Јеромонах Дамаскин (Грабеж): Светосавски темат из Светог писма Старог завета – Псалтир

Обрађен је сваки Псалам, обазирујући се искључиво на Свето Предање СПЦ, да бисмо показали како се код нашег народа схвата ова „Књига над књигама“

I- УВОД

Тема коју смо изабрали да пишемо јако је сложена, компликована и тешка за обраду. Наша недостојност покушаће да, колико је у њеној моћи каже неколико речи о Псалтиру, Псалмима, цару Давиду и осталим писцима Псалама. Такође ћемо рећи нешто о важности Псалама и њиховом утицају на хришћанско богослужење, црквено појање, на душевно стање сваког човека, затим, на значај Псалама код јеврејског народа, Апостола, прве Цркве и првих хришћана и њиховог значаја за Цркву данас и наш хришћански и Литургијски живот.

Током рада, такође ћемо обрадити сваки Псалам појединачно, рећи ћемо нешто о његовом писцу и протумачићемо поједине делове, не толико у историјском контексту, већ више у контексту Тријадологије, Христологије и Еклисиологије, из ,,перспективе Васкрслога Христа“ (о. Георије Флоровски) обазирујући се искључиво на Свето Предање српске Православне Цркве, да бисмо показали како се код нашег народа схвата ова ,,Књига над књигама“.

Превасходно ћемо се водити српским писцима и тумачима Псалама, који су махом наши савременици. Поменућемо светог Саву, светог Николаја Охридског и Жичког, Авву Јустина Ћелијског, Авву Пајсија (Танасијевића) проф. Александра Иванова и друге.

Да бисмо стигли до Псалтира и Псалама, направићемо кратак историјски преглед Старозаветног богослужбеног култа и појања, које је постојало и Израиљском народу пре појаве Псалама.

II- БОГОСЛУЖБЕНО ПОЈАЊЕ СТАРОГ ЗАВЕТА

Још пре цара Давида и периода царства, још у време преласка Израиљског народа преко Црвеног мора, народ је благодарио Богу радосним песмама:

,,Певаћу Господу, јер се славно прослави, коња и коњаника врже у море,
сила је моја и песма моја Господ, Који ме избави Он је Бог мој,
И славићу Га Оца Бога мојега,
И узвисићу Га. Господ је велики ратник,
Име Му је Господ…“
(II књига Мојсијева,  XV  глава, 1-3 стиха) ^[1]

После изласка Мисира, устаљује се пракса појања и коришћења инструмената приликом већих празника. Ово говоримо овде јер има свој контекст. Наиме, касније ћемо видети и како је Псалтир добио име. У IV књизи Мојсијевој (10,10) видимо да су инструменти били саставни део богослужења, а по указу самог Господа:

,,Тако и у дан весеља својега, и на празнике своје и почетке месеца својих, трубите у трубе, приносећи жртве
своје паљенице и жртве своје захвалне,
и биће вам спомен пред Богом вашим. Ја сам Господ Бог ваш…“

У време вавилонског ропства, појање је замрло што можемо видети на основу једног од најлепших Псалама у читавом Псалтиру:

,,Онде тражише који нас заробише да певамо и који нас оборише да се веселимо:
Певајте нам песму Сионску’.
Како ћемо певати песму Господњу на земљи туђој…“
(Псалам 136, 3-4 стих)

После вавилонског ропства, обновљењем храма поново је уведено појање у богослужење старих Јевреја:

,, И кад зидари полагаху темељ цркви Господњој, поставише свештенике обучене са трубама и левите синове Асафове са кимвалима
да хвале Господа по уредби Давида, цара Израиљевог.“
(Књига Јездрина, III глава, 10. стих)

Догађај обновљења храма представља прекретницу и почетак развоја новог Богослужбеног појања. Цареви Давид и Соломон, увели су појање Псалама на богослужењима, а сам цар Давид је одредио који ће се Псалми када појати. После овог периода богослужбено појање, представљали су Псалми и библијске песме. Сада не би било лоше да кажемо неколико речи о библијским песмама и њиховом значају за новозаветно богослужење.

III- БИБЛИЈСКЕ ПЕСМЕ

Као главни елемент Новозаветног богослужења јављају се Псалми и библијске песме. Да бисмо мали разјаснили ствари, рећи ћемо нешто уопштено о библијским песмама.

Библијске песме су химне, испеване од стране старозаветних Пророка и праведника, а поводом неких важних догађаја из живота јеврејског народа и његовог успона и падова.^[2][3] У новозаветно богослужење ушло је 9 таквих песама, и то:

• Песма Мојсијева и изласку из Мисира II књига Мојсијева XV 1-20
• Песма Мојсијева у Поновљеним законима, XXXII 1-44
• Молитва Ане, мајке Самуила Пророка, I књига о Царевима II 1-11
• Молитва Пророка Авакума, Авакум, III 2-19
• Молитва Пророка Исаије, Исаија, XXVI 9-20
• Молитва Пророка Јоне у утроби кита, Јона, II 11-23
• Молитва Азарије и Три младића, Данило, III 26-56
• Песма Три младића, Данило, III 57-88
• Песма Богородице, Лука I 46-56 и молитва Пророка Захарије, оца светог Јована Пророка, Претече и Крститеља, Лука I 68-89 ^[4]

Библијске песме имале су велики утицај на богослужење  у каквој форми га ми данас имамо. Скоро да не постоји богослужење које нема бар једну библијску песму и скоро да нема ни једне молитве у Цркви у којој се не помиње нека личност која их је испевала. Тако на пример на јутарњем богослужењу, ми имамо 9. песама које се певају у канону и свака песма је управо библијска. У периоду празновања Господњих и Богородичиних празника на светој Литургији се певају Ирмоси 9. песме тог празника у Анафори, уместо ,,Достојно“. Затим, у молитви освећења кољива читамо ,,да су Три Младића и Данило храњени семењем у Вавилону били светлијих лица од оних однегованих у раскоши“^[5] што указује на личности које су испевале 8. и 9. песму. Све ово показује колико су библијске песме заступљене на нашим богослужењима и колики утицај су извршиле у развитку Православне химнографије.

Због обимности рада, а и због саме теме нећу се толико задржавати на библијским песмама, него ћу одмах прећи на саму тему рада – Псалме.

IV- ПСАЛМИ

А. Појам речи

У дефинисању било кога појма, увек треба кренути од самог корена речи. Сама реч Псалам има порекло у грчкој речи yalthrion означава један музички инструмент, којим се пратили појање на богослужењима. Због тога је зборник добио преносно значење- Псалтир- а свака химна засебно- Псалам.^[6] Буквални превод речи yalmoV значи ,,песма на струну“, или ,,песма у пратњи жица“.^[7] У новозаветном богослужењу имамо сведочанства да је инструмент yalthrion био нешто налик харфи, или гуслама. На пример: ,,нека се радује Давид, свирајући у гусле“.^[8] Вероватније је да је Давид свирао у два различита инструмента, yalthrion и нешто налик гуслама- вероватно Менонаним или Мезилтаим.

У садашњој јеврејској Библији зборник Псалама, зове се tehillim, што у преводу значи хвале или химне, у смислу зборних химни.^[9] Сами Јевреји  зову Псалме ,,песме хвале“ према њиховом главном карактеру, јер је њихова главна садржина хвала Богу.

Б. Богослужбена употреба Псалама код Јевреја

У Светом Писму Старог Завета, имамо сведочанства о томе да су Јевреји славили Бога у хвалама и певањима:

,,Потом  постави пред ковчегом Господњим слуге између Левита да помињу и славе и хвале Господа Бога Израиљевог.
Асафа поглавара, а другога за њим Захарију и Јеила и Семирамота и Јехила и Мататију и Елијава
и Венају и Овид-Едома и Јеило удараше и псалтире и гусле, а Асаф у кимвале. У тај дан нареди Давид први пут да хвале Господа Асаф и браћа његова“.
(Прва књига Дневника, XVI 4-4)

,, А свештеници стајаху на служби својој, и Левити са справама за песме Господње што их беше начинио цар Давид да хвале Господа,
јер је довека милост Његова, песмом Давидовом коју им даде; а други свештеници трубљаху у трубе према њима, а сви синови Израиљеви стајаху“.
(Друга књига Дневника, VII 6)

,,И постави Левите у дому Господњем са кимвалима и псалтирима и гуслама како беше заповедио Давид
 и Гад виделац царев и Натан пророк; јер од Господа беше заповест преко пророка његових. И тако стајаху Левити са справама Давидовим и свештеници са трубама.
Тада заповеди Језекија да принесу жртву паљеницу на олтару. И кад се поче жртва паљеница, поче се песма Господња уз трубе и справе Давида цара Израиљева. И сав збор клањаше и певачи певаху и трубачи трубљаху и то све докле се не сврши жртва паљеница“.
(Друга књига Дневника, XXIX 25-28)

У Светом Писму Старог Завета имамо сведочанства да је и сам Мојсије пророк певао, а што смо унапред и навели:

,,Тада запева Мојсије и синови Израиљеви ову песму Господу и рекоше овако: Певаћу Господу, јер се славно прослави, коња и коњаника врже у море.“
(II књига Мојсијева XV 1)

Из овога горе наведеног видимо да су Псалми били најважнији и централни део старозаветног јудејског богослужења. Такође видимо и да је Давид први почео да употребљава Псалме на богослужењима да би она била свечанија. Први пут Псалми су употребљени при преносу Ковчега Завета у Јерусалим. Сваког дана по реду, био је одређен по један нарочити Псалам, па чак и у дане празника, после Пасхе, Педесетнице, Сеница итд.

Такође смо видели из горе наведеног да је Давид увео у музичке инструменте у богослужење. Музички инструменти који су се користили били су разноврсни: гусле, тимпани, псалтири, цимбали и трубе и сви ти инструменти су се употребљавали на богослужењима. Сви Псалми су се певали, а свирачи су пратили то певање. Интересантно је то, што сазнајемо из појединих псалама (41, 42 и 106) да су Јевреји у богослужењу имали антифоно појање. О употреби инструмената у богослужењима, имамо сведочанства у Псалму 150, 1-6:

,,Хвалите Га уз глас трубни, хвалите Га уз псалтир и гусле.
Хвалите Га са бубњем и весељем, хвалите Га уз жице и орган.
Хвалите Га уз јасне кимвале, хвалите га уз кимвале громовне“.

Осим велике употребе на богослужењима, Псалтир се много употребљавао и у јавном и домаћем животу старих Јевреја. На пример, Јевреји су на весељима певали 22. Псалам, затим када су поклоници улазили у притвор јерусалимског храма, певали су 29. Псалам. Интересантно је, рецимо, да је 8. Псалам певан после виноградарске бербе, а Псалам 44. на свадбеним весељима. То закључујемо из наслова самих (унапред наведених) Псалама.

В. Ред Псалама

Ред Псалама у јеврејској и грчкој библији се разликује. У јеврејској библији 9. Псалам се дели на два Псалма. Од 22. стиха па надаље спада у 10. Псалам, а десети Псалам у словенској библији код Јевреја је већ 11. Због тога код Јевреја, један Псалам иде за број напред, до 113. Псалма. Наиме, Псалам 113. се код Јевреја дели на два дела и од 10. стиха већ почиње нови Псалам 114. тако да образује 114. и 115. Псалам. Код Јевреја је Псалам који је код нас 114. већ 116, али се овом Псалму присаједињује 115. Псалам у словенској библији и ранији број са једним напред иде код Јевреја до Псалма 146. Овоме Псалму, који се код Јевреја сматра за 147. присаједињава се словенски Псалам 147. и број Псалама се у свим Библијама завршава подједнако. Дакле, Септуагинта саставља уједно 9. и 10. Псалам, као и 114. и 115. а раздваја на два Псалма (1-9. 10-19) и 147. (1-11. 12-20). Словенска Библија се држи реда Псалама из Септуагинте.

Са обзиром да је српски превод Светог Писма Старог Завета издало протестантско Библијско друштво, које се иначе држи јеврејског реда бројања Псалама, превод Ђуре Даничића^[10] у редоследу Псалама исти као и код Јевреја. Достојно је пажње да дужи натписи на Псалмима у словенској Библији сачињавају један, па негде и два стиха, док у српској Библији они су тек наведени одмах испод броја Псалма, да би тек сам текст псалама почео увек првим стихом. Отуда у словенској Библији има више стихова у појединим псалмима, него у преводу Ђуре Даничића.

Г. Писци Псалама

Као што можемо видети, сви псалми имају свој редни број, али се поред тога налазе личности, што значи да је тај псалам написала одређена личност, чије се име поред њега налази.^[11] Из оваквих натписа можемо да видимо ко су све писци псалама.

На првом месту налази се Давид, који је написао највише Псалама. После Давида долази његов син Соломон. Такође, поред њих у натписима на Псалмима, налазе се још и имена Мојсија, Асафа, Еман, Идитум и Корејеви синови. Оно што доказује да једини писац није Давид, то је садржина Псалама, као и разноврсност спољашњег начина изражавања мисли писца. Такође, јасно се може уочити и разлика у Псалмима по карактеру описивања сличних предмета, као на пример: у Псалмима 4, 89 и 136, видимо описе пишчевих непријатељстава и његовог односа према њима и јасно можемо уочити разлику.

Неки рани Оци Цркве^[12], сматрали су да је писац Псалама био само Давид, а позивајући се на цитате Светог Писма Старог Завета, које смо унапред навели:

,,А свештеници стајаху на служби својој, и Левити са справама за песме Господње што их беше начинио цар Давид да хвале Господа,
јер је довека милост Његова, песмом Давидовом коју им даде; а други свештеници трубљаху у трубе према њима, а сви синови Израиљеви стајаху“.
(II књига Дневника, VII 6)

,, И кад зидари полагаху темељ цркви Господњој, поставише свештенике обучене са трубама и левите синове Асафове са кимвалима
да хвале Господа по уредби Давида, цара Израиљевог.“
(Књига Јездрина, III глава, 10. стих)

Такође и у Светом Писму Новог Завета, видимо да се неки Псалми без натписа сматрају за Давидове:

,,И опет одреди један дан, ,,Данас“, говорећи преко Давида, после толикога времена, као што рече:
 Данас, ако глас његов чујете,  немојте да буду тврдокорна срца ваша“.
(Посланица Јеврејима, IV 7)^[13]

Такође се и у Делима Апостолским види да су свети Апостоли, тумачећи 1. и 2.

Псалам сматрали да је само Давид њихов писац:

,,Ти си устима Давида, слуге својега рекао…“
(Дела Апостолска, IV 25)

Међутим, 1. и 2. псалам у јеврејској Библији су без натписа^[14], али као што видимо, свети Апостоли су их приписивали Давиду.

Међутим, са друге пак стране, други Оци и учитељи Цркве^[15] сматрали су да је Псалтир писало неколико различитих личности. Они су се позивали на већ унапред наведени цитат из књиге Јездрине:

,, И кад зидари полагаху темељ цркви Господњој, поставише свештенике обучене са трубама и левите синове Асафове са кимвалима
да хвале Господа по уредби Давида, цара Израиљевог.“
(Књига Јездрина, III глава, 10. стих)

Управо овај стих показује да је Давид само обновио богослужбени поредак, који је и сам установио, али је у ропству био напуштен. Дакле, ово сведочи да Давид није писац свих Псалама, већ само онај који је поново повратио њихову употребу у богослужењу. Ову тему опширније ћемо обрадити у току рада.

Често се може наћи да се Псалтир назива ,,Псалми Давидови“. На пример у Септуагинти на почетку Књиге Псалама пише: ,,YalmoV tw Dauid anepigrafoV par EbraioiV“,^[16] тј. ,,Псалми Давида цара Јеврејског“, али то је због тога што је Давид написао највећи број псалама, што ћемо утоку рада и видети.

• Први Псалам који је записан, и први писац који је написао неки псалам,^[17]био је пророк Мојсије Боговидац. Пророк Мојсије, био је велики вођа и законодавац Израиљског народа. Живео је отприлике око 1550.г. пре Господа Исуса Христа.^[18] Сматра се да је написао 89. Псалам. Овај Псалам записан је после 40. година лутања Јевреја у пустињи. О њему ћемо рећи нешто више у току рада.
• Следећи писац који је написао и највише Псалама је цар Давид. Свето Писмо говори о Давидовим славним делима, али не скрива његове слабости нити злочин који је починио над Уријем Хетејином.^[19] Главни повод за Давидове Псалме је управо тај грех и због тога његови Псалми углавном имају покајни карактер. Његов најпознатији псалам је 50. Давидови Псалми, имали су и велики политички значај. Они су упознавали поданике (Израиљски народ) са жељама и погледима свог цара и били су ,,програм рада“ његовог царовања. Према натписима у јеврејској Библији, Давиду се приписује 73 Псалама, а према грчкој 78 Псалама.^[20] Разлика је због тога што су LXX преводилаца Псалме без натписа приписивали Давиду, а руководили су се јеврејским предањем. О свим Псалмима цара Давида, рећи ћемо нешто више унапред, у тачки за то одређеној.
• Цару Соломону, приписују се три Псалма, и то: 71, 126 и 131. Цар Соломон је наследио свог оца, цара Давида на престолу Израиљског народа. Он је учврстио царство и учинио га славним.^[21] Проширио је Јерусалим и подигао величанствени Јерусалимски храм, у који је пренео Ковчег завета. У време његовог царовања, отпочето је систематско прикупљање усменог предања, из којег су настали први библијски списи.^[22] Своје Псалме, Соломон је написао у младим годинама свог живота и у првим годинама свог царевања.
• Следећи писац Псалама, био је Асаф, који је написао 12. псалама. Асаф је био познати Левит, још у време цара Давида. Био је син Варахијин. Имао је четири сина и заједно са њима је водио 4. чреде Давидових певача.²² Био је главни начелник музике и певања сионске скиније. Не зна се да ли је доживео изградњу јерусалимског храма и период цара Соломона. У Светом Писму Старог Завета имамо сведочанства да је и он писао Псалме и да су се његови Псалми употребљавали на богослужењима:

,,Потом рече цар и кнезови Левитима да хвале Господа речима Давидовим и Асафа видиоца, и хвалише са великим весељем и савивши се поклонише се“.
(Друга књига Дневника, XXIX 30)

Сматра се да су његови потомци,^[23] због поштовања песничког талента свог претка, нису давали своја имена Псалмима које су писали, него су их приписивали Асафу. Главни садржај његових Псалама је период царевања Давида цара.

• За писца 87. Псалма сматра се Еман. Он је био из Зариног племена. Еман је био левит и певач у скинији. Савременик је цара Давида. Потомак је Кореја.
• Псалам, написао је Етан Израиљац. И он је, као и Еман био појац и левит у Давидовој скинији. Псалам који је написао има поучни карактер.
• Синови Корејеви написали су 11 Псалама. Они су били левити и били су задужени за чистоћу храма, за понашање народа у дворишту скиније. Многи од њих су песници.
• Постоји и један неканонски Псалам, за који се сматра да је написан после постојећих 150. Псалама, тј. после састављања канона Светог Писма Старог Завета.
• Свега 44 псалма написали су непознати људи. Са обзиром на њихову садржину и поређење са другим књигама, они описују историјске догађаје из живота Израиља.

Д. Подела псалама

1. Подела псалама по садржини:

Као што смо већ рекли, Псалтир је дело многих писаца и укупно их има 150/1. Са обзиром на разноврсност Псалама, њихову садржину, прилике у којима су писани и њихове писце, Псалме по садржини можемо поделити на похвално-благодарне, покајне, молитвене и поучне, и Месијанске Псалме, који су и најважнији.^[24]

• Похвално-благодарни Псалми:

У Псалме хвале спадају они Псалми који упућени Господу у време избављења од ропства, помора или неких искушења који су нападали на народ Божији. У њима се исказује смерност пред Богом као Творцем и Стараоцем васељене. Најпознатији Псалми хвале су 49. и 144.

• Псалми покајања:

У Псалме покајања спадају они Псалми који су упућени Господу у покајничком расположењу онога који их је писао, а повод је углавном био богоотпадништво, прекршај заповести Господње и сагрешења народа Божијег. Најпознатији покајни Псалам је 50.

• Молитвени Псалми:

Псалми који имају и указују на молитвену садржину, називају се молитвени Псалми. Писци ових Псалама, обраћају се Богу са неком молбом за помоћ или заштиту у невољи. Имамо 31 молитвени Псалам, а Најпознатији су: 16, 85, 89 и 101.

• Поучни Псалми:

Поучни Псалми су они Псалми којима је главна садржина размишљање о догађајима из личног живота писца или народа. Постоји 33 поучна Псалма.

• Месијански Псалми:

Месијански Псалми су, као што рекосмо, најважнији Псалми, код Јевреја у Старом Завету. Зову се Месијански, зато што говоре о доласку Месије (=Помазаника) Христа, тј. о новозаветним временима. Ови Псалми не улазе у самосталну групу. Имамо 23 Месијанска Псалма.

Месијанске Псалме можемо да поделимо на две групе: пророчке и праобразне.

• Пророчки месијански Псалми:

Пророчки Месијански Псалми, одликују се по томе што псалмописац слика будућа времена, само просто излажући откривење које је добио поводом одређених историјских догађаја.

• Праобразни Месијански Псалми:

Праобразни Месијански Псалми су они Псалми који се заснивају на догађајима који су се догодили, али ће се догодити поново, тј. писац излаже будуће догађаје у цртама бивших историјских факата.

2. Подела Псалама по распрострањености употребе Псалтира:

Као што смо већ рекли у тачки В, стари Јевреји су Псалме користили свуда; од храма, бербе грожђа, свадбе, уласка у храм, тзв. степених Псалама, па до паљења свећњака у храму. У томе и јесте главни узрок његове распрострањености. Осим тих црта, његовој распрострањености помажу и саме особине Псалтира: искреност, обично излагање, уметнички облик и узвишеност садржине. Отуда и толика распрострањеност Псалтира у свим конфесијама хришћанства.

Ђ. Скупљање Псалама у један зборник

Овај облик Псалтира који ми данас имамо, није могао да се појави одједном. Као што смо унапред негде већ напоменули, за време Соломонове владавине, отпочето је систематско прикупљање усменог предања из којег настају први библијски списи.^[25] Збирка канонских књига Светог Писма Старог Завета, настајала је постепено.^[26] Време постанка Псалтира, захвата период од око VIII векова, од Мојсија, па до Јездре и Немије.

Први велики писац и сакупљач текстова био је пророк Мојсије.

Сведочанства о томе имамо у Књизи Поновљених Закона:

,,И Мојсије написа овај закон и даде га свештеницима, синовима Левијевим, који ношаху Ковчег Завета Господњега
и свим старешинама Израиљевим“
(Књига Поновљених Закона, XXXI 9)

Каснији писци су придодавали своје списе, и тако је збирка расла. У ту збирку ушли су и псалми који нису били записани и нису били у канону Светог Писма Старог Завета. О томе, професор Александар Иванов, каже следеће: ,,Ово чини да претпоставимо да су у почетку Јевреји имали зборнике неких Псалама који су доцније били спојени у једно“.^[27] На сакупљању читавог канона Светог Писма Старог Завета, највише се залагао Јездра. Као писац и верски обновитељ, он је брижно и вредно радио на сакупљању и чувању светих књига.^[28] И сам Јездра је ,,закључио“ старозаветни канон. Што се тиче јеврејског канона, Јевреји своју збирку светих књига деле у три групе: Закон, Пророци и Писци. Псалми спадају у групу Писци (кетувим). Да је зборник Псалама постојао, код Јевреја, указује и данашњи Псалтир, који и ми имамо. Наиме, цео Псалтир се може поделити на пет делова, а знак деобе је литургијски завршетак, који се налази у Псалтиру:

• Од 1. до 41. псалма
• Од 42. до 72. псалма
• Од 73. до 89. псалма
• Од 90. до 106. псалма и
• Од 107. до 150. псалма

Време образовања и појаве ових зборника, може се одредити са великом веродостојношћу на следећи начин:

• Први зборник се појавио у време цара Давида
• У другом зборнику има Псалама синова Корејевих, за које се може посведочити да су написани најраније, још у доба цара Јосафата, а не касније, у време цара Језекије. Због тога се други део могао појавити само после Давида. Овај део Псалама, сигурно је скупљан у време цара Језекије.
• Није сигурно, али се предпоставља да се трећи део Псалтира појавио такође у време цара Језекије.
• За остала два дела, не зна се када су тачно припојени првим трима деловима, али се предпоставља да је то било у време Јездре и Немије, када је завршен и старозаветни канон, као што смо то и напоменули.

Пошто смо у овој тачки рекли да је знак деобе Псалтира литургички завршетак, сада ћемо рећи неколико речи о значају Псалтира за Новозаветно богослужење, од првих векова хришћанства, до данас.

Е. Псалми у Новозаветном богослужењу

Веома рано, Псалми су уврштени у хришћанско богослужење. У јеванђељу од Матеја, видимо да је Христос певао псалме:

,,И отпојавши  хвалу (=Псалам хвале) изиђоше на Гору Маслинску“.
(Јеванђеље од Матеја, XXVI 30)

Такође видимо и да су свети Апостоли и први хришћани такође појали Псалме и славили Бога кроз песму:

,,… Говорећи међу собом у Псалмима и химнама и песмама духовним, певајући и појући Господу у срцу своме…“
(Упутство за богослужење; свети апостол Павле, Цркви Божијој у Ефесу; посланица Ефесцима, V 19)

,,…псалмима и славопојима и песмама духовним, у благодати певајући Господу у срцима својим.“
(Упутство за богослужење; свети апостол Павле, Цркви Божијој у Колоси; посланица Колошанима, III 16)

Такође, имамо и сведочанства раних Отаца Цркве, да су хришћани користили Псалме у богослужењима. Наиме, рани црквени историчар, Јевсевије Кесаријски, сведочи да су хришћани 313. године, после Миланског едикта, када су пуштени из тамница, певали Псалме, чак и док су шетали улицама.^[29] Свети Амвросије Милански (IV век) сведочи да када су Аријевци узнемиравали његову цркву, да је народ целе дане и ноћи проводио у појању и молитви Псалама.^[30] Из историје ране Цркве, имамо сведочанства да је сав народ, па чак и деца знали поједине Псалме напамет. Чак је и орач док је орао на њиви појао Псалме.^[31] Велики Црквени историчар Сократ (V век) сведочи да је цар Теодосије II Млађи, певао Псалме са својим сестрама. (Сократ Схоластик- Црквена историја, стр. 22.)

Да бисмо показали колики су значај Псалтиру придавали Велики Васељенски Учитељи и Светитељи, навешћемо цитат светог Јована Златоустог: ,,Боље је да Сунце остави свој пут, него оставити Псалтир“. И још каже: ,,На нашим скуповима, Давид је прво, средина и крај“.

Свети Василије Велики вели: ,,Псалми су тишина душе, дароватељи мира, успокојитељи…“. Блажени Августин је рекао: ,,Певање Псалтира украшава душе, призива Анђеле на помоћ, одгони демоне…“ Све ово наводимо да бисмо увидели колики је значај Псалтира за живот Цркве као ,,Тела Христовог“ и сваког члана Цркве као ,,уда понаособ“.

И хришћани, као и Јевреји, па чак и многобошци, имали су одређене моменте у молитви. Такви моменти, довели су до форме служби. Тако је формиран систем свакодневних богослужења, која се једном речју називају ,,богослужења дневног круга“. Тај дневни круг богослужења почиње увече, по јеврејском рачунању времена, а по примеру Светога Писма: ,,И би вече, и би јутро“ (Књига постања, I 5). Међутим, у грчко-римском свету, почиње се од дана, што је и до данас задржано на Светој Гори Атонској.^[32]

Сада ћемо рећи неколико речи о употреби Псалтира на сваком богослужењу понаособ, почевши редом по дневном кругу богослужења, по јеврејском-светогорском рачунању времена.

1. Вечерње богослужење:

Вечерње богослужење почиње возгласом свештеника ,,Благословен Бог наш…“ и одмах после Амин, Предстојатељ или чредни читач чита Предначинатељни (=Почетни) Псалам 103. (Реч Псалам овде подвлачимо више пута да би и визуелно било уочљивије колико се Псалтир често користи у богослужењу.) Слава и сада и Алилуја, па после тога Велика (=Мирна јектенија).

После Велике јектеније, стихослови се Катизма, Псалам 1.

После овог Псалма, говори се Мала јектенија, а одмах после ње, пева се Псалам 140.

После Псалма 140. певају се стихови по реду, из Псалма 141, 129 и 116.

Следећи Псалам који се чита после ових, јесте Псалам 33.

1. Велико повечерје:

Велико повечерје, такође почиње речима свештеника ,,Благословен Бог наш…“ после чега се узима Трисвето, а после њега Псалми 4, 6, 12, 24, 30, 90, а ако је Велики пост, пре ових Псалама, узима се псалам 69.

Пошто је тема Псалтир, ми се нећемо задржавати на поретку сваког богослужења, већ ћемо говорити само о Псалмима који се певају или читају. Дакле, после ових Псалама, чита се Псалам 50. и 101. Затим, Псалми 69. и 142.

После ових, антифоно се пева Псалам 150.

• Мало повечерје:

Почетак је уобичајни, већ горе наведен неколико пута, а после возгласа, читају се Псалами:  50, 69 и 142.

1. Полуноћница:

Уобичајни почетак и потом Псалам 50, затим 17. катизма и Псалам 118. Потом, Псалам 120. и 133.

У суботу на полуноћници, чита се 50. Псалам, 9. катизма и Псалми: од 64. до 69.

Потом се читају Псалми 120. и 133.

На Васкршњој полуноћници, чита се само 50. Псалам. V. Јутарња служба:

После уобичајног почетка, док служашчи кади читав храм, читају се 19. и 20. Псалам. После тога, чита се шестопсалмије, тј. шест Псалама 3, 37, 62, 87, 102. и 142.

Потом, 50. Псалам, а затим 148, 149. и 150.

1. Часови:

Постоје четири службе часова, и то: 1, 3, 6. и 9. час. Сваки од њих је састављен од три Псалма, тропара и трисветог и једне молитве. Централни део су Псалми. Учешће служашчег свештеника сведено је на минимум, скоро искључиво на возглас. Првобитно су часови довођени у везу са часовима дана којима одговара сваки од њих, односно, служени су у дотичне часове дана. Избор елемената који их сачињавају био је на основу двојних категорија- односно часа дана у који се врши молитва и спасоносног догађаја који се догодио у тај час или га символизује. Касније ћемо и навести тропаре часова, да бисмо знали шта који час символизује.

• Први час:

У манастирима у којима се тачнија пракса, први час је спојен са јутарњом службом. Као што рекосмо, сваки час се састоји од три Псалма. У првом часу су то Псалми 5, 89. и 100. Први час се служио у први час дана, око 7. часова ујутру, један сат после изласка сунца. Тема часа је почетак дана, долазак чулне светлости и у преносном смислу долазак Христа Који је ,,Светлост свету“. У Светом Писму Новог Завета, можемо да видимо шта који час символизује и у спомен чега се врши.^[33]

Као што рекосмо, први час символише и означава излазак сунца и долазак Христа, а то можемо видети и у тропару:

,, Зајутра (=из јутра) услиши глас мој, Царе мој и Боже мој“.^[34]

• Трећи час:

Трећи час, а и шести, како ћемо касније видети, врши се после јутарње службе и првог часа, са малим прекидом између. У трећи час, читају се Псалми: 16, 24. и 50.

