Владислав Петковић-Дис, један од најзначајнијих српских песника с почетка 20. века, оставио је неизбрисив траг у српској књижевности, а његово дело је симбол страдања, патње и меланхолије. Рођен 1880. године у Чачку, Дис је своје стваралаштво обликовао у периоду великих историјских и друштвених потреса, што је снажно утицало на тематику његових песама.
Дисова поезија дубоко је прожета субјективним доживљајем света, а често се описује као лирска и суморна. Његова дела одражавају осећај беспомоћности и бола, док се између редова може назрети снажна тежња за лепотом и идеалом. Песникова најпознатија збирка, „Утопљене душе“, објављена 1911. године, представља врхунац његовог књижевног стваралаштва. Ова збирка, прожета сликама самоће, пролазности и апсурда, израз је дубоке филозофске и егзистенцијалне кризе.
Дисов стил одликује специфичан ритам и мелодија, као и употреба снажних симбола и метафора. Његова песма „Можда спава“ један је од најпознатијих примера његове лирске генијалности. У њој песник дубоко и емотивно говори о љубави, сну и недостижности, стварајући атмосферу мистике и туге.
Дисов живот био је обележен личним трагедијама и економским тешкоћама. Као учесник Првог светског рата, био је сведок ужаса који су обликовали његову визију света. Његова смрт је била трагична и симболична. Удавши се у Јонском мору 1917. године, Дис је постао метафора свог дела – утопљена душа у мору судбине.
Иако је Дисова поезија у његово време често била предмет критика због својих мрачних тонова и неконвенционалног израза, данас се сматра кључним делом српске модерне. Његова лирика остаје непролазна, инспиришући генерације песника и читалаца.
Дис је песник који нас подсећа на крхкост људског постојања, али и на лепоту која се крије у најдубљим понорима душе. Његово дело живи као сведочанство времена и вечне потраге за смислом.
Развило се црно време опадања,
Набујао шљам и разврат и пороци,
Подиго се трули задах пропадања,
Умрли су сви хероји и пророци.
Развило се црно време опадања.
Прогледале све јазбине и канали,
На високо подигли се сутерени,
Сви подмукли, сви проклети и сви мали
Постали су данас наши суверени.
Прогледале све јазбине и канали.
Покрадени сви храмови и ћивоти,
Исмејане све врлине и поштење,
Понижени сви гробови и животи,
Упрљано и опело и крштење.
Покрадени сви храмови и ћивоти.
Закована петвековна звона буне,
Побегао дух јединства и бог рата;
Обесисмо све празнике и трибуне,
Гојимо се од грехова и од блата.
Закована петвековна звона буне.
Од пандура створили смо великаше,
Достојанства поделише идиоти,
Лопови нам израђују богаташе
Мрачне душе назваше се патриоти.
Од пандура створили смо великаше.
Своју мудрост расточисмо на изборе,
Своју храброст на подвале и обеде,
Будућности затровасмо све изворе,
А поразе прогласисмо за победе.
Своју мудрост расточисмо на изборе.
Место светле историје и гробова
Васкрсли смо све пигмеје и репове;
Од несрећне браће наше, од робова,
Затворисмо своје очи и џепове.
Место светле историје и гробова.
Остала нам још прашина на хартији
Ко једина успомена на џинове;
Сад сву славу пронађосмо у партији,
Пир поруге дохватио све синове.
Остала нам још прашина на хартији.
Под срамотом живи наше поколење,
Не чују се ни протести ни јауци;
Под срамотом живи наше јавно мњење,
Нараштаји, који сишу кô пауци.
Под срамотом живи наше поколење.
Помрчина притиснула наше дане,
Не види се јадна наша земља худа;
Ал’ кад пожар подухвати на све стране,
Куда ћемо од светлости и од суда!
Помрчина притиснула наше дане.
