У свом значајном говору на Америчком универзитету у Вашингтону прије 61 годину, у којем је контроверзно тражио мир са Совјетском Русијом и крај Хладног рата, предсједник Џон Ф. Кенеди је рекао:
„Изнад свега, док бранимо сопствене виталне интересе, нуклеарне силе морају избјегавати оне конфронтације које противнику остављају избор између понижавајућег повлачења или нуклеарног рата. Увођење такве праксе у доба нуклеарног оружја био би доказ само банкрота наше политике — или колективне жеље за смрћу човјечанства.“
Двадесет осам година касније, администрација Била Клинтона и све наредне америчке администрације, кулминирајући можда најнеодговорнијом до сада, доказале су банкрот америчке политике чинећи управо супротно од онога што је Кенеди савјетовао, показујући одлучност да понижавају и застрашују нуклеарно наоружану Русију.
Данас је стигао најстрашнији тренутак, онај којег су се генерације плашиле. Сједињене Државе су у понедјељак наставиле да провоцирају Русију америчким и британским ракетним нападима на руску територију, испаљеним из треће земље од стране америчког и британског особља, игноришући недвосмислено јасно упозорење Москве да то може довести до нуклеарног конфликта.
Испаљујући директно на Русију своје ракете ATACMS и Storm Shadow, САД и Велика Британија, које Русија није напала, дале су Москви „избор између понижавајућег повлачења или нуклеарног рата“. Понижавање Русије почело је завршетком Хладног рата који је Кенеди прижељкивао, али не под условима које је он замишљао. Упркос обећању Џорџа Х. В. Буша да се неће препуштати тријумфализму, управо је то постало правило када је Клинтон дошао на власт.
У деведесетим годинама, Волстрит и америчке корпорације преплавиле су бивши Совјетски Савез, окомиле се на његове огромне природне ресурсе, опљачкале раније државне индустрије, обогатиле се, створиле олигархе и осиромашиле руски, украјински и друге народе бившег СССР-а. Понижење се појачало одлуком деведесетих да се НАТО прошири на исток, упркос обећању које је последњем совјетском премијеру Михаилу Горбачову дато у замјену за уједињење Њемачке.
Чак је и Вашингтонов човјек у Кремљу, Борис Јељцин, у почетку противио ширењу НАТО-а, док је сенатор Џо Бајден то подржавао, иако је знао да ће то изазвати руско непријатељство.
Након осам година доминације САД и Волстрита, Владимир Путин је постао предсједник Русије на дочеку Нове године 1999. године. Тражио је пријатељство са Западом. Али 2000. године Клинтон га је понизио одбивши његов захтјев за придруживање Русије НАТО-у у року од само неколико сати.
Русија је након завршетка Хладног рата тежила да буде прихваћена од стране западног свијета, али, како је Путин рекао, САД су нас „превариле“. Нијесу могле да поштују независност Русије када је било толико новца који се могао зарадити — и који се и даље зарађује. Путин је потом затворио врата западним уљезима како би обновио руски суверенитет и достојанство, што је на крају разбјеснило Вашингтон и Волстрит. Овај процес се није десио у независној Украјини, која је остала подложна западној доминацији.