Трећи час (око 9 сати ујутру) се доводи у везу са почетком дела људских и посланством Светог Духа на дан Педесетнице.^[35] Ово можемо закључити из тропара:

,, Господе, Који си у трећи час Апостолима Твојим ниспослао Пресветога Твога Духа, Њега, Благи, не одузми од нас, Но обнови нас, који Ти се молимо“

1. Шести час:

Шести час (12. сати подне)  доводи се у везу са средином дана и Спасоносним Распећем Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа, које се догодило ,,око шестога часа“. Овај час је одвојен и од јутарње службе и часова. Псалми који се читају у шести час су: 53, 54 и 99.

,,Ти Који си у шети дан и час на Крсту приковао дрзнути у Рају Адамов грех; и меницу грехова наших раздери, Христе Боже, и спаси нас“.

1. Девети час:

Девети час (3. сата поподне) је сећање на крај дана и Спасоносну Смрт на Крсту, Христа Спаситеља. Псалми  који се читају у девети час су 83, 84 и 85.

,,Ти Који си у девети час ради нас телом смрт окусио, умртви тела нашег мудровање, Христе Боже и спаси нас“.

Псалми некада нису читани као сада, него су певани антифоно према гласу тропара. Оно што се служи између шестог и деветог часа у време Великог поста, а нисмо напоменули јесте тзв. Изобразитељна.

1. Изобразитељна:

На поретку Изобразитељне, певају се Псалми 102. и 145. Такође се и чита Псалам 33.

Из свега, у овој тачки наведеног, сагледали смо колико се Псалтир користи на богослужењима наше свете Православне Цркве. Само ћемо поменути да, док су још постојали неусипајушчи манастири, покушавали да остваре свој идеал, а по указу светог апостола Павла: ,,Молите се непрестано“ (I Солуњанима,V 17), тиме што су непрестано читали Псалтир 24. часа дневно. Нешто слично данас постоји у манастиру светог Серафима Саровског у Двијеву у Русији.

Ето колика је потреба Псалтира у богослужењу, и заиста, када овако сагледамо ствари, и сами можемо закључити оно што је закључио и свети Хрисостом: ,,Боље је да Сунце остави свој пут, него оставити Псалтир“, и још: ,, На нашим скуповима, Давид је прво, средина и крај“.

Сада, када смо сагледали и резимирали све ово, рећи ћемо неколико речи о сваком Псалму понаособ, као што смо то у уводу и обећали.

V- ПСАЛТИР

(тумачење Псалама и о сваком Псалму по нешто)

I  Књига Псалама, или Псалми Давидови
(Псалми од 1. до 41)

Псалам 1.

Први псалам, нема натписа у јеврејској Библији, те се зато приписује цару Давиду. Псалам има 6 стихова. Говори о томе да човек има благост и да се не може окупити око зле намере и да о њој већа. Веће безбожничко и пут грешнички је све оно што није са Богом. Само Христос је тај који није ишао тим путем. Само Он је заволео закон Господњи и мислио је на спасење света и дању и ноћу.^[36] У 3. стиху видимо род. Тај род је Црква Христова, дрво је Христос, а лист који не вене су верни у тој Цркви. Црква (=плод) има чврст корен- Христа, за разлику од безбожника, чији је корен као прах, на коме не може ништа да стоји.^[37] Ветар је време, које ће их однети, за разлику од Цркве која је свевремена, и коју ,,ни врата пакла неће надвладати“ (Јеванђеље од Матеја, XVI 18). Суд о коме се говори у 5. стиху је сам Месија Христос, Који ће судити свету (Јеванђеље од Матеја, XVI 27.) а збор праведнички о коме се говори је сама Црква. Пут безбожнички, који се помиње у 6. стиху је пропао Васкрсењем Христовим. Овај псалам спада у поучне псалме.^[38]

Псалам 2.

Псалам други, написао је пророк и цар Давид. Ово је први Месијански псалам. Интересантно је да су сами свети Апостоли тумачили овај псалам. (Дела светих апостола, IV 25-27.) Псалам има 12 стихова.

Од 1. до 4. стиха предсказује се неуспех насртаја непријатеља на Помазаника Божијег (=Христа). Народи и племена која се буне против Господа и Помазаника Његовог, тј. племена Израиљева, остварена су у Ани и Кајафи. Цареви земаљски и кнезови који се скупљају су римски цар и горе споменути свештеници Израиљеви. У 4. стиху видимо да Господ трпи и не нарушава слободну вољу сваког човека, и пушта народ да чини шта хоће.

Гнев и јарост, који се помињу у 5. стиху су љубав Божија. Ми смо збуњени и није нам јасно како Господ може толико да воли људе, а тек, колика ли је висина те Божије љубави, када је Он ,,и Сина Свог Јединородног дао да сваки који верује у Њега не погине, него да има живот вечни“ (Јеванђеље од Јована, III 15). Овај стих нам показује колика је та Божија љубав према нама и колико се она из дана у дан излива на нас.

Шести и седми стих често се помињу у Новом Завету. Они су праобрази и праслике оваплоћења Христа. Сион је праобраз Цркве, у којој обитава Бог, Христос, који нам се преко светог Причешћа даје у Цркви, јер је Црква ,,Тело Христово“ (1Кор ХII 27.) и Христос је присутан још и кроз епископа као Његову икону, око кога се и ми сабирамо. Осми стих показује да је Христос у свему раван Оцу, јер ,,Он је у Оцу и Отац у Њему“ (Јеванђеље од Јована, ХIV 10.) и да је по вољи Оца, јер Он је ,,Син Очев љубљени“ (Јеванђеље од Матеја, ХVII 5). Шести стих се пева као прокимен на Вечерњој служби на Божић, када се читају паримеји.^[39]

Палица која се помиње у 9. стиху је Логос (=Реч) Божији и Крст Христов, Који је победио смрт Крстом. Суд лончарски који се разбија су врата пакла која је Христос сломио силаском у ад.

Цареви земаљски у 10. и 11. стиху је читав људски род, који је ,,царско свештенство“,^[40] те се због тога називају царевима.

Стих 12. говори о томе да је Син Божији Онај преко кога ми добијамо спасење и да је Он тај који је нама Посредник са Оцем и Који нас приноси Оцу. Зато: ,,Благо свима који се у Њега уздају“.

Историјске околности овог псалма^[41] могу да нас наведу да се мисли на Давида и на устанак на Давида (који је такође био помазаник Господњи). Међутим, како је Давид праслика Христа, овај Псалам се односи на Христа на првом месту, а и на Давида као на праслику Христа и историјску личност.

На почетку смо рекли да је ово први Месијански псалам. Сада ћемо рећи нешто о значају Месијанских псалама, пре него што наставимо даље са тумачењем осталих Псалама.

Значај Месијанских Псалама

Као што смо унапред већ неколико пута рекли, Месијански Псалми су најважнији Псалми, како за Јевреје, тако и за нас, хришћане. Месијански Псалми су писани за прослављање цара, како Израиљског, земаљског, тако и Цара Небеског. У тим Псалмима се најбоље осећа сав парадокс Месије који страда. Њему се приписују све особине цара и Бога, али и страдање.

Због тога се ми нећемо толико задржавати на свим Псалмима, али ћемо подробно обрадити све Месијанске Псалме.

Псалам 3.

Трећи псалам, написао је цар Давид, у време бекства од свог сина Авесалома.^[42] Псалам има 9. стихова. Овај псалам се чита у шестопсалмију на јутарњој служби сваког дана. Овај псалам спада у групу молитвених псалама.

Псалам 4.

Овај псалам написао је, такође, цар Давид, а испевао га је, како стоји у натпису ,,Начелнику певачком“. Испеван је уз жице, тј. Псалтир. Пети стих наводи свети апостол Павле у посланици Ефесцима, IV 26. Псалам има 9. стихова и спада у групу похвалноблагодарних псалама.

Псалам 5.

Писац петог псалма је такође цар Давид, као своју јутарњу молитву, пуну вере у помоћ праведнога Бога, против злих, безбожних непријатеља. Овај псалам се чита у први час, после јутарњег богослужења. Псалам има 13 стихова и спада у групу молитвених псалама.

Псалам 6.

Шести псалам, написан је од стране цара Давида. Из ње се може видети да псалмописац полаже уздање у помоћ Господњу. Псалам има 11 стихова и спада у групу покајних псалама.

Псалам 7.

Писац овог псалма је такође цар Давид. Он је овај псалм написао као плачну песму, коју је певао Господу за речи Хусије, сина Јемијенијина Венијаминца.^[43] Псалам има 18. стихова и спада у групу похвално-благодарних псалама.

Псалам 8.

Осми псалам написао је цар Давид, начелнику певачком, уз Гетску музикалну справу. У овом псалму се описује Божија величина у стварању, као и човекова нискост пред Богом. За време настанка псалма, узима се доба када је Давид још живео у дому свог оца, после првог помазивања^[44] од стране пророка Самуила. Тада је он још пасао стада, живео у природи и могао да је посматра.

У првом стиху, велича се лепота Месије. Земља и небеса која се помињу, могу се схватити двојако. Под земљом, подразумева се све створено и што својом хармонијом сведочи лепоту и величину Творца. Небеса, светила небеска, такође сведоче исто товеличину и лепоту Творца. Неки свети оци, тумаче ово као људе и Анђеле небеске, јер и једни и други славе Господа.

Други стих говори  о толикој величини Божијој, да и деца која још увек сисају и ,,ништа не знају“, тек су рођена, прослављају Бога. Како можемо видети из књиге Премудрости Соломонових X 21, у време преласка преко Црвеног мора, да су уста ,,немих и деце“ постали разумљиви. Сећамо се празника Уласка Господњег и Јерусалим (Матеј XXI и Јован XXII ) да су Христу деца викала ,,Осана Сину Давидовом“ и да су деца та која су прослављала Христа, док одрасли (фарисеји) то нису радили. И сам Господ је рекао:

,,Заиста, заиста вам кажем, ако се не обратите  и не будете као деца, нећете ући у Царство небеско.  Који се, дакле, понизи као дете ово,  онај је највећи у Царству небеском“.
(Јеванђеље од Матеја, ХVIII 3-4)

Деца су та која имају ,,чисто срце“ (Јеванђеље од Матеја, V 8), а блажени су они који га имају. Господ нам овде скреће пажњу и на понижење и унижење пред Њим. Деца су се понизила пред Господом у дан празника Цвети, јер су бацала гранчице пред Господа и својим трчкарањем око Њега на тај начин прослављала Њега као Творца, Господа и Сина Давидовог, јер деца на други начин не знају да изражавају своју радост. Она су та која су се понизила, а људи који су били присутни поред Христа, то нису учинили. Отуда отац Тадеј Витовнички и каже: ,,Будимо пред светом ништа, да бисмо пред Богом били ишта“.^[45] Непријатељи који се помињу и који су замукли су фарисеји и сви они који нису били присутни на празнику Цвети. Ако мало боље загледамо икону празника Цвети, можемо видети да нигде нема Ане и Кајафе и других фарисеја. Они су овде оличење вечног непријатеља рода људског од Едемског врта до скончања векађавола. Овај стих се пева као стих стиховњих стихира на Лазареву суботу, прокимен на јутрењу и причастен на празник Цвети.^[46]

У трећем стиху видимо да се величанство Божије огледа у Његовој творевини. Јевреји су они који су прослављали то Божије стварање и суботу као крај стварања, а нису прослављали саму творевину као незнабожци ,,који заменише истину Божију лажју и више поштоваше и послужише твари него Творцу“ (Посланица Римљанима, I 25.). Због тога и ми прослављамо историју (нпр. празник Цвети, горе поменути), а не природу-творевину.

У четвртом стиху видимо колика је пролазност човека и колика је пролазност створеног уопште. Када ово овако сагледамо, сетимо се речи из Књиге Проповедника:

,,Таштина (=пролазност) над таштинама, све је таштина“ (Књига Проповедника I 2).

Син Човечји који није гледао на пролазно и Он, Који је Сам Непролазан је Христос Богочовек. У Светом Писму ми имамо поистовећење Сина Човечијега са Христом.

Христос каже за Себе да је Син Човечји и то чини веома често:

,,…када седне Син Човечији на престо славе своје…“ (Јеванђеље од Матеја, XIX 28.)

У апокалиптици времена у којем се Христос оваплотио, Сином Човечјим се сматрао Онај Који ће донети крај историје, односно коначни суд историје, а по схватању Јевреја, то може бити само Бог. Да су Јевреји то тако доживљавали, можемо и видети и у Књизи Пророка Данила (VII 13.).^[47]

Пети стих нам говори да је Син Човечији учињен мањим од Анђела. Поставља се питање зашто цар Давид ово говори? Говори због тога што је Христос Тај Који је постао човек и Он Који је Творац постао је Творевина. Због тога што је творевина телесна, а Анђели бестелесни, они су већи од творевине. Због тога се овде каже да је Син Човечији мањи од Анђела- због тела које је примио. Отуда и свети апослол Павле каже:

,,И заиста, велика је тајна побожности, Бог се јави у телу…“ (I Посланица Тимотеју III 16)

У шестом стиху можемо видети да је Отац тај Који је Христу дао све и да је Христос у свему раван Оцу јер је Сам Христос и рекао:

,,Зар не верујеш да сам ја у Оцу и Отац у мени?
Речи које вам ја говорим не говорим од самога себе, него Отац који пребива у мени, он твори дела.
Верујте ми да сам ја у Оцу и Отац у мени, ако ли не, због самих дела верујте ми“.
(Јеванђеље од Јована, ХIV 10-11)

Све што је Отац створио, створио је заједно са Христом и Светим Духом, и све што је створио дао је Христу. Видећемо касније да у 109. псалму, на који се и Христос позивао, да Отац, указујући да је Христос једнак Њему, каже:

,,Рече Господ Господу моме: Седи Мени са десне стране, док положим
непријатеље Твоје за подножје ногама Твојим“
(Псалам СIХ 1, Јеванђеље од Матеја, ХХII 44)

Син Човечији – Син Божији – Христос, Господар је свега, што нам показује 7, 8, 9. и 10. стих. Овце и волови и сво звериње, и незнабожци и закон и чисто и нечисто, и све што постоји је Господње.

Овај псалам има 10 стихова и спада у групу Месијанских псалама. Њиме се завршава прва катизма.

Псалам 9.

Деветим псалмом, почиње друга катизма. Аутор овог псалма је цар Давид, који је овај псалам написао уз инструмент који се зове Бена, а написао га је начелнику певачком. Псалам је једна захвална песма за спасење од непријатеља и молба за даљу помоћ. Псалам има 20 стихова ^[48] и спада у групу молитвених псалама.

Псалам 10.

Десети псалам написао је цар Давид за крај. У псалму се јадикује због нестизања Божије помоћи, против напада безбожника на цара и Изабрани народ. Сећамо се колико су Јевреји у Старом Завету имали осећај Богоостављености. Овај псалам управо то и сведочи. Псалам је такође молитва за спасење натоварених. Има 18. стихова и спада у групу поучних псалама, а можда се може сврстати и у групу покајно-молитвених.

Псалам 11.

Аутор псалма је цар Давид. Псалам је написао начелнику певачком за крај. Повод за писање псалма је била притешњеност Давида од стране његових непријатеља.

У псалму цар Давид говори о његовом поуздању у Господа. Псалам има 7. стихова.

Спада у групу поучних псалама.

Псалам 12.

Псалам је написао цар Давид, начелнику певачком, а повод је био  јадиковање због нестанка побожних и умножавање злих. Он је овај псалам испевао, како стоји у натпису главе у Даничићевом преводу ,,уза справу са осам жица“. То је сигурно инструмент yalthrion на коме је најчешће цар Давид свирао. Псалмописац полаже чврсто уздање у Божију милост. Псалам има 8. стихова и спада у групу поучних псалама.

Псалам 13.

Писац је цар Давид, а повод за писање је чежња за дуго очекиваном помоћи под притиском непријатеља и чврсто уздање у Божију милост. Псалам има 6. стихова и спада у групу поучних псалама. Псалам се чита на Великом повечерју.

Псалам 14.

Аутор је цар Давид, који је овај псалам написао начелнику певачком, а повод је био општа поквареност људи и атеизам, који, на жалост, и ми данас често имамо. Псалам има 7. стихова, и спада у групу поучних псалама. Свети апостол Павле цитира овај псалам у својој посланици Римљанима (III 10-18).

Псалам 15.

Псалам је написао цар Давид. Повод за писање псалма је била упитаност Давида о томе ко ће се спасти. Наиме, пророк и цар Давид је сагледавао народ и видео његово Богоотпадништво и питао је себе ко ће се спасти. Псалам има 5. стихова и спада у групу молитвених псалама.

У првом стиху видимо да се спомиње ,,Света Гора“  Господња. Света Гора Атонска, која је врт Мајке Божије, добила је име по овом стиху.^[49] Псалам има 5. стихова и спада у групу поучних псалама.

Псалам 16.

Писац овог псалма је цар Давид. Сведочанство о томе имамо у Делима светих Апостола, где се каже:

,,Јер Давид говори за њега: Господа непрестано гледах пред собом, јер ми је са десне стране, да се не поколебам“.
(Дела светих Апостола, II 25.)

,,Зато и на другоме месту своме (Давид) говори:
Нећеш дати да Светац твој види труљење. Јер Давид, послуживши роду својему, по вољи Божијој умре и положише га код отаца његових и виде труљење“.
(Дела светих Апостола, ХIII 35-36.)

Свети, који се помињу у трећем стиху су Јевреји, као Богоизабрани народ, који је добио од Бога велика обећања и који је позван на велику службу. По овом стиху можемо одредити и место где је писан псалам. Сигурно је да није било у Јерусалиму, јер каже ,,Светима који су на земљи Његовој“, тј. који су у обећаној земљи – Палестини –  Јерусалиму. То нам говори да Давид у то време није живео у Јерусалиму. (Сматра се да је то време цара Саула, у чије време је Давид био гоњен и морао је да бежи у Сиклаг код Филистејског цара Ахиса. Више о  овоме можемо видети у I Књизи о Царевима, у ХХIХ глави.)

У четвртом стиху Давид слика безбожност људи који га окружују, али у њиховом безбожништву он не узима учешћа.

Усред недовољне јасности у развијању мисли и концизности израза, овај псалам се врло тешким за тумачење, те га због тога нећемо више тумачити. Поменућемо само 10. и 11.стих, где се говори о Васкрсењу Христа Господа.

У 10. стиху, говори се о томе како Господ неће оставити човека у паклу. Ово се и десило силаском Господа Исуса Христа у Ад. О томе нам и говори тропар Проскомидије на светој Литургији:

,,У гробу телесно, у аду са душом као Бог, у рају са разбојником и на преестолу био си Христе, са Оцем и Духом, све испуњавајући Неограничени“.^[50]

Овај цитат наводило је и свети апостол Петар, у својој проповеди на Педесетницу, који смо унапред навели. Христовим Васкрсењем, сломљена су врата Ада и свети су са Христом били изведени из таме Адске.

Пут животни, о коме се говори у 11. стиху, јесте Црква Христова која је нама остављена за спасење. Сам Христос је за себе рекао: ,,Ја сам Пут, Истина и Живот“, а како сазнајемо из I Посланице светог Апостола Павла, Црква је ,,Тело Христово“ (ХII 27.), тј. Христос, онда је једини пут спасења у Цркви као Телу Христа Богочовека. Тај животни пут је нешто сасвим супротно од оног пута који се спомиње у I псалму. Христос није ишао тим путем, јер је Он Једини ,,Пут, Истина и Живот“.

Радост пред лицем Господњим је Сам Христос Који нам се даје у Цркви преко светог Причешћа и радост пред лицем епископа као иконе Христа на земљи, који је у Цркви данас присутан иконолошки, а у потпуности ће бити присутан у Царству које долази, и које ишчекујемо.

Псалам има 11 стихова и спада у групу Месијанских Псалама.

Псалам 17.

Писац овог псалма је цар и пророк Давид. Овај псалам је његова молитва, ради спасења од лукавства немоћних и богатих непријатеља. Псалам има 15. стихова и спада и групу молитвених псалама.

Псалам 18.

Писац псалма је цар Давид. Овај псалам је написао као захвалност на чудном спасењу и показује уздање у јаку Божију десницу. Овај псалам Давид је испевао у онај дан када га је Господ избавио из руке непријатеља његових и из руке Саула.^[51] Овај псалам у Светом Писму Старог Завета можемо наћи и у II Књизи Самуиловој у ХХII глави.

Први стих овог псалма се чита на светој Литургији светог Јована Хрисостома после Молитве Приношења, у време певања ,,Оца и Сина и Светога Духа, Тројицу једносуштну и нераздељиву“ када целива свештеник свете Дарове, онако како су покривени, почевши од врха светог дискоса.

Псалам има 50. стихова и спада у ред похвално- благодарних псалама. Овим псалмом започиње трећа катизма. Стих 49. овог псалма цитира свети апостол Павле у својој посланици Римљанима ХV 9. говорећи о незнабожцима који су у Римској Цркви.

Псалам 19.

Писац овог псалма је цар Давид. Написан је начелнику певачком. У псалму се говори о красоти Божијој у природи и речима његовим. У псалму имамо и молитву ради опроштаја грехова и чувања од неправде.

У првом стиху видимо начин на који се Бог јавља у Старом Завету. У Старом Завету, Бог се јавља кроз своју творевину, тј. кроз природу. Свети апостол Павле, говорећи о откровењу које је дато незнабожцима у Старом Завету у том контексту наводи следећи стих:

,,Јер што је на Њему невидљиво, од постања света умом се на створењима
јасно види, његова вечна сила и божанство, да немају изговора“.
(Посланица Римљанима I 20.)

Овај стих је нама јако важан због Богопознања на основу Светога Писма. Бог се јавља у историји и Своју иманентност и присутност у свету Он пројављује управо у историјским догађајима.

Први стих управо о томе говори. Ове речи не значе да се Бог може наћи у свету, већ да цели космос, целокупна Божија творевина сведочи да је Творац неко Други и Другачији од свега и Који Је изнад свега. Он је Тај Који је свет створио ни из чега. Још значе и да свет показује апсолутну слободу Божију и апсолутну трансцендетност Божију у односу на њега самог.^[52]

Такође, ово не треба схватити на тај начин да се посматрањем света и небеса (астрологијом) може спознати Бог, јер би то за једног Јеврејина било светогрђе.

Речи ,,дела руку Његових јавља (објављује) свод небески“ за Јевреје су представљале да је творевина дело, па према томе, неко га је саздао. Свет су доживљавали као историју, а не као природу и поредак, који има одређене законе праведности и све оно што су стари Грци поседовали.

Овај стих се чита и као први антифон на светој Литургији у празник Силаска Светог Духа на апостоле.^[53]

Из овог псалма треба још напоменути и 5. стих, који цитира свети апостол Павле, у посланици Римљанима, говорећи о Јеврејима и откровењу које им је дато. Овај стих се пева као прокимен апостола и као причастен на празник апостола, сваког четвртка и на празник светитеља (архијереја).^[54]

Псалам има 14 стихова и спада у групу поучних псалама.

Псалам 20.

Писац псалма је цар Давид. Псалам је написан начелнику певачком за крај. Псалам је народна молитва за цара у доба ратне невоље. Овај псалам се чита на почетку јутарње службе, док се кади храм. То је тзв. ,,Царски час“ јер је у Византији, а касније и у Немањићкој Србији овај псалам био читан док је цар улазио у храм на богослужење.

Псалам има 9 стихова и спада у групу поучних псалама.

Псалам 21.

Псалам је написао цар Давид начелнику певачком. Овај псалам је песма захвалности Богу за доброчинства и победама дарованим цару. Управо је ово још један разлог зашто се назива ,,царским часом“. И овај псалам се такође чита на јутарњој служби, одмах после 20. псалма.

Псалам има 13 стихова и спада у групу похвално- благодарних псалама.

Псалам 22.

Писац овог псалма је цар Давид. Псалам је написан начелнику певачком, а за певање на јутарњем богослужењу ,,кад зора забели“. Овај псалам је изговарао Господ

Исус Христос када је био прикован на Крсту.^[55]

Први стих је изговорио Христос Господ, пре него што је Дух Свој предао Оцу:

,,А око деветога часа, повика Исус из свег гласа говорећи: Или, Или, лима савахтани? То јест: Боже мој, Боже мој, зашто си ме Оставио“?
(Јеванђеље од Матеја, ХХVII 46.)

Ови стих не говори о слави Месије, него говори о Њему као Презреном и Одбаченом. Христос је изговорио овај псалам на Крсту, да би испунио закон до краја.

У другом стиху видимо да је Христос стално указивао на Оца [И само Христово име упућује на заједницу – Христос-Помазаник, упућује на Оца, јер је Отац Тај Који Помазује, Син, Који Се помазује и Свети Дух Којим се помазује. У томе се огледа учешће Свете Тројице у животу Христовом. О овоме се може више сазнати из књиге др. Здравка Пена Катихитис, Цетиње 2002. године, стр. 143-156.] и није имао мира, због тога што је дошао да спасе свет, а они који су требали да га прихвате, први су га одбацили.

У трећем, четвртом и петом стиху видимо да псалмописац позива Бога Који је Слава Израиљева. Из историје јеврејског народа се сећамо да, кад год је био са Богом, добро је пролазио, а када су отпадали од закона Господњег, били су подложни страдањима. Најбољи пример тога је четрдесетогодишње лутање у пустињи. Псалмописац позива Бога и сећа се тих времена када је народ био са Богом.

У шестом стиху видимо да цар Давид каже за себе да је црв. Ово треба да нам буде добар пример смирења пред Господом. Цар Давид, подвлачим цар, за себе је говорио да је црв. Није дозволио себи да га овоземаљско царство повуче, него се он приклонио Цару Небескоме и стално је имао страхопоштовање и богобојажљивост према Њему и поштовао Мојсијеву заповест и био је цар који ,,… држи код себе и чита док је жив…боји се Господа Бога Својега…држи речи закона и уредбе и твори их“. (Пета Књига Мојсијева, ХVII 19.). Ето још једног прелепог примера унижавања себе које смо унапред поменули.

Подсмех и руг народу, био је цар Давид, али сигурно не онолики колики је био Христос. Христос је Тај Кога су највише пљували и сви они који су га видели ругали су му се:

,,А који пролажаху хуљаху на њега машући главама својим“.
(Јеванђеље од Матеја, ХХVII 39.)

Разваљивали су уста на Господа, али узалуд, јер су наилазили на пету која их је газила, као што је записано:

,,…оно ће ти на глави стајати, а ти ћеш га за пету уједати“
(Прва Књига Мојсијева III 15.)

Махање главом је негодовање нечега, одбијање нечега – у овом случају, одбијање Бога. Када су одбили Христа, сами себи су одредили суд.

У осмом стиху видимо да хуле на њега они људи који нису са Богом. И на Христа су хулили и говорили му:

,,Ти који храм разваљујеш и за три дана га саграђујеш, спаси сам себе; ако си Син Божији, сиђи са Крста“.
(Јеванђеље од Матеја, ХХVII 40.)

Исто оно што је радио ђаво у пустињи ^[56] то су радили они Христу, прикованом на Крст. Уместо да се уподобе Ономе Који Је Спаситељ, они су се уподобљавали ономе који је лажа и отац лажи.

У деветом стиху видимо праслику Христовог Оваплоћења и Рођења из утробе

Пресвете Богородице. И Христос је рођен, и Он је сисао и као човек живео и био је са Пресветом Богородицом као са Својом Мајком, као и свако друго дете. Међутим, интересантно је да се нигде не помиње Отац.

Десети и стих нам говори да се Отац и Христос никада нису растајали. У сваком моменту је Отац био у непрекидној вези са Христом и ни једног тренутка се нису растављали. Сам Христос је протумачио те речи, а тај цитат смо и ми неколико пута у току рада навели:

,,Зар не верујеш да сам ја у Оцу и Отац у мени?
( Јеванђеље од Јована ХIV 10.)

Волови Васански символизују јачину нечега, нешто дивље, јако, нешто што је препуштено себи. Такав је човек када падне у грех.

У тринаестом стиху помиње се лав који је гладан и риче. Сатана је гладан. Жели да за собом повуче све, али може само да жели и да риче. Пред Господом, он је мањи и од црва.^[57]

Четрнаести стих се испунио када је Христос висио на Крсту. Од таквог положаја тела, кости су се расуле, али ни једна кост није била поломљена, да се испуни Писмо.

Господ је на Крсту ожеднео, јер је и Он имао Своје телесне потребе, као и сваки човек (15. стих).

Пас је нечиста животиња. Човек је пас, јер је прљав од својих грехова. И кад остави своје грехове, он се опет враћа том греху.

,,…Пас се враћа на своју бљувотину и
Свиња се купала па се у блату ваља“
(Друга саборна посланица светог апостола Петра, II 22.).

Многи зли људи су се окупили око Христа, да би га убили. 16. стих говори о приковању на Крст- прободене руке и ноге Христа Спаситеља.

Осамнаести стих говори о коцки коју су бацили за Његову хаљину^[58]  они војници који су закуцали Христа за Крст:

,,Онда рекоше међу собом:
Да је не деремо, него да бацимо коцку за њу коме ће допасти“
(Јеванђеље од Јована ХIХ 24.)

У 26. стиху видимо један, нама познати стих- молитву коју ми читамо пре вечере, а преузета је из овог псалма.

Псалам има 31 стих и спада у групу Месијанских псалама.

Псалам 23.

Писац псалма је цар Давид. Псалам говори о Добром Пастиру. Један је од најлепших псалама. И у Новом Завету, Христос за себе каже да је Пастир:

,,Ја сам пастир добри.
Пастир добри живот свој полаже за овце“
(Јеванђеље од Јована Х 11.)^[59]

Други стих се односи на Цркву, коју нам је Господ оставио, тј. Црква је зелена паша у којој се окупљају овце Господње.

Ако смо са Господом људи не могу ништа да учине против нас, јер је Господ са нама (4. стих), као што је и Апостолима рекао:

,,… Ја сам са вама у све дане до свршетка века. Амин“.
(Јеванђеље од Матеја ХХVIII 20.)

У 5. стиху имамо праобразе двеју Светих Тајни – Евхаристије и Миропомазања. Трпеза која је постављена је Вечера Господња, свадба Царевог Сина, брак Јагњета ^[60]установљен на Тајној вечери, које смо и ми причасници на светој Литургији. Друга Света Тајна чији праобраз овде имамо је Света Тајна Миропомазања. Помазивање главе је символичка представа силаска Светог Духа, кога смо ми примили на крштењу. Дом Господњи је Црква, која је непролазна и која ће вечно постојати (6. стих).

Псалам има 6 стихова и спада у групу поучних псалама.

Псалам 24.

Писац псалма је цар Давид. Псалам је написан за први дан недеље и говори о доласку Цара Славе.^[61] Први стих овог псалма цитира свети апостол Павле у својој првој посланици Коринћанима (Х 26). Овај стих показује да је Бог Створитељ свега и да нема ничега што Он није створио.

Псалам има 10. стихова и спада у групу поучних псалама. Овим псалмом се завршава трећа катизма.

Псалам 25.

Писац псалма је цар Давид. Овим псалмом почиње четврта катизма. Он је једна молитва за Божију заштиту, милостиво вођење и опроштење грехова.

