Када су руске снаге започеле војну операцију у Сирији, 2015. године, то је представљало праву прекретницу у постсовјетској ери. Распад Совјетског Савеза изазвао је драматичан пад позиција Русије у међународној арени. Током две и по деценије након 1991. године, Москва је радила на томе да поврати изгубљени статус, престиж и утицај на светској сцени.
Сирија је симболизовала врхунац тог процеса: прву одлучну интервенцију Русије ван њеног непосредног постсовјетског окружења у једном од централних светских сукоба.
Нова Русија је и раније деловала војно, али искључиво унутар свог бившег совјетског окружења. Ово је, на неки начин, навело тадашњег председника САД Барака Обаму да земљу отпише као „регионалну силу“. Интервенција у Сирији срушила је ту перцепцију. Одлучно мењајући ток грађанског рата, Москва је показала своју способност да утиче на велике глобалне кризе далеко од својих непосредних граница.
Полседице пада Асада
Скорашњи пад Асадове владе, која је пре девет година опстала само захваљујући интервенцији Русије, представља још једну значајну прекретницу. Аналитичари ће свакако испитивати узроке оваквог развоја догађаја, али кључно питање за Кремљ је шта то значи за његову ширу геополитичку стратегију.
Ангажовање Русије на Блиском истоку није било само симболично – имало је практичне резултате. Војни успех Москве је ослабио Исламску државу (паралелно са деловањем САД) и истовремено ојачао регионални углед Русије.
Кључне блискоисточне силе – Саудијска Арабија, Турска, Иран, па чак и Израел – почеле су да препознају Русију као важног играча у расподели моћи. Формирање „ОПЕК+“ делимично је било омогућено „новооткривеним“ интересовањем Ријада за сарадњу са Москвом. Чак и поред сложених ривалстава која су постојала, утицај Русије био је неоспоран.
Ово се одвијало у контексту све непредвидљивије политике САД на Блиском истоку и све слабијег ангажмана Западне Европе. Како је глобални поредак постајао фрагментисанији, учешће Русије у обликовању региона учврстило је њено место за столом глобалних сила – или се бар тако чинило.
Међутим, у тренутку када је Русија достигла свој постсовјетски врхунац, међународни пејзаж се већ променио. Постхладноратовски модел – у којем се чинило да је статус велике силе фиксна и достижна категорија – распао се у свет променљивих савезништава и ситуационих партнерстава.
Данашњи међународни систем обликују трансакциони интереси. Свака држава даје приоритет својим непосредним националним питањима, са мало обзира према ширим, дугорочним савезништвима. То је довело до облика регионализације, где земље које су најближе кризи не само да имају највећи улог у њеном решавању, већ и најбољу шансу да то учине.
Смањена укљученост Русије у Сирији представља пример ове промене. Заокупљена сукобом у Украјини и везана за ослабљеног савезника у Дамаску, Москва је изгубила велики део своје стратешке флексибилности. Регионални актери попут Ирана, Турске и Израела преузели су водећу улогу у преобликовању политичке мапе Блиског истока, док спољне силе углавном играју улогу подржаваоца.
На Блиском истоку Кремљ има простора за повлачење и регруписање. У Украјини, такав избор не постоји
Сиријски сукоб наглашава растући значај регионалних актера у обликовању глобалних догађаја. Експресно финале грађанског рата у тој земљи укључивало је далеко мање спољне интервенције него раније фазе сукоба. Док су стране силе попут Русије и САД играле значајну улогу на почетку, најновији развој догађаја био је углавном подстакнут од стране локалних (регионалних) актера.
Из немогућности Русије да одржи свој ранији утицај треба извући кључну лекцију: У данашњем флуидном светском поретку, осигурати дугорочне добитке искључиво кроз војни успех је готово немогуће. Флексибилност и способност брзог прилагођавања су од суштинског значаја. САД су ово научиле на тежи начин током 2000-их и 2010-их. Русија се сада суочава са сличним дилемама.
Са ограниченим ресурсима и конкурентним приоритетима, Русија мора преиспитати своју стратегију на Блиском истоку. Ако повлачење из кључне базе у Тартусу постане неизбежно, Москва мора осигурати да се то догоди глатко, искоришћавајући своје утврђене везе са свим регионалним актерима – од Израела и Турске до заливских држава, па чак и нових владара Сирије.
Фокус на Украјини
Распад Сирије несумњиво представља неуспех за Москву, која је своје војно присуство у тој земљи користила да прошири свој утицај на Блиском истоку и у Африци. Међутим, за разлику од Ирана, Русија има могућност да прилагоди своје обавезе и стратешки се репозиционира. То је предност када у овоме учествујете као спољни актер. Односно, Кремљ може да напусти регион (Блиског истока, прим. прев.), али Техеран то не може.
Следећи потез Москве треба да буде рекалибрисање њених позиција на Блиском истоку, уз очување репутације независног и прагматичног актера. САД могу покушати да потпуно истисну Русију из региона, али невољност Вашингтона да се у то директно укључи пружа Москви маневарски простор.
Најважније је да је симболичка потрага за обнављањем статуса велике силе Русије – кључна мотивација за војну операцију у Сирији 2015. године – сада ствар прошлости. Једина ствар који тренутно има значај је завршетак сукоба у Украјини под повољним условима. За разлику од Сирије, где Русија може повући своје снаге ако је потребно, Украјина представља егзистенцијални изазов. То је сукоб у коме Москва не сме изгубити.
Дакле, постоји кључна разлика: На Блиском истоку Кремљ има простора за повлачење и регруписање, у Украјини, такав избор не постоји. Тамошњи сукоб је централни за дугорочну безбедност Русије и њен глобални статус.
Када је Обама пре скоро деценију отписао Русију као „регионалну силу“, тај термин је био коришћен као увреда. Међутим, у данашњем фрагментисаном свету, бити способна регионална сила је можда једини одрживи облик утицаја. Пролази ера неоспорних глобалних сила. Државе које могу да намећу доминацију у својм непосредном окружењу, док пажљиво управљају глобалним амбицијама, много су боље позициониране да преживе и напредују.
Русија сада мора да консолидује своју улогу као доминантна регионална сила, уз задржавање ангажовања у стратешки критичним областима као што је Блиски исток – али само када то подржава њене основне националне интересе.
У свету који је све више дефинисан прагматичним, ограниченим ангажовањима, способност да се повуче, поново прилагоди и поново укључи биће важнија од симболичних гестова статуса велике силе. У том смислу, Обамина процена данас изгледа мање као увреда – а више као план за опстанак у бурном свету.
Превод: Михаило Братић /Нови Стандард
