За живота нападан и оспораван, послије смрти слављен и присвајан. Ово је један од услова да бисте били великан. А један од њих је свакако блажене успомене митрополит Амфилохије. Било је много оних који су за овоземаљског живота у њему видјели светост. Данас неки од њих жале што више није међу „нама живима“.
А шта је то у нама живо? Каква је наша вјера? Јер он је жив. Можда живљи него икад. Сви ми који смо имали тај благослов да га упознамо, сада можемо да му се обратимо кроз молитву. Цијели српски, православни народ може сада да се сусретне са ђедом. Када је уснуо у Господу, он нас није напустио – него нас је још јаче пригрлио. У те лучинданске, светопетровске и Његошеве дане, добили смо још једног заступника.
Светогорац
Онај предивно украшени параклис, ушушкан испод Храма Христовог Васкрсења у Подгорици још више је узвисио саму грађевину. То мјесто гдје почива митрополит Амфилохије, постало је мјесто новог ходочашћа. Његова слика на улазу већ је за многе икона. Онај топли осмијех, и дубок, али благ поглед дочекују сваког – као да сама слика проговара „Благо мени“. Сви светитељи осликани у параклису као да дочекују новог светитеља, а он шири руке њима и свима нама – „Благо мени“.
Оног тренутка кад нас је напустио, почео је да живи. Његове ријечи почеле су да одјекују кроз молитву хиљада људи. Све оно што је радио, пројавило се кроз младост. Нигдје данас не можете видјети да традиција, култура и православље тако живо живе као у Црној Гори. Његови плодови су дали огроман род. Божија њива коју је садио и орао постала је најплоднија српска, православна земља.
Србин Црногорац, а Светогорац. Сваки камен оне обезбожене Црне Горе прихватио је на себе и уградио их у темеље нових храмова, манастира, цркава и црквишта. Од сваког напада молитва му је била одбрана. Кад је безбожна идеологија запосјела још једну генерацију, сви су мислили да је нада изгубљена – да ће посљедњи бастион комунизма бити у тој малој земљи. Али дошао је дјечак из Мораче и постао ђедо читавом народу.
Камење
Прихватио је крст који му је Господ дао. Ниједног тренутка није се одродио од свог народа. Као Атлас што је на леђима носио свијет, митрополит Амфилохије је на својим леђима понио гријехе свог народа. Прихватио их као своје да би заједно измолио искупљење. Стао је први, а иза њега десетине хиљада људи који су као бујица Богом оквасили обезбожену земљу. Он је био кап која је покренула бујицу у пустињи.
И данас га неки оспоравају, и данас на њега бацају камење. Од оног камења је постављао темеље, дизао храмове и обнављао манастире. Од овог данас сазидаће капелу на Ловћену. Сазидаће завјете и заклетве. Покренуће молитве.
Био је живи свједок Васкрсења Господњег. Свјетлост српству, узор православљу. Духовна бујица, интелектуална громада. Вођа народу, слуга Господу. Из оних бразда које је заорао данас расту неки нови клинци – бољи, љепши и паметнији. Живо свједочанство како је морачки јасновидац од црне направио свету гору.
Куд је ходио, све је васкрсавало – од Косова до Јасеновца. Гдје се све људско помрачило, он је прославио у Господу. Зато ће и њега Господ прославити.
Александар Стојановић за Компасинфо