Псалам има 22 стиха и спада у групу молитвених псалама. Такође се чита на Великом повечерју.

Псалам 26.

Писац псалма је цар Давид. Псалам је написан као молитва за спасење безазленога. Псалам има 12. стихова и спада у групу молитвених псалама.

Псалам 27.

Писац је цар Давид. Написао је овај псалам у ратној невољи и у њему тражи

Господњу заштиту. Први стих овог псалма се пева као прокимен апостола на Светој Тајни Крштења и чина малог водоосвећења.^[62] Сматра се да је цар Давид написао овај псалам пре помазања за цара.

Псалам има 14 стиха и спада у групу похвално- благодарних псалама, а може се сврстати и у молитвене.

Псалам 28.

Писац псалма је цар Давид. Псалам је молитва за спасење грешника. Псалмописац захваљује Господу на услишеној молитви.

Девети стих овог псалма нам је познат јер се пева као прокимен апостола на светој Литургији када је владајући глас 6. и на светој Литургији после причешћивања народа, свештеник говори овај стих. Такође се пева и у тропару Крстовдана

Псалам има 9 стихова и спада у групу молитвених и похвално- благодарних псалама.

Псалам 29.

Писац псалма је цар Давид. Говори о изласку скиније. Говори и о слави Божијој која се пројавила у непогоди. Псалам има 11. стихова и спада у групу похвално-благодарних псалама.

Једанаести стих овог псалма се пева као прокимен апостола недељом, када је владајући глас 7.

Псалам 30.

Писац псалма је цар Давид. Псалам је једна врста захвалне песме псалмописца Господу, због спасења његовог живота. Овај псалам је песма за обновљење дома, тј. песма када се освети дом. Псалам има 12. стихова и спада у групу похвално-благодарних псалама.

Псалам 31.

Писац псалма је цар Давид. Овај псалам је написан начелничку певачком. У њему се види уздање у Господа да се (псалмописац) неће допасти срамоте.

Из овог псалма треба поменути пети стих. Тај стих је Христос изговорио на Крсту када је предао свој дух Оцу:

,,И повикавши Исус из свег гласа рече:
Оче, у руке твоје предајем дух свој.
И рекавши ово издахну“.
(Јеванђеље од Луке ХХIII 46.)

Овај псалам се чита на великом повечерју. Има 24 стихова и спада у групу молитвених псалама.

Псалам 32.

Писац овог псалма је цар Давид. Псалам говори о блаженству онога коме је опроштена кривица, што се може видети још у првом стиху. Овај псалам наводи свети апостол Павле у својој посланици Римљанима (IV 6-8) говорећи о опроштају грехова.

Псалам има 11 стихова и спада у групу поучних псалама.

Псалам 33.

Писац псалма је цар Давид. Он је једна врста хвале свемогућој милости Божијој. Први стих овог псалма се пева као причастен у спомен преподобних, праведних и мученика.^[63]

Трећи стих помиње свети апостол и јеванђелист Јован у Откровењу, говорећи о Другом Доласку Христа Господа:

,,И певаху му песму нову говорећи…“
(Откровење светог Јована Богослова, V 9.).

Псалам има 22. стихова и спада у групу похвално- благодарних псалама. Овим псалмом почиње пета катизма.

Псалам 34.

Писац псалма је цар Давид. Овај псалам говори о подстицању човека да се слави помоћ Божија и да се човек учи страху Господњем. Цар Давид је овај псалам написао када је се пред Авимелехом направио луд, и када га је Авимелех отпусти и овај отишао.^[64]

Осми стих овог псалма наводи свети апостол Петар су својој Првој саборној посланици, говорећи о Евхаристији. Због тога је овај псалам, на неки начин праобраз Ехваристије.

Десети стих нам је познат, јер га често можемо чути на богослужењу на коме се служи петохлебница. Тада се овај стих пева.

Једанаести стих се често пева у избраним псалмима, на великим јутарњим службама (нпр. на светог Николаја, на светога Саву итд.).^[65]

Вредан је за помињање и 20. стих, који ми можемо схватити на два начина. Први је да су кости које чува Господ символика Васкрсења, јер ће по другом поласку Христос васкрснути потпуног човека – и телесног и духовног (Прва посланица Коринћанима, ХV 44.), те се овај стих може схватити и као праобраз свеопштег васкрсења. Други начин на који се може схватити овај стих јесу мошти светих. То је начин на који Господ прославља своје угоднике, да би нама било на спасење и на пример.

Од ова два, можемо извести и једно треће схватање, а то је схватање да се овај стих односи на Христа. Сећамо се скидања са Крста:

,,Онда дођоше војници, и првоме пребише голени, и другоме распетоме са њим.
А дошавши до Исуса, кад видеше да је већ умро не пребише му голени“.
(Јеванђеље од Јована ХIХ 32-33).

Ни једна Христова кост није била поломљена, да се испуни писмо. Дакле, овај стих се може односити и на Христа. Псалам има 22 стиха и спада у групу похвално-благодарних псалама.

Псалам 35.

Писац 35. псалма је цар Давид. Псалам је молитва за спасење од пакосних непријатеља. Из овог псалма треба посебно обрадити 19. стих. Овај стих остварио се у животу Христовом. Стих се односи на Христа, јер је Он био презрен, одбачен и убијен, а није починио никаквога греха. Сам Христос је цитирао овај стих у својој опроштајној беседи:

,,Али да се испуни свака реч записана у Закону њиховом:
 Омрзнуше ме ни за шта“. (Јеванђеље од Јована ХV 25).

Псалам има 28 стихова и спада у групу молитвених псалама.

Псалам 36.

Писац псалма је цар Давид. Псалам је написан началнику певачком. Псалам је жалба псалмописца Богу, због много безбожника. У псалму, псалмописац пише о Божијој милости према праведницима. Први стих овог псалма цитира свети апостол Павле у посланици Римљанима (III 18).

Псалам има 12. стихова и спада у групу поучних псалама, а може се сврстати и у похвално- благодарне.

Псалам 37.

Писац псалма је цар Давид. Псалам говори о томе да ,,срећа“^[66] безбожника не треба да жести (=погађа, гневи) праведнике. Из овог псалма треба обратити пажњу на 5. стих.

У петом стиху, помиње се нешто што касније понавља и свети апостол Петар у својој Првој саборној посланици (V 7). Псалмописац и свети апостол Петар, позивају људе на поверење Богу и на уздање у Бога.

[У књизи пророка Јеремије ХVII 5. можемо прочитати: ,,Овако вели Господ: Да је проклет човек који се узда у човека и који ставља тело себи за мишицу, а од Господа одступа срце његово“. Када ово знамо, онда увидимо колико смо ми јадни и бедни и проклети пред Господом.

Свети Владика Николај о томе каже: ,,Када човек одступи срцем од Господа, онда се обично узда у људе и у себе. Јер у кога би се иначе могао уздати, кад је већ одрешио свој чун од лађе Божије? Када је већ одрешио свој чун од лађе Божије не остаје му ништа друго него да се узда у свој чун и у чунове својих суседа. Слабо уздање, но другога му нема! Плачевно уздање над безданом пропасти, но другог нема. Шта би човеку да бежи од своје сигурности? Какав рачун прорачуни, кад нађе да ће му бити боље осамљеном на бурним таласима него ли у дому Божијем и покрај Скута Божијег! С’ким направи савез кад раскиде савез са Богом? Да ли са неким јачим од Бога? Безумље, безумље, безумље! Зато уздајмо се у Бога, браћо моја, у Бога, Који је тврда лађа на бури и не изневерава“ – преузето из књиге светог Николаја Охридског и Жичког Како Бог помаже нама и како се Богу молити, Београд 2003. године, стр.16-17. ]

Позивају људе на то да све своје бриге положе на Господа, јер је Христос носи наш крст, и Он је био прикован на њега, због наших грехова:

,,Он грехе наше сам изнесе на телу своме на дрво,
да за грехе умремо и за правду живимо,
јер се његовом раном исцелисте“.
(Прва саборна посланица светог апостола Петра, II 24.).

Псалам има 40 стихова и спада у ред поучних псалама. Њиме се завршава пета катизма.

Псалам 38.

Овим псалмом почиње шеста катизма. Писац псалма је цар Давид. Псалам је написан за спомен (сећање) о суботи. У псалму се говори о јадиковању псалмописца због тешких искушења у борби са болешћу и непријатељима. Из овог псалма треба поменути 11. и 20. стих.

У једанаестом стиху, псалмописац говори да су га сви напустили, и ближњи и пријатељи. Сећамо се из јеванђеља, да када је Христос распет, сви Његови ученици су се разбежали од Њега:

,,А ово је све да се испуне Писма пророчка. Тада га сви ученици остаише и побегоше“.
(Јеванђеље од Матеја, ХХVI 56).

Такође се сећамо и Петровог одрицања. Сви су оставили Христа, онда када је био на Крсном дрвету. Сви су стојали и из даљине гледали Христа Распетог.

Управо о томе говори и 20. стих. Христу су сви враћали зло за добро. Није начинио иком нажао, а распели су Га.

Псалам има 22 стихова и спада у групу молитвених псалама. Чита се на јутарњем богослужењу, у оквиру шестопсалмија.

Псалам 39.

Писац псалма је цар Давид. Псалам је написао начелнику певачком, који се зове Идутун. Псалам говори о одлуци псалмописца да стрпљиво ћути видећи ништавило, пролазност и пропадљивост човека. Псалам је такође једна молитва за Господњу утеху. Треба напоменути 6. и 12. стих овог псалма.

У шестом стиху, говори се о нечему што касније наводи и свети апостол Лука у свом јеванђељу, а оно што је изрекао Христос говорећи о потреби будности и о томе да се треба бојати смрти (Јеванђеље од Луке, ХII 20.). И данас, заиста, често ми само сабирамо оно што је земаљско, а не оно што је небеско. Сам Господ је рекао:

,,Не брините се, дакле, говорећи:
Шта ћемо јести, или шта ћемо пити, или чиме ћемо се оденути“
(Јеванђеље од Матеја, VI 31)

Људи више на то не обраћају пажњу, а то је једино што је битно. Запитајмо се да ли ћемо бити као Марта или Марија и да ли смо добри пут изабрали?^[67]

Дванаести стих говори о томе колико је овај свет пролазан и како је човек само ,,дошљак“ на земљи Господњој. И заиста, сви смо ми ,,гости“ на овој земљи, како каже свети Николај Охридски и Жички. Управо овај стих нам тумачи 6. стих. Ако смо ми само гости на овој земљи, ми онда не треба да се везујемо за ишта овоземаљско. Земља је ,,маћеха“, јер гледа на нас као на туђинце, а Господ нас гледа и пази на нас и чува нас као Своје.^[68] Зашто се онда везивати за њу?

Псалам има 13 стихова и спада у групу молитвених псалама.

Псалам 40.

Писац псалма је цар Давид. Псалам је написан начелнику певачком. У њему псалмописац захваљује Богу и показује своју покорност пред Богом. Због тога што је псалам Месијански, захтева подробније разјашњавање.

У другом стиху, псалмописац каже да га је Господ извадио из јаме. Јама је јама смрти, ад, чија је врата Христос скршио и из ада – јаме, избавио оне који су тамо били. Глиб који се помиње је неправилно постојање човека, тј. грех и смрт, за које човек није створен. Глиб је начин постојања који није својствен човеку. Глиб нема облик, није ни чврст ни течан, ,,ни хладан ни врућ“ ( Откровење светог Јована Богослова, III 16). Такав је онај човек који није са Богом. Такав је онај човек који ,,служи Богу и мамону“. Христос је људе избавио из таквог глиба Својим Васкрсењем и поставио га на камен. Камен је Христос, који је за себе рекао да је Камен Који одбацише зидари, али тај камен је и Црква Христова, која је сазидана на камену вере светог апостола Петра^[69] али и на Христу, као Камену Крајеугаоном. Човек је спасен од глиба на Чврстом Камену Христу, тј. на Цркви Која је ,,Тело Христово“.^[70]

Песма нова која се помиње у трећем стиху је песма Васкрсења, најрадоснија песма коју је род људски могао да чује – смрт више не постоји. Многи који су то увидели почели су да хвале Господа и да се уздају у њега. Сећамо се Силаска Светог Духа у дан Педесетнице:

,,…И  додаде се у тај дан око три хиљаде душа“.
(Дела светих Апостола, III 41.).

Ми смо ти који сада прослављају Бога у Цркви, на Евхаристији и уздамо се у Њега Јединог Помоћника нашега.

Бог је Онај Који се стално брине о свету и о спасењу света и нема броја Његовим чудима. (стих 5.). Благо ономе који се узда у Господа, благо ономе који се узда у Христа.^[71]

Господ неће само механички однос^[72] према Њему, не тражи жртве паљенице и дарове, већ оно што је унутра у човеку ,,чисто срце“, како ћемо касније видети у 51. псалму. Христос је говорио о томе да има нешто важније од жртвоприношења:

,,Милост хоћу, а не жртвоприношење“.
(Јеванђеље од Матеја IX 13.).

Правда на сабору, која се помиње у деветом стиху је Црква, која је сабор светих на земљи живих и Други и Славни Долазак Христов.

Дванаести стих нам говори о страдањима која је Христос имао када је проповедао. Због те проповеди, Њега су многа зла опколила – књижевници, фарисеји, Јевреји и сви они који га нису прихватили. Истовремено, псалмописац описује своја страдања која је имао од стране оних који су га гонили. Правда и милост који се помињу су обећање, које је Господ дао Давиду, да ће из његовог племена изаћи Месија.

У 13, 14. и 15. стиху видимо слику једног човека који се труди да буде са Богом. Жена цара Давида, Мисаила, кћи цара Саула се подсмехнула Давиду када се молио Господу, и због тога она није имала порода до смрти своје. Сећамо се протеклих 60-ак година каква је ситуација била у нашем народу. Ономе који је хтео да буде са Богом сви су се смејали.^[73]

Што се тиче историјских околности настанка псалма, из саме садржине, можемо видети да се псалмописац сећа преживљених опасности, од којих га је избавио Господ. Те невоље, које се помињу од 2. до 9. стиха је вероватно гоњење цара Саула и гоњење у време Авесаломљево. Сматра се да је сам псалам написан поводом Авесаломљевог гоњења.

Псалам има 17. стихова и као што смо на почетку рекли, припада групи Месијанских псалама. 7, 8. и 9. стих цитира свети апостол Павле у својој посланици Јеврејима, Х 5-9.

Псалам 41.

Писац псалма је цар Давид. Псалам је написан начелнику певачком.^[74] У њему се говори о јадиковању у болести због злих непријатеља и неверних пријатеља. У псалму, псалмописац говори о својим ,,пријатељима“, који сваки дан питају себе ,,када ће умрети и име његово погинути“ (стих 5.). Псалмописац не обраћа пажњу на њих и сву наду своју полаже на Господа који ће га сачувати.

Из овог псалма треба нарочито истаћи 9. стих који се односи на најомраженијег човека у историји рода људског- Јуду Искариотског. Он који је са Христом јео хлеб, он Га је и издао. Христос је Својим Апостолима цитирао ово место из Писма на Тајној Вечери (Јеванђеље од Јована, ХIII 18).

Тринаести стих је литургијски додатак, који се завршава двоструким Амин, нека тако буде, што означава крај прве књиге псалама.

Псалам има 13 стихова и спада у групу поучних псалама, а може се сврстати и у групу молитвених псалама. Њиме се завршава прва књига псалама, тј. зборник Давидових псалама.

II Књига Псалама
(псалми од 42. до 72)

Псалам 42.

Овим псалмом почиње друга књига псалама. Писац(и) овог псалма су синови Корејеви. Псалам је написан начелнику певачком. У псалму је описана жудња народа за светињом у туђој земљи. Ово је један од најлепших псалама и један од псалама у коме има највише алегорија. То можемо видети још у првом стиху.

У другом стиху имамо један праобраз и једно есхатолошко пророчанство. Праобраз о коме је реч је Ехваристија. Човек је у овом палом свету жедан Бога, а једино место где може бити напојен је Црква. Долазак и показивање Лицу Божијем је једно есхатолошко пророчанство о сусретању са Христом, не ,,као у огледалу, у загонетки“ него ,,лицем у лице“. (Прва посланица светог апостола Павла Коринћанима, ХIII 12.). У Есхатону ћемо се ми сусрести са Христом, док смо сада ,,као у огледалу“ у икони.^[75]

У трећем и четвртом стиху видимо да је псалмописац у великим искушењима и жалостима, али већ у петом стиху видимо да сву своју наду полаже на Господа и подстиче себе на то да слави Бога.

Псалам има 11. стихова и спада у групу поучних псалама.

Псалам 43.

Писац псалма је цар Давид. Овај псалам је наставак претходног. У псалму псалмописац полаже своју наду на Господа и исповеда да је Господ утврђење људима.

У трећем стиху се спомиње света гора Господња, која је праобраз Цркве, дворови Господњи, где Бог обитава. Псалмописац подстиче своје биће да хвали Господа. Пошто је псалам само наставак претходног, ништа посебно о њему више не треба говорити.

Псалам има 5 стихова и спада у групу поучних псалама.

Псалам 44.

Писац(и) псалма су синови Корејеви. Псалам је написан начелнику певачком. У њему су изказана јадиковања због тога што је Бог оставио свој народ.

Двадесет други стих овог псалма цитира свети апостол Павле у посланици Римљанима VIII 36. говорећи о љубави према Христу. Стих 26. овог псалма се пева на јутарњој васкршњој служби као прокимен, када је владајући глас 4.^[76] Псалам има 26 стихова и спада у групу поучних псалама.

Псалам 45.

Писац(и) псалма су синови Корејеви. Псалам је написан начелнику певачком. Испеван је у славу Помазанику Господњем и Његове Невесте. у натпису псалма стоји да је псалам ,,песма љубавна“, а у Септуагинти у натпису псалма стоји ,,песма о Љубљеноме“. Псалам је написан за поуку вернима. Као Месијански псалам, захтева детаљнију обраду.^[77]

Из псалма се види да је Љубљени сам предмет вере, као Бог и Господ. Већ у првом стиху видимо да је реч добра плод срца, препуног творачког одушевљења и да он посвећује свој псалам цару. Његов језик је орган Светог Духа, као перо у рукама писца (2. стих). Ово је на неки начин сведочанство о Богонадахнутости писца. Не говори он, него је то што он говори плод благодати Светог Духа.

У трећем стиху, псалмописац моли Господа да га наоружа особинама сличним Богу, тј. славом и добротом, као мачем и луком.

Пети стих говори о Месији, чије брзе стреле су проболе срце непријатеља и народи су му се покорили и Који је победио. Такав Победилац је Месија – Христос. Псалмописац га назива Богом (6. стих), а престо о коме говори је Царство Небеско, Које је вечно и непоколебиво, а скиптар је Часни Крст Христов. Христос је свачију правду задовољио на Крсту; Фарисеји су хтели да Христа распну јер су мислили да су у праву, задовољио је и вољу Оца, задовољио је и вољу Пилата, пророштва Пророка, те је због тога Крст Извор сваке правде. Овај стих цитира свети апостол Павле у посланици Јеврејима, I 8, говорећи о Христу као о Сину Божијем.

,,Љубиш правду и мрзиш безакоње“ се односи на Христа, Коме је ,,омилио закон Господњи“ (Псалам I 1.). Бог Који Помазује Бога је Отац Који Помазује Сина, а Уље је Свети Дух, Којим се помазује (Видети footnote 58.).

Христос је носилац Светог Духа и Он је тај Који нам Га даје:

,,И рекавши ово, дуну и рече им:
Примите Дух Свети“.
(Јеванђеље од Јована, ХХ 22.)

,,…Ако пак неко нема Духа Христовог, он није његов“.
(Посланица светог апостола Павла Римљанима, VIII 9.)

те је због тога Христос Помазан ,,више од заједничара Његових“.

Царске кћери које се помињу у деветом стиху су Црква. Царица Која стаде са десне стране је праслика Цркве, али и Пресвете Богородице, Која је најчистија и најукрашенија. Због тога се на светој Проскомидији, када се вади честица за Пресвету Богородицу, говори овај стих.^[78][79]

Десети стих, такође, говори о Пресветој Богородици, Која је заборавила и ,,народ свој“, и ,,дом оца Њезиног“ и потпуно се посветила Богу у храму. Овај стих се пева као прокимен на јутарњој служби на Празник Ваведења Пресвете Богородице.^[80]

Једанаести стих нам само потврђује десети, а дванаести стих говори о величини Пресвете Богородице.

Кћи Тирова, која се спомиње у дванаестом стиху је символ и појам за богоотпадништво. Она, тј. отпали и сви они који нису хришћани, или нису чули за Пресвету Богородицу, ће доћи и поклониће се и молиће се Пресветој Богородици. Такође се овај стих може односити и на Цркву, Која је за све, у којој ,,нема Јеврејина и Јелиина, него је Све и у свему Христос“. Сви народи расејани, сабраће се у једно – Цркву.

Тринаести стих нам говори о чистоћи душе Пресвете Богородице, ,,украшене изнутра“ тј. безгрешности, како Њене, тако и Оног Кога је Родила и Онога Који је установио Цркву, Која је без мане. Такође ове хаљине могу да значе веру, наду и љубав.

Друге девојке које се помињу у четрнаестом стиху су сви они који су у Цркви, свети, који приступају и улазе у Цркву- ,,у царев двор“ (15. стих).

Синови који се спомињу у шеснаестом стиху су свети Апостоли, који су ,,кнезови“ Цркве Васељенске, и који се  ће по обећању Христовом да ,,суде над дванаест племена Израиљевих“ (Јеванђеље од Луке ХХII 30).

Име сваког хришћанина, неће бити заборављено, јер свака крштена душа, крштава ,,у Христа“ (Посланица светог апостола Павла Римљанима VI 3.), Који је једини Беспочетан, Свевремен и Непролазан, Кога ће ,,сви народи исповедати и славити до века и у век века“. (18. стих).

Псалам има 17. стихова и спада у групу, како рекосмо, Месијанске псалме.

Псалам 46.

Псалам су написали синови Корејеви. Псалам је написан начелнику певачком. Испеван је уз музичку справу аламот. У псалму се говори о томе да је Господ наше утврђење и говори о скривностима или тајнама.

У псалму је битан 11. стих, који нам говори да је Бог, Бог конкретних личности, у овом случају Јакова. То нам је јако битно због Божијег откровења у Старом Завету. Бог се одувек јавља као Личност, другим одређеним личностима.

Псалам има 11 стихова и спада у групу похвално-благодарних псалама. Овим псалмом се завршава шеста катизма.

Псалам 47.

Писац(и) псалма су синови Корејеви. Овим псалмом почиње седма катизма. Написан је начелнику певачком. У псалму се говори о Богу као Цару.

Први стих нам говори на какав начин су све Јевреји у Старом Завету славили Бога. У историји света, па све до данас, када изражавамо неко дивљење, одушевљење или одајемо неком част, ми пљескамо рукама.^[81]

У другом стиху видимо опис Висине Господње и поистовећивање Бога и Цара. Унапред смо говорили о Христу као ,,Цару Славе“. Христос је у Себи објединио три службе: свештеничку, пророчку и царску. Бог је Господар и Цар над целом својом творевином и овај стих нам о томе говори.

Из псалма треба истаћи и пети стих, који је праобраз Вазнесења Господа Исуса Христа. Због тога се овај стих пева као прокимен на јутрењу, входноје на светој Литургији и причастен на Празник Вазнесења.^[82]

Шести стих нам је познат из честе употребе на богослужењима, због тога што се пева као прокимен апостола на светој Литургији, када је владајући глас 3.^[83]

Четврти и девети стих нам говоре о ономе о чему смо у претходном псалму говорили – Бог је Бог конкретних личности – Авраама и Јакова.

Псалам има 9 стихова и спада у групу похвално- благодарних псалама.

Псалам 48.

Псалам су написали синови Корејеви. У псалму се говори о радости Сиона због Божије помоћи у ратној невољи.

У првом стиху се говори о Величини Господа, Који је Славан у Граду Своме и на Светој Гори Својој. Свети Град Господњи о Коме се говори је Јерусалим, тј. Црква, јер је Црква ,,Нови Јерусалим“.^[84] Света Гора је, такође Црква, у којој је свака утеха и у којој, свако надање човека добија своје испуњење (стих 2).

Трећи стих нам је јако важан за Богопознање. Бога не можемо спознати ван Цркве, ван заједнице, која је начин постојања Божијег. У Цркви се Бог познаје, у ,,тврђави“, Коју је Он установио.

Лађе Тарсијске које се спомињу у седмом стиху су искушења, која човек има у овом свету, а као њихова последица – грех и смрт. Јак ветар је Васкрсење Христово, Којим су свезе греха и смрти раскинуте.

Осми стих нам говори да је Бог установио Свој град – Своју Цркву до века, Коју ,,ни врата пакла неће надвладати“. (Јеванђеље од Матеја, ХVI 18.). Овај стих нам говори оно што је и Господ Христос овим речима потврдио- Црква је Свевремена и неће пропасти до века.

Од деветог до тринаестог стиха се описује лепота Цркве Господње и у тринаестом стиху, имамо једну заповест – да учимо млађе нараштаје. Ово се односи на све хришћане – свештеници у Цркви, родитељи у породици, наставници у школама.

У четрнаестом стиху се поново говори о већ неколико пута помињаном примеру Господа као Пастира.

Псалам има 14 стихова и спада у групу похвално-благодарних псалама.

Псалам 49.

Псалам су написали синови Корејеви. Написан је начелнику певачком. У псалму се говори о томе да се ,,срећа“ безбожника свршава његовом смрћу.

Трећи стих овог псалма нам је познат, јер се често пева као избрани псалам.^[85]

Шести стих нам говори о ономе који се не узда на Господа него на човека (о овоме смо унапред говорили, тако да сада нећемо посебно тумачити ово, него ћемо упутити на footnote 64. и псалам 37).

Седми стих нам говори о томе да ће сваки човек одговарати за свој грех у Дан Суда.^[86] О овоме је Господ говорио, када је беседио о Другом Доласку (Јеванђеље од Матеја, ХVI 26.).

Осми, девети и десети стих (ове стихове, помиње свети Јован Дамаскин у својим ,,Посмртним стихирама“ које се певају на опелу видети: Мали Требник, Београд 2004. године, стр. 245-249) говоре о пропадљивости човека и о његовој везаности за овоземаљске ствари. Такав човек ће се изједначити са стоком, јер стока не мисли на своје спасење, него само на материјално пуко преживљавања и урођени нагон. Човек који не брине о свом спасењу постане као таква стока (11. и 12. стих).

Четрнаести стих говори о смрти и мукама таквих људи. Они ће бити затворени, и уместо Пастира Бога, пастир ће им бити смрт и пакао. До Васкрсења Христовог, читав род људски одлазио је у Ад, и праведници и грешници.^[87] Својим Васкрсењем, Христос је скршио врата пакла и отворио је врата Раја, раставио је Рај и пакао и избавио и примио оне који су били у рукама пакла (14. и 15. стих).

Све што човек стиче на овом свету, неће понети у земљу. Због тога псалмописац говори праведницима (=вернима) да не завиде и да се не осећају као да Бог према њима поступа неправедно, јер када такав човек оде тамо где су његови преци ,,неће видети светлости“, тј. биће без Бога, Који је Светлост и Који је за Себе рекао: ,,Ја сам светлост свету“.

Псалам има 20 стихова и спада у ред поучних псалама.

Псалам 50.

Писац псалма је Асаф Левит. У псалму се говори о правој жртви захвалници. Први стих говори да је Бог Израиља Највећи и да је Он ,,Бог богова“ и Господар целог космоса.

Тај Господ се јавља са Сиона (=Цркве), места и Он ће доћи јавно ,,као муња када сине од Истока до Запада“ (Јеванђеље од Матеја, ХХIV 27.) (стихови 2. и 3).

У петом стиху видимо да ће Господ позвати све своје угоднике (=свеце) и њима ће рећи да неће од њих жртве и приносе, него да Га прослављају и призивају име Његово (стихови 6-15).

Други део од 16. до 22. стиха говори о онима који су се само представљали као Господњи. Такви су били они који су Распели Христа, књижевници и фарисеји. Они су говорили о закону Господњем, а викали су да ,,нема другог цара осим ћесара“ (Јеванђеље од Јована ХIХ 15.). Ове стихове наводи и свети апостол Павле у посланици Римљанима, II 21-22.

Псалам има 23. стиха и спада у групу поучних псалама.

Псалам 51.

Писац овог псалма је цар Давид.^[88] Ово је најпознатији покајни псалам и скоро да нема богослужења у коме се он не чита. Због његове велике заступљености и честе употребе на богослужењима, нама је овај псалам познат.

У првом стиху видимо да је Једини Који чисти Бог, због тога што је Он Једини Чист. Само Бог може да очисти, а не жртве.

Услов за то очишћење јесте покајање, тј. сагледавање својих грехова и тежња за тим да се они више не понављају (3. стих).

Четврти стих нам говори да човек, када греши, греши Богу. Човек хоће да греши, али га Бог не спречава у томе, јер поштује потпуну слободу човека и човекову слободну вољу.

Сви ми смо рођени у палој природи. Као последице те пале природе, јављају се болести, грех и као ,,последњи непријатељ“ смрт. Нико створен и рођен не може да мимоиђе и превазиђе ту палу природу (5. стих).

У шестом стиху видимо да Бог љуби унутрашњу лепоту, а не формализам или робовласнички однос према Њему. То је оно што Он тражи од нас – оно што је у нама.

Није само жртва оно што је важно, него је то Месија и Његова Крсна жртва. Радост и весеље, јесте радост и весеље оних које је Бог изабрао- радост Цркве, у Коју смо сви позвани. Исоп, којим нас је Бог покропио јесте крштење, којим се ми чистимо од свих грехова и бивамо ,,бељи од снега“ (7. и 8. стих).

Господ чисти напа безакоња, не по палој природи, него по имену које нам је дао кропљењем – по имену Христовом. (9. стих).

Десети стих нам говори о чистоћи срца, које означава прави и чисти дух у нама. Срце, као центар психофизичког бића човека, и његово очишћење, јесте кључ исцељења човека. На очишћењу срца, највише је радио свети Макарије Египатски, непрестано говорећи о значају очишћења срца. (Скрипта професора др. Здравка Пена, лекција из Еклисиологије – Основи учења о Цркви, стр. 3.)

Христос као Носилац и Давалац Светог Духа, неодвојив је од Њега, те стога, ко нема Христа, нема ни Светог Духа. Дух Свети задобијен на крштењу, нас води кроз живот и Он управља нашим бићем. Ми треба да имамо ,,чисто срце“ да би Свети Дух могао да обитава у нама (11. стих).

Лични пример свих нас је најбољи учитељ и сведок Христа. Својим животом, сваки хришћанин сведочи Христа у чије име се крстио и Духа Светога Којим се Крстио. Тај лични пример треба да буде сведочанство другима, јер ми самим својим постојањем, друге можемо да приведемо Христу. Сви ми смо позвани на апостолство и на ширење Логоса Спасења. На тај начин ми ћемо обратити непобожне Господу. Сетимо се само примера светог апостола Павла и његових речи: ,,свима сам био све“ (13. стих).

У четрнаестом стиху се псалмописац моли да га Господ избави од крви. Крв је символ смрти. Ко је избављен од крви, тај је избављен и од смрти.

