Након нестанка старице Јованке Ђурић из месне заједнице Тумаре у јулу прошле године, која до данас није пронађена, чак пет породица напустило је ово српско село у општини Лукавац. То сасвим довољно говори да је безбедност један од горућих проблема повратника у Тузланском кантону. Поред тога, заборављени смо од свих. Помоћ добијамо од ентитета, што би наш народ рекао, на кашичицу.
Испричао је ово председник месне заједнице Тумаре Љубиша Мијатовић.
О овом повратничком крају ретко се пише и прича. У јавност доспе само када се десе напади на повратнике, што је био и чест случај прошле године.
Мијатовић је “Гласу Српске” рекао да је далеке 2000. године остварен масовнији повратак на подручје града Лукавца, односно у три општине. Али он није задржан након две деценије.
Тренд опадања броја људи
Поред тога, Тумаре су према попису из 1990. године имале 638 становника. Према последњем попису на подручју овог села пријављено свега око 80 људи. Мијатовић наводи и да последњи одржани локални избори показују да је приметан тренд опадања броја људи који су уписани у Централни бирачки списак.
„Тај тренд приметан је у Тумарама, али и у осталим српским повратничким месним заједницама које гравитирају подручју града Лукавца“, казао је Мијатовић.
Наглашава да су недостатак основних услова за живот, те напади на повратнике, као и нестанак старице Јованке Ђурић крајем јула прошле године били окидач да се не само прекине тренд повратка већ да се људи који су се вратили на своје огњиште поново одселе.
– Након напада на Јованку одселило се пет породица. Нажалост, само једна се вратила, а остале четири нису. Једни су отишли у Србију, а остали у Добој, Бијељину. Поред тога, Јованка није пронађена до данас. Ту је постојала и нека истрага, али не знамо да ли је уопште и шта на крају откривено у том случају – испричао је Мијатовић.
Ситуација није добра ни на подручју других озренских месних заједница где су се Срби вратили. Између осталог у Доњој Бријесници, Пањику, Ступарима, Милином Селу, те Кртоли један и два.
– И на подручју Горње Бријеснице људи су покушали да се врате, али једноставно су осетили да више нису добродошли на своје огњиште – навео је Мијатовић.
Запошњавање
Осврнуо се и на запошљавање те подвукао да искуства говоре да Срба повратника скоро па да нема запослених у институцијама у ФБиХ.
– С друге стране у Добоју, колико је нама познато, повратници су присутни и раде у скоро свакој институцији. Код нас тога овде нема. Они који су у пензији од ње живе. Такође, људи се баве и пољопривредом и преживљавају некако. Не знам ни сам како више успевају саставити крај с крајем – навео је Мијатовић.
Борби за боље место и живот у Тумарама, наводи Мијатовић, не назире се крај, али оно што је јасно јесте да предаје нема.
Небрига институција
Додатну патњу им задају институције, које помоћ дају на кашичицу. Два, три километра пута асфалтирају и по неколико година.
– Ка федералном министарству више пута смо аплицирали за једну деоницу пута. Тако је у три-четири наврата урађено од 500 до 600 метара асфалта. Дакле, од њих нам је асфалтирано неких два километра пута. Тражили смо помоћ и од Владе РС. Уз помоћ институција РС урађена је деоница од око 500 метара из правца Пањика ка Тумарама. Остало је још неких четири километра тог макадамског пута који би требало да се уради – поручио је Мијатовић.
Нема предаје
Наглашава и да је Србима повратницима потребно хитно осигурати безбедност.
– Људи, када знају да су сигурни, онда неће напуштати своје куће и враћаће се на своје огњиште. Такође, хитно је потребно радити на путној инфраструктури. О томе треба рачуна да поведу и владе Српске и Србије које би требало више да улажу у овај део у којем живе Срби повратници, а не само да улажу у Гламоч, Грахово и Дрвар. Тамо је више повратника, али потребно је радити на томе да се и овај део не заборави и да се сачува бар ово мало живља што имамо – поручио је Мијатовић.
И Лазар Трипуновић из Завичајног удружења мештана Горња Бријесница наводи да су у тој месној заједници у Лукавцу пре десетак година започели са саборовањем, али и одржавањем гробаља.
– Намера нам је да сачувамо гробља. Не добијамо ми помоћ. И оно што нам даје како Тузлански кантон тако и остале институције је, у најмању руку, зрно соли на укупне наше потребе – казао је “Гласу” Трипуновић.
Све је порушено, школе, мостови, наводи Трипуновић, али наглашава да предаје нема.
– Обнављамо три куће. Настојимо да оно што смо оставили иза себе током рата не зарасте у коров. Све што радимо, радимо углавном из властитих средстава. Земљу не продајемо и нећемо. То је наше и нама припада. Запостављени смо у односу на остале српске повратнике у ФБиХ и надамо се да ће се то у наредном периоду променити, да ће се надлежни сетити и нас – закључио је Трипуновић.
Школа
У клупама Основне школе у месној заједници Пањик тренутно седи око десетак ученика од првог до осмог разреда из четири српска повратничка села, а пре рата у тој школи било је око 500 ученика.
– Једно до двоје деце седи у разреду. Не знам ни како функционише. И Тумаре су имале осмогодишњу школу, где је било око 300 ученика. Међутим, та школа никада није ни обновљена после рата. Имамо цркву Свете тројице, ту су и два парохијска дома и један дом културе који је обновљен – рекао је Љубиша Мијатовић.
