Мало је књижевника у историји који су својим животом и делом оставили дубоке трагове, како у свом народу, тако и у народима света. Један од њих је и руски великан Максим Горки, који је својим пером и духом био борац за истину, правду и достојанство човека. Иако се највише памти по својој улози оснивача социјалистичког реализма и као борца за права радника, мало је познато да је Горки имао дубоку повезаност са Србијом, земљом коју је сматрао блиском Русији у сваком погледу.
СРБИЈА – ЗЕМЉА СЛАВЕ И ТРАДИЦИЈЕ
Током тридесетих година прошлог века, због нарушеног здравља, Максим Горки је боравио у Врњачкој Бањи, где је долазио да нађе лека својим бољкама. Овај период његовог живота обележен је дубоким осећањима која је развио према Србији и српском народу. У једном од писама, које је из Бање упутио свом пријатељу Алексеју Ивановичу Бабочкину, Горки је са нескривеном емоцијом писао:
„Ово је наша земља. Толико је слична Русији да ми изгледа као да сам са севера, из Русије, прешао у Украјину. Греје ме овде југ! На крају, овде су сви људи – ЉУДИ! Историја ове земље корачала је само за славом! Та земља је патила, живела, преживела и остала ту, да увек буде ту! Чини ми се да су Срби исто толико Руси колико и ми.“
Ове речи сведоче о дубоком разумевању и саосећању које је Горки осећао према Србији, земљи која је, попут Русије, пролазила кроз борбе и страдања, али која је увек остајала достојанствена и верна својим коренима.
Док је боравио у Врњачкој Бањи, Горки је проводио време у природи, уживајући у лепотама српских пејзажа. У својим писмима помиње планину Гоч, која га је посебно инспирисала. Иако је њено име повезивао са речју „барабан“ (руски: добош), он је, са дозом песничке маште, планину доживљавао као великог јежа, у којем је налазио мир и одмор од свакодневних напора.
„Волим то брдо и мир који налазим у њему,“ написао је Горки, сведочећи о дубокој вези са природом и уметничкој инспирацији коју је проналазио у Србији.
Горки је био неуморан борац за права потлачених и маргинализованих, а својим делима је заступао идеале једнакости и слободе. Одрастајући у сиромаштву, Горки је рано спознао неправде у друштву, што је постало централна тема његовог књижевног стваралаштва. Писао је о људима са друштвеног дна, откривајући снагу њиховог духа и тежњу за бољим животом.
Исто тако, у Србији је препознао народ који је, попут његовог руског, претрпео многе недаће, али који је задржао понос и веру у бољу будућност. За Горког, Србија није била само земља у коју је дошао да лечи тело, већ и место где је налазио духовну утеху.
Као велики писац и мислилац, Горки је остао упамћен по својој борби за истину, уметност и људскост. Његова дела, попут романа „Мајка“ и „Деца сунца“, уткана су у културну баштину света. Иако никада није освојио Нобелову награду, иако је био номинован чак пет пута, његов утицај остао је далеко већи од било које награде.
Горки је пред крај живота показао интересовање за шири смисао постојања. Бавио се питањима бесмртности и био је иницијатор оснивања Института за експерименталну медицину, трагајући за одговорима на најдубља питања живота.
Максим Горки је за Србију био више од књижевника. Његова емпатија и разумевање према српском народу представљају доказ дубоке духовне блискости између два народа. Његове речи, дела и живот служе као подсетник да култура, истина и човечност могу бити најснажнији одговор на изазове времена.
Горки је заувек остао уткан у дух Србије, земље која је у њему препознала пријатеља, борца и инспирацију. Србија, са својом историјом, традицијом и људима, нашла је посебно место у срцу овог руског великана. Његов дух и даље живи у идеалима који нас подсећају да је једина права алтернатива злу – култура, истина и уметност.