Последњи стихови нам говоре о спасењу Израиља. Ако се Израиљ обрати, Јерусалим ће се спасти.

Псалам има 19 стихова и спада у ред покајних псалама.

Псалам 52.

Писац псалма је цар Давид. Псалам је написан начелнику певачком. У псалму се говори о праведниковој утехи, када му се други подсмевају. Цар Давид је написао овај псалам када је Доик Идумејац рекао цару Саулу да је Давид дошао у кућу Авимелехову.^[89]

У првом стиху псалмописац говори да, док се други хвале својим греховима и неваљалствима, он се хвали Божијом милошћу која је према њему неизмерна из дана у дан.

Трећи стих нам говори о лењости човека и о томе како му је грех милији од закона Господњег и није му ,,омилио закон Господњи“, него грех.

Псалам има 9 стихова и спада у групу поучних псалама.

Псалам 53.

Писац псалма је цар и пророк Давид. Псалам је написан начелнику певачком, а испеван је уз свиралу (=фрулу). У псалму псалмописац уздише за ослобођењем од опште покварености људи, која је и тада, као и данас постојала. Псалам је доста сличан 15. псалму.

Псалам има 6 стихова и спада у ред поучних псалама.

Псалам 54.

Писац псалма је Давид. Псалам је написан начелнику певачком и испеван је уз жице (=yalthrion). Цар Давид је овај пслам написао када су Зифеји дошли код цара

Саула и рекли да се Давид крије од њих.^[90] Псалам је молитва за спасење.

Први стих нам је познат јер се пева у среду на вечерњој служби као прокимен дана.

Други стих нам је такође познат јер се чита после првог, па се после њега, опет чита први. ^[91]

Псалам има 7. стихова и спада у групу молитвених псалама. Овај псалам се чита у шести час.

Псалам 55.

Писац псалма је цар Давид. Псалам је написан начелнику певачком, такође уз жице (=yalthrion). Псалам је молитва Господу против лажне браће и полагање наде у Господа.

Из псалма треба истаћи 22. стих који цитира и свети апостол Петар (упућујемо на footnote 64). Овај псалам се, као и претходни чита у шести час и први стих се чита на тропару шестог часа.

Псалам има 23 стиха и спада у ред молитвених псалама. Овим псалмом се завршава седма катизма.

Псалам 56.

Овим псалмом почиње осма катизма. Писац псалма је Давид. Псалам је написан начелнику певачком. Псалам је једна молитва за утеху у гоњењу. Написан је за народ који је удаљен од светиња, а символички је представљен као прича о немој голубици која се налази надалеко. Давид је овај псалам написао када су га Филистејци ухватили у Гету.^[92] Давид у псалму описује како су се сви окупили против њега, али га Господ штити и чува од њих.

Псалам има 13 стихова и спада у групу молитвених псалама, а може се сврстати и у похвално-благодарне.

Псалам 57.

Писац псалма је Давид. Написан је начелнику певачком. Псалам је молитва псалмописца за помоћ и хвала Господу и величање Његове милости. Давид је овај псалам написао када је од цара Саула побегао у пећину Одоламску.^[93]

Пети (и једанаести) стих овог псалма се пева као прокимен апостола на празник Вазнесења Господњег.^[94]

Псалам има 11 стихова и спада у групу молитвених псалама, али се може сврстати и у похвално-благодарне.

Псалам 58.

Писац псалма је Давид. Псалам је написан начелнику певачком. Псалам је молитва Богу, у коме се псалмописац моли Господу да не погуби народ Свој и говори о томе да је Бог још Судија на земљи.

Псалам има 11 стихова и спада у групу поучних псалама, а може се уврстити и у молитвене.

Псалам 59.

Писац псалма је Давид. Псалам је молитва за за помоћ Божију против замки пакосних непријатеља и молитва да Господ не погуби Свој народ. Сматра се да је Давид написао овај псалам када је цар Саул послао људе да чувају његову кућу и да га убију.^[95]

Трећи и четврти стих су Месијанска пророчанства о Христу. На Христа су сви устајали, иако никоме није учинио ништа нажао.

Осми стих говори о Васкрсењу Христовом. Када је Христос Васкрсао, тада је посрамио све непријатеље и ,,последњег непријатеља“ – смрт.

Псалам има 17 стихова и спада у ред молитвених псалама.

Псалам 60.

Псалам је написао Давид. Написан је начелнику певачком уз музикалну справу која се зове сусан едут. Псалам је молитва у време рата. Давид је овај псалам написао када је ратовао са Месопотамијом Сиријском и са Сиријом Соваљском, у спомен тога када се Јоав враћао побио дванаест хиљада Идумејаца на сланом пољу или кланцу

Соли.^[96]

Дванаести стих нам говори о томе, да ако смо са Господом, нико не може против нас.

Псалам има 12 стихова и спада у групу поучних псалама.

Псалам 61.

Писац псалма је цар Давид. Написан је началнику певачком. Псалам је молитва потиштеног цара. Испеван је уз жице (=yalthrion). Цар Давид је овај псалам написао када је био најпотиштенији и осећао се најслабијим, иако је био цар Израиља и на врхунцу своје моћи.

Псалам има 8. стихова и спада у групу молитвених псалама.

Псалам 62.

Писац псалма је цар Давид. Написан је начелнику певачком, и то начелнику певача Идутонових. У псалму писац полаже своју наду на Господа и говори о ништавилу и пропадљивости човека.

Седми стих цитира свети апостол Павле и својој посланици Тимотеју VI 17, говорећи му о не везивању за оно што је материјално.

Дванаести стих цитира у посланици Римљанима II 6, говорећи о томе да Господ даје сваком по делима његовим.

Псалам има 12 стихова и спада у групу поучних псалама.

Псалам 63.

Псалам је написао Давид. Написан је када је Давид био у пустињи Јудејској.^[97] У псалму Давид описује своју чежњу за Богом у његовој светињи.

Псалам има 11 стихова и спада у групу похвално- благодарних псалама, а може се уврстити и у молитвене. Овај псалам се чита на јутарњем богослужењу у оквиру шестопсалмија. Од овог псалма па сви псами до 70-тог се читају на суботњој полуноћници.

Псалам 64.

Писац псалма је Давид. Написан је начелнику певачком. У псалму се писац моли Господу да га сачува од опадача. Писац у псалму говори да су сви устали против њега.

Четврти стих је пророчанство о Христу. Из потаје су фарисеји и Јевреји неколико пута хтели да убију Христа. смишљали су против Њега лажи и говорили како ,,хули на Мојсија и на Закон“. (5. и 6. стих).

Међутим, Бог их је поразио, Христос их је поразио Својим Васкрсењем. Људи су тада познали Његово дело. Сећамо се да када је Христос Распет, да су по Јерусалиму шетали умрли. Тада су људи видели и казивали су дело Божије (9. стих).

Десети стих овог псалма се пева као прокимен апостола у сваки уторак, на Празник светог Јована, на Празник светих Архијереја и светих Мученика.^[98][99]

Псалам има 10 стихова и спада у групу молитвених псалама. Овим псалмом се завршава осма катизма.

Псалам 65.

Овим псалмом почиње девета катизма. Писац псалма је Давид. Написан је начелнику певачком. Ово је једна захвална песма народа Божијега за духовне и телесне дарове које су добили.

Четврти стих овог псалма се пева сваке суботе, на задушнице и сахрану као прокимен апостола, и причастен (на светој Литургији сваке суботе и на задушнице).^[100] Псалам има 13 стихова и спада у групу похвално-благорарних псалама.

Псалам 66.

Не зна се ко је написао овај псалам. Написан је начелнику певачком. У псалму, писац исказује своју захвалност Богу, због тога што је мудро водио свој народ.

Већина стихова ових псалама се пева као избрани псалми на Божић.^[101]

Осамнаести стих цитира и онај слепи од рођења кога је Христос исцелио, када је разговарао са фарисејима (Јеванђеље од Јована IХ 31).

Псалам има 20. стихова и спада у групу похвално- благодарних псалама.

Псалам 67.

Писац псалма је Давид. Написан је начелнику певачком уз жице (=yalthrion).

У псалму писац слави Бога због благослова који је излио на све народе.

Псалам има 7 стихова и спада у групу похвално-благодарних псалама.

Псалам 68.

Псалам је написао Давид. Написан је начелнику певачком. Псалам се још назива и песма победе. Тако се назива због тога што овај псалам говори о Васкрсењу Христовом из мртвих, када је Христос Победио смрт. Због тога се овај псалам назива песмом (псалмом) победе.

Цар Давид је овај псалам написао поводом свечаности повратка Ковчега Завета у Јерусалим, после победе над Амонићанима.^[102]

Прва три стиха овог псалма су нам познати, јер се доста често користе на богослужењима, а нарочито у периоду када се користи Пентикостар. Они се певају као стихови за стихире Пасхе, читају се као антифони на светој Литургији на Васкрс, свештеник иде око светог Престола са кадионицом и кади, говорећи ове стихове, док народ после сваког стиха пева Тропар Васкрса.^[103] Такође се читају на молитви пред спавање као молитва Часном Крсту.

Осамнаести стих помиње свети апостол Павле у посланици Ефесцима, IV 8, говорећи о Силаску Господњем у Ад и Вазнесење Његово.

Псалам има 35 стихова и спада у групу похвално-благодарних псалама.

Псалам 69.

Писац псалма је Давид. Псалам је написан начелнику певачком уз музикалну справу која се зове сосаним. Давид је написао овај псалам када га је цар Саул гонио и он моли Господа да Га спаси. Овај псалам је пробраз страдања Месије.

Први стих нам говори о општој пропасти света до доласка Христа и стих се односи на Давида.

У другом стиху се опет спомиње глиб, који се помиње у 40. псалму. Глиб означава обезличеност нечега и место где је Христос ушао и нас извео – Ад.

Поред толиких мука, човек пропада и враћа се у небиће. Христос на Крсту није могао да виче. Он је и пострадао да би нам показао Оца и у време Свог Спасоносног Страдања, стално је био са Оцем и ,,гледао Бога“ (3. стих).

Четврти стих помиње и свети Јован Богослов у свом Јеванђељу ХV 25, описујући Христа Који страда ,,ни за шта“. Христос није отимао живот људима, а они су се одрекли Њега, Који је ,,Пут, Истина и Живот“.

Пети и шести стих говоре о молитви Месије, Који се моли Оцу за нас. Безумље које је у Њему је унижење псалмописца Давида.

Христос је драговољно страдао да би испунио вољу Очеву, а сви Његови пријатељи и ближњи (Апостоли и они који су ишли за Њим), одрекли су се Њега. (7. и 8. стих).

Христос је имао трпљење и није угађао Себи, о чему на говори и свети апостол Павле у посланици Римљанима ХV 3. Ревност за Дом Божији, гневио је Христа. Сећамо се изгона трговаца из Храма, од кога су они начинили  ,,пећину разбојничку“. Храм може да се схвати и као човек и његово тело које је ,,Храм Духа“. Христос је страдао за човека, за храм живи, за своје створење- за нас (9. стих).

Христос је на сваки начин помагао људима:

,,Слепи прогледају и хроми ходе, губави се чисте и глуви чују,
мртви устају и сиромашнима  се проповеда јеванђеље“. (Јеванђеље од Матеја ХI 5.),

и Живео по вољи Очевој, а опет је страдао (10. стих).

Једанаести стих нам говори о Оваплоћењу Христовом. Христос је примио тело (врећу). Као Бог постао је човек да би нас спасао. Он то није морао да уради.

По вољи Оца, Христос је изашао из Ада, извевши са собом читав људски род још од Адама и Ад Га није задржао, што нам и показује четрнаести стих.

Стихови од 15. до 20. нам показују каква све страдања је Христос имао.

Сећамо се када је Христос био на Крсту да је био напојен оцтом:

,,Дадоше му оцат помешан са жучи да пије и окусивши
не хтеде да пије… и одмах
отрча један од њих те узе сунђер,
и напуни га оцта, па натаче на трску, те га појаше.
(Јеванђеље од Матеја, ХХVII 34, 48.)

о чему нам говори и двадесет први стих.

У стиху 23. псалмописац моли Господа да потамне очи онима који не прихватају Христа, да не кажу да их је Христос натерао да верују у Њега због Његових дела. Боље нека они буду слепи, него да Христос угрози нечију слободну вољу.

Гнев Господњи је љубав према људима. У стиху 24. псалмописац моли Господа да пусти своју јарост (=гнев, а како смо већ унапред рекли, гнев Божији је љубав Божија), на људе.

Двадесет пети стих је пророчанство о разорењу Јерусалима 64/67. године о коме је и Христос говорио (види ХХIV главу Матејевог Јеванђеља).

Такође се овај стих може схватити и као праслика Јуде Искариотског који је издао Господа и који се убио и чији је дом остао пуст.^[104]

Стих 35. нам говори да ће Бог спасти Сион-Цркву, тј. све оне који су прихватили Месију.

Псалам има 36 стихова и спада у групу Месијанских псалама.

Псалам 70.

Писац псалма је цар Давид. Псалам је написан начелнику певачком за спомен. Псалам се чита на Малом повечерју, Великом повечерју у време Великог поста, на почетку, и ван поста редовно, после 51. и 102. псалма и на Полуноћници. Псалам је молитва Давидова за помоћ против његових непријатеља. Такође, ми читамо и овај псалам на Молебну за Косово и Метохију, који служимо сваке недеље у нашој светој Цркви.

У псалму, писац унижава себе и говори да је само Бог може да га избави.

Псалам има 5 стихова и спада у групу молитвених псалама. Њиме се завршава девета катизма.

Псалам 71.

Овим псалмом почиње десета катизма. Не зна се ко је написао овај псалам. Он је молитва Господу за Његову милост у старости, о чему говори 9. стих.

Из овог псалма треба истаћи трећи стих, у коме се псалмописац моли Господу да му да град, уточиште, где ће да живи. Тај град и то уточиште о коме се говори је Црква Христова, једино место где човек задобија спасење. Такође видимо поистовећење БогаХриста и Цркве. Речи: ,,јер си Ти град мој и крепост моја“, показују да Оно што је Бог, то је Црква. Господ је спасење, а спасење се задобија у Цркви.

Шести стих нам говори да је Бог Господ о утробе, од нашег зачећа у утроби мајке, Господ се стара о нама и брине за нас и да је он наш Бранитељ од свих искушења, греха и смрти, од нашег рођења до наше смрти.

У стиху 22. можемо да видимо и неке инструменте, којима су псалмописци хвалили Бога и испевавали псалме – yalthrion и гусле.

Псалам има 24 стиха и спада у групу молитвених псалама.

Псалам 72.

Не зна се ко је писац овог псалма. У преводу LXX псалам је приписан  Давиду. Он је насловљен као ,,Псалам о Соломону“. У псалму се хвали цар и његова влада. Када се мало загледа у садржину овог псалма, види се да је Соломон предмет псалма, утолико, уколико је он својим мирним царевањем праслика Месије, Цара мира. Према томе, лично предмет псалма је Мирни^[105] и Славни Цар Месија. Псалам је сличан псалму 45, али се у овом псалму је карактеристична црта та, што се о Соломону говори у будућности, и када се говори о његовом царству, не говори се какво је оно сада, него какво ће бити у будућности.^[106]

У првим стиховима псалмописац моли Бога да Он саопшти своје божанске особине суда и правде новом Цару Израиљевом, да би он могао потпуно и правично да изврши суд у народу Божијем ради мира и правде на земљи. Ово је пророчко место о Христу, јер је Он Тај Који ће судити свету а судиће славом Очевом:

,,Јер ће доћи Син Човечији у слави Оца својега са анђелима својим и тада ће узвратити свакоме по делима Његовим“.
(Јеванђеље од Матеја, ХVI 27.).

Четврти и пети стих говоре да ће Судија (Месија) да правда и спасава невино потлачене и ,,они који плачу“ у тај дан ,,ће се утешити“. На тај начин ће утврдити истинску побожност у будућим поколењима и њихову страх према Јахвеу. Месија, Судија ће судити праведно, јер ,,Његова је правда, правда вечна“.^[107]

У наредним стиховима (6. и 7), псалмописац пророчки описује царство овог цара, као царство мира и среће, правичности. Зацарење цара кога чекају биће живоносно и добротворно, као киша која орошава земљу, тако да ће се у дане његове владе, која ће се продужити до краја овога света, намножити мирољубиви људи и процветати праведници. Сви ови стихови су праобраз Есхатона, Будућег Царства Христовог Које ће доћи, Које су ишчекивали сви људи од Адама и Еве, па до свршетка века. У Царству Небеском, неће више бити греха и смрти, болести и физичких недостатака, него ће процветати Живот и Васкрсење.

Из овог псалма треба још истаћи и 17. стих. Овај стих сведочи испуњење Божијег обећања које је дао Аврааму и другим пророцима, да ће се благословити у њему сви народи и да ће га звати блаженим. Због тога је Авраам ,,Отац свих народа“. Али, као што је и Авраам праслика Христа, тако ће и име Христово бити благословено од занавек и у Христу (=Цркви) сви народи, подвлачимо сви народи ће Га славити, јер је Он дошао за све.

Деветнаести и двадесети стих представљају Литургијски завршетак другог дела књиге Псалама. О томе нам нарочито говори двадесети стих – ,,свршише се молитве Давида, сина Јесејева“. Дакле, овим псалмом се завршава друга књига псалама.

Псалам има 20 стихова и спада у групу Месијанских псалама.^[108]

III Књига Псалама
(псалми од 73. до 90)

Псалам 73.

Писац псалма је Асаф. У псалму се псалмописац говори о срдњи праведника, када гледа ,,срећу“ безбожника (упућујемо на footnote 69). У псалму писац говори о безбожницима који ни мало не маре за своје спасење. Сакупљају своје богатство земаљско, а не брину о благу Царства Небеског. Такви су слични онима о којима је говорио Господ у ХХIV глави Матејевог Јеванђеља.

За разлику од њих, псалмописац је сличан мудрим девојкама (Мт. ХХV) и сво своје уздање полаже у Господа.

Псалам има 28 стихова и спада у групу похвално-благодарних псалама.

Псалам 74.

Писац псалма је Асаф. Псалам је насловљен као ,,Наук Асафов“, што нам у старту говори да је ово један поучни псалам. Псалам је молба Господу за помоћ када се страшно опустоши светиња.

Из псалма треба истаћи други стих, у коме се говори о Цркви Христовој, Сабору Светих, како се још назива (упућујемо на footnote 89). У овом стиху се каже да је тај сабор од старине, од давнина, што показује да је Црква Христова беспочетна и да она није историјска, већ Есхатолошка институција, и Која Своје порекло има у Царству Небеском чија је икона.^[109]

Стихови од 3. до 8. говоре о разорењу Јерусалима и одвођења народа у Вавилонско ропство, о коме можемо прочитати у ХХV глави II Књиге о Царевима.

Девети стих говори о стању Јевреја у ропству, али и о стању читавог рода људског до доласка Христа.

Овај псалам је био основа за писање Молитава Заклињања на Крштењу.^[110] Ако се мало задубимо у те молитве, можемо видети сличност између овог псалма и тих молитава.

Псалам има 23. стиха и спада у групу, као што рекосмо, поучних псалама, али се такође може сврстати и у молитвене.

Псалам 75.

Писац псалма је Асаф. Псалам је написан начелнику певачком. Псалмописац моли Господа да не погуби Свој народ и захваљује Богу који суди охолима.

Други и трећи стих нам говоре о јављању Бога у Старом Завету, тј. о јављању Бога кроз Његова дела.

Седми стих нам говори о Богу као Судији, као о Ономе Који ће судити свету (упућујемо на тумачење 72. псалма), и да само Бог узвишује и унижава некога.

Осми стих нам је јако значајан, јер је он праобраз Свете Тајне Евхаристије. Овај стих се може поредити и са причом о свадби царевог сина (Мт ХХII). Чаша којом нас Господ поји је препуна и ,,Теле је угојено и има довољно за све“, по речима светог Јована Златоустог и за оне који су дошли у трећи час, и за оне који су дошли у 6. и у 9. и у 12. за све има довољно.^[111]  Та чаша је Чаша Спасења, кроз Коју нам се Христос даје на светој Литургији кроз Причешћивање, кроз примање Њега Самог у себе. Тај Христос даје се свима који Му приступају, јер је свима дато спасење, који га слободно прихватају. И незнабожци испиће на земљи Чашу Господњу, и прихватиће Господа.

Они који прихвате Господа неће пропасти и занавек ће бити са Богом, док они који не прихвате Господа, пропашће и Господ ће ,,рогове њихове сатрти“.

Има 10 стихова и спада у групу похвално-благодарних псалама.

Псалам 76.

Писац псалма је Асаф, који је овај псалам испевао уз жице (=yalthrion).

Псалам је написан начелнику певачком и у њему се говори о величини Небеског Судије.

Први стих нам говори о томе да је Јеврејски народ од Бога изабрани у Старом Завету и да, за разлику од других народа, који нису знали за Бога, Јевреји су знали за Бога и имали су толики благослов да Месија, Спаситељ и Избавитељ дође из њиховог народа, Кога, на жалост, они нису препознали.

Други стих нам говори о месту где обитава Господ- на Сиону. Сећамо се да се Црква Христова назива Сионом (упућујемо на footnote 89). Христос Господ видљиво је присутан у Цркви кроз епископа као Његову икону и кроз Свето Причешће, као само давање Бога човеку на видљиви начин.

У Цркви Својој, Господ је уништио све непријатеље рода људског, јер човек само у Цркви може да превазиђе грех и смрт. Човек само у Цркви може да победи непријатеље који га мрзе и угњетавају, јер Цркву ,,ни врата пакла неће надвладати“ (Јеванђеље од Матеја ХVI 18.), а о чему нам говори трећи стих.

Четврти стих нам говори да је Господ једини диван. Још су се стари Јелини питали, колико је тек леп Творац, када је овако лепа творевина. Господ је лепши и од ,,гора хајдучијих“, јер је Он њихов Творац. Неки хришћански (не православни) библисти сматрају да је овај стих користио Мухамед када је писао Куран или Коран, у коме стоји: ,,Алах је леп и воли лепоту“. Повезујући овај стих са цитатима Корана, они су закључили да има доста сличности и да је Мухамед преузео овај стих из Псалтира.

Шести стих нам показује да је Бог, Бог конкретних личности – у овом случају Јакова.

Дванаести стих говори о томе да је изнад царева земаљских и да је Он, по речима цара Навуходоносора: ,,Бог над боговима и Господар над царевима, и који објављује тајне“ (Књига Пророка Данила II 47.).

Псалам има 12 стихова и спада у групу похвално-благодарних псалама, а може се сврстати и у поучне.

Псалам 77.

Писац псалма је Асаф. Псалам је написан начелнику певача Идутунових. У псалму писац јадикује, јер је у тешкој невољи и говори о томе како га је Господ утешио и хвали Га због свих милости које је Бог раније чинио свом народу.

У првом стиху псалмописац показује своје уздање у Господа и његову наду да ће га Господ услишити.

Други стих нам говори да је псалмописац у дан туге своје тражио Господа, тада када је био најтужнији, он је тражио од Господа помоћ. Ово нам је сјајан пример да се ,,у свако време и на сваки час“^[112] уздамо у Господа, јер нам само он може помоћи.

Стихови 9, 10, 11. и 12. се читају као стихови, док се тринаести стих овог псалма пева као прокимен на Вечерњој служби на празник Сабора Пресвете Богородице.^[113]

Псалмописац се у наредним стиховима присећа свега што је Господ учинио за Свој народ кроз његову историју.

Псалам има 20 стихова и спада у групу молитвених псалама. Њиме се завршава десета катизма.

Псалам 78.

Овим псалмом почиње једанаеста катизма. Писац псалма је Асаф. У псалму се говори о верности Божијој у вођењу Његовог непослушног народа.

Други стих овог псалма цитирао је Христос, када је тумачио причу о сејачу и семену Својим ученицима (Јеванђеље од Матеја ХIII).

У псалму писац износи сва чудесна избављења Јеврејског народа, од Изласка из Мисира до доласка у Обећану Земљу и стално отпадање Јеврејског народа од Бога, кроз разна идолопоклонства и кршења Његовог Закона.

Стих 68. иако говори о историјском догађају, он је на неки начин и Есхатолошки. У њему се говори да је Господ изабрао Сион (=Цркву), који му омиле. По Другом и Славном доласку Христа, Господ неће погубити оне који су у Цркви, на Светој Гори Сиону. Та Гора Сион је и ,,горњи стан“. То нас упућује на иконолошки значај Цркве, Која је икона Царства Небеског, Које долази и Које ће се остварити у будућности.

Псалам има 72 стиха и спада у групу поучних псалама, а може се уврстити и у похвално-благодарне.

Псалам 79.

Писац псалма је Асаф. У псалму псалмописац се јада Господу на разараче Јерусалима. Овај псалам је Асаф сигурно написао после разорења Јерусалима и одвођења народа у Вавилонско ропство.

Девети стих нам говори да Господ милује због Своје превелике милости, а не због наших заслуга. Када би Господ судио по правди, ко би се спасао?

Тринаести стих говори о људима као о овцама, чији је Пастир Господ.

Поистовећење Бога и Пастира и народа и оваца имамо много пута у Светом Писму (пошто смо о овоме већ говорили унапред, нећемо понављати, него ћемо упутити на footnote 63.).

Псалам има 13 стихова и спада у групу молитвених псалама, а може се сврстати и у покајне.

Псалам 80.

Писац псалма је Асаф. Псалам је написан начелнику певачком, а испеван уз инструмент који се зове сосаним едут. У псалму се псалмописац моли Господу да одржи свој народ Израиљски- виноград који је сам посадио.

У првом стиху видимо да писац Бога назива Пастиром (упућујемо на претходни псалам). Господ седи над Херувимима, што показује Његову величину и  висину.

Стихови 8, 9, 10. и 11. су сећање на избављење из Мисира. У овом стиху народ се поистовећује са чокотом,^[114] који је извађен из Мисира и посађен и који је пустио своје лозе све до мора и своје огранке до реке. Ови стихови на символички начин означавају верене и Цркву Христову. Мисир је символика за ропство и смрт, ропство греху народа и смртност, коју род људски није могао да победи пре Васкрсења Христовог. Међутим, Христос је Својим Васкрсењем избавио људе (чокот) из таме Адске и поставио га у Своје Царство. Како смо већ говорили, Црква је икона Царства Небеског, па се ови стихови могу односити и на Цркву. Човек који није у Цркви је ван Бога и он је у ропству греха и смрти. Крштењем га Господ вади из те смртне дубине која је смртна и пропадљива и поставља га у Своју Цркву. Лозе које су се рашириле по читавом свету символизују ширење Цркве, од светих Апостола, па кроз читаву историју до данас и Њену безграничност, јер је Црква Безгранична, као и Онај Који је Њу утврдио.

Стихови 12. и 13. говоре о страдању Цркве кроз историју, још од Нерона, па и до наших времена (нпр. данашње страдање Васељенске Патријаршије и Васељенског Патријарха).

Стихови 14. и 15. су нам познати, због тога што их епископ говори на светој Архијерејској Литургији, у време певања Трисвете песме. Епископ узима трикирије и дикирије, које символизују Свету Тројицу и две природе Христове, излази на Царске Двери и изговарајући ове стихове, благосиља народ; прво централни део, затим десни део храма, а потом леви део храма, или обрнуто, зависно из које перспективе се посматра. у српској Православној Цркви је обичај да се ови стихови говоре на три језика: најпре Црквенословенском, затим Новозаветним грчким језиком и најпосле савременим српским језиком. После сваког изговарања ових стихова од стране епископа, негде се пева прво ,,ис пола ети Деспота“ па затим Трисвета песма, али то није свуда обичај.

Седамнаести стих нам говори да је Отац дао власт Сину да Он суди свету. Син Човечји је утврђен од Оца и Отац је Њему предао сву власт. Христос, Син нас приводи Оцу и због Христа и кроз Христа ми задобијамо спасење.

Деветнаести стих се може повезати са Васкрсењем. Христос је Својим Васкрсењем повратио људе из Ада и спасио их. Васкрсење Христово је било у Слави, а Слава у Светлости. Христос је засијао у таму Адској и спасао све оне који су тамо били.

Псалам има 19 стихова и спада у групу молитвених псалама.

Псалам 81.

Писац псалма је Асаф. Овај псалам је написан начелнику певачком, а испеван је, како стоји у наслову ,,уз Гетску справу“. То је вероватно инструмент Кинор, који је сличан инструменту yalthrion, а својим обликом највише подсећа на Харфу.^[115]

Други и трећи стих показује, којим све инструментима су Јевреји хвалили Бога (труба, бубањ,^[116] гусле, псалтир).

Четврти стих говори да је то по закону Господњем који је дао Мојсију:

,,Кажи синовима Израиљевим и реци: први дан седмога месеца нека вам је одмор спомен трубни, сабор свети“.
(III Књига Мојсијева ХХIII 24).

Стихови до краја псалма су у главном цитати из осталих књига Старог Завета, како је Господ бринуо о народу, а народ стално отпадао од Господа, тако да не захтевају неко посебно тумачење.

Псалам има 16 стихова и спада у групу похвално-благодарних псалама.

Псалам 82.

Писац псалма је Асаф. У псалму се говори о томе како Господ прети неправедним властима. Псалмописац описује неправедне судије, који суде убогима, сиротињи, а не покушавају да их заштите.

Из овог псалма треба поменути 6. стих, који је протумачи Сам Господ, када су Јевреју хтели да Га каменују, због тога што се ,,будући човек прави Бог“ (Јеванђеље од Јована Х). Већ и овде видимо могућност усиновљења човека, тј. могућност човека да постане син Божији по благодати. То је и био циљ доласка Христа на земљу, обожење и усиновљење човека. Свети Серафим Саровски о томе каже: ,,Бог је постао човек, да би човек постао бог по благодати“. (Сестринство манастира светог Серафима Саровског у Дивијеву, Свети Серафим Саровски, Крушедол 2005. године,  стр. 79).

Седми стих говори о томе да сваки човек, колико он савршен или несавршен био, мора да прође смрт. Као што је некада Јеврејски народ на челу са Исусом Навином прошао кроз Јордан у Обећану земљу, тако сваки човек мора да прође кроз смрт, да би доспео у Царство Небеско. (Књига Исуса Навина I глава).  Јордан символизује смрт, а Обећана земља Царство Небеско. Сам Христос, Пресвета Богородица, свети Апостоли и сви пре и после Христа, морали су да прођу кроз смрт.

Псалам има 8. стихова и спада у групу поучних псалама.

Псалам 83.

Писац псалма је Асаф. Псалам је песма и молитва Господу за помоћ против непријатеља Израиљевих.

У првом стиху писац моли Господа да не заборави и не остави Свој народ, јер су се многи подигли на њега (2. стих).

У трећем стиху видимо да су Јевреји били свесни своје изабраности и да су хтели да буду са Богом само када су у некој невољи. У Старом Завету су Јевреји били изабрани, а у Новом Завету Изабрани народ су сви који су у Цркви, о чему говори и свети апостол Петар:

,,А ви сте род изабрани…“
(Прва саборна посланица светог апостола Петра II 9.).

У наредним стиховима, писац пише о свим страдањима која су Јевреји имали кроз историју.

