Једна од жена која је одлучила да оживи ручни рад у данашњем модерном друштву у којем су масовна производња и “брза мода” преплавили тржиште је Борка Влачић из Лопара. Она већ годинама израђује народне ношње и ручне радове.
Борка је рођена и живи у Лопарама. Од малих ногу је гледала жене у својој породици које су израђивале разне ручне радове. Тако се и у њој пробудила жеља да и она научи тај занат.
“Одрастала сам уз маму и баку које су радиле све ручне радове као и моје комшинице, стрине, тетке. Стога сам и сама хтела да то учим. Крала сам, народски речено, занат јер је слабо ко пре имао времена да седне и да вас научи нечему. Али имала сам јаку вољу и имам тај дар од Бога”, почиње своју причу Борка Влачић.
Ткање
Иако израђује све врсте ручних радова, посебан акценат је ставила на само ткање које јој је било јако тешко да савлада јер је изузетно комплексно због огромне концентрације и прецизности које морате имати док то радите. Борка прича да ако погрешите само у једном реду док ткате, морате се враћати на почетак што је јако захтевно.
“Пре свега сам ставила акценат на ткање. На тај дивни занат који је изумирао и душа ме болела због тога. Видела сам да ткање пада у заборав и то ме је највише болело, те сам имала жељу да вратим тај занат, односно да вратим ткање. У томе сам прилично успела. Једва сам набавила тај ткачки стан. Све сам знала ручне радове урадити, али нисам знала ткати, тек сам то у својим четрдесетим научила”, каже Борка за еТрафику.
Љубав је оно што је првенствено мотивисало Борку да савлада ткање и каже да у неким тренуцима није могла да препозна колико је то заправо било тешко научити, јер је била пуна жеље и елана.
Народне ношње
Истиче да јој је ткање дивна терапија јер јој оно заиста смирује душу и емотивно је испуњава. Иако процес настанка народне ношње није једноставан, када види предмет који је израдила, осећа толику срећу и задовољство да може да занемари било какав проблем који има у животу.
“Колико ће трајати сама израда зависи од врсте народне ношње. Треба прво да исецкам чипку која ми је потребна, па да откам појас. Затим да скројим, извезем и сашијем хаљину, те да хеклам гајтане. То све зависи од типа народне ношње. Трудим се да то углавном буде ручни рад. Никад не тежим да користим машину за вез или машину за гајтане јер то је одмах друга прича. Ја волим да је то ручни рад и да на томе остане. Обично целокупан процес траје око месец или два, у зависности који је ручни рад у питању”, појашњава Борка Влачић.
Препреке
Њене вредне руке понекад знају наићи и на препреку. Посебно када је у питању сам материјал кога је некада тешко пронаћи код нас.
У многим земљама, посебно у мањим срединама, специјализовани материјали за ручне радове, попут финих нити и конаца за вез или квалитетних тканинских влакана, нису лако доступни.
Многи продајни ланци који нуде ове производе имају ограничен асортиман. А специјализоване продавнице, које нуде високо квалитетне материјале, често се налазе у већим градовима или чак у иностранству.
“Кад набављам материјале трудим се да то буде квалитетно. Да то буде прави памук, права вуна јер и нема израде праве ношње без правог памучног платна и конца. Иако данас нема таквог квалитета као некад, некако се сналазим и успевам у томе. Углавном волим да радим са квалитетним материјалом. Сигурнија сам и чистог образа, иако је материјал скуп. Али гледам да се задовољи муштерија”, појашњава она.
Увек има посла
Каже да због тог прилагођавања муштеријама увек има посла и они јој се радо враћају и препоручују је другима. Углавном се ради о наруџбинама за фолклорна и културно-уметничка друштва, али има и доста поруџбина за славља, највише крштења и венчања. Што се саме зараде тиче, Борка је скромна и каже да код ње не преовладава интерес, него чиста љубав.
“Живети се не може од тога, можда би и могло да је већи животни стандард. Наравно, могло би се од тога живети да се то дигне на неки већи ниво, али што се тиче нашег подручја, овде је то мало теже. Опет сам веома задовољна јер сам стан за ткање, шиваћу машину и материјале купила од свога рада, а то је ипак све много вредно. Много је и до тога колико ви очекујете од тог посла. Ја не очекујем економски много и задовољна сам”, казује кроз осмех Борка Влачић.
