Непосредно пред свој одлазак у манастир, архитекта Ксенија Булатовић израдила је идејно решење храма. Данас – замонашена под духовним именом Сара – помно прати ток његове изградње.
Вест да се негде у Србији или региону зида нови православни храм и није толико важна. Већина медија и не преноси овакве догађаје. Када је у питању изградња цркве, на месту неколико пута рушених ранијих православних храмова, онда вест добија на значају, јер се примећује искрена жеља цркве и верника да не одустану од својих вековних огњишта.
Међутим, када се на све то дода информација да се храм гради по пројекту архитекте, тачније колегинице архитекте, која је у неком тренутку одлучила да се замонаши и свој даљи живот посвети Богу, онда је то вест која мора бити објављена.
Историја Нове Градишке
Нова Градишка основана је 1748. године као насеље Војне крајине. Испрва ју је чинило мешовито становништво, претежно православне вероисповести (од првих 50 породица, 40 је било православно), пре свега породице војника граничара. Тада су изграђене и прве цркве – православна посвећена Св. Тројици из 1738. и католичка посвећена Св. Терезији из 1754. године.
Православна црква је обнављана 1824. и 1885. године, али је срушена од стране усташа 1941. године. Нови храм изграђен је 1982. године, али је поново срушен 1992. године, након чега су његови остаци поплочани и претворени у парковску целину.
Црква Св. Николе доживела је обнову 1866. године. Али је срушена најпре 1942, затим поново обновљена 1962. године. Опет је срушена 1992. године.
Међутим, о присуству православног становништва, српске националности, говори нам још једна црква, посвећена Преносу моштију Св. Николе у близини православног гробља, која је изграђена 1818. године. Такође је доживела обнову 1866. године, али је срушена најпре 1942, затим поново обновљена 1962, али још једном срушена 1992. године.
Иницијатива за подизање нове цркве и први идејни пројекат настају 2018, док 2020. године већ бивају освештани темељи цркве, која је започела да се зида по наведеним пројектима. Иницијатор изградње новог храма посвећеног Св. Николи био је епископ пакрачко-славонски Јован Ћулибрк, а аутор идејног решења била је архитекта Ксенија Булатовић, непосредно пред свој одлазак у манастир Јасеновац.
Архитекта у манастиру
Архитекта Ксенија Булатовић, ауторка неколико десетина административних, пословних и стамбених објеката у Србији, Црној Гори и Босни и Херцеговини, након више него плодоносне каријере, одлучује да свој даљи живот посвети Богу. 2018. године одлучује се за одлазак у манастир Јасеновац, где би најпре живела као искушеница, а затим и пуноправно приступила монашком сестринству.
Управо тада, на 200-годишњицу од изградње првог храма посвећеног Св. Николи (неко ће рећи да ништа није случајно), архитекта Булатовић пројектује идејно решење за нову цркву на гробљу у Новој Градишки.
Након одласка у манастир, она престаје са својим пројектантским активностима, али наставља да прати изградњу свог првог православног храма. Одлучила је да то буде грађевина, која по својој архитектури нема стилских паралела са претходним храмовима, али да се по својој архитектури угледа на нека старија сакрална решења.
Изглед манастира
Ваљкаста форма наоса узета је као омаж цркви Св. Василија Острошког на Бежанијској Коси у Београду, чији је аутор архитекта Михајло Митровић.
Црква је у основи замишљена као грађевина централног типа, са наглашеном шемом триконхоса. Триконхалне и тетраконхалне сакралне грађевине централног типа биле су честе у позноантичком и рановизантијском периоду, али их убрзо смењују грађевине подужне базиликалне или основе уписаног крста, које су могле да приме већи број верника.
Међутим, више католикона познатих светогорских манастира, као што су Лавра, Ивирон, Ватопед и наравно Хиландар, још пре 13. века, бивају изграђени у комбинацији уписаног крста и триконхоса, што се касније преноси и на најзначајније храмове моравске архитектуре.
Како сама ауторка истиче, ваљкаста форма наоса узета је као омаж цркви Св. Василија Острошког на Бежанијској Коси у Београду, чији је аутор архитекта Михајло Митровић. Међутим, архитекта Митровић пројектује нешто мању куполу, која се губи у масивном телу цркве. Код архитекте Булатовић она нешто већа и њен тамбур се складно степенасто издиже изнад наоса.
Улаз у храм је засведен пирамидалним тремом, који носе ваљкасти стубови. Облик подсећа на циборијуме раних хришћанских цркава.
Купола је замишљена као купаста форма. Тиме је наглашена вертикалност у свеукупном доживљају храма. Улаз у храм је засведен пирамидалним тремом, који носе ваљкасти стубови, а чији облик подсећа на циборијуме раних хришћанских цркава.
Прозорски отвори су монофоре на конхама и окулуси при врху наоса, а на тамбуру су правоугаони, степенасто увучени. Сва друга декорација је крајње сведена и доминантна је текстура у фасадној опеци.
Приметан утицај Предрага Ристића
Када се погледају пројектни цртежи и начин пројектовања (димензионисање, односи) примећује се директан утицај архитекте Предрага Ристића, који је у последњим годинама живота био Ксенијин ментор на пољу сакралне архитектуре.
У периоду од 2022. до 2024. године, појавили су се и први обриси зидова ротонде Св. Николе. Док је током лета 2024. завршен искушенички период Ксеније Булатовић и она је замонашена под духовним именом Сара. Иако увелико посвећена Богу и манастирском животу, сестра Сара и даље прати ток изградње храма, па са нестрпљењем ишчекујемо вест о његовом довршетку.