У 18. стиху писац описује величину Господа који је ,,Једини Највиши на свој земљи“.

Псалам има 18 стихова и спада у групу молитвених псалама.

Псалам 84.

Писац(и) псалама су синови Корејеви. Псалам је написан начелнику певачком, а испеван је уз ,,Гетску музикалну справу“ (Кинор). У псалму се описује чежња народа за светињом, на шта нам указују већ први стихови.

У првом и другом стиху, писац(и) описује тежњу јеврејског народа за светињом. Ови стихови могу се протумачити и као пророчки, јер као што су Јевреји чезнули за својом светињом, тако и сваки хришћанин чезне за ,,Богом Живим“. Из Светог Писма Новог Завета видимо да су свети Апостоли ишчекивали Христа, на шта упућује израз ,,Маран ата“ који значи ,,Господе дођи“ или ,,Господ долази“ – Посланица светог апостола Павла Римљанима, ХVI 22; ,,…да дођи Господе Исусе!“ – Откровење светог Јована Богослова, ХХII 20. Као што су Јевреји чезнули за Јерусалимом и храмом, тако ми жудимо за долазак Господа.

Четврти стих показује да су блажени они који су у Дому Господњем, тј. благо онима који ће по Христовом доласку бити у Цркви и који ће до тада бити са Христом у Цркви. Блажени су они који ће се сабрати као орлови око тела (верни око Христа – Цркве као Тела Христовог – Причешћа као Тела и Крви Христове). Благо онима који ће се у тај дан уздати у Господа (5. стих).

Шести стих говори о могућностима и даровима и чудима која ће чинити они који су са Богом. Сећамо се да је Христос дао такву моћ Својим ученицима:

,,Болесне исцељујте, губаве чистите, мртве дижите, демоне изгоните,
на дар сте добили, на дар и дајите“.
(Јеванђеље од Матеја, Х 8).

Такође се сећамо каква су све чуда чинили пророци, Светитељи, Преподобни и Праведни и сви они који су били са Богом. Овај стих нас на то упућује.

У 7, 8. и 9. стиху писац моли Господа да погледа и на њега и на сав народ и да их не остави.

Десети стих говори о лепоти дома Господњег. Боље је живети један дан са Господом него ли хиљаду са незнабожцима, боље је живети један дан са непропадљивим, него хиљаду година са пропадљивим, боље је живети један дан са бесмртношћу него хиљаду година живети у смрти. Бесмртност, нетрулежност и живот човек задобија само у Цркви, где није ускаћен ни једног добра.

Псалам има 12 стихова и спада у групу молитвених псалама, а може се сврстати и у похвално-благодарне. Чита се у девети час.

Псалам 85.

Писац(и) псалма су синови Корејеви. Псалам је написан начелнику певачком. Псалам је молба да Господ опет благослови народ према којем је раније био милостив, на шта нам указује први стих.

Десети стих овог псалма се често пева као стих на стиховњим стихирама на празник преподобних.

Псалам има 13 стихова и спада у групу покајних псалама. Њиме се завршава једанаеста катизма. Овај псалам се чита у девети час.

Псалам 86.

Овим псалмом почиње дванаеста катизма. Писац псалма је Давид, који је овај псалам написао у великој невољи.

У првом стиху видимо да Давид унижава себе пред Господом, што је за његове псалме карактеристично.

Псалам има 17. стихова и спада у групу покајних псалама, а може се сврстати и у молитвене. Овај псалам се чита у девети час. ( Погледати: Часослов у преводу са грчког и црквенословенског, епископа захумско-херцеговачког Атанасија, Београд 2001, стр. 118-123.)

Псалам 87.

Писац(и) псалма су синови Корејеви. У псалму се слави гора Сион што је обратила многобошце. У пренесеном значењу, овај псалам је похвала Цркви Христовој, која је обратила многобошце.

Други стих говори о љубави коју Господ има према Цркви. Ми можемо само да мислимо колика је та љубав Господња према Цркви, када се Она назива “Телом Христовим“ (Посланица светог апостола Павла Коринћанима ХII 27). Због тога је за нас, по речима оца Георгија Флоровског ,,Црква живот“.

Четврти стих говори о свим гонитељима Јеврејског народа кроз историју. Сви ти неверници и незнабожци ће се обратити и биће у Цркви. Ми знамо колико се незнабожаца обратило и како су они прихваћени од стране Јевреја и тадашње Цркве. О томе нам најбоље говори посланица светог апостола Павла Римљанима, а нарочито II и IХ глава. Христос је дошао да спасе све, а не само Јевреје.

Пети стих је јако значајан, јер говори о оваплоћењу Господа Исуса Христа. Речи ,,Човек постаде у њему“ или ,,Тај се родио у њему“ (у преводу Ђуре Даничића) говоре о томе да ће се Господ родити у Обећаној Земљи. Интересантно тумачење овог стиха даје нам епископ Атанасије у тексту ,,О римокатоличком екуменизму“, тексту објављеном у листу ,,Православље“ Патријаршије српске. Епископ Атанасије, говорећи о првенству Јерусалимске патријаршије над осталим патријаршијама Православне Цркве, каже да се: ,,само Јерусалимска Патријаршија може назвати ,,Мајком Црквом“, јер је она Сион Мати Црква, како је прорекао Господ Саваот за ,,MhtropoliV’“ која ће огњенојезичном благодаћу Светог Духа Утешитеља бити преображена у ,,Цркву Прворођених и Небески Јерусалим“ (Посланица светог апостола Павла Јеврејима ХII 22-24.). Свети Иринеј Лионски, који Цркву у Јерусалиму назива ,,Митрополијом грађана Новог Завета усавршених Светим Духом“ и од те Цркве ,,свака друга Црква добила је свој почетак“, јер је по њему, Педесетнички=Светодуховски Догађај Цркве на Сиону био, и остао, Акрополис за све апостоле и све верне по васељени.^[117]

Шести стих говори о томе да ће, по Другом и Славном Доласку, када Христос буде судио свету да ће за оне који су на Сиону (=у Цркви) потврдити да су били са Њим, да су били у Цркви, у ,,Христовом Телу“.

Радости ван Христа, ван Цркве, ван Заједнице нема, јер је сва радост овога света само са Христом.

Псалам има 7 стихова и спада у групу молитвених псалама.

Псалам 87.

Писац(и) псалма су синови Корејеви, конкретно Емана Израиљца, једног од потомака Корјевих, који је био из Зариног племена. Он је написао само овај псалам начелнику певачком, да се ,,пева уз свиралу“. Псалам је молитва у тешком искушењу и у смртној опасности.

Овај псалам нам је познат јер се чита на јутарњем богослужењу у оквиру шестопсалмија.

У прва три стиха, писац умижава себе и говори о невољама у које је запао. Постао је као незнабожци, јер сваки дан све више греши и није ,,у Закону Господњем“ (Псалам I 2), о чему нам говоре стихови 4. и 5.

У следећим стиховима писац описује какав је свет и живот и Ад био пре Васкрсења Христовог.

Псалам има 18 стихова и спада у групу молитвених псалама, а може се сврстати и у поучне.

Псалам 89.

Писац псалма је Етан Израиљац, који је такође био из Зариног племена. Био је савременик цара Давида и Левит у Скинији. Ово је једини његов псалам. Псалам је једна утеха за Давидов дом у Божијем одрицању.

У нашем богослужењу се прва два стиха овог псалма често певају на светој Литургији, као стихови апостола на Алилуја.

Први стих описује сећање писца на све Божије посете и Божије милости које је изливао на Изабрани народ.

Други стих говори да Господ суди по Својој милости. Ту милост ће изливати до краја света и века а по свршетку века и Другом Доласку, Господ ће свакоме дати ,,по делима његовим“.^[118]

Трећи стих нам говори о да је Господ дао обећање Свом Изабраном народу и Давиду да ће из његовог племена подићи престо и да ће припремити семе његово. Господ је припремио семе Давидово за Оваплоћење Христово. ,,Свети Јоаким, отац Пресвете Богородице је био из племена Давидовог, из племена царског, а света Ана, мајка Пресвете Богородице била је из рода Ароновог, из рода свештеничког. На тај начин је Пресвета Богородица предображавала службу Онога Кога ће родити“.^[119] Господ је то лепо уредио и тако се и збило.

И небеса хвале име Господње, јер их је Он створио, и она сведоче да је Бог Господ, а Црква, чији се удови уподобљавају Анђелима небеским сведоче истину Господњу. Свети Апостоли ће судити са Христом над Дванаест Племена Израиљевих (погледати ХХIV главу Јеванђеља од Матеја) и биће са Христом, да би посведочили да је то Тај Христос, а не неки други ,,јер ће многи доћи у име Христово говорећи: Ја сам Христос. И многе ће преварити“ (5. стих). Црква сведочи Христа и Апостолска Црква ће објављивати истину Господњу, о чему нам говори 5. стих.

Савет светих, који је помиње у 7. стиху је Црква ,,веће праведничко“. Црква је сабор светих, а свети су сви људи који су њени чланови. Овај стих нам то показује, а показује нам још и да је сваки човек позван на светост,  а светост се стиче само у Цркви.

Осми стих говори о томе да ни један човек није као Бог и да нико није раван Њему, Господу над војскама. Он је Господар и земље и мора, Творац свега што постоји (9. стих).

Охоле, горде и неверне, Господ је оборио и десницом својом је расејао невернике (10. стих).

У дванаестом стиху се спомиње гора Тавор, једна од најзначајнијих гора, како у Старом, тако и у Новом Завету. За ову гору се каже да је Господ и њен Творац. Замислите само колика је била Љубав Божија и смирење Христово, када је Он Који је Творац постао творевина и са Својим ученицима пошао на ову Свету Гору и пред њима се Преобразио и показао Своју нестворену енергију (Јеванђеље од Матеја ХVII глава). Као што данас ова Света Гора има велики значај за нас хришћане, тако је она имала и велики значај у историји Јеврејског народа. Када је Христос дошао на Таворску гору, она је обрадовала Његовом доласку, како је то овде символички описано.

Стихови 13. и 14. говоре о моћи (=крепости) Господњој, Чија је Десница створила све, и Чија Десница ће се утврдити на земљи а Десница Господња, утврђена је у Цркви. 14. стих је једно пророчко место, које говори о светом Пророку, Претечи и Крститељу Господњем. Свети Јован је ишао пред Христом и објављивао Правду и Суд, Милост и Истину која ће дођи за њим:

,,Покајте се јер се приближило Царство Небеско“.
(Јеванђеље од Матеја III 2.).

Он је ,,приправио пут Господњи“ и он је претходио пред лицем Христовим, о чему нам говори овај стих, а сведоче јеванђеља: од Матеја III, Марко I, Лука III и Јован I.

Стихови 15. и 16. говоре о блаженству оних који су у Цркви и оних који знају за спасење и Ко је Господ. По другом доласку, Христос ће узвисити такве, а праведни ће се обрадовати када виде Господа где долази. Стално ишчекивање Месије је оно што су имали Јевреји. То се пренело и на Нови Завет и на наше ишчекивање Христа ,,Који ће доћи у Слави Оца својега са Анђелима својим и тада ће узвратити свакоме по делима његовим“ (Јеванђеље од Матеја ХVI 27.). Стално ишчекивање Христа, од светих Апостола и ране Цркве до данас, исказивано је речима ,,Маран ата“ тј. ,,Господе дођи“.

Чиме се другим хришћани могу хвалити, него ли Христом, Царем и Господом, Посредником и Заступником (Прва саборна посланица светог Јована Богослова II 1) између Оца и нас. Он је од Оца добио Силу и Моћ и од  свих синова Израиљевих, Њега је највише уздигао, о чему нам говоре стихови 17, 18 и 19.

Стих 20. говори о помазању Давида за цара од стране пророка Самуила ^[120].  Давид је, како смо унапред говорили, праслика Христа, и као што је Отац помазао^[121] Давида за цара, тако је и Христу предао Светог Духа. Христос је носилац Светог Духа (погледати Јеванђеље од Јована ХХ 22 и footnote 59.). до Његовог Силаска у дан Педесетнице, када Га је послао Цркви (погледати Дела светих Апостола II главу).

Отац и Свети Дух су били уз Христа све време током Његовог живота на земљи, и ни једног тренутка није престала веза између Личности Свете Тројице. Отац и Свети Дух су храбрили Христа и помагали му када је био ,,Најслабији“ (нпр. молитва у Гетсиманском врту или Христова Првосвештеничка молитва, Јеванђеље од Јована ХVII и XVIII глава). Због тога је Божанска икономија спасења Тројична, по речима проф. др Здравка Пена.^[122] (стих 21).

Иако су Јевреји разапели Христа и убили Га, нису успели да га победе, јер је сасекао непријатеље и његове мрзитеље је поразио Васкрсењем Христовим. Отац и Свети Дух нису оставили Христа, већ је Отац Светим Духом Васкрсао Христа (Дела светих Апостола II 24. и Посланица Римљанима светог апостола Павла I 4.). Истина и

Милост Оца је са Христом увек, и Христос је све чинио Славом Очевом и у Име Очево (Јеванђеље од Јована VIII глава). (стихови 22, 23. и 24.)

Христос је у свему раван Оцу и све што има Отац има и Христос и Свети Дух.

Он је стално призивао Оца и благодарио Оцу, после свега што би учинио:

,,У то време одговори Исус и рече:
Хвалим те, Оче, Господе неба и земље, што си ово сакрио од мудрих и разумних, а открио си безазленима“.
(Јеванђеље од Матеја ХI 27.).

Христос је стално призивао Оца, благодарио и хвалио Оца, али је Оца називао, не Оцем у оном смислу у којем га назива било ко, него у оном јединственом смислу. И данашњи библијски тумачи посебно наглашавају значење речи ,,Ава Оче“.  То је арамејска реч коју је Христос користио у Својим обраћањима Богу, односно Оцу. Ова реч, према мишљењу тумача, има нарочито значење библијског личног односа, посебног (=особеног) личног односа (Митрополит пергамски, професор др г. г. Јован Зизијулас, Догматске теме, Нови Сад, 2001. године стр. 115). (стих 26).

Отац је Христа поставио за Првенца и за вишег од свих земаљских царева, поставио је Христа за ,,Прворођеног међу браћом“ и ,,Прворођеног међу мртвима“. Христос је већи од осталих (=царева земаљских), зато што нико није урадио оно што је Он урадио – Васкрсао је из мртвих (стих 27.).

Завет који је Отац дао Христу, Христос је дао Цркви – ,,да буду једно, као Христос у Оцу и Отац у Христу“ (Јеванђеље од Јована XVII 21).

Семе Христово постављено до века је управо Црква, која тај Завет чува до свршетка века, и која ће до века остати, јер Њу ,,ни врата пакла неће надвладати“ (Јеванђеље од Матеја XVI 18.), о чему нам говоре стихови 27. и 28.

Свим отпалим од тог светог Савеза (=Завета), Господ ће судити палицом (=прутом) и ранама, али и када буде Судио, Господ неће судити правдом, него милошћу, јер када би Господ судио по правди, ко би се спасао? (стихови 31, 32. и 33).

Међутим, Господ неће да уништи Цркву Коју је утврдио због тога што су Њени чланови грешни и што су отпали од Бога, јер је Господ обећао да Црква неће пропасти, него ће семе Давида (=Христа) остати до века. Сведок, који се помиње у 37.стиху је Христос, који се назива ,,Сведоком народа и вођа и заповедник народима“ (Књига Пророка Исаије LV 4.). Христос је на небу са Оцем, али је иконолошки присутан и у Цркви, кроз службу епископа. (стихови 34, 35, 36. и 37).

У стиховима од 38. до 51. писац говори о свим страдањима која трпи помазаник Господњи и моли Господа да се сети слуге Свога Давида и да га не оставља.

Стих 52. представља Литургијски завршетак и завршетак Треће књиге Псалама.

Псалам има 52 стиха и спада у групу Месијанских псалама, а неки га сматрају и поучним (нпр. еп. Атанасије). Њиме се, као што рекосмо, завршава Трећа књига Псалама.

IV Књига Псалама
(Псалми од 90. до 106)

Псалам 90.

Писац овог псалма је пророк Мојсије Боговидац. Ово је, као што смо на почетку рекли најстарији Псалам. У Псалму се говори о вечности Бога и пролазности човека. Псалам је такође молитва Господу за милост. Као што смо рекли, Псалам је написан после четрдесетогодишњег лутања народа кроз пустињу.

Први стих овог псалма нам је познат, јер се пева у Великом Славословљу.^[123]

Други стих говори о свевечности Бога, Који постоји пре векова, и о пропадљивости и понижености човека, те писац моли Господа да га избави из понижења (3. стих).

Четврти стих овог псалма цитира свети апостол Петар у II Саборној посланици III 8, говорећи о томе да је Господ изван времена и да Њему време и простор нису ограничавајући фактори.

Стихови од 5. до 9. говоре колико је човеков живот пролазан и колико брзо прође и да је само Господ продужава или скраћује нечији живот, који сам по себи једва достигне седамдесет или осамдесет година, од којих је већина мука и болест (стих 10.).

Стихови од 14. до 17. су нам познати јер се често користе на Јутарњем богослужењу као стихови на стиховње стихире октоиха, ако није Празник, када се говоре стихови Празника. ^[124][125]

Псалам има 17. стихова и спада у групу молитвених Псалама. Ово је једини Псалам који је свети Пророк Мојсије написао. Псалам се чита и на Првом часу.

Псалам 91.

Писац Псалма је Давид. Псалам је једна похвална песма, у којој се говори да је Свемогући Бог заштита у свим опасностима.

Први стих нам показује да и после овог живота постоји нешто, да после овога живота није крај. Они који су у овом животу били са Христом, они ће се настанити и под кров Царства Небеског.

У другом стиху псалмописац полаже своју наду на Господа, и на Његово заступништво, јер само Он може да нас избави из замке ловачке, из замке ђавола који хоће да у своју мрежу уплете читав род људски (стих 3.).

Једино место где се човек може заштити од те мреже нечастивога јесте Црква, Тело Христово, (=Плећа Господња), крила Господња, јер Он је и Анђео (Друга Књига Мојсијева, ХХIII 20-21.), под Чијим крилима постоји нада за спасење човеково (стих 4.). Када смо у таквој заједници са Господом, онда нам нико не може ничим наудити. Господ је поставио Анђеле Своје да чувају Човека, али је послао и Анђеле да чувају Христа. У Гетсиманском врту, Христу се јавио Анђео са чашом у руци:

,,А јави му се Анђео са неба крепећи га“ (Јеванђеље од Луке, ХХII 43).

Псалам нам је познат јер се чита на Великом Повечерју и на Опелу и Парастосу (Погледати: Часослов у преводу са грчког и црквенословенског, епископа захумско-херцеговачког Атанасија, Београд 2001. године, стр. 156-157. и  Мали Требник, Београд 2004. године, стр. 231. и 317). Има 16 стихова и спада у групу похвално-благодарних Псалама. Овим Псалмом се завршава дванаеста катизма.

Псалам 92.

Овим Псалмом почиње тринаеста катизма. Не зна се ко је написао овај Псалам. Псалам је хвала Богу Који кажњава безбожнике и благосиља праведнике. Псалам је написан за дан суботњи, када се и певао.

Први и други стих су нам познати, због тога што се читају на јутарњем богослужењу после Стиховњих стихира, уколико није Славословна служба. (Професор др Јоанис Фундулис, Литургика 1. Увод у свето богослужење, Краљево 2004. г. стр. 178-179.) Такође се се први стихови овог Псалма узимају као први антифон који се може певати сваке недеље. Антифони су постепено увођени у византијске Литургије. Прво је уведен трећи антифон, у време кога се вршио вход, да би касније била уведена и остала два (први и други), због светости броја три, али и да се покрије проскомидија, која је после њеног премештања са херувимске песме почела да се врши пред вход, у току појања антифона. Три антифона јесу три васкрсна Псалма који су се читали цели, са припевима. Када је проскомидија, у свом новом облику, била пренета пред почетак Литургије, читање Псалама антифона је ограничено на три или четири стиха по избору сваког од њих.^[126] У овом случају, прва три. Дакле, за први антифон се узима овај псалам и његова прва четири стиха. О другом и трећем антифону ћемо рећи неколико речи касније.

Прва два стиха говоре о нечему, о чему је касније говорио и свети апостол Павле:

,,Молите се без престанка“.
(Прва Посланица светог апостола Павла Солуњанима V 17.).

Непрекидна молитва је оно што је потребно сваком хришћанину. Као што смо на почетку рекли, некада су постојали неусипајушчи манастири који су хтели да послушају савет светог апостола Павла. Свети апостол Павле, као добри познавалац Старог Завета, сигурно је искористио овај Псалам и Псалам 1. када је изрекао ове речи. Хвалити Господа и дању и ноћу, и у поноћ и у подне- то је оно што је потребно за спасење.

Трећи стих показује уз какве су све инструменте Јевреји славили Бога (yalthrion, гусле, кимвали, итд).

Дела Господња су величанствена, али човек који је у безумљу то не види. Човек је као заслепљен грехом није могао да препозна Сина Божијег, дошавшег у Телу. Грех је био важнији од Бога и безакоње и нестајање прече од Спасења. Богоборство је било прече од Богобојажљивости, народ је устао на Бога, али Бог је победио Своје непријатеље Васкрсењем. Сви они који су били против Господа пропашће, а ,,праведници ће процветати као палма“ у наручју Господњем (стихови 4-11).

Дванаести стих овог Псалма се пева као прокимен и стих на Стиховњим стихирама на Јутарњој и Вечерњој служби на празник преподобних и праведних, док се стихови 13. и 14. читају као стихови између певања дванаестог стиха.^[127]

Четрнаести стих говори о значају заступништва Светих, који ће бити добропријемљиви, тј. да ће они посредствовати и молити Господа за нас.

Псалам има 15 стихова и спада у групу похвално-благодарних Псалама.

Псалам 93.

Псалам је написао Давид. У њему се описује величанство Царства Небеског. Написан је за дан предсуботни (петак), када се насели земља.

Цео овај псалам свештеник чита на светој Литургији у време Проскомидије, док покрива свети Дискос.^[128][129]

Први стих се пева као Вечерњи прокимен у шестом гласу у суботу увече. Пева се и као припев на Стиховње стихире Васкршње, у суботу на Вечерњој служби.^[130]

Први стихови овог Псалма се певају као 2. антифон недељом и празником, а као припев се пева или ,,Спаси нас Сине Божији, Васкрсни из мртвих нас који Ти певамо: Алилуја“, или ако је празник светих, онда се пева: ,,Молитвама светих Твојих…“

У осталим стиховима се говори да је Бог од вечности и да су се Његова сведочанства потврдила.

Псалам има 6 стихова и спада у групу похвално-благодарних псалама.

Псалам 94.

Писац Псалма је Давид. Псалам је молитва против оних који угњетавају народ Божији. Написан је за четврти дан недеље (=среду).

Већ у првим стиховима се говори о Богу као о Судији, који ће да суди грешницима који чине безакоња и неправду (1-20).

Стихови од 21. до 23. су пророчко место о Христу. Сви су се скупили против Њега Праведнога, а Он је ,,као Јагње на заклање био вођен“ (Књига Пророка Исаије LIII 7.). Крв Његову невину су пролили,^[131] али је Господ је на крају победио и узвратио им за њихово безакоње- Васкрсао је и победио смрт.

Псалам има 23 стиха и спада у групу молитвених псалама.

Псалам 95.

Писац псалма је Давид.^[132] У Псалму он позива народ да хвали Бога и опомиње непослушне. Првих неколико стихова се пева као 3. антифон, а између сваког стиха пева се тропар Васксан или светога, у зависности од тога у који дан се служи света Литургија. Ови антифони су певани на свим Литургијама, што значи и на недељним и на свакодневним, иако Литургија увек има Васкршњи карактер. У току певања овог псалма, бивао је вход, а као входноје, певан је 6. стих овог Псалма.^[133]

Од 1. до 6. стиха псалмописац велича Господа, Творца неба и земље.^[134] Из прва два стиха се види да је псалам у почетку био намењен да се употребљава на богослужењу, по свој прилици у суботу.

У првих седам стихова, износи се поука вернима од стране псалмопевчеве, а у друга четири од самог Бога.

Псалмописац позива верне да са радошћу и религиозним певањем и свирањем изађу пред Лице Божије рано у суботу, јер је Он Творац и цар ове земље, тако да су у Његовој власти дубине земље и висине гора (стихови 3, 4. и 5). Дакле, позива да ближе приђемо Богу са нарочитим осећањима и сузама радосницама, да Му одамо божанско поштовање, пошто је Он Бог Израиљев, а Јевреји Његово стадо, Његове паше и Он се стара о њима као о Својим овцама (погледати Х главу Јеванђеља од Јована).

Од 7. до 11. стиха, Господ говори народу. Свети апостол Павле објашњава да је предмет овога гласа Божијега тј. обећање да се улази у покој (у одмор Божији) објавио Христос вернима. Обећана Земља је само праобраз Царства Небеског Које долази.^[135] Псалам има 11. стихова и спада у групу похвално благодарних псалама.

Псалам 96.

У нашој Библији овај Псалам је без натписа. У Септуагинти је такође без натписа, али као што рекосмо LXX преводилаца су Псалме без натписа насловљавали као Давидове. Из Псалма се може закључити да је Давид заиста писац Псалма, јер је Псалам написан после ропства, када је подизан Храм. У Псалму писац говори народима о Царству Божијем.

,,Нова песма“ је песма Васкрсења, најрадоснија песма коју је могло ухо сваког створења да чује. Цела земља је учествовала у Васкрсењу:

,,И гле, завеса храма раздре се на двоје,
од горњега краја до доњега и
земља се потресе и камење се распаде,
и гробови се отворише и устадоше
многа тела светих који су помрли“.
(Јеванђеље од Матеја ХХVII 51-52).

и цела земља је туговала када је Христос Распет. Али, као што је туговала када је страдао, тако се и радовала, када је Васкрсао. Од Његовог Васкрсења, па све до данас, Род свети, Црква Христова јавља радост Васкрсења на свакој светој Литургији која је Васкрсно славље. Јавља га и незнабожцима и новим верним поколењима (стихови 1, 2. и 3).

Писац у стиху 4. велича Господа изнад богова, Бога Живога, а не бога од камења, рукотвореног, који су демони, а Бог Израиљев је Творац Небеса и земље, свега видљивог и невидљивог (стих 5).

У стиху 6. писац велича лепоту Царства Божијег, а стихови 7. и 8. нам показују и који је био повод за писање Псалма. Наиме, рекли смо да је Псалам написан када је подизан храм после ропства. Сећамо се да је Давида стално узнемиравала мисао, што он живи у кући од кедровог дрвета, а Ковчег Завета стоји под шатором. Међутим, пророк Натан је добио заповест од Господа да каже Давиду да он не може сазидати Храм Господу због тога што је пролио много крви. Ови стихови, могу се схватити као пророчанство Давида о подизању храма, јер он није доживео његово подизање.^[136] Међутим, ови стихови такође могу и да оспоравају аутентичност овог Псалма. Ако Давид није могао да види подизање храма, онда он и није написао овај Псалам, већ неко после њега, али како је он у Септуагинти насловљен као Давидов, ми ћемо се држати тога.

Јеврејски народ је од подизања Јерусалимског храма до разорења Јерусалима 64/67. године приносио жртве Богу у њему. Осми стих нам сведочи да су тада принесене жртве, и да се цео народ поклонио Господу. То је било вероватно када је подигнут Соломонов храм и када је Господ спалио жртве.

О томе да Псалми имају утицај на Новозаветно богослужење и на Новозаветну химнографију, сведочи нам стих 11. Овим стихом почиње тропар трећег гласа.

Стихови 12. и 13. говоре о радости Творевине доласку Господа Који ће судити свету и људима. Ови стихови су, како Месијански, јер описују Оваплоћење Христа (први долазак), тако су и Есхатолошки, јер описују други долазак, али су још и апокалиптички јер говоре о последњим временима и Суду.

Псалам има 13. стиха и спада у групу похвално- благодарних псалама, али због последњег стиха, ми ћемо га сврстати у Месијанске.

Псалам 97.

У Јеврејском Псалтиру, овај Псалам није насловљен, али га као таквог LXX приписују Давиду, а да је повод за писање Псалма време када се земља васпостављала, пошто је Божијом помоћу победио неке незнабожачке народе, као што се може и видети у садржини Псалма.

Псалмописац позива сву земљу са њеним становницима да се радују, јер је наступило Царство Божије, Чије је откровење произишло кроз страшни суд Божији над незнабожцима, који се слика као ужасна бура (1, 2. и 3. стих).

По другом доласку, читав космос ће учествовати и читав космос ће се уплашити Христа Који ће седети на облацима:

,,Јер као што муња излази
од истока и сине до запада,
тако ће бити и
 у долазак Сина Човечијега.’
(Јеванђеље од Матеја ХХIV 27.).

Муња ће осветлити васељену и потрешће се крајеви васељене. Тада ће сви они који су се клањали киповима и идолима да се посраме и схватиће да то није Бог, већ дело руку људских (стихови 4, 5. и 6.).

Седми стих цитира свети апостол Павле у Посланици Јеврејима I 6. Сви Анђели ће се поклонити Господу, јер је Он Судија свих. Свети апостол Павле, доказујући превасходство Христово над Анђелима по Његовој човечанској природи, позива се на речи овог стиха, да Анђели треба да одају Господу божанску почаст, када Отац уведе Сина у будућу обновљену и Сином искупљену васељену у својству Господара и Господа.

Како треба правилно разумети сведочанство апостола Павла о поклоњењу Анђела Христу и Његовом Другом Доласку, када се Анђели и сада клањају Ономе Који седи са десне стране Бога Оца? Несумњиво се Анђели и сада клањају Христу на небесима, али то чине невидљиво од очију људских, и не јавно ради свих грешника, али од Другом доласку Христовом они ће му се клањати као Господу јавно и пред свим створењима, пред праведницима и грешницима, на шта више и пред палим анђелима. Због тога ови стихови имају Месијански и Апокалиптички карактер.

Сион (=Црква) ће се обрадовати Другом доласку, јер је Њен начин постојања и главно својство ишчекивање  Христа  – ,,Маран ата“.

Цркви, праведницима, ће тада засијати светлост и праведници ће се радовати доласку Ономе Који је ,,Светлост свету“ (Јеванђеље од Јована VIII 12.). Господ чува праведнике за Последње Васкрсење, јер човек неће пропасти него ће бити васкрснут силом Христовом. Христос ће праведнике избавити од руке грешника, и неће дати да они погину (стихови 8, 9, 10, 11. и 12).

Псалам има 12 стихovа и због својих Апокалиптичких стихова о Последњем суду Господа Исуса Христа над безбожницима и о откровењу Славе Господње са светима Његовим, спада у групу Месијанских Псалама.

Псалам 98.

По Септуагинти, писац Псалма је Давид, док је у Јеврејском зборнику без натписа. У Псалму, писац слави Васкрсење Христово, символички описано као слављење Господа због победа по целом свету.

Песма нова је песма Васкрсења, песма Новог Завета и сва чуда која је Христос чинио. Десница која је спасла Господа је символика Васкрсења Христовог, Кога је Отац Васкрсао:

,,Њега Бог васкрсе, раздревши муке смрти
јер не беше могуће да га она држи“.
(Дела светих Апостола II 24.).