Највећу подршку јој, како каже, пружа првенствено њена породица. Посебно истиче кћерку Сању која јој црта мустре и која јој је често била од велике помоћи.
“Сања је талентована за сликање и много ми је помогала кад сам тек почињала са везењем јер ми је она цртала шеме. Многи не слуте када виде неки извезени цветић колико је то тешко извести. Прво мораш платно спремити, опрати га, па лепо исцртати неки облик и тек онда вести тачно по тим шемама. Много труда је потребно за један рад. Заиста немам талента за то, за разлику од ње, али ми она помаже кад год је у могућности”, с поносом истиче ова вредна Мајевичанка.
Уметнички радови
Иако многи људи данас не знају како се праве чарапе од вуне или како се израђује народна ношња, Борка Влачић је изградила свој углед у Лопарама и шире, управо на овим старим вештинама.
Њене рукотворине нису само функционалне, оне су мали уметнички радови, сваки са својом причом, сваки са детаљем који одражава њену љубав према старим занатима.
Без обзира на то да ли прави торбе, ношњу, плетене чарапе или неки други ручни рад, свака њена креација носи њен потпис — пажљиво одабране боје, мотиви који подсећају на прошлост, али су истовремено освежени модерним додиром.
“Знате како кажу: ‘Најтеже се у свом месту показати’. Али ја сам толику срећу имала да људи заиста цене мој рад. Пресрећна сам и то ми заиста даје ветар у леђа. Ми смо сиромашна општина и није битна финансијска помоћ, али знам да људи цене мој рад и заиста сам захвална свима који ми дају моралну подршку или ме пошаљу ме на неки сајам. Веома су битни ти сајмови, нико за мене није ни знао док се негде нисам појавила и док ме људи нису препознали. Имам веома добру сарадњу са Културно-уметничким друштвом “Просвета” из Лопара, као и са самом Општином Лопаре. Имам и своје самосталне изложбе и радо излажем за Општину где с поносом свугде представљам свој крај”, истиче Борка, која је за свој рад добила златну значку од Општине Лопаре коју воли да помене у мору других плакета и признања која је добила.
Важност традиције
Поред бављења ручним радом, Борка игра фолкор у ветеранима Културно-уметничког друштва “Просвета” из Лопара. Наводи колико је важно да сваког од нас да учествујемо у очувању саме традиције.
“И те како је битно да свако од нас зна нешто. Барем исплести чарапе, чипку исхеклати, коло заиграти. Не морамо сви знати радити ручне радове, али је важно било шта знати за очување саме традиције. То је део нашег културног идентитета и заиста је важно. То у суштини представља личну карту сваког народа”, наводи Борка.
Жели да пренесе традицију
Што се тиче планова за будућност, Борка Влачић говори да јој је највећа жеља да своје знање о ткању и ручном раду пренесе на некога, да остане у њеном месту и да се даље настави традиција ручног рада.
“Ко год буде желео хоћу из свег срца да му помогнем, јер некад ниси могао да нађеш некога да ти помогне, жаргонски речено ‘лукаве жене нису хтеле да покажу’, а рецимо сада које могућности ми имамо преко друштвених мрежа и интернета. Има и много добрих ствари, можете дословно да научите занат преко интернета. Знам некада да нисте могли наћи мустру у мом селу, жене су морале отићи у тамо неко десето село јер има нека добра мустра. Иако данас много ствари има на интернету, тежим да оживљавам старе мустре у својим ручним радовима и то ме испуњава јер су ту посебне емоције током тих радова”, закључује Борка.
Иако су материјали које користи често скупи, а технике захтевају стрпљење и време, Борка никада није одустајала од идеје да очува традицију на њен посебан начин. За њу, сваки шав и свака извезена нит је подсећање на њене корене, на њену баку и друге преткиње које су исте ове вештине користиле да би обезбедиле одећу за своје најмилије. Кроз свој рад, она није само веза између прошлости и садашњости, већ и светионик онима који желе да схвате да су и мале ствари, попут плетених чарапа или ручно израђене ношње део нечега много већег – очувања традиције.