10. фебруара 2007. године, повријеђени Путин је одржао говор на Минхенској безбједносној конференцији у којем је осудио агресивни унилатерализам САД, рекавши:
„Једна држава, и то, наравно, прије свега Сједињене Државе, превазишла је своје националне границе на сваки могући начин. Ово је видљиво у економским, политичким, културним и образовним политикама које намеће другим народима. Па, ко то воли? Ко је због тога срећан?“
Посебно се фокусирао на ширење НАТО-а на исток, рекавши:
„Имамо право да питамо: против кога је намјењено ово [НАТО] проширење? И шта се десило са увјеравањима која су наши западни партнери дали након распада Варшавског пакта? Гдје су те изјаве данас? Нико их се више ни не сјећа. Али дозволићу себи да подсјетим ову публику шта је тада речено. Желио бих да цитирам говор генералног секретара НАТО-а, господина Вернера, у Бриселу 17. маја 1990. Он је тада рекао: ‘Чињеница да смо спремни да не поставимо НАТО војску изван њемачке територије пружа Совјетском Савезу чврсту безбједносну гаранцију.’ Гдје су те гаранције?“ Путин је говорио три године након што су балтичке државе, бивше совјетске републике које се граниче са Русијом, приступиле Западном савезу. Запад је понизио Путина и Русију игноришући њихове легитимне бриге, када је 2008. године, само годину дана након његовог говора, НАТО саопштио да ће Украјина и Грузија постати чланице. Четири друге бивше чланице Варшавског пакта придружиле су се НАТО-у 2009. године.
Вилијам Бурнс, тадашњи амбасадор САД у Русији, а данас директор ЦИА, упозорио је у депеши послатој Вашингтону, коју је открио Викиликс:
„Министар спољних послова Лавров и други високи званичници поновили су снажно противљење, истичући да би Русија даље ширење НАТО-а на исток видјела као потенцијалну војну пријетњу. Проширење НАТО-а, посебно на Украјину, за Русију је ‘емоционално и неуралгично’ питање, али стратешки разлози такође леже у основи снажног противљења чланству Украјине и Грузије у НАТО-у. У случају Украјине, ови разлози укључују страхове да би то питање могло потенцијално подијелити земљу на два дијела, што би довело до насиља или чак, како неки тврде, грађанског рата, који би приморао Русију да одлучи да ли да интервенише.“
У новембру 2009. године Запад је поново понизио Русију одбацивши без разматрања њен предлог за нови безбједносни аранжман у Европи. Москва је представила нацрт приједлога за безбједносну архитектуру за коју је Кремљ сматрао да би требало да замијени застарјеле институције као што су НАТО и Организација за европску безбједност и сарадњу (ОЕБС). Године 2014. Сједињене Државе су покренуле питање Украјине организујући пуч, распирујући оно на шта је Бурнс упозорио као на „страхове“ да би то „могло потенцијално подијелити земљу на два дијела, што би довело до насиља или чак, како неки тврде, грађанског рата, који би приморао Русију да одлучи да ли да интервенише.“
Влада коју су инсталирале САД напала је етничке Русе у отцијепљеном региону Донбаса, који су бранили своја демократска права против пуча. Избио је грађански рат, као што је Бурнс упозорио. Русија је са Европом договорила формулу мира, Минске споразуме, који би задржали аутономни Донбас унутар украјинске државе. Ове споразуме је подржао Савјет безбједности УН-а.
Али они су пропали. У децембру 2022. године, бивша њемачка канцеларка Ангела Меркел открила је зашто. Она је суштински признала да је Запад преварио Русију да помисли да је пристала на мир, док је у стварности НАТО куповао вријеме да наоружа и обучи Украјину за рат против Русије. Било је то још једно отворено понижење Москве, која је, како би Путин рекао, „насјела“.
Пре интервенције у Украјини, Русија је у децембру 2021. посљедњи пут покушала да предложи нацрт уговора САД-у и НАТО-у, предлажући нову безбједносну архитектуру за Европу. Према том приједлогу, НАТО би повукао своје трупе и пројектиле из нових чланица НАТО-а у источној Европи. Запад је и овај пут са висине одбацио приједлоге, упркос руским упозорењима о рату.
У фебруару 2022. године, у ноћи када је Путин најавио интервенцију Русије у украјинском грађанском рату, говорио је о томе како је Запад више пута понижавао Русију игноришући њене легитимне безбједносне бриге, укључујући и оне етничких Руса у Донбасу. Као главни разлог за војну интервенцију навео је оно што Русија види као егзистенцијалну пријетњу због ширења НАТО-а.