Христос је дошао, јавио се роду људском, засијао онима који су у тами и открио себе људима. Сви крајеви земаљски су видели спасење Господње. Сви крајеви васељене су видели Васкрсење, сви крајеви васељене су видели Вазнесење, сви крајеви васељене су видели Силазак Светог Духа, сви крајеви васељене, видели су и чули су и осетили су Цркву, Која је нама дата за спасење, Која је спасење Бога нашега. (стихови 1, 2. и 3.).

Ко је са Христом, тај се радује Његовом доласку и Његовом суду. Онај који је у Цркви, он је са Христом (Црква Тело Христово), а Христос је Суд јер:

,,А ово је суд, што је светлост дошла на свет
а људи више заволеше таму неголи светлост,
јер њихова дела бејаху зла“.
(Јеванђеље од Јована III 19.).

Псалам има 9 стихова и спада у групу похвално-благодарних Псалама.

Псалам 99.

Према Септуагинти, писац Псалма је Давид, међутим у Јеврејској Библији је без натписа. У Псалму се говори о томе да светост влада у Царству Небеском.

Први стих говори о величанству Господа који седи на Херувимима, јер Он је Господ Херувима и Цар Серафима. Сион, Гора Господња, Црква, је место где Бог обитава (стих 2).

У осталим стиховима псалмописац говори о светости Господа и позива све на светост. И Сам Христос је рекао: ,,Будите свети, јер сам ја свет“. Дакле, сви су позвани на светост и на заједницу са Богом, у Гори Сион (=у Цркви).

Псалам има 9 стихова и спада у групу похвално-благодарних Псалама.

Псалам 100.

Не зна се ко је аутор овог Псалма. Псалам је похвалан, тј. похвално- благодаран, што се може закључити и из његове садржине. То је једна похвална песма за Народ Божији.

Радости ван Господа нема, јер Он је Срећа несрећнима и Радост тужнима. Радост Коју даје Господ се доживљава на светој Литургији, јер се у њој пројављује радост Васкрсења. (стих 1. и 2).

Господ је Творац свега. Господ ствара а не човек. Човек је само овца чији је Пастир Господ (стих 3).

Псалам има 5 стихова и спада, као што смо рекли, у групу похвално-благодарних Псалама.

Псалам 101.

Писац Псалма је Давид. Псалам је огледало његове владавине. У Псалму говори о свима онима који су устали против њега и како се он бори против њих. Овим Псалмом се завршава тринаеста катизма.

Псалам има 8 стихова и спада у групу поучних Псалама.

Псалам 102.

Не зна се ко је Псалам написао. Псалам је покајничка молитва сиромаха (=невољнога, онога који је у невољи) када му је тешко, па исповеда Господу своју тугу (=молитву).

У Псалму, писац моли Господа да поново подигне Сион (што можемо и закључити на основу 16. стиха, и говори о својим мукама и невољама у које је запао.

Сећамо се кроз читаву историју Јеврејског народа у какве невоље и искушења је упадао, као и колико је био чест осећај Богоостављености. Псалмописац и овде моли Господа да га не остави и да не окрене Своје лице од њега. (стих 2).

Човеков живот је пролазан, брз и пропадљив, као покошена трава, за разлику од Господа Који је Вечан и Који заувек остаје. (ст. 4.-12.). по Другом доласку, Господ ће помиловати све оне који су били са Њим, Сион (=Цркву), а народи који нису у Цркви ће се уплашити страшног Доласка.

Стих 16. нам говори да ће Господа сазидати Сион, тј. васпоставити Цркву у којој ће се јавити у Својој Слави. Нама је могуће да видимо Славу Господњу у Цркви, Славу Господњу на иконолошки начин, исту ону Славу Коју су видели и свети апостоли Петар, Јаков и Јован на Таворској гори и исту ону Славу Коју је видео свети апостол Павле када је био уздигнут до трећег неба.

Стих 19. говори о Оваплоћењу Господњем, тј. о томе како је Господ погледао на земљу са Небеса и са Престола Славе Своје, а стих 20. говори о Силаску у Ад и избављању оних који су тамо били. Господ је чуо уздисање Својих створења која су свезана ланцима Ада, сишао и избавио их из одрешио оне који су мртви и васкрсао их заједно са Собом и одвео у Своје Царство. Њих је Господ васкрсао из љубави, али и ради сведочанства људима. Сећамо се да су људи, када је Христос сишао у Ад и избавио људе из ланаца Адских видели многе умрле како су живи:

,,И гробови се отворише
и устадоше многа тела
светих који су помрли“.
(Јеванђеље од Матеја ХХVII 52.).

Све то је било да се посведочи Васкрсење и чудо које је Господ учинио. Свети Лонгин Сотник, војник који је Господа пробио копљем ,,видео је и посведочио и истинито је сведочанство његово и он зна да истину говори, да и ми верујемо“ (Јеванђеље од Јована ХIХ 35), (стих 21. и 22).

Господ нам је показао шта је вечно^[137] и на тај начин нам је показао колико је наш живот узалудан и кратак (стих 23.).

Псалам има 28 стихова и спада у групу покајних Псалама, али се због пророчких стихова о Васкрсењу може сврстати и у Месијанске Псалме. Њиме почиње четрнаеста катизма.

Псалам 103.

Писац Псалма је Давид. У Псалму он слави милости Божије према грешним и слабим људима. Овај Псалам се често користи на богослужењима: на светој Литургији се пева пре првог антифона, пева се на Изобразитељној Литургији, чита се на Изобразитељној у време Великог поста и чита се на Јутарњем богослужењу у оквиру шестопсалмија.^[138]

Псалмописац приморава себе да хвали Господа, јер је лењиво тело невољно да хвали свог Творца, али душа, која је, по речима Тертулијана ,,по природи хришћанка“ зна ко је њен Творац и она тера цело биће да благодари Господу. Реч ,,благослови“ у буквалном преводу са црквенословенског значи ,,добро говори“ (Blago, значи добро/ Slovo, значи реч, проповед). (Прота Сава Петковић, Речник црквенословенскога језика, Сремски Карловци 1935. године, стр. 11. и 239.) Буквални превод би значио ,,добро говори душо моја о Господу и све што је у мени о Имену светом Његовом“.

Псалмописац не заборавља сва добра која је Господ учинио за њега, за избављења од свих мука, беда и болести и од трулежи. Својим Васкрсењем Христос је спасио творевину од смрти и показао да смрт више не господари творевином (ст. 2, 3. и 4).

Орао је символ снаге и младости. У древној источњачкој митологији постоји једна птица која се зове Ананда, која је била символ снаге и бесмртности.^[139] Господ је обновио човека Васкрсењем, ослободио га пропадања и труљења и обновио га за Живот Вечни (стих 5.).

Господ је Праведан, али и Милостив и Милосрдан. Господ никоме није узвратио по његовим делима, него по Својој превеликој милости (стихови 6-12.).

Стих 13. је једно значајно место које говори о усиновљењу. Као што Господ милује синове, тако је Господ помиловао нас. Бог је Отац свих нас и ми смо постали Његови синови:

,,Да будете синови Оца својега који је на небесима,
јер Он својим сунцем обасјава и зле и добре
 и даје дажд и праведнима и неправеднима“.
(Јеванђеље од Матеја V 45.).

Човек је саздан од праха земаљског и у прах ће се претворити: ,,Земља је и у земљу ће отићи“^[140] јер је дух изашао из човека онога тренутка када није послушао Бога. Од тога тренутка човек више не познаје где му је место и за шта је створен- за светост, а не за пакао огњени ,,који је припремљен ђаволу и анђелима његовим“ (Јеванђеље од Матеја ХХV 41).

Међутим, милост Господња, од изгнања из Раја, до данас држи људски род у постојању, због оних који држе Његов закон. Господ је себи припремио Престо на небесима, и сви ће се поклонити Њему Који седи на Престолу. (стихови 19-22).

Псалам има 22 стиха и спада у групу похвално-благодарних Псалама. Због садржине може се сврстати у молитвене, а због неких стихова, као на пример 19-22. који имају Апокалиптичку садржину, јер говоре о последњим временима и о Суду Божијем, слично светом Јовану Богослову (погледати Откровење IV главу, стихове 9. и 10), може се сврстати и у Месијанске Псалме.

Псалам 104.

У Јеврејској збирци Псалам је без натписа а у Септуагинти је насловљен као Давидов. У Псалму се говори о Слави Божијој пројављеној у Његовим делима. Овај Псалам нам је јако значајан за изучавање Божијег откровења у Старом Завету. Као што смо унапред већ говорили, Бог се у Старом Завету јавља кроз дела, а овај Псалам нам управо о томе говори.

Овај Псалам се чита на Вечерњем богослужењу, а то је због његове садржине, јер се у њему, како ћемо видети, описује Божије старање о свету сваки дан, па и минулог дана.

За разлику од човека који је обучен у пропадљивост, трулежност и смрад, Господ се облачи у Славу и Величанство. Стих 2. овог Псалма нам поново даје сведочанство о утицају Псалтира на Новозаветну химнографију. Наима, овај стих је дао основа за писање тропара који се пева на Светој Тајни Крштења,^[141] пошто свештеник, онога који се крштава одева у бело платно.

Стих 4. овога Псалма се пева као прокимен на Јутарњој служби, као прокимен Апостола на светој Литургији и као Причастен на празник Сабор светог Архангела Михаила и на празник Сабор светог Архангела Гаврила.^[142]

Из овог Псалма треба посебно истаћи стих 15. који је једно праобразно место. У њему се виде праобрази трију Светих Тајни – Миропомазања, Јелеосвећења и Евхаристије. Хлеб и вино су праобрази Тела и Крви Господње успостављене на Тајној вечери, а уље је праобраз Свете Тајне Миропомазања и Јелеосвећења. Улепшавање лица уљем је постојало још код старих народа. У Старој Грчкој, атлетичари су се помазивали уљем јер је оно давало снагу и гипкост кожи и телу. Помазивање јелејем радости је најлепши украс који човек у животу може да задобије. Помазивање јелејем је помазивање Светим Духом, Који је на видљиви начин ту да покаже Своју благодат и Свој Силазак на оног који се Крштава (Миропомазује) и да Он чува од сваке болести у животу онога који се помазује (Јелеосвећење).

После Миланског едикта 313. године, када је почела да се шири и развија хришћанска Црква, тада је почело и развијање Црквеног песништва. У Византији, Црквено појање је доживело свој врхунац. Када су изасланици Руског кнеза Владимира били на богослужењу у Цркви свете Софије, по повратку у Русију изјавили су ,,да не знају да ли су били на земљи или на небу“.^[143] Толики развој Црквеног песништва у Источној Цркви, а нарочито у Византији, довео је до стварања најлепших композиција у светској култури и музици. Једна од таквих композиција је и композиција на овај Псалам која почиње од 24. стиха. Наиме, на Вечерњем богослужењу, чатац чита овај Псалам до стиха 24. после чега почињу да се певају остали стихови овога Псалма до краја, а сваком стиху додају се речи: ,,Слава Теби Боже наш, Слава Теби“. Тај део овог Псалма назива се Аникасандарија (на грчком Anoixantaria, на енглеском Anoixantaria). У Византијском појању,  Аниксандарија, по неким изворима, има чак преко 1240. композиција, од којих су већина сачуване. Један од најзначајнијих композитора Аниксандарија је свети Јован Кукузељ, чији се спомен празнује 1/14. октобра.^[144]  Anoixantaria се данас не пева на сваком дневном богослужењу, него само када је Панагир, или неко велико бденије уочи манастирске славе или неког великог празника. У српској Православној Цркви, она се скоро нигде не пева, вероватно због тога што постоји само у византијском напеву. Пракса појања Аниксандарије до данас се задржала на Светој Гори Атонској, где се пева сваке суботе на бденију и уочи сваког празника и манастирске славе.

У стиху 35. псалмописац не моли Господа да Он погуби икога, него моли Господа да се безбожници и безаконици обрате, тако да их више нема на земљи. Псалам се завршава истим речима којима и почиње.

Псалам има 35 стихова и спада у групу похвално-благодарних Псалама.

Псалам 105.

Не зна се ко је писац писац Псалма. У Псалму писац велича Господа због свих Његових доброчинстава према Израиљу.

Први стих говори да су сви људи позвани на апостолство и на ширење речи

Божије. Сви су позвани на објављивање Јеванђеља народима. Најбољи пример тога је Богомољачки покрет, који је постојао у нашој земљи средином прошлог века. Прости сељаци су проповедали радосну вест Јеванђеља.

У Псалму, писац се сећа свих личности из историје Јеврејског народа и сећа се њихових чудесних избављења, као и казне које је Господ пуштао на оне који су против њих.

Из овог Псалма треба посебно истаћи стих 41, који говори о хлебу небеском. Хлеб небески (мана) која је дата Изабраном народу у пустињи је праобраз Небеског Хлеба Који је сишао са неба (Јеванђеље од Јована VI глава.).

Псалам има 45. стихова и спада у групу похвално- благодарних Псалама. Њиме се завршава четрнаеста катизма.

Псалам 106.

Овим Псалмом почиње петнаеста катизма. Не зна се ко је писац Псалма. Псалам је песма захвалности на милости Господњој када је Израиљ згрешио.

У Псалму писац се сећа свих Божијих интервенција и избављења када је народ био у тешким невољама. Такође описује стална отпадништва народа и кршење Закона и Заповести Господњих.

Овим Псалмом се завршава четврта Књига Псалама, што сведочи Литургијски завршетак- Амин, Амин.

Псалам има 48. стихова и спада у групу похвално- благодарних Псалама, а може се сврстати и у покајне Псалме.

V Књига Псалама
(Псалми од 107. до 150.)

Псалам 107.

Не зна се ко је написао овај Псалам. Псалам је захвална песма избављених који су призивали Господа у време невоље.

Писац се сећа свих избављења народа од различитих мука и невоља у којима је био кроз историју.

Човек је као створење гладан и жељан Господа. Господ храни сваку душу која је празна Самим Собом и  испуњава је добрима, јер је Он Једини Добар. Господ храни човека Светим Причешћем, изводи га из таме Адске и сенке смрти и из окова греха и храни га Самим Собом дајући му живот (стихови 9. и 10).

Род људски је после пада био у толиким мучењима да је скроз изнемогао и из дубине Адске је Господу викао. Господ је сишао у Ад и избавио оне који су тамо били, скршио је врата Ада и раскинуо окове греха Својим Васкрсењем (стихови 10-16).

Стих 20. говори о Оваплоћењу Христа. Отац је послао Христа, Своју Реч, Логос, шаље у свет да исцели и помогне људима који су у ранама греха и да их спасе од трулежи. Прихватајући вољу Оца, Христос долази на свет, страда и Васкрсава, ломи врата Адска и нас вади из трулежи и поставља нас у Своје Царство.

Псалам има 43 стиха и спада у групу похвално-благодарних Псалама, али се због пророштва о Васкрсењу може сврстати и у Месијанске Псалме.

Псалам 108.

Писац Псалма је Давид. Он у Псалму велича Божију доброту и верност и моли Господа да да Своме народу победу над непријатељима.

Пети стих овог Псалма се пева као прокимен Апостола и као стих првог антифона на светој Литургији на Празник Вазнесења.^[145] Јасно је да овај стих говори о Вазнесењу Господњем. Целокупна божанска икономија спасења је извршена да би се човек спасао. Човек је љубљени Господа. Господ воли човека и није га створио да би га уништио, већ да би га спасао. До силаска Светог Духа на Цркву, Његов Носилац је био Христос. После Вазнесења Господњег Он је послао Светог Духа на Цркву. Да се Христос није Вазнео, Он нам не би ни послао Духа Светога:

,,Но ја вам истину говорим: боље је за вас да ја одем, јер ако не одем,
Утешитељ неће доћи к’ вама; ако ли одем, послаћу га к’вама“.
(Јеванђеље од Јована ХVI 7.).

Господ, Који све савршено уређује, уредио је и то да се Вазнесе на Небеса, а све ради ,,избављења љубљених“. (стих 6.).

Псалам има 14 стихова и спада у групу похвално-благодарних Псалама.

Псалам 109.

Писац Псалма је Давид. Псалам је написао начелнику певачком и у њему се он моли Господу да казни његове непријатеље који га гоне и да се Господ смилује на њега у беди.
[Повод за писање овог Псалма је био један од најкрвавијих догађаја из доба Сауловог гоњења, о којем смо унапред говорили. Доик, који је био главни надзорник над Сауловим стадима је рекао Саулу да се Давид налази у граду Номви код првосвештеника. По заповести цара Саула, Доик Идумејац је тада побио око 85. свештеника, заједно са првосвештеником Ахимелехом, разрушио је свештенички град Номву и побио све мушкарце и жене, да чак и децу и стоку. Нико од Саулових слуга није хтео да побије свештенике, већ се само Доик радо прихватио овог крвавог дела и, шта више, надмашио је и заповести пакосног Саула, које су се тицале само одраслих свештеника који служе. Због тога његовога дела, псалмописац призива страшно проклетство на главу нечовечног тиранина и непријатеља. У праобразном смислу, овај Псалам треба сматрати Месијанским, због тога што свети апостол Петар у Делима светих Апостола I 20, речи Псалама из 8. стиха односи на Јуду Искариотског и тиме сведочи да је невини страдалац који је у Псалму описан у прасличном  смислу Сам Христос. Невини паћеник Давид, који је насликан у овоме Псалму је праслика безгрешног Христа, Кога су Његови ближњи и пријатељи, Јеврејски народ, осудили за Његову љубав и доброчинства.]

Сви устају на праведнога и уместо да га воле, мрзе га. Природно за човека је да некога воли а не да мрзи. Мржња је последица пада и изопачење људске природе. Уместо да човек воли, он мрзи. Уместо да живи он умире, а све то је последица човекове пале природе (стихови 1-5).

За све то је крив ђаво, али и ђаволу ће судити Господ, заједно са безбожницима и ђаво ће погинути:

,,И ђаво који их вараше би бачен у језеро огњено и сумпорно…“.
(Откровење светог Јована Богослова, ХХ 10) – (стихови 6. и 7.)

У стиху 8. видимо пророчко место о најомраженијој личности у историји људског рода – Јуди Искариотском. Јуда Искариотски, који представља ђавола, издао је Христа и пропао, његови дани после издаје нису били многобројни. Дакле, овај стих је пророчанство о Јуди Искариотском, који је издао Господа и његово место међу дванаесторицом заузео је апостол Матија.

[Још у првим вековима хришћанства, јавља се једно учење, које је у периоду Схоластике, нарочито на Западу у Римокатоличкој Цркви, обновљено. Наиме, из овог стиха извођења су нека мишљења, која потичу још од светог Макарија Египатског, а која су у данашњем схватању Цркве, по неким теолозима погрешна. То је учење од достојанству које човек има у Царству Божијем. Наиме, речи ,,достојанство његово да узме други“ протумачене су тако да се у њима не говори о Јуди Искариотском и његовом издајству Господа Христа, већ о паду ђавола, чије место је у Царству Божијем, после његовог пада, заузима човек: ,,Посла Страшног Суда број Анђелча Господњих треба да буде попуњен. Уместо палих Анђела, који су пошли за сатаном, међу Анђеле ће бити примљени најдостојнији од свештеника и монаха. Дакле, колико су високи част и слава који очекују достојне свештенике и монахе толико је низак пад и страшне су казне, које очекују немарне и достојне“. -Време покајања и време отпадије (разговор са савременим светогорским старцима), Београд 2003, године, стр. 57. Ми ћемо ово пророчанство схватити и протумачити онако како га тумачи и свети апостол Петар у Делима светих Апостола I 20.]

Стих 24. говори о две Свете Тајне- Света Тајна Поста и Света Тајна Јелеосвећења. У покајничком расположењу псалмописац пише на који начин се моли Господу- постом и молитвом. Пост и молитва су најбоља средства за очишћење човека. Сам Господ је рекао да се ,,овај род не може истерати друкчије, но постом и молитвом“. Од првих векова хришћанске Цркве верни су постили и молили се Господу:

,,И она, удовица од око осамдесет и четири године,
не одлажаше од храма и служаше Богу
дан и ноћ постом и молитвом“.
(Јеванђеље од Луке II 37.).

Тело човеково се мења, и добија снагу и гипкост када се помаже уљем (видети тумачење Псалма 104.). Помазивање лица уљем у току поста постојало је, као што видимо, и у Старом Завету. Сећамо се да је и Господ дао овакво упутство вернима:

,,А ти када постиш, намажи главу своју
и лице своје умиј, да те не виде људи
где постиш, него Отац твој који је у тајности
и Отац твој који види тајно,
узвратиће теби јавно“.
(Јеванђеље од Матеја VI 17-18).

И цар Давид је помазивао своје лице, да би се исцелио од свих болести, да би примио Светог Духа и да други не би видели његове подвиге.

Господ је постао исти као човек (стих 21). Стајање са десне стране некога, означава његову једнакост са тим човеком. Христос је дошао на свет, постао човек и спасао човека од гонитеља – од смрти, која цели живот гони човека и једном га стигне.

Псалам има 31 стих и спада у групу покајних Псалама, а може се сврстати и у Месијанске, због пророштва о Христу Господу. Овим Псалмом се завршава петнаеста катизма.

Псалам 110.

Овим Псалмом почиње шеснаеста катизма. Писац Псалма је Давид. Јединствено пророчко- поучни предмет Псалма је учење о Месији, као вечном васељенском Цару и првосвештенику. Откривење о овоме добио је Давид у нарочитом виђењу под утицајем Светог Духа. Први стих овог Псалма нам је познат из Новог Завета, јер се помиње више пута. Христос га цитира у Својој полемици са фарисејима (погледати ХХII главу Матејевог јеванђеља, зачало 92).

Бог говори Богу Коју је раван Њему. Седење са десне стране значи једнакост некога са неким. Непријатељи и Бога и човека су грех и смрт. Отац говори Сину да седне са десне стране Њему. Син извршава вољу Оца, међутим воља Оца је и да Он пострада. Христос долази, прима тело, полаже непријатеље под ноге Своје Васкрсењем, али Васкрсењем Силом Светог Духа. Читава Света Тројица учествује у спасењу света и човека (стих 1).

Скиптар (жезал) је Крст, којим Христос побеђује. Крст, који је до Христа био символ срама, постао је символ победе. Крст влада међу непријатељима, јер је Христос Крстом сломио врата ада. Због тога је Крст наше спасење. Овај стих се може схватити и као Црква у свету, у сред непријатеља који стално скачу на Њу, али никако не могу да је победе  (стих 2).

Дан моћи је дан Другог и Славног Доласка у Који ће Христос доћи са Славом и светима Његовим, који ће бити наши посредници спасења. Због тога ми у Цркви празнујемо светитеље. Зора је синоним новог дана, нешто што је вечито младо и слободно од греха и смрти. Христос, Који наставља јављање Бога у историји Оваплоћењем, постоји пре векова ,,пре зорњаче“ (стих 3).

Месија ће бити Цар мира (=света) – Цар Славе. Христос ће по Својој служби да буде исти као Мелхиседек. Мелхиседек је у себи објединио три службе – цара, свештеника и пророка, као што је то учинио и Христос. Када се Авраам враћао кући из битке код Дана, Мелхиседек је изнео на дар хлеб и вино и благословио га. О његовом пореклу и смрти ништа није познато, али није познато ни ко му је Отац. Мелхиседек значи ,,цар правде“. Салим значи ,,мир“. И тако цар правде и мира благословио је Авраама и поднео му на дар хлеб и вино, исто оно што је учинио и Христос на Тајној вечери^[146] (стих 4).

Христос је сео са десне стране Оца када се Вазнео на Небеса, али је претходно скршио у дан Васкрсења цареве ада. Он ће судити царевима земаљским и по Другом Доласку (стихови 5-6).

Поток и Пут је Христос, јер Он је ,,Извор воде живе“ и он је ,,Пут, Истина и Живот“. Сви који буду са Њим, подигнуће своје главе, тј. угледаће лепоту и висину Царства Божијег (стих 7).

Псалам има 7 стихова и спада у групу поучних Псалама, али због својих Месијанских и Апокалиптичких стихова сврстава се и у Месијанске Псалме.

Псалам 111.

Не зна се ко је написао овај Псалам. Он је захвална песма на духовним и телесним даровима Божијим.

Савет правих и сабор је Црква Господња, Која непрестано прославља Господа свим Својим бићем. У Цркви, Господ даје храну онима који Га се боје, али не храну која пролази и од које се огладни, већ нам даје ,,хлеб наш насушни“. Завет (=Црква) који је дао Господ неће пропасти до века (стихови 1-5).

Бог је послао избављење народу Своме – послао је Сина Свога Јединороднога, да свако који верује у Њега не погине него да има живот вечни. Стих 9. говори о Оваплоћењу Христовом, што доказује и чињеница да се овај стих пева као причастен на светој Литургији на Божић.^[147]

Стих 10. се спомиње и у Причама Соломоновим (I 7.), па је могуће да је овај

Псалам написао Соломон. Стих је јако важан јер говори о важности страха Господњег. Свети владика Николај о овоме каже: ,,Ако би неко знао број звезда на небу и имена риба и мору и збир траве у пољу и навике зверова у гори, а немао страха од Бога, његово је знање као вода у решету. И пред смрт његово знање чини већим страшљивцем од пуке незналице. Ако би неко могао погодити све помисли људске  и прорећи судбе људске и објавити сваку тајну што земља крије у дубинама својим а нема страха од Бога, његово је знање као млеко насуто у нечист суд, од кога се све млеко уквари. И на самртом часу његова му мудрост неће светлити ни колико угарак без пламена него ће му ноћ смртну чинити још тамнијом“. (Свети Николај Охридски и Жички, Охридски пролог, житија светих за 1. јуни, Линц-Аустрија, 2001, године, стр. 346.)

Псалам има 10 стихова и спада у групу похвално-благодарних Псалама.

Псалам 112.

Не зна се које написао овај Псалам. У њему се говори о блаженству оних који се боје Бога и оних који су милостиви.

Први стих је сличан последњем стиху претходног Псалма и говори о страху Господњем. Ова сличност нам можда може указати да је један писац написао овај и претходни Псалам.

Господње поколење, (наследство, прејемство), остаће у векове и на крају века ће се благословити. По поколење је Црква Христова, у Којој је свака Слава и Богатство (стихови 2-3).

То поколење је утврдио Онај Који је засијао у тами, јер је Он ,,Светлост свету“. Он је милосрдан и праведни, али и човек.^[148] Овај стих (4.),  нам указује на човечанску природу Господа Христа, Који је Једини Милостив и Милосрдни и Праведни.

,,Блажени милостиви јер ће бити помиловани“ – Јеванђеље од Матеја V 7.). Овај стих нам о томе говори- о блаженству оних који су милостиви. Због тога и свети апостол Павле помиње овај стих када говори Коринћанима о милостињи. Милостиви се неће поколебати до века и ,,У вечни спомен биће праведници“. Због тога се овај стих пева као причастен на Празнике Преподобних, (нпр. на празник свете Петке), Праведних, (нпр. на празник светог Јована Златоустог), Мученика (на светог Јована Крститеља)…^[149] (стихови 5-6).

Праведници (=Црква, Која је ,,збор праведнички“), неће се постидети и неће пропасти у Дану Суда, јер је њих (Њу) утврдио Онај Који је погледао на непријатеља (смрт) и Чија се моћ уздиже у Слави (=у Васкрсењу). (Стихови 7-9).

Грешници ће се гневити томе што су праведници спасени, али њихова жеља да праведни пропадну, пропашће (стих 10).

Псалам има 10 стихова и спада у групу поучних Псалама.

Псалам 113.

Не зна се ко је написао овај Псалам. У њему се говори о томе како је Бог Милостив према смиренима. Псалми од овог па до Псалма 118. чине тзв. ,,Песму хвале“ (tehillim). Због ових Псалама се Јеврејски зборник зове tehillim, тј. ,,Песме хвале“.

У првом стиху, писац позива народ да хвали Господа и Његово Име и он сам благосиља Господа. Стих 2. пева се на светој Литургији после Заамвоне молитве три пута.¹⁷⁴

У овом Псалму се могу уочити основе за писање молитве главоприклоњења на Литургији светог Јована Златоустог,^[150] а нарочито из стихова 5. и 6. Са свих крајева васељена, од Истока до Запада, хваљено је Име Господње, и сви крајеви Васељене од Истока до Запада видеће и хвалиће Господа када буде дошао.

Господ је подигао сиромаха са земље и убогога са ђубришта. Господ је подигао сиромаха, кога је грех осиромашио и обогатио га Собом. Тај сиромах је богат, јер је стекао Бога. Са ђубришта греха (= из ада) избавио је Господ убогог, кога је грех онеспособио и уништио. Господ је такве извадио из утробе земље и са ђубришта греха Васкрсењем, и не само то, него га је повео и у Своје Царство и поставио га са кнезовима (= праведнима). (Ст. 7-8).

Стих 9. је пророчко место и праслика свете Ане, мајке Пресвете Богородице. Господ је обновио њену неплодну материцу и она више није беживотна материца, већ је она постала неисцрпна ризница живота, због тока што је из ње изашла Она Која је родила Највећег Животодавца, Господа нашега Исуса Христа. Она је тако постала радосна мајка која се радује деци, а деца су цео род људски, јер он има само Једног Оца Небеског.

Псалам има 9 стихова и спада у групу похвално-благодарних Псалама.

Псалам 114.

Не зна се ко је писац Псалама. У Псалму писац описује чудеса Божија када је изводио свој народ из Мисира и улазак народа у Обећану Земљу.

Стихови 1, 2, 3. и 5. се читају као први антифон на светој Литургији за Богојављање.^[151]

Када је народ прелазио преко Јордана, Јорданска вода је застала и народ је прошао кроз Јордан. Када је Христос дошао на Јордан да се крсти, његове воде су се уплашиле, јер Онај Који је њихови Извор, сада је дошао да се Крсти у њима. Од лица Господњег дошавшег на Јордан, сва творевина се потресла и славила Његов долазак (ст. 1-7).

Дакле, пролазак Јевреја кроз Јордан је праобраз доласка Христа и Његовог Крштења руком светог Јована Крститеља. Због тога се и ови стихови певају на Богојављање. Као што се некада Јорданска вода вратила да прође народ, тако се враћа и на Богојављање, јер творевина зна да није достојна да прими свог Творца.

Псалам има 8 стихова и спада у групу похвално-благодарних Псалама.

Псалам 115.

Не зна се ко је писац Псалма. У њему се говори да Слава треба да се узноси једино Богу. У Псалму писац описује роптање народа на Израиљ.

Стих 3. се пева као прокимен паримеја на светој Литургији светог Василија Великог на Крстовдан уочи Богојављења.^[152] Он говори о свеприсутности Божијој. Господ је присутан свуда, и на небесима и на земљи. За разлику од незнабожаца који се клањају делима руку људских, ми се клањамо Богу Небескоме, Нерукотвореноме (ст. 3-4).

Стихови  5-8 описују идоле незнабожачке, који су мртви, али описује и стање у каквом је био и Јеврејски народ када је Христос дошао- сличан идолима незнабожачким, јер су очи биле заслепљене грехом, уши запушене грехом, руке поломљене грехом, језик свезан грехом и није могао да препозна и да прослави Господа, него је уместо тога викао: ,,Распни га“. Постали су слични ономе који је такав – роптач и хулник, свезани и слепи – ђаво.

