Старац Порфирије је живео Христом, и Христом се радовао. „Блажени старац“ – говори игуманија Теоксенија – „пројављивао је живо Христово присуство.“ Топла љубав ка Христу обухватала је читаву његову душу, све његове мисли и сву његову личност до таквог степена да би он без колебања могао заједно са апостолом Павлом рећи: „А живим – не више ја, него живи у мени Христос; а што сад живим у тијелу, живим вјером Сина Божијега, који ме заволи и предаде себе за мене.“ (Гал. 2: 20)
У књизи „Старац Порфирије Кавсокаливит – Живот и Речи“ налазимо веома занимљив дијалог о Исусовој молитви. Сам старац Порфирије сведочи да му је једном дошао монах и упитао га како он упражњава ову молитву. Приликом тога монах је почео да набраја сва неопходна правила ради успешне молитве: „седиш на маленој, ниској столичици, обараш главу и концентришеш се“. Но како је тај монах био зачуђен, чувши ове речи: „Ма не. У уму говорим речи Господе Исусе Христе… Говорим чисто и са пажњом пратим речи. Господе Исусе Христе помилуј ме… Господе Исусе… Тако чиним у уму, и пазим на речи. Када је монах чуо да старац не спушта ум у срце, рекао је старцу Порфирију да се налази у прелести. Но старац Порфирије је ипак успео да објасни да није у прелести. Ево како он сам о томе говори:
– Оче – рекох му – чуј шта ћу ти рећи. Када произносим молитву у уму, понекад се радост појачава и када се моја радост појача при речима Господе Исусе Христе… осећам како је ум радосно заиграо заједно са срцем. Односно осећам како ум силази у срце и тамо осећам сву ту радост када произносим молитву. Почињем затварајући ум у речи молитве а затим сам ум улази онамо када радост дође.
-Па тако и треба да буде! – говори ми он. – Опрости ми што сам рекао „прелест“.
Код њега често налазимо овакве речи: „Нека молитва не буде принуђивање. Притисак може у нама изазвати унутрашње противљење и донети невоље. Многи који молитву врше са притиском су постали болесни.. Не користите вештачке методе. Нема потребе концентрисати се на неки посебан начин да би се молили. На крају старац указује на оно што је суштина праве молитве, на оно што представља со молитве: „Све се састоји у љубави ка Христу. Ако ваша душа са љубављу понавља ових пет речи: Господе Исусе Христе помилуј ме – онда неће знати ситости. Ово су незасите речи!“
Сједињујући се са Христом у Светој Тајни Евхаристије, он то није чинио због тога да би испунио неки религиозни инстикт, да би испунио црквено правило о честом причешћивању и посећивању црквених богослужења. Он је то чинио због тога што је Христос за њега био све, он је осећао ту Божанску љубав Божијег Јагњета која увек жели да буде не само поред човека већ унутар њега, која жели да сачињава читаву његову суштину. Он се толико прожео Божијом милосрдном љубављу, да је схватио Христову жеђ да се сједини са нама, на тај начин, да не знамо где почиње Божанско у нама, а где се завршава оно наше људско. Овде се не ради о неком мешању природа, о христолошком пантеизму јер наша природа не исчезава са Христом, оно што је наше биће никуда не одлази, јер Христос није лопов. „Лопов не долази за друго него да украде и закоље и упропасти. Ја дођох да живот имају и да га имају у изобиљу“ (Јн. 10, 10).
Старац овако почиње једну од својих химни посвећених Христу – „Волимо Христа јер је Он наша једина нада и брига. Волимо Христа само ради Њега Самог. Никад ради себе. Нека нас Он води тамо куда жели. Нека нам да оно што Сам хоће. Нећемо Га волети због Његових дарова. Тако егоизам говори: Христос ће ме сместити у најлепшу обитељ коју има… Овако треба правилно говорити: „Христе мој, нека буде онако како пожели Твоја љубав, само да се налазим у Тој љубави“. Какве речи, каква химна душе која је заволела свог Женика. И као што се невеста која силно воли свога мужа не брине за дом у којем ће они живети, већ читаву себе предаје свом изабранику, тако и душа преподобног бива ослобођена од сваког трансцендентног егоизма, од рачунања на есхатолошку срећу и добитак у загробном животу, а брине се само о једном, о ономе што је „једино на корист“ (Лк. 11:42).
Старац Порфирије је живео Христом и свуда видео Христа: „Ако си заљубљен, можеш живети и на Омонији и не знати да се налазиш на Омонији, не видети ни аутомобиле, ни људе, ништа. Ти си са својим вољеним. Ти њиме живиш, наслађујеш се, он те инспирише. Зар није тако? Сада замислите да је онај кога ви волите – Христос. Христос у твом уму, Христос у твом срцу, Христос у твом бићу, Христос свуда“.
Затим да не бисмо помислили да старац поседује неки апстрактан христолошки романтизам, он Светлост Христове љубави окреће на ближње. Одавде се може закључити да не постоји издвојени христолошки романтизам, као што не постоји ни издвојени хуманистички морал, већ постоји морал у Христу. „Ко воли Христа и друге људе“, – тим поводом говори старац, – „тај живи потпуно. Живот без Христа је смрт, то је пакао а не живот. Пакао и јесте одсуство љубави. Христос је живот. Љубав је Христов живот“.
Кроз троугао, Христос, Црква и ближњи он осликава кретање љубави. „Хајде да имамо један циљ – љубав ка Христу, ка Цркви и ка ближњем. Љубав, служење Богу, радост, јединство са Христом и Црквом јесте рај на земљи. Љубав ка Христу, то је и љубав ка ближњима, ка свима, чак и ка непријатељима. Хришћанин се брине за све, жели да се сви спасу, да сви окусе Царство Божије. Ето где је хришћанство: да кроз љубав ка брату достигнеш љубав ка Богу… Божанска благодат долази кроз брата“.
Старац Порфирије је волео да понавља да ако човек жели да постане хришћанин, он мора прво постати песник, имајући у виду стање душе која је обузета љубављу ка Христу. Песничко срце је слободно од свих теорија рачунања на корист. „Грубе душе, – говори старац, – Христос не жели поред Себе… Песничка срца су дубоко пронизана љубављу, она је смештају унутар себе, грле је и дубоко осећају.“
Колико тешко ће бити нама свештеницима на Страшном Суду када нам Христос каже: „Зашто сте срце, које сам вам дао да би њиме волели све људе и сву твар, претворили у чисто физиолошки орган који одржава само ваш живот? Зашто је оно куцало само за вас, и за ваше светске потребе?“ Срце као један од главних органа нашег биолошког живота представља дар Божији. Опет, тај Божији дар који је добијени талант треба да се умножи тј. свако од нас треба да кроз борбу са својим грешним „ја“, са нашим сопственим егоизмом, преобрати срце у стан и дом за ближње.
Живот ради себе треба да се претвори у живот ради других. Управо у томе се и садржи читав смисао Господње приче о талантима. Добијени таланти, без обзира да ли је један, пет или десет, представљају наше срце, односно наше земаљско биће. Сакривен и неискориштен талант представља нашу егзистенцију која је затворена у старом човеку. Христу није потребно наше срце као орган, тј. „стари човек који трули у телесним похотама“, већ срце као морални извор са својим плодовима: „Ево ја и дјеца коју ми даде Бог“ (Јевр. 2, 13).
О тим и таквим плодовима, о новом човеку који је створен по Богу (Еф. 4:24) сведочио је својим животом и проповедањем Божанске љубави која нам је засијала у Богочовеку Христу, преподобни Порфирије Кавсокаливит.
Монах Владимир Палибрк
