Један од омиљених пастира Српске православне цркве, митрополит Амфилохије рођен је на Божић 1938. године.
Рођен као Ристо Радовић, син Ћира и Милеве Радовић, на Божић 7. јануара 1938. године у Барама Радовића у Доњој Морачи. Завршио је Богословију Светог Саве у Београду. На Богословском факултету СПЦ у Београду дипломирао је 1962. године. Поред теолошких наука, на Филозофском факултету у Београду, студирао је класичну филологију. Постдипломске студије наставља у Берну и Риму. Одатле прелази у Атину, у којој, за време седмогодишњег боравка, поред свакодневне парохијске службе, докторира, а тезу, коју пише на грчком језику, о Светом Григорију Палами, брани уз највишу оцену. Потом, годину дана проводи на Светој гори, а онда је позван да предаје на Руском православном институту „Свети Сергије“ у Паризу од 1974. до 1976, где уз осталих пет језика које је савладао, усавршава и француски језик.
Замонашио се 1967. у Грчкој добивши име Амфилохије. Потом 21. јула 1968. постао је јеромонах.
По повратку у Београд је изабран за декана Богословског факултета и ванредног професора, да би крајем 1985. рукоположен је за епископа банатског са седиштем у Вршцу, одакле је уочи Божића 1991. године дошао на Цетиње када бива устоличен за митрополита црногорско-приморско-скендеријско-брдско-зетског и егзарха пећког трона, преузевши титулу коjом се приjе митрополита Амфилохиja служио владика Василиjе. Устоличен је у тешко време. Након дуге комунистичке власти многе цркве су биле запуштене, а број свештеника је умањен, а читаве генерације су биле под дејством комунистичке идеологије. Амфилохије је подстакао обнову цркви и манастира и повећао број свештеника. Покренуо је 1992. гласило Црногорско-приморске митрополије „Светигора“, а покренуо је и широку издавачку активност. Током 1998. покренуо је и Радио Светигора.
Био је један од најобразованијих теолога и међу најутицајнијим владикама у православљу.
Песма Матије Бећковића
Онај бистри дечак из Доње Мораче,
што је продавао зукве петроваче,
да се домогне књиге и обуће,
и у пустињу побегне од куће.
И у време јагме за значке и прње,
своје голо тело обуче у трње
и купи чивија по најскупљој цени,
да Христа на крсту бар мало одмени.
Али, чим се крсним знаком знаменов’о,
нема тога ко га није каменов’о;
и то камење поста му имање,
сваки камен њему, један Христу мање.
И сад, оне руке, од зукава грубе,
гологлави старци прилазе да љубе.
И на окрст Христове целе васионе,
сем изван неба црне земље оне,
нигде не дође да звона не звоне!