Међутим, спасење је једино у Господу у кога се узда Израиљ (=Црква, Нови Израиљ). Сва племена и сви домови, који су се кроз историју Старог Завета држали Господа нису пропали, јер им је Господ био помоћник. (Ст. 9-11).

Кроз сва страдања и искушења која је имао, народ се опомињао и добијао је благослов од Господа. Нека онда и нама искушења буду утеха, јер, по речима светог апостола Павла:

,,… Веран је Бог који нас неће пустити,
да се искушате већма него што можете,
него ће учинити са искушењем и крај,
да можете поднети“.
(Прва посланица светог апостола Павла Коринћанима Х 13).

Дакле, Господ је кроз искушења опомињао народ да Га не заборави и да не одступи од Његовог Закона.

Благосиљање дома Ароновог, може се схватити двојако: како благосиљање у историји, тако и у личности Пресвете Богородице. Мајка Пресвете Богородице, света

Ана, била је из рода Ароновог, а свети Јоаким, отац Пресвете Богородице из племена Давида. Христос је у себи објединио службе цара и свештеника, али је, такође, и изашао из племена Арона, па је због тога и дом Аронов благословен (Ст. 12.).

Господ је на небесима, али је Он људима оставио земљу, када је рекао Адаму и Еви ,,…напуните земљу и владајте њоме“ (Ст. 16.).

Они који нису са Господом (= у Цркви), умреће- отићи ће у ад, а они који су били са Господом хвалиће Господа у Царству Небеском, као што су Га и хвалили и славили и у Цркви, Која је икона тога Царства. (Ст. 17.).

Псалам има 18 стихова и спада у групу похвално-благодарних Псалама.

Псалам 116.

Не зна се ко је написао овај Псалам. У њему писац захваљује Господу због тога што га је спасао од смрти. Пошто је Псалам такве природе, можемо да предпоставимо да је писац Давид, јер је он у свом животу стално избегавао сигурну смрт.

Псалам на пророчки начин описује кроз душевно стање писца, стање људског рода у тами ада до Доласка Христа. У првим стиховима благодари Господу што га слуша у свим његовим мукама и жалостима у које је запао. Такве муке, болове и жалости имали су и они који су били у тами адској (Ст. 1-3).

Међутим, писац је призвао Господа и Он га је услишао и помиловао га по Својој милости. Господ је избавио народ из таме адске и повратио оне који су у њему били у спокој, а једино место где човек може да има спокој је у заједници са Богом. Господ је избавио људе од смрти и суза и вечних мучења Васкрсењем, када је род људски извадио из рупе ада. И уместо да човек сада буде у аду, он ходи по земљи живих, а живи су само они који су са Господом (Ст. 4-9).

Основ живота сваког верника јесте вера. Свети апостол Павле каже да ми верујемо и зато говоримо (тј. проповедамо о чудесима Божијим). Свако ко је покушао да буде са Богом, тај је био у понижењу, тј. сваки који је покушао да се бори против овога света и зла у њему, тај се понизио (Ст. 10).

Сваки човек је лаж, јер је човек само ,,илузија“ због тога што и човек као илузија постоји само одређено време, од рођења и смрти, и после тога одлази у земљу из које је и дошао. Због тога је човек лаж, јер он говори за себе да постоји, а у ствари, непостојанији је од свега (Ст. 11).

Једини који човека може спасити од такве пролазности је Господ. Господ сваком човеку даје, не по његовим заслугама него по великој Својој милости. Начин на који човек може да узврати за а доброчинства је заједничарење са Њим, али не било какво заједничарење, него само заједничарење кроз Чашу Спасења, тј. кроз Само Тело и Крв Господа и Бога и Спаса Нашега Исуса Христа. (Ст. 12-13). Човек (=хришћанин), у овом свету показује да је са Богом на видљиви начин у заједници верних, окупљених око Христа, а ради Причешћа. Овај стих (13.) се пева као причастен на Празник Успења Пресвете Богородице и још неке Богородичине Празнике.^[153] Човек на овакав начин показује да је у заједници са Богом, али само кроз заједницу са другима око себе, јер човек своје завете Господу испуњава само ,,пред свим народом Његовим“. (Ст. 14). Стих 15. се пева као прокимен апостола на празник преподобних и праведних. Онај који је у овоземаљском животу био са Господом, неће се бојати после смрти, јер је њихова смрт часна, као и њихов живот.

Стих 16. говори да је Бог, Бог свих. Као што је Господ мој, тако је Он Господ и моје матере. Такође говори и о Васкрсењу Христовом. Господ је раскинуо окове човека, окове греха, окове у које је човек био окован до Христовог Васкрсења. Христос је Својим Васкрсењем избавио човека од од ланаца греха и извео га из таме адске.

Жртва коју људи (=Црква) и данас приносе Господу за то избављење од окова греха и смрти је непрестано заједничарење са Њим и непрестано призивање Његовог имена, али само у Јерусалиму (=Цркви), у дворовима дома Господњег (Ст. 17-19).

Псалам има 19 стихова и спада у групу похвално-благодарних Псалама, а може се сврстати и у Месијанске, јер говори о Христовом Васкрсењу.

Псалам 117.

Овај псалам је најкраћи Псалам у читавом зборнику. Има само два стиха. Не зна се ко је написао овај Псалам, али је вероватно исти аутор који је написао читаву Песму Хвале (=tehillim). У њему писац хвали Господа и даје ,,аманет“ народима да и они заједно са њим славе Господа, због његове велике милости.

Псалам има, као што рекосмо, 2 стиха и спада у групу похвално-благодарних Псалама.

Псалам 118.

Не зна се ко је написао овај Псалам. У њему се говори о томе како се праведник радује победи. Ово је један Васкрсно-благодарни Псалам, како ћемо то видети и из његове садржине.^[154]

Дом Израиљев, дом Аронов и сви који се боје Господа хвале Његово име, због свих доброчинстава која је учинио (Ст. 1-4).

Стих 4. нам сведочи оно што смо у уводу рекли – да је ово Псалам о Васкрсењу. Читав људски род је из таме адске (=невоље) звао Господа. Господ је чуо његов вапај и сишао је у таме ада и човека поставио у Своје Царство – ,,на пространо место“ (Ст. 5).

Онај који је са Господом нема никаквог разлога за страх, јер је њему Господ Помоћник. Онај који је са Господом он се не боји смрти (=,,последњег непријатеља“), због тога што га Господ избавља од ње, и из двора Господњег (=Цркве), човек безбрижно и смело гледа на смрт, јер је она превазиђена у Цркви, Васкрсењем Њеног Саздатеља – Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа (Ст. 6-7).

Због тога што је Господ Цар и Избављење, а не човек, боље је уздати се у Њега, него ли уздати се у човека, или царева земаљских, који га окружују, али се човек Именом Господњим брани од њих (Ст. 8-12).

Човек је био гурнут да посрне, био је гурнут у смрт, у ад, али Господ је човека задржао и прихватио га. У Старом Завету, Бог је дао Закон, који није дао човеку да посрне и да пропадне ако га испуњава, а у Новом Завету, Господ је дао Цркву Своју, у Којој човек задобија сву потребну снагу (Ст. 13-14).

Свака радост и весеље у овом свету није у пролазности, него у насељима праведних, у Царству Небеском и Цркви као Икони тога Царства, јер Господ Својом Десницом чини силу онима који су у Цркви, а највећа сила коју је учинила Десница Господња је извођење људског рода из адске рупе. Господ је Својом Десницом извео народ из таме ада, подигао из прашине а све ради спасења човека и света, које Господ није створио да уништи, него да их спасе (Ст. 15-16).

Они који су избављени из таме адске су избављени из смрти. Они више нису мртви, него живи, и они који су избављени из таме адске, казују дела Господња. Православна Црква кјроз сву историју свог постојања сведочи Христово Васкрсење, Којим нас је Он избавио из таме и робовања греху и смрти. Господ је карао Изабрани народ, као што и данас пушта искушења на Цркву и Њене чланове, али Цркву и верне не предаје смрти, а по његовом обећању да Цркву ,,ни врата пакла неће надвладати“. Због тога што она има то обећање, сваком човеку се отварају врата Цркве, јер је у њој једина правда и истина. Врата правде, кроз која човек улази су врата Цркве, тј свето Крштење, којим човек улази у Цркву, а могу се схватити и као врата Царства Небеског, која ми можемо задобити само у Цркви. Кроз та врата, у Царство Божије, доћи ће само праведници, тј. који су били у Цркви као ,,сабору Праведничком“ (Псалам 111, 1). Једино спасење од греха и смрти је Црква, али и Црква, која је Икона Царства Небеског.

Господ је услишао глас оних који су викали из ада и дао им је спасење – Царство Своје и Цркву као Икону тога Царства и место за спасење будућих поколења. Црква кроз читаву Своју историју слави Васкрсење Господа Христа, Којим је нас избавио од греха и смрти^[155] (Ст. 17-21).

Стих 22. се више пута цитира у Новом Завету, а и Сам Господ га је цитирао неколико пута,^[156] а у контексту Себе, фарисеја и старешина народних (=зидари), који Њега нису препознали (=Камен Крајеугаони). Међутим, то одбацивање Христа, од стране Изабраног народа, било је по допуштењу и по благовољењу Бога Оца. То је било од Господа, да би се потпуно испунила божанска икономија спасења, коју је Бог од века припремио. Христос је драговољно прихватио да дође на свет (= да се оваплоти) и да буде Распет, само да би нас спасао (Ст. 23).

Тај дан, дан када је дошло спасење свету, дан када је Христос дошао у телу, слави се и данас, и славиће се до искона. Тај дан је био ,,почетак“ божанске икономије спасења у свету и тај дан је био испуњење свих пророчанстава, проречених у  Старом Завету. Међутим, то није само један дан, коме ми треба да се радујемо, већ су то сви дани од стварања света, па до његовог свршетка, јер Господ од самог стварања излива на свет неизмерну Своју Милост и Љубав, а када се испунила пуноћа времена, послао је и Свог Сина Јединородног, а све то, ради нас људи и ради нашега спасења (Ст. 24).

Стих 26. често се користи на богослужењима, и скоро да нема богослужења када се овај стих не пева (на светој Литургији, после Причасна, на јутарњем богослужењу, на скоро свим славословљима, обредима и чинодејствима, итд.). Претходне стихове:  (1, 11, 17 и 22.) свештеник чита на јутарњем богослужењу, док народ пева стих 26, четири пута.^[157] Сећамо се да су Јевреји у Старом Завету непрестано ишчекивали Месију, и непрестано му клицали ,,Благословен Који долази у име Господње“. Сетимо се само Уласка Господа у Јерусалим када су сви Господу викали овај стих и са гранчицама излазили и пред Његове ноге стављали гранчице, славећи Га на тај начин, као Цара и Месију. Православна Црква, данас има леп обичај да на Празник Цвети врши освећење палминих граничица, сећајући се овог догађаја (нпр. у Јерусалиму, у Грчкој, Византији, Бугарској, и свуда где је повољна клима за раст палме, док се код нас на овај Празник освећују врбице, које су сличне палминим гранчицама)^[158] (Ст. 26-27).

Господ је услишио молитву свих оних коју су је Њему упутили. Господ је услишио молитву и вапај целог рода људског који је из таме ада викао. Због тога што је Он избавио народ од муке и био му на спасење, Црква, кроз читав век Свог постојања не заборавља ову ,,интервенцију“ Господа и слави Њега, Који је учинио нешто, што нико, пре ни после њега, неће учинити. Због тога, Он је достојан да ,,певан буде гласовима светим“, јер ,,живот даје“ (Ст. 28-29).

Псалам има 29 стихова и спада у групу Месијанских Псалама. Овим Псалмом се завршава шеснаеста катизма.

Псалам 119.

Не зна се ко је написао овај Псалам. Њиме почиње седамнаеста катизма. Овај Псалам је Слава Речи Божије, или како се у Јеврејском зборнику (tehillim-у) назива ,,златна азбука“. То је  због тога што у tehillim-у, по осам стихова почињу истом словом, а по азбучном реду. Још се назива и ,,Велики Азбучник“ и ,,Буквар Светих“.

Овај Псалам би требало да се чита на Опелу одраслих. Наиме, пошто се покојник донесе у Храм на опело, прво се отпева 12. стих овог Псалма: ,,Благословен јеси Господе, научи ме наредбама Својим“, после кога се пева стих: ,,Непорочни су за пут, Алилуја, помилуј слугу Твојега (или: слушкињу Твоју), Име Твоје, Алилуја“. Када се то заврши, чита се овај Псалам, а после сваког стиха, пева се стих: ,,Непорочни су за пут…“.^[159] Међутим, из практичних разлога, а и из журбе, да се ова Света Тајна што пре обави, овај Псалам је изостављен. Уместо њега, само се пева стих, и одмах се узимају по непорочни^[160] тропари заупокојени.

Првих неколико стихова говоре о блаженству оних који су били са Господом, који су били у Закону Господњем. Псалам је помало сличан првом Псалму, а првих неколико стихова су слични и Блаженствима, Која је Христос изговорио на Маслинској гори (Јеванђеље од Матеја, V глава). Па тако и други стих говори да су: ,,Блажени чистог срца“ и сви они који чистим срцем траже Бога. Због тога су свети Оци, на челу са светим Макаријем Египатским доста радили на очишћењу душе.

Скоро, кроз цео Псалам, протежу се невоље и страдања која је проживео псалмописац, али и страдања која имају сви који су у Цркви. Конкретно, Псалам говори о блаженству оних који су у овом животу били у Цркви са Господом и који су се према овом свету односили као према ,,маћехи“, ишчекујући скори и брзи долазак Господа.

Човек још од младости може да успе на свом путу, али само ако је тај пут прави и ако је тај младић са Господом (Ст. 9). Једини прави пут, Богом благословени пут, којим човек може, и једино треба да иде је пут Христов, пут страдања за друге, идење за Христом, Који је за Себе рекао да је Он ,,Пут, Истина и Живот“ (Јеванђеље од Јована ХIV 6). Тај пут је пут који нас води у Цркву, и пут који нас води од Цркве до Царства Небеског. У тој Цркви је свако богатство и уживање и ко је у Цркви, тај се стално богати, јер стално стиче Бога и бива у заједници са Њим (Ст. 14-16).

Онима који су у Цркву (=са Господом), Он ће узвратити и оживеће такве, али не животом, после кога се умире, него животом вечним. Човек није у могућности да то задобије сам, већ је то дар који Господ даје њему. Човек је само ,,дошљак“ на овој земљи, и као такав, он никаквом силом не може да промени ту своју датост, која му је, као таквом дата (Ст. 17-19).

Господ Исус је заволео судове Оца и Његову вољу је од вечности испуњавао. Од Христа је Отац узео сва понижења, пљувања и страдања која је Он имао када су га мучили и Разапели на Крст. Отац је то учинио тиме што је Васкрсао Христа, силом Светог Духа. Када су се кнезови окупили и клеветали на Христа, смишљајући разне речи, само да би га погубили, Он није њима узвраћао, него је све време размишљао о Вољи Бога Оца, Коју испуњава. Христос је био ,,прилепио земљи“, али га је Отац Оживео и Васкрсао по Својој вољи, као у читав род људски, заједно са Њим (Ст. 20-25).

Васкрсењем Христовим, ми смо задобили спасење и Пут Правде (= Цркву), Коју објављујемо свима, јер смо је и ми изабрали. Црква је нама суд, јер када смо са Христом, већ смо изабрали себи суд (Ст. 26-32).

У Цркви, човек не види сујету, грех и смрт, јер је све то у Њој превазиђено, Васкрсењем Њеног Саздатеља. Уместо смрти, човек је задобио милост и спасење, а онима који су се човеку ругали за то, запушила су се уста. Ти људи су старешине Јеврејског народа, који су роптали на Христа, али када је Христос Васкрсао, њихова уста су се запушила. За разлику од њих, који су роптали, верни (= Црква) су се уздали у речи које је Господ изговорио да ће Васкрснути, и њихова нада се испунила. Од тада, па до свршетка века, Црква објављује ,,речи истине“ о Васкрсењу Господа и чува Закон Господњи, до века (Ст. 33-44).

Васкрсењем Христовим, човек је избављен од таме и скучености, и постављен је на ширину (= у Цркву), те се он због тога не стиди Господа Који га је избавио од тога, него чак и пред царевима објављује своје сведочанство, као некада свети Лонгин Сотник, који ,,виде и посведочи и истинито је сведочанство његово“ (Јеванђеље од Јована ХIХ 35). (Ст. 45-48).

Стих 62. је био повод за зачетке неколико богослужења, која су остала и до данас у Цркви. То су Полуноћница и свеноћно бденије. Људи који брину за своје спасење, у свако време и на сваки час славе Господа и благодаре Њему, јер је Он Спаситељ. Ова богослужења, нарочито су заступљена на монашким богослужењима, и скоро да не постоји манастир у Православној Цркви, који не служи Полуноћницу.

Стих 73. говори свештеник на светом Крштењу, када новокрштаваног помазује по рукама светим Јелејем.^[161] Човек који је окружен грехом и пропадљивошћу и пролазности, чезне за нечим што је чисто, вечно и непропадљиво- чезне за Богом. Човек у овом свету тражи спасење свуда и у свему, али га нигде не налази, слуша приче безбожника и безаконика, али ништа од тога није као Господ и Његова Црква. Најбољи пример тога нам је Новозаветна прича о Блудном сину, који одлази од свога оца, пролази све и сва и схвата да му нигде није као са оцем. Када се већ био унизио до смрти, вратио се оцу и поново је живео као некада. Као и блудни син, тако је и читав род људски био унижен до смрти и умало је био докрајчен. Међутим, Господ је, по Својој великој милости оживео човека из таме ада, а човек је, не заборављајући шта је Господ учинио за њега, сачувао сведочанства, која су изашла из уста Господњих, и сачувао их до века. Човек се може схватити као псалмописац, читав род људски, Црква Божија или као Јеванђелисти, који су записали сва чудеса Господња, која неће проћи, јер је Господ рекао да ће ,,Небо и земља проћи, али речи Његове неће“-(Јеванђеље од Матеја ХХIV 35). (Ст. 81-89).

Све што постоји, постоји због тога што Господ тако хоће, а не због тога што то може да постоји само по себи. И дан и ноћ и све постоји због тога што Господ то хоће. Колико год грешници хтели да погубе праведнике и оне који желе да буду са Богом, толико их Господ спречава, због тога што и када Господ пушта искушење на неког, то је због тога што Он тако хоће (Ст. 90-95).

Људи који непрестано страдају, знају да је то по допуштењу Божијем, и не предају се искушењима, већ их побеђују тиме што испуњавају Закон Господњи, Који им је омилео више него грех (Ст. 96-131). Они сву своју наду полажу на Господа и уздају се у Његову помоћ (Ст. 132-138).

Стих 139. се помиње у Новом Завету. Када је Господ изгонио трговце из храма, ученици су се сетили овог стиха:

,,А ученици Његови се сетише да је написано:
Ревност за дом твој изједа ме“.
(Јеванђеље од Јована II 17).

Стих 164. нам је јако значајан због изучавања Старозаветног богослужења. Наиме, псалмописац каже: ,,седам пута на дан, хвалих те (Господе)“. Наиме, из овог стиха закључујемо да су Јевреји имали молитву седам пута дневно. То је могла бити молитва у дому, синагоги или у Јерусалимском храму. Све у свему, вршена је седам пута.

Ово је најдужи Псалам у читавом Псалтиру и има 176 стихова. Само овај Псалам је читава седамнаеста катизма и дели се на три славе (три антифона или три статије). Спада у групу поучних Псалама.

Псалам 120.

Не зна се ко је написао овај Псалам. Постоје нека мишљења да је Псалам написао Давид. Њиме почиње осамнаеста катизма. У њему писац говори Господу против опадача. Псалми од овог, па све до 134. називају се Поклонички Псалми, због тога што су их Јевреји певали за време уласка у Јерусалимски храм и поклањања светињи. Овај Псалам је песма за пењање ка храму, или песма степеница. Наиме, при уласку у Јерусалимски храм, било је неколико степеника, и на сваком степенику, изговарао се по један стих из Псалтира (из Псалама 120-134). Због тога се ови Псалми и називају Степена. Степена се и у Новозаветном богослужењу користе на Васкршњој јутарњој служби, када се певају степена гласа који је владајући, или на јутарњој служби неког великог Празника, када Устав прописује појање степена (тада се певају степена 4. гласа: ,,Од младости моје“).^[162]

У Псалму, писац се обраћа Господу када је у невољи и Господ га чује и услишава. Такође говори и о подизању народа на њега.

Псалам има 7 стихова и спада у групу молитвених Псалама.

Псалам 121.

Овај Псалам је такође Псалам за пењање (степеница). Писац Псалма је највероватније Давид. Стихови 1. и 2. се певају у шестом гласу, као вечерњи прокимен сваког четвртка.^[163] Спасење и помоћ човеку стиже са планине. Планина је овде гора Сион, са Које је дошао Господ Христос, и Црква Господња, из Које нама сваког дана долази спасење на светој Литургији. Исти Господ Који и нама помаже, створио је небо и земљу и све што је у њима. Онима који су у Цркви, Господ не даје спотицање ногама, већ чува оне који су са Њим (Ст. 1-5). Ништа, ни Сунце ни Месец, ни киша, ни снег, ни стреле нити било шта друго, не може наудити онима који су са Господом, јер Господ чува Своје.

Псалам има 8 стихова и спада у групу поучних Псалама, а може се сврстати и у похвално-благодарне.

Псалам 122.

Не зна се ко је написао овај Псалам.  [У Септуагинти и Јеврејском зборнику, као и у зборнику који је на српски језик превео Ђуро Даничић, овај Псалам је насловљен као Давидов, међутим, вероватније је да је писац Соломон или неко од његових савременицима, а да је Псалам насловљен под псеудонимом као Давидов.] Из садржине Псалма се може закључити да је написан у време владавине Соломона, јер описује величанство храма. Сам Псалам је написан у славу Јерусалима, а као ,,Псалам пењања“, или ,,степена“, како ми називамо овакве Псалме.

Радост. Нешто најлепше што човек и уопште свако створење може да осећа јесте осећај радости. И из медицинског и из психолошког аспекта, ми знамо колико расположење човека утиче на његов живот, понашање, његов однос према свету и према другима. У Светом Писму, ми имамо безброј примера чему се треба радовати и како.

[= радост је дар Божији: 2Днев. ХХ, 27; Јездр. VI 22; Нем. ХII 43, Јов. VIII 21; Пс. IV 7; Пс. СХII 9; Проп. II 26; Проп. III 12-13; Проп. V 19-20.

= земаљска радост се описује у: Проп. II 10; Проп. III 22; Проп. VIII 15; Проп. IХ 7-9

= меша се са жалошћу: Прич. ХIV 13; Проп. II 10, 17

= јесте таштина. Проп. II 1, 11; Проп. VI 7, Проп. IХ 9, Проп. ХI8

= верни се радују Богу: Пс. IХ 2; Пс. LXII 11; LXVIII 32; Ис. LXI 10; Ав. III; 18, Лук. I 47; Рим. V 11.]

Псалмописац се обрадова када га позваше у Дом Господњи. Псалмописац се обрадоваше када га позваше на спасење, када га позваше у неприлазно, непропадљиво и бесмртно. Због тога он представља сваког човека (=хришћанина) који тежи Богу и Спасењу, који тежи бесмртности и непропадљивости. Јерусалим представља Цркву, место Које је Господ оставио људима за спасење. Једино место где се човек може спасти је Црква (=Нови Јерусалим – сходно Откр. III 12; и Откр. XXI 2). Човек иде на спасење, на свету Литургију, у Цркву, на Сабрање, где је свака радост и свако весеље (Ст. 1).

Црква, дата људима за спасење, сама по себи јесте средство, али истовремено и циљ. У Цркви, нама је на иконолошки начин представљено Будуће Царство, Царство Небеско Које долази. Међутим, Црква сама по себи, иако је Спасење није циљ, већ је циљ Царство Небеско. Због тога је Црква ,,врата“ [Овде можемо истаћи један Христолошки моменат, који је истовремено повезан и са моментом Еклисиологије. Наиме, Сам Господ Христос је за себе рекао: ,,Ја сам врата, ако ко уђе кроза ме спашће се, и ући ће и изићи ће, и пашу ће наћи“ (Јеванђеље од Јована Х 9). Дакле, Господ за себе каже да је Он ,,Врата“, а ми овде ,,Врата“ тумачимо у контексту Цркве. Како знамо да је Црква, по речима светог апостола Павла ,,Тело Христово“ (1Кор. ХII 27), а ми говоримо о Цркви као ,,Вратима“, изводимо закључак, да је Црква=Христос. Дакле, онај који иде у Цркву, који иде на свету Литургију, на Сабрање, иде код Христа и постаје ,,уд“ Његовог Тела (=Цркве)] кроз која ми улазимо у Царство Небеско (Ст. 2).

Сви људи, читава васељена, цео космос се сабира у Јерусалим (=Цркву), али Цркву Која је сазидана као један град. Ово нам може бити значајан стих за изучавање Еклисиологије. Наиме, на основу деветог члана Никео-Цариградског Символа вере, ми и, због тога што је Христос Један, Који нас све обједињује у Једно (Ст. 3).

У Цркву долазе сви, и Јевреји и Јелини, и незнабожци, и цариници, и праведници, и грешници, сви долазе код Христа на ,,Вечеру љубави“, јер Он на Њу позива све. Људи се одазивају и долазе, да буду сви  ,,Једно срце и једна душа“ (Дела светих Апостола IV 32.). Овај стих нам на неки начин говори и колики је благослов, али и значај за све народе имао Израиљ као Изабрани Народ Божији. Сви народи долазе и клањају се Господу у Цркви, али по ,,наредби Израиља“ (или још боље ,,по сведочанству Израиља“ ). Изабрани Народ је славио Господа и није заборављао сва Његова чудеса, а и када би заборавио, Господ је пуштао опомену и искушење на Њега, те се он брзо враћао у Његово Наручје. Други народи видевши то, прибегавали су Богу Израиљевом и исповедали се Њему. Дакле, видимо, колики је био значај (=благослов) Јеврејског народа да проповеда свима чуда Господња. Знамо, такође, да су први сведоци и проповедници Христа били Јевреји, свети Апостоли. Такође знамо и да су Јевреји, који су после пада Јерусалима 64/67. године, побегли у Рим, први објавили Христову науку у Риму. Свети Апостол Павле, највећи проповедник Христа и најревноснији апостол, био је Јеврејин. Нажалост, већи део Јеврејског народа није био свестан тога благослова који има, и одбацио је Христа, Који је дошао да га спаси (Ст. 4).

Онај који је у Цркви, већ је себи изабрао Суд. Човек који хоће да буде са Господом, долази на Вечеру Љубави и труди се, пада и Господ га подиже, али колико је у његовој моћи (или боље немоћи), он покушава да буде са Богом. Господ то види и награђује. Онај који је у Цркви, тај је и са Господом и сам је себи већ изабрао суд. Црква је тај суд, Црква је мерило, да ли је неко са Богом или није. Црква је овде представљена као ,,Дом Давдидов“. Знамо да је Давид праслика Господа Исуса Христа, па стога закључујемо да се овде ради о Дому Господњем, о Цркви, у Којој је Престо Господњи (Ст. 5).

Начин постојања Свете Тројице је Љубав. Начин постојања Цркве је Љубав. Љубав за собом повлачи још једну веома значајну ствар- мир. Мир је оно што је заједно са љубављу решење свих проблема, немира, ратова и страдања. Црква не би могла да постоји без душевног мира њених чланова. Човек не може бити у свађи са неким и бити члан Цркве. Прва прозба на сваком богослужењу је мир, када ми говоримо: ,,у миру Господу се помолимо“!

,,Свештенику којему предстоји вршење божанственог тајнодејства, дужан је претходно да буде измирен са свима, и да нема ништа против кога, и да, колико је могуће, чува срце од злих помисли…“.^[164] Дакле, Црква живи од мира и дише миром, доносећи мир у свет, јер је и Њен Установитељ, Господ Исус Христос ,,Мир наш“ (Посланица светог апостола Павла Ефесцима, II 14). Кроз мир, човек који је у Цркви, задобија свако изобиље. Има ли лепшег поздрава и лепше жеље, него ли некоме пожелети мир. Блажен је сваки онај који има мир у себи и који жели мир другоме. Сам Господ је рекао:

,,Блажени миротворци, јер ће се синовима Божијим назвати“.
(Јеванђеље од Матеја, V 9)

Сви хришћани су позвани да свету доносе мир и да благовесте мир, мир Божији, Који је на свет дошао Рођењем Господа и Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа. Због тога и ми на Божић, једни друге поздрављамо речима: ,,Мир Божији – Христос се роди. Ваистину се роди“ (Ст. 6-9).

Псалам има 9 стихова и спада у групу похвално-благодарних Псалама.

Псалам 123.

Не зна се ко је написао овај Псалам. У њему се говори о души која пати од срамоте и поруге и гледа на висину Небеско, молећи милост од Господа.

У своме очајању, човек који окружен смрћу, смрадом, трулежности и пропадљивости, схвата да је Једнино Уточиште и Спасење које може да нађе Господ (Ст. 1-2).

Као последица греха, јављају се болести, јавља се понижење и поруга, и на крају као крај свега- смрт. У свом очајању своме, човек се обраћа Ономе Који је Уништитељ свега овога, Господу, да га избави од поруге и гордости, која је мајка свих грехова.

Читав овај Псалам се чита на вечерњем богослужењу, када се певају Стихире стиховње октоиха. Наиме, прво се отпоје прва стиховња стихира без било каквог стиха пре, када се она отпева, читају се стихови, 1. и 2. до ,,тако су очи наше…“, одакле се до краја другог стиха пева остатак, у владајућем гласу. Када се то отпева, пева се друга Стиховња стихира. Када се она отпева, чита се стих 3. а стих 4. се отпева у владајућем гласу, после кога се пева трећа стиховња стихира. После ње се пева Слава; и сада: и стихира Минеја самогласно, ако има, а ако не, пева се стихира Октоиха у стиховском напеву.^[165]

Псалам има 4 стиха и спада у групу молитвених Псалама, а може се сврстати и у покајне.

Псалам 124.

Овај Псалам је насловљен као Давидов, а и из саме његове садржине се може увидети да је Давид заиста писац овог Псалма. У њему се говори о Божијим интервенцијама током многих страдања Јеврејског народа. Овај Псалам такође спада у групу Псалама за пењање.

Већ у првим стиховима, псалмописац се сећа страдања свог народа и пита себе, колико би народ страдао да Господ није помогао. И поред многобројних страдања, која је Јеврејски народ имао, ипак има свест да би то страдање било толико велико, да Господ није то спречио, или бар мало ублажио (Ст. 1-5).

У стиху 6. псалмописац благодари Господу за све те интервенције и за то што није предао народ у ,,зубе њихове“. Метафоричко тумачење овог Псалма јесте, да је ово Псалам Васкрсења. Да Христос није Васкрсао и да није сишао у таме ада, колика би била мука рода људског који је био у њему? Господ није могао да гледа како ђаво мучи људски род, сишао је у таме ада, покидао ланце греха и смрти и ослободио оне који су у њих били свезани. И сада уместо да човек буде заробљен и мртав, он је жив и слободан ,,као птица“. Замка која је скршена је грех, којим је род људски пао у замку смрти (Ст. 7).

