Стефан Урош II Милутин Немањић рођен је око 1253. године, а умро је у Неродимљу 1321. године

Био је краљ Србије од 1282. до своје смрти. Био је један од најмоћнијих српских владара у средњем веку. Припадао је династији Немањића и био је млађи син краља Уроша I (1243-1276), млађи брат краља Драгутна (краљ Србије 1276-1282, краљ Срема 1282-1316) и отац краља Стефана Дечанског (1322-1331).

Проширио државу

Током његове, скоро четрдесетогодишње владавине, краљевина Србија је отпочела своје значајно ширење ка југу на рачун Византије, са којом је 1299. године успостављена нова граница на линији Охрид-Прилеп-Штип. Тиме је српској држави прикључен северни део данашње Албаније и већи део данашње Северне Македоније.

Поред тога, водио је успешне ратове са Бугарима. Од њих је трајно освојио Браничиће са Кучевом и Татарима. Након Драгутнове смрти 1316. године, дошао је у сукоб са краљем Мађарске Карлом Робертом (1310-1342) због заузимања поседа свог брата и тада је изгубио Мачву и Београд (1319), али је успео да задржи Рудник и Браничиће.

Он је први краљ Србије који постаје озбиљан политички фактор у региону. Склапао је офанзивне савезе, али и био мета јаког савеза околних држава.

Ктитор

Подигао је и обновио већи број манастира и цркава међу којима се издвајају

• Богородица Љевишка,
• Грачаница,
• Краљева црква у Студеници,
• Богородица Тројеручица у Скопљу,
• Старо Нагоричане, и
• његова задужбина Бањска на простору његове државе, односно манастирска црква у Хиландару на Светој Гори, ван његове државе.

Паралелно са развојем сакралне архитектуре која је у његово доба добила нови облик познат као Вардарски стил, развијала се и утврђеничка архитектура у којој су најзначајнији домети манастирско утврђење у Хиландару и проширење Београдске тврђаве изградњом Западног Подграђа са пристаништем.

Због свог задужбинарског деловања је канонизован две и по године након смрти и проглашен Светим краљем.

Женио се чак пет пута. Последњи пут Симонидом 1299. године и из тих бракова је имао два сина Стефана и Константина и две ћерке Ану (Неду) и Царицу Зорица.

Иако је значајно проширио и ојачао српску државу и увео византијско уређење у њу, није успео да консолидације унутрашње прилике у земљи, тако да је после његове смрти дошло до грађанског рата.

Смрт и канонизација

Током јесени 1321. Милутин је изненада доживео апоплектички удар који му је одузео моћ говора и бацио га у постељу. Издахнуо је 29. 10. 1321. године у свом дворцу у Неродимљу, недељу дана након завршетка Грачанице и Андрониковог поклона, манастира Светог Николе код Сера.

Две и по године после његове смрти, црква га је канонизовала као Светог краља. Његово тело је пред Косовски бој 1389. године пребачено из Бањске у Трепчу, да би пред османском најездом1460. године било пренето у Софију, у Цркву Свете Недеље која се по његовим моштима још назива и Црква Светог краља.

Почетком XXI века, вођени су разговори о томе да се део његових моштију пренесе у обновљени манастир Бањску.

Посебно поштовање у Бугарској

Његове свете мошти почивају у Софији, у цркви Свете недеље. Због поштовања које Бугари исказују према Светом Краљу, ову цркву често називају Црквом Светог Краља. Многи се питају због чега Српска православна црква не затражи да се мошти пребаце у Србију. Културолог Јован Јањић раније је медијима рекао да „из хришћанске љубави српска држава и црква не инсистирају да се мошти овог светог краља из српске лозе Немањића врате у Србију“

Према његовим ријечима, ако би се бугарска црква, или не дај Боже, бугарска држава односили према краљу Милутину онако како он не заслужује, онда би српска црква имала пуно право да тражи да се његове мошти пренесу у Србију.

Јањић подсјећа да основа хришћанског учења, која је у Символу вере каже да је „црква једна света саборна и апостолска“. Самим тим православна црква и Српска православна црква, као и остале помесне цркве чине један организам.

„И уколико једна црква слави одређену личност као свеца, он је уважаван и као такав прослављан и у другим помесним црквама“, каже Јањић.

Он додаје да је сплет околности био такав да краљ Милутин почива у Бугарској. Ту ужива велико поштовање и велики је његов култ тамо. Као и у српским земљама, где га славе као великог задужбинара.

Најважније да су на сигурном

Јањић истиче да се из хришћанске љубави уважава да мошти краља Милутина буду у Бугарској.

„Поштује се да је његов култ изузетно поштован и цењен у Бугарској цркви. А ми заједно чинимо један организам. И с те стране могу да разумем што наша црква из сестринске љубави према Бугарској православној цркви и братске љубави према бугарском народу не инсистира на повратку светих моштију краља Милутина“, рекао је Јањић.

Најважније је, додао је он, да су оне на сигурном и да оне чудотворе верном православном народу у Бугарској и свим онима који их походе. Он је подсетио да су и мошти Светог Саве почивале у Трнову, у Бугарској.