Алекса Ивић (1881–1948) био је један од најзначајнијих српских историчара, чији рад и истраживања и данас служе као темељ за проучавање историје Срба у Хабзбуршкој монархији.
Његово академско деловање и плодна библиографија обухватају кључна дела која осветљавају политичку, културну и друштвену прошлост српског народа у овом сложеном историјском контексту.
Образовање и научно усавршавање
Рођен у Буђановцима 23. децембра 1881. године, Алекса Ивић је рано показао интересовање за историјске науке. Студије историје и славистике завршио је на Универзитету у Бечу, једном од тадашњих центара европске науке.
Његов докторат из 1905. године, реализован под менторством угледних научника попут Ватрослава Јагића и Константина Јиречека, био је основа за каснији рад на проучавању српске прошлости у Хабзбуршкој монархији.
Током боравка у Бечу, Ивић је провео године истражујући обимну архивску грађу везану за Србе у овом царству. Његова педантност и пажња према детаљима омогућили су му да сакупи изузетно вредне податке који су обогатили српску историографију.
Рад и политичко ангажовање
Ивићев научни рад није био ограничен само на академске кругове. Године 1910. изабран је за посланика у Хрватском сабору, где је заступао интересе српског народа. Његово политичко деловање било је прожето историјским знањем и јасним разумевањем важности очувања српског идентитета унутар тадашње сложене политичке ситуације.
После Првог светског рата, Алекса Ивић се вратио академској каријери и 1919. године постао професор југословенске дипломатске и политичке историје на Правном факултету у Суботици. Његова предавања била су позната по систематичности и дубокој анализи историјских догађаја.
Значајна дела
Алекса Ивић оставио је за собом импресиван опус, а нека од његових најважнијих дела укључују:
„Сеоба Срба у Хрватску и Славонију“ (1909): Ово дело детаљно анализира миграције Срба током 17. и 18. века, са посебним фокусом на демографске и политичке последице тих сеоба.
„Аустрија према устанку Срба под Милошем Обреновићем“ (1917): Студија о односима између Срба и Аустрије током борбе за независност.
„О српском и хрватском имену“ (1922): Књига у којој истражује језичке и националне идентитете.
„Родословне таблице српских династија и властеле“ (1928): Детаљан преглед генеалогије српских владарских породица и властеле.
„Историја Срба у Војводини“ (1929): Његово капитално дело које свеобухватно осветљава историју Срба у овом региону, од средњег века до 20. века.
Значај за српску историографију
Ивић је био један од првих историчара који су се систематски бавили архивским истраживањима Срба у Хабсбуршкој монархији. Његов рад је поставио темеље за даља истраживања и утицао на генерације историчара.
Његово капитално дело „Историја Срба у Војводини“ и данас се сматра незаобилазним штивом за све који желе да проучавају историју Срба у овом региону.
Породично наслеђе
Алекса Ивић био је отац Павла Ивића, познатог лингвисте и академика, који је наставио породичну традицију доприноса српској науци. Његова посвећеност научном раду и очувању културног идентитета Срба оставила је дубок траг у српској научној и културној историји.
Преминуо је 23. новембра 1948. године у Београду, остављајући иза себе наслеђе које и данас инспирише научнике и истраживаче.