Русија је очигледно имала довољно 30 година непромишљене западне ароганције. Путин је поручио свијету:
„Наше највеће бриге и страхови су основне пријетње које су неодговорни западни политичари стварали Русији досљедно, грубо и безобзирно из године у годину. Говорим о ширењу НАТО-а на исток, које своју војну инфраструктуру све више приближава руским границама.
Чињеница је да смо током посљедњих 30 година стрпљиво покушавали да постигнемо договор са водећим земљама НАТО-а око принципа једнаке и недјељиве безбједности у Европи. Као одговор на наше приједлоге, увијек смо се суочавали са циничном преваром и лажима или покушајима притиска и уцјена, док је Сјеверноатлантска алијанса настављала да се шири упркос нашим протестима и забринутостима. Њена војна машина се креће и, како сам рекао, приближава се нашим самим границама. Зашто се то дешава? Одакле ова дрска пракса потцјењивачког односа са висине, са позиције изузетности, непогрешивости и свемоћи? Шта објашњава овај презриви и омаловажавајући став према нашим интересима и апсолутно легитимним захтјевима?“
Путин је изјавио да су Американци „преварили“ Русију лажима о ширењу НАТО-а. Подсјетио је на:
„обећања да НАТО неће ширити своје границе на исток ни за један инч. Да поновим: преварили су нас, или, једноставно речено, обманули. Наравно, често се чује да је политика прљав посао. Можда и јесте, али не би требало да буде овако прљава, не до ове мјере. Овакво понашање превараната противно је не само принципима међународних односа, већ прије свега општеприхваћеним нормама морала и етике.“
Путин је рекао да је Русија дуго жељела сарадњу са Западом. „Они који теже глобалној доминацији јавно су означили Русију као свог непријатеља. Урадили су то некажњено. Немојте се заваравати, нису имали разлога да се тако понашају“, изјавио је.
Распад Совјетског Савеза, рекао је он, довео је до поновне подјеле свијета и промјене међународног права и норми. Биле су потребне нове правила, али умјесто тога:
„… видјели смо стање еуфорије изазвано осјећајем апсолутне супериорности, неку врсту модерног апсолутизма у комбинацији са ниским културним стандардима и ароганцијом оних који су доносили одлуке које су одговарале само њима.“
Ко је сада понижен?
Послије скоро три године великог сукоба у Украјини, управо Сједињене Државе, Европа и посебно Џо Бајден суочавају се са понижењем.
Русија је побиједила у рату: економски, информативно (осим на Западу) и на терену. Бајден ће се једва одржавати до 20. јануара залуђујући се да Украјина може побиједити. Међутим, он је изјавио да је дозволио САД-у да нападне Русију са украјинске територије како би помогао Украјини да задржи довољно руске територије заузете у Курску током љета, како би имала чиме да тргује у преговорима о прекиду непријатељстава. Другим ријечима, он мора знати да је Украјина изгубила рат.
Али ово није био рат за одбрану Украјине. Ово је био рат за свргавање руског лидера, како је Бајден признао, и за понижавање Русије како би се вратила у своје стање потчињености из деведесетих година — рат који и даље траје.
У свом говору, Кенеди је тражио свјетски мир. Питао је:
„На какав мир мислим? Какав мир тражимо? Не Pax Americana који се свијету намеће америчким оружјем. Не загробни мир, нити сигурност робова. Говорим о истинском миру, оном који чини живот на Земљи вриједним живљења, оном који омогућава људима и народима да расту, да се надају и да граде бољи живот за своју дјецу — не само мир за Американце, већ мир за све мушкарце и жене — не само мир за наше вријеме, већ мир за сва времена.“
Бајден и други западни лидери уложили су превише свог поноса, кредибилитета и новца својих грађана у покушај да употребе „америчко оружје рата“ како би Русији наметнули Pax Americana. Присиљавају Москву да бира између понижавајућег повлачења и нуклеарног рата.
Докле мисле да могу да гурају Русију овог пута?
