Један од највећих проблема које би 6Г требало да реши је загушење које 5Г не може да прати.
На пример, приликом великих догађаја попут концерата или неких спортских утакмица, често дође до загушења и заустављања мобилног саобраћаја, јер 5Г има веома ограничен пропусни опсег у којем ради.
Ово може да варира у зависности од земље, али свеукупно, све ове фреквенције су веома ниске и испод 6 GHz, и обично је у питању ужи опсег фреквенција.
Међутим, са 6Г мрежама следеће генерације, мобилни саобраћај би могао да доживи велико побољшање јер би се проширио изван тих ужих опсега – у овом конкретном експерименту, истраживачи укључени у најновију студију користили су опсег од 5 GHz до 150 GHz захваљујући радиоталасима и светлости.
Да би побољшали сигнал и рад мреже, истраживачи су користили стандардне дигитално-аналогне претвараче које тренутно користимо за слање нула и јединица кроз радио таласе, а затим су додали још један метод за високе фреквенције, где се радиоталаси обично „боре да испуне задатак“. Ово мешање технологија омогућило је мрежи да ради ефикасније.
Свеукупно, подаци који се деле преко 6Г мреже кретали су се безбедније и брже, достижући брзине од 900 и више гигабита.
Иако је ово рекорд за „мултиплекс“ податке, вреди напоменути да се појединачни сигнали шаљу много брже, са брзинама већим од једног терабита у секунди. Међутим, поделом сигнала на више широких фреквентних опсега, омогућено је да више саобраћаја пре него што сигнал постане загушен и успорен.
