сава.
Светог Саву прослављамо као светитеља цркве, пре свега. Дакле, литургијски, поштујући његову успомену, јер црква констатује чињеницу да је неки светитељ прослављен, али Господ је тај који прославља.
С друге стране, ми смо имали тај благослов Божји да су наша традиција, наша духовност, утемељене на обрасцу једног таквог светитеља и стога је та прослава светосавског празника много шира и богатија, свечанија него што то бива у неке друге дане.
Поред тога што је утемељивач Српске цркве и највећи наш светитељ, Свети Сава запамћен је као учитељ, просветитељ, државник, дипломата,