Име Господње је избављење свију нас, јер демони трепте од имена Господњег, а ми се њиме спасавамо. Овај стих (8) се пева као вечерњи прокимен, сваког четвртка на вечерњој служби у шестом гласу.^[166]

Псалам има 8 стихова и спада у групу похвално-благодарних Псалама.

Псалам 125.

Не зна се ко је написао овај Псалам. Неки црквени научници га приписују Соломону, или некоме од његових савременика, јер говори о слави Јерусалима. У њему се говори о блаженству и благостању свих оних који се уздају у Господа.

Они који се уздају у Господа, слични су гори Сион. Гора Сион је Црква, Која се непрестано узда у Господа и стално га ишчекује. Због тога што је она таква, она се неће поколебати, јер је и Сам Господ рекао апостолу Петру:

,,А и ја теби кажем да си ти Петар,
и на твоме камену сазидаћу Цркву своју,
и врата пакла неће је надвладати“.
(Јеванђеље од Матеја ХVI 18)

Самим тим, сви који су у Цркви, који су чланови Цркве, неће пропасти ни погинути, јер као што је некада свако створење које је ушло у Нојеву барку преживело, тако ће и по Другом Доласку Христовом, сви који су у Цркви (=Јерусалиму) преживети и неће се поколебати (Ст. 1).

Горе које су око Јерусалима, могу се протумачити као свети људи, светитељи, преподобни и праведни, који су се представили пред Господом и који не дозвољавају нечестим дусима и непријатељима нас Православних хришћана да надвладају над нама. Цркву штите они, светитељи и Сам Њен Установитељ, Господ Христос, Који свакодневно чува своје овце, које су у Његовом Тору (=Цркви), од самог Његовог установљења, до свршетка света и века (Ст. 2).

Господ у Цркви чува све, и праведнике и грешнике. По Другом и Славном доласку, Господ ће одвојити праведнике и грешнике, да се не би помешали и да грешници не би повукли за собом и праведнике. Овај стих нам је на неки начин, протумачио Господ Христос у Својој причи о сејачу и семену (Јеванђеље од Матеја ХIII 29), када каже да се грешници још не погубљују ,,да не би чупајући кукољ почупали заједно са њиме и пшеницу“. По Свом Другом Доласку, Господ ће учинити Суд на земљи и погубиће безакоње и уништиће ,,штап грешнички“. (Ст. 3).

На томе Суду, добро ће Господ учинити онима који су чистога срца. Сам Господ је говорио о блаженству оних који су чистога срца:

,,Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети“.
(Јеванђеље од Матеја V 8)

Скоро сви свети Оци Цркве, подвижници, аскете и старци, радили су на очишћењу срца, почевши од светог Макарија Великог, па све до нашег савременика, старца Порфирија Кавсокаливита (Ст. 4).

За разлику од оних који су праведни и чистог срца, они који су покварени и безаконици, Господ ће одбацити од себе (Ст. 5).

Псалам има 5 стихова и спада у групу поучних Псалама.

Псалам 126.

Не зна се ко је написао овај Псалам. У њему се говори о спасењу робља Сионског. Овај Псалам, као и претходних шест Псалама спада у Псалме за пењање.

Стих 1. нам говори о радости Израиља када се враћао из ропства. Сећамо се из историје Јеврејског народа да је стално био ропству код страних народа; најпре у Египту, па затим у Вавилону, па код Филистејаца, па на крају код Римљана. Овде се највероватније мисли на Мисирско ропство и прелазак народа преко Црвеног мора. Народ је био срећан због избављења из ропства Египатског. У метафоричком и праобразном значењу, избављење народа из ропства у Мисиру је избављење рода људскога из ропства ђаволу, греху и смрти. Као што је некада Господ провео народ Свој кроз Црквено море из Мисира и довео га у Обећану Земљу, тако и сада изводи Свој народ из ада и поставља га у Обећано му Царство.

Цео људски род се радовао и веселио томе чудесноме избављењу и почео је да објављује ту своју радост народима. Црква је почела да објављује читавом свету Васкрсење Господа и Васкрсење читаве творевине. Из греха, смртности и пропадљивости, туге и уздисаја, Господ је избавио човека и дао му живот. Човек је због тога (=свог спасења) постао радостан и почео да објављује и да сведочи то своје избављење, али не сам него у Цркви, Која непрестано сведочи то избављење (Ст. 2-3).

У стиху 4. псалмописац моли Господа да поврати остатак народа из ропства. Као што псалмописац моли Господа да поврати остатак, тако и Црква моли Господа да Он, по великој Својој Милости, по Свом Другом доласку поврати све оне који су у аду, због својих грехова и да их поврати, да им да живот, као воду сувој земљи.

Сви они који су Господњу реч слушали, и ширили је другима, а са сузама је сејали у своме срцу, уз непрестано покајање, до Другом Доласку Господа Исуса Христа, пожњеће плодове својих трудова у радости, јер је Есхатон вечно радовање Светих (Ст. 5-6).

Псалам има 6 стихова и спада у групу похвално-благодарних Псалама.

Псалам 127.

Писац Псалма је цар Соломон. Псалам је намењен ,,за пењање“, тј. ово је Псалам ,,степена“, и у њему се говори о томе да све постоји и живи од (=са) благослова Господњег.

Сва творевина постоји због тога што Господ тако хоће. Сваки човек себи гради дом у Царству Божијем, тј. гради себи спасење у овом пролазном свету. Господ је по Својој великој милости дошао на свет да спасе изгубљене и дао човеку шансу и начин и благослов да се спасава. Човек колико је у његовој немоћи, покушава и на сваки начин се труди да се приближи Богу и да буде у заједници са њим. Међутим, ако човек то покушава без благослова Господњег и без Његове помоћи, онда му је све то узалуд. У томе је основна разлика између светог хришћанског поста, и поста у другим религијама. У хришћанском посту, човек (=хришћанин), започиње свој подвиг и завршава свој подвиг са благословом Божијим и у заједници са Њим. Због тога што је тај подвиг Богом благословен, он је и спасоносан, док у другим религијама (нпр. у хиндуизму), пост није спасоносан, него смртоносан, пост није живот и борба за живот, него је смрт. Хиндуистички пост је можда и строжији од хришћанског поста, али је узалудан, јер је ван заједнице са Богом. Ако тај пост није Богом благословен и није спасоносан, узалудан је (Ст. 1).

Човек, по својој палој природи и погрешном начину живота, као последици те пале природе, уместо да стиче и тежи ка непролазноме и вечноме, он тежи ка пролазноме и пропадљивоме. Међутим, узалуд је све то, уколико је ван Бога. Није грех да човек има материјална богатства, али је грех да их не подели са неким који их нема. Човек све што је беспотребно за спасење може да чини, али оно што је спасењско, може да чини само у заједници са Богом, јер Господ само онима који су му омилили даје сан (=спокој). (Ст. 2).

Стих 3. нам је јако значајан, због тога што у њему видимо, како су то Јевреји сматрали брак, шта је то брак и шта је његов циљ. Све што човек у овом свету има је дар од Бога, а највећи дар после Спасења који човек може да добије су деца. Наставак порода у свим народима читаве васељене још од њеног стварања, јесте главни циљ брака. Такво схватање брака и брачне заједнице имали су и Јевреји. Хришћанска Црква, од првих векова свога постојања, прихватила је овакво учење од браку, али је имала још једно, прихватљивије из аспекта хришћанства. То је учење од томе, да циљ брака није наставак порода (као што су то схватали Јевреји и неки Западни хришћански Оци-нпр. блажени Августин), него спасење. Сећамо се колико су родитељи Пресвете Богородице, свети Јоаким и Ана били презрени и одбачени због тога што нису имали порода. Сећамо се такође колико су родитељи светог Јована Крститеља, свети праведни Захарија и Јелисавета били поругивани због тога што нису имали порода. Брак је првенствено заједница љубави. Ако неки брачни пар због своје телесне немоћи не може да има пород, да ли то значи да тај брак није успео? Боже сачувај! Међутим, сва прича о овоме, овде се развија због тога да бисмо увидели какво је било учење Јевреја о браку (Ст. 3-5).

Псалам има 5 стихова и спада у групу поучних Псалама.

Псалам 128.

Не зна се ко је написао овај Псалам. Псалам спада у групу Псалама ,,за пењање“. У њему се говори о блаженству и благослову дома у коме живе побожни људи.

Већ 1. стих нам говори о томе; о блаженству оних који су са Господом и који Га се боје. Блажени су они људи који желе да буду са Господом и желе да иду правим путем. Једнини Прави Пут је Пут Христов, пут спасења. Сам Христос је за себе рекао:

,,Ја сам Пут, Истина и Живот“.
(Јеванђеље од Јована XIV 6)

И заиста, блажен је онај човек који иде за Христом, јер је тај задобио спасење.

Тај пут, који нас води до Христа, исти је пут који нас води до Цркве, где ми упознајемо Христа и бивамо у заједници са Њим. У Цркви, човек задобија све што му је потребно, у Цркви човек сеје семе, а плодове тога семена ће убрати тек у Царству Небеском Које долази (Ст. 1-2).

Такав човек, који је у Цркви, добиће пород и дом ће му бити пун среће и благостања. Жена његова ће рађати као лоза, а број деце биће велики као гране маслина. У пренесеном значењу, жена се може протумачити као Црква, Која је лоза плодна, јер Она свакодневно доноси плодове свог труда, а ти плодови су нови чланови Ње Саме. Ти чланови (или још боље синови) Цркве су се толико намножили, и Црква се толико напунила вернима, да су они као гранчице маслинове. Сви они су окупљени око Престола Господњега, око свете Чаше, око Спасења (Ст. 3).

Човек који има све ово (благостање у дому и спасење у заједници, како у породичној, тако и у Евхаристијској), благословен је од Бога и њему ништа више није потребно. Такав ће видети добра Јерусалимска (=добра Царства Божијега) у све дане живота свога, али како у дане пролазног живота, тако још више и у данима Вечног Живота (Ст. 4-5).

Код Јевреја, и уопште код свих старих народа, просек живота није прелазио 4045. година. Највећи благослов који је један Јеврејин могао да добије у свом животу је да види своје унуке. О томе нам псалмописац говори у 6. стиху.

Псалам има 6 стихова и спада у групу поучних Псалама.

Псалам 129.

Не зна се ко је написао овај Псалам. Због његовог покајног карактера, могуће је да га је написао Давид. У њему се говори о томе како ће се постидети и како ће пропасти они који нападају на Израиљ.

Стихови 1. и 2. говоре о многим страдањима Јеврејског народа, кроз његову историју. Јевреји су један он најстрадалнијих народа у историји људског рода. Међутим, колико год та страдања била велика, непријатељи народа Божијега нису могли да га надјачају и да га надвладају, јер је Господ даноноћно бринуо о њему.

Господ је,по великој Својој милости избављао народ, много пута, изводио га из ропства и поново га доводио у заједницу са Њим. Господ је исекао конопце (=вратове) безбожничке, тј. исекао је конопце греха и смрти, којима је људски род био свезан у аду (Ст. 3- 4).

Многи потлачитељи и непријатељи изабраног народа су пропали, јер су нападали на Изабрани Народ. Сећамо се како је прошао Египатски Фараон, када је пошао за Мојсијем. Сви који су нападали на Израиљ су се посрамили и пропали су. Исто тако, и сви они који су нападали и гонили Цркву (=Нови Сион), пропали су. Сећамо се само како су неславно и понижено скончали своје животе, највећи гонитељи хришћанске Цркве. На пример: Галерије; он се ,,сасушио пре него што је почупан“. Наиме, из историје Цркве, знамо да је Галерије добио болест од које је тело почело да му се распада (= гангрену).^[167] Почео је да се распада пре него што је умро (Ст. 5-6).

Псалам има 8 стихова и спада у групу поучних Псалама, а може се уврстити и у покајне Псалме.

Псалам 130.

Не зна се ко је написао овај Псалам. Спада у групу Псалама ,,за пењање“ и он је једна врста молитве за опроштење грехова.

Псалмописац из дубине виче Господу. Метафорички тумачено, писац овог Псалма представља читав  род људски до Васкрсења Господа Исуса Христа, који је њему вапио из дубине ада (Ст. 1).

Људи су молили Господа да услиши њихов глас, глас муке, бола, туге и уздисаја. Господ је чуо глас Својих створења и из превелике Своје љубави према свету и човеку, сишао у таме ада и Својим Васкрсењем скршио његова врата, да би услишио глас слугу својих и спасао их од вечне муке (Ст 2).

У стиху 3. налазимо једну тему, коју смо неколико пута у току рада обрадили. Господ не суди по правди, него по великој Својој милости и суди свима, и праведницима и грешницима, али по милости, када би судио по правди, ко би се спасао?

Од греха и смрти, нас је Господ избавио Својим Васкрсењем, извевши нас из таме ада. Господ нас је очистио од прљавштине греха и смрти Својим Васкрсењем, али човек, по својој палој природи поново је себе упрљао грехом. Једино место, где поново може да се очисти је Црква, у Коју човек ступа очишћењем од греха и смрти, тј. светим Крштењем (Ст. 4).

Главна карактеристика хришћанске етике, јесте да је она етика ишчекивања. Сви они који су ступили у Цркву, светим Крштењем, чекају Други и Славни Долазак Христа Господа, јер је Он тако рекао. Црква (=верни), верују Господу да ће испунити Своје обећање, које је Сам најавио, а које су записали свети Апостоли:

,,Јер ће доћи Син Човечији у слави Оца Својега
са Анђелима Својим, и тада
ће узвратити свакоме по делима његовим.“
(Јеванђеље од Матеја XVI 27)

Сви верни живе у ишчекивању Христа, почевши од светих Апостола који су питали Христа, хоће ли одмах установити своје Царство, па све до нас, који такође ишчекујемо Христа (Ст. 5-6).

Циљ тога нашега ишчекивања је спасење и долазак велике Божије милости која ће се на нас који ишчекујемо у дан Другог Доласка неизмериво излити на нас који смо хтели да прихватимо Господа. Он ће нас избавити од свих безакоња наших, која смо починили. (7-8). Ови стихови се могу протумачити овако- апокалиптички, а могу и историјски – Васкрсењем Христовим, Којим смо ослобођени од безакоња, греха и смрти.

Псалам има 8. стихова и спада у групу молитвених Псалама. Сви стихови овог

Псалма се певају као припевни стихови на вечерњој служби пре одређене стихире.^[168] Ако се стихире узимају на 8 узимају се стихови 1 и 2; ако се узимају стихире на 6 онда се певају стихови 3, 4 и 5, а ако се узима на 4, онда се певају стихови 7 и 8. Сваки стих се пева по оном гласу у коме су одређене стихире које се певају.

Псалам 131.

Писац овог Псалма је Давид. Псалам је написан за пењање. У њему се говори о блаженству оних који су смерног срца. Ово је једна лична молитва Давидова Господу, где он говори о својим страдањима, због тога што је са Господом.

Давид је савршени пример понизности и не уздизања себе. Он је био цар, а о себи говори као о црву. Због тога је био и удостојен да из његовог племена изађе Месија и Спаситељ, Христос Господ, и због тога је он и праслика Христова. Христос није ходио међу великима, иако је Он већи од свега, него је ходио међу сиромасима. Христос се није понео за оним на шта га је ђаво позивао (видети Мт. IV ), него је размишљао смирено и био кротак, али непрестано у заједници са Оцем (Ст. 1-2).

Због тога је он Једино уздање свију нас (Ст. 3).

Псалам има 3 стиха и спада у групу поучних Псалама.

Псалам 132.

Не зна се ко је написао овај Псалам. Он је једна молитва за Давидов дом због Божијег обећања. Псалам такође спада у групу Псалама за пењање.

Давид је као благоверни владар био узор свим осталим владарима и понос Израиљског народа кроз све векове. Као такав, стекао је слободу пред Господом да ,,ходатајствује за све“. Због тога псалмописац моли Господа да се сети цара Давида и његове смерности, када буде судио народу (Ст. 1-2.).

Човеку током његовог земаљског живота на првом месту увек трба да буде Бог. Псалмописац говори да је Давид био такав да ништа себи није хтео да стиче током живота, све док није направио Храм (=скинију), у којој ће сместити Ковчег Завета, који је пренео из града Киријат – Јарима у Ефрати (Ст. 3-6). Цару Давиду, последовали су многи српски владари, нарочито из благородне и светородне лозе Немањића, који су подизали манастире и Цркве као примарну ствар током своје владавине, а ако остане средстава подизали би себи куле и градове.

Само тај мали пример из наше националне историје, показује нам колико је Давид био примеран, богобојажљив и благородан цар.

По божанској икономији која постоји од вечности, Бог је творевини (=људима) предодредио непрестану заједницу са Њим. У данашње (=новозаветно) време та заједница је Црква. Црква је насеље Божије, место где Бог обитава на иконолошки начин.^[169] Човеку је допуштено да уђе у те дворове Господње, због тога што је Христос Васкрсао. Господ Христос је ,,устао из починка“  тј. из таме адске и узнео са собом нас (Ст. 7-8).

Девети стих говори свештеник када облачи свештеничко одјејаније (=фелон) пред служење свете Литургије.^[170]  У тренутку Другог Доласка Христовог, неки људи ће се обрадовати а неки неће. Обрадоваће се преподобни, тј. они који су целога живота хтели да буду и били са Христом, а они који су отпадници и грешници, и који су целог живота одбацивали Бога и ближњег, пропашће и посрамиће се (Ст. 9.).

Давид, као савршени пример страдалника правде ради, удостојио се тога да буде праслика Господа Исуса Христа. Господ Христос је дошао из племена Давидовог, због обећања које је он добио од Бога: ,,закле се Господ Давиду истином и неће се одрећи ње“. Дакле, Господ је испунио обећање дато Давиду. Његов пород посадио је на престолу величанства Оваплоћењем Христовим и обожењем људског тела (=творевине) које је Христос узео на себе.

Речи ,,од плода утробе твоје, посадићу на престолу твоме“, могу се протумачити и као Божанство Логоса Божијега (=Христа) од искона. Христос је Бог још пре зачећа у утроби Пресвете Богородице,  и изабран је да спасе творевину (Ст. 11).

Они људи који буду следили науку Христову, и буду били на гори Сион коју је изабрао Господ (=у Цркви) седеће до века на престолу Божијем са десне стране Њему (Ст. 12-13).

Почивалиште Господње на земљи је Црква, коју је Он установио и запечатио је Својом Крвљу и Својим Васкрсењем. Због тога је она ,,у век века“, Бескрајна и Непролазна, као и Њен Установитељ – Тројични Бог, Који ће до вечности да обитава у Цркви. (Ст. 14.).

У Цркви, сви стичу богатство, тј. задобијају Бога: и сиромаси, и богати, и удовице и сирочад и свештеници и преподобни. Како се сви они у Цркви богате? Сталним храњењем Богом Живим- Христом, Који Себе даје кроз Своје Тело и Крв (=хлеб и вино). У Цркви, Господ све храни хлебом и вином (=Телом и Крвљу), чиме они задобијају спасење и радост, која ће своју пуноћу достигнути тек у Есхатону (Ст.15-16).

Стих 17, опевао је свети Захарија, отац светог Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег (Јеванђеље од Луке, I 69).

Псалам има 18 стихова и спада у групу молитвених Псалама.

Псалам 133.

Писац Псалма је Давид. Псалам је написан за пењање. У њему се говори о добробитију слоге, тј. о важности и лепоти слоге и јединства.

Има ли чега лепшег или краснијег него да сви живе у љубави и јединству. Колико би свет био савршенији када међу људима не би било подела и свађа? Јединство је једна од главних карактеристика Цркве Божије, чији се идентитет заснива на јединству свих њених чланова (=верних) (Ст. 1-2 ).

У држави Палестини (=Обећаној Земљи), главни извор наводњавања је роса. У читавој Палестини, веома је мали број падавина, и роса је она која силазећи на земљу наводњава биљке, а самим тим и даје живот. Колики је значај росе за Палестину, толики је значај јединства за Цркву Господњу.

Роса се може протумачити још и као благодат Светога Духа, Која се даје свима који су у Цркви (=на Гори Сион). Господ је Сион (=Цркву) наменио као једино место спасења, тј. Црква је оно место Које је ван граница греха и смрти. То је Господ дао творевини, као једино место спасења, где је ,,благослов и живот до века“.

Псалам има 3 стиха и спада у групу поучних Псалама.

Псалам 134.

Не зна се ко је написао овај Псалам. Он представља захвалну песму у дому Господњем ноћу. Ово је последњи Псалам степена, тј. за пењање.

Бога треба благосиљати ,,у свако време и на сваки час“^[171] јер је достојан хвале и славе. На то благодарење, и хвалу, Господ неће остати дужан, него ће свакоме дати по Својој великој милости. Он то може јер је створитељ свега – ,,неба и земље“.

Псалам има 3 стиха и спада у групу похвално-благодарних Псалама. Њиме се завршава осамнаеста катизма.

Псалам 135.

Овим Псалмом почиње деветнаеста катизма. Не зна се ко је написао овај Псалам. Он спада у групу Алилујарних Псалама (=Псалама Хвале) и пева се на сваком јутарњем богослужењу где то Типик прописује, као први полијелејни Псалам.^[172] (Псалам се назива полијелејним, због тога што за време његовог појања еклисијарси окрећу све лустере (=полијелеје) у Цркви, показујући на тај начин да је цео свет једно узбуркано море (=@nteîskoe more) а да је Црква лађа, која одолева таласима греха који у њу ударају). Све то је повезано са садржином Псалма, који нам говори о свемогућности Божијој и немоћи идолској.

Његово Име је страшно. Његово име изгони демоне. Сам Господ Христос је рекао својим апостолима да ће Његовим именом лечити, исцељивати и изгонити демоне. Због тога је Његово Име достојно хвале (Ст 1).

Господа треба да хвале сви, а нарочито они који су у Цркви, тј. у дворовима Бога Господа нашега, јер је он благ  и добар. Сам Господ је рекао за Цркву:

,,Ходите сви који сте натоварени к мени
и наћи ћете покој душама својим“.

Дакле, Црква (=Тело Христово) јесте место где се човек спасава и чисти од греха и смрти. Због тога што нам је дао Њу (=Цркву) Достојан Је хвале.

Бог је Бог конкретних личности – у овом случају Јакова. Он ,,није“ Бог ваздуха, траве, шуме или животиње, већ Бог конкретних личности – Авраама, Исаака и Јакова. Бог је Јакова изабрао себи за наслеђе. Јаков је благословио дванаест племена Израиљевих, чији смо и ми пород. Као што је никада Израиљ био Изабрани Народ, тако је сада Црква (=Нови Израиљ) изабрана од Господа и као што је некада Господ дошао у Израиљски народ, тако Он долази у Цркву, сваки пут када призовемо Име Његово (Ст. 4-5).

У стиховима 7-8. псалмописац износи гносологију, тј. стварање свега што постоји, и Божије старање о Својој творевини, кроз: кишне падавине, које натапају земљу и дају живот.

У стиховима 9-12. говори о војним победама, тј. о избављењима из многих страдања и заробљеништва јевреја током историје и о коначном спокојству народа у Обећаној Земљи (=земљи Хананској). Као што су некада јевреји страдали, тако и Црква кроз историју страда, али ће и она као и јеврејски народ ући у ,,Обећану Земљу“, тј. у Царство Небеско, Које је Господ припремио ,,Онима који га љубе“.

Господ је Судија, и није као идоли који немају живота у себи. За разлику од оних који их праве, Изабрани народ  (племена Израиљева) имају свога Господа, Кога благосиљају и Кога се боје (Ст. 13-20).

Обитавалиште Господње је Гора Сион, Јерусалим, тј. Црква Господња као ,,Нови Јерусалим, Који силази са неба“ – Откровење Светог Јована Богослова ХХI 2.

Псалам има 21 стих и спада у групу похвално-благодарних Псалама.

Псалам 136.

Не зна се ко је написао овај Псалам. Такође спада у Алилујарне Псалме^[173] и пева се у наставку претходног Псалма на Великом јутарњем богослужењу. Говори у главном о истим темама као и претходни Псалам и наводи исте историјске догађаје.

На Великом јутарњем богослужењу, по пракси наше Цркве (преузете из Кијевске Русије) пева се ,,Величаније“ одређеног светитеља, после кога се певају одређени (=изабрани) Псалми, који су сродни животу светитеља који се прославља.

За разлику од руске и српске Православне Цркве, Васељенска Патријаршија, Црква Јеладе, румунска, грузијска и бугарска Православна Црква не певају величаније, већ тзв. ,,Slovo blagodarnoe“, тј. избране Псалме, или речи благодарења.

Псалам има 26 стихова и спада у групу похвално-благодарних Псалама.

Псалам 137.

Не зна се ко је написао Псалам. У преводу LXX, Псалам је насловљен као Давидов, а код Јевреја је ненатписан. Он представља туговање заробљених Јевреја у Вавилону.

Народ далеко од своје земље, сећа се Палестине. У народу је замрла жеља за животом. Нема радости, нема весеља, нема богослужења (Ст. 1-2).

На основу овога Псалма, као што смо на самом почетку рекли,  видимо да је у време ропства богослужбено појање било замрло (Ст. 3-4).

Међутим, и после свих страдања и после свих прогонстава, Јевреји нису заборавили обећану земљу – Палестину и центар јеврејске културе – Јерусалим. Нису дозволили себи да забораве Јерусалим. Нису дозволили себи да забораве своју постојбину и вратили су се у Јерусалим.

Савремена историја је сведок масовног повратка Јевреја у Палестину. После њиховог последњег (можда и највећег) страдања током Другог светског рата, када је Палестина, тачније држава Израел добила независност 1947. године, преживели Јевреји са свих страна света, вратили су се у Јерусалим и то и данас масовно раде.

Сваку Пасху прослављену ван Јерусалима се проклињали, а здравица је била ,,следеће године у Јерусалиму“ (Ст. 5-6). Ето, још једног фантастичног примера и истрајности Јевреја, која и нама може и јесте пример не заборављања свог порекла.

Даље псалмописац моли Господа да узврати разоритељима Јерусалима по делима његовим, али истовремено види и да је народ крив за то прогонство и за сва његова страдања, због мноштва сагрешења (Ст. 7-8).

Децу, која се помињу у деветом стиху, не треба буквално схватити. Деца су греси човекови које је починио још од свога детињства. Та деца (=греси), разбијени су када су разбијена и врата ада. Разбијени су о Христа, Који Је ,,Камен Крајеугаони“.

Због тога се овај пева овај Псалам у Недеље пред Велики и Часни пост: Блудног сина, Месопусну и Сиропусну. То је период који нас припрема за улазак у свети и Велики пост, тј. у време очишћења наших грехова, да бисмо могли радосно, као и они у аду, дочекали Христово Васкрсење.

Псалам има 9 стихова и спада у групу покајних Псалама.

Псалам 138.

Писац овога Псалма је цар Давид, али је могуће и да га је написао пророк Захарија. Он је једна захвална песма због помоћи Божије у невољи.

У првом стиху, псалмописац благодари Богу што га је услишио у потребном му тренутку. Он му се клања у Цркви (=храму), што нам показује да је ово једно праобразно место. Место обитавања Бога у Новом Завету је Црква, где је Бог присутан на иконолошки начин кроз различите службе у Цркви (Ст. 2).

Псалам има 8 стихова и спада у групу похвално-благодарних Псалама.

Псалам 139.

Писац Псалма је Давид, али је могуће и да га је написао пророк Захарија у расејању.^[174] Псалам је написан начелнику певачком и у њему се говори о свезнаности и свемогућности Божијој.

У првих неколико стихова (1-3) видимо да Господ зна све поступке човека и све његове намере. Господња промисао управља свиме и чини све како хоће. (4-6). Господ је ,,свуда присутан и све испуњава“ и човек се не може нигде склонити од лица Његовога. Овде имамо развијено учење о Светом Духу (=Пневматологију). Псалмописац каже: ,,Куда ћу поћи од Духа Твога“, тј. од Духа Светога. Када у Дан Педесетнице читамо молитву ,,Царе Небески“ ми се молимо Светоме Духу. У овом Псалму се говори о свеприсутности Божијој, тј. свеприсутности Светога Духа, Који је ,,свуда и све испуњава“ (Ст. 7- 10).

Господ Који има план (=икономију) о спасењу света и човека, познаје човека још од његовог зачећа у утроби материној. Он Који је и створио човека, препознаје га од утробе своје матере. Ово нам говори две ствари: прво, да је Бог Свезнајући а друго, да је човек још од зачећа у утроби материној жива, једна, јединствена и потпуна личност. Због тога о абортусу треба говорити као о убиству! (Ст. 13).

Када је Христос васкрсао, ни једна кост помрлих људи није се могла сакрити од његове Силе и Славе. Господ је Васкрсао и све који су помрли, записао у ,,Књигу Живота“.

Псалам има 24 стиха и спада у групу поучних Псалама.

Псалам 140.

Писац Псалма је Давид. Псалам је написан начелнику певачком, и он је молитва Давидова да не падне у мрежу непријатеља.

Ко су људи зли? Људи зли су они који су распели Христа на Крст. У своме срцу зло су мислили о Христу и оштрили су свој језик против Њега, не би ли га осудили и убили. Они су ,,Породи аспидини“, како их је Господ назвао. Они су потковали ноге Господу Христу (Ст. 1-4).

Због тога, примили су плату своју: живо угљевље, огањ и несреће. Све се ово догодило само неколико година после Христовог страдања падом Јерусалима 67. године. Речи Господње су се обистиниле (Ст. 10).

Они који су се противили Господу, пропали су, а они који Га се нису одрекли, настанили су се пред Лицем Његовим (Ст. 13).

Псалам има 13 стихова и спада у групу молитвених Псалама.

Псалам 141.

Писац Псалма је Давид. Он је једна молитва Богу да сачува од злих. Иначе, овај Псалам је јако познат скоро сваком Православном хришћанину, јер скоро да нема дана у години када се не пева овај Псалам.

Наиме, он се пева антифоно на свакој вечерњој служби после Велике (мирне) јектеније, на дотични глас.^[175] Обавезно се певају први и други стих, после којих се узимају стихови следећег Псалма,у зависности од тога колико ће се стихира певати: 10; 8; 6, или 4.

У Цркви постоји пракса да се после прва два стиха отпевана самогласно, певају стихови овог и следећег Псалма (142.) до 6. стиха стиховском мелодијом онога гласа, у коме су отпевана прва два стиха. Од 7. стиха следећег Псалма (142.) почињу стихире на 10, када се стихови певају самогласном мелодијом истога гласа.

Псалам има 10 стихова и спада у групу молитвених Псалама.

Псалам 142.

Писац Псалма је Давид, који је овај Псалам написао када је био у пећини, док га је Саул тражио.^[176] У њему душа Давидова уздише и тражи помоћ Божију.

Овај Псалам се такође пева на сваком вечерњем богослужењу, као наставак претходног Псалма.

Псалам има 7 стихова и спада у групу молитвених Псалама, а може се сврстати и у поучне.^[177]

Псалам 143.

Писац Псалма је Давид. Он је овај Псалам написао када га је гонио син Авимелех. Он моли Бога да га избави и да га води. Овај Псалам се чита на јутарњем богослужењу, у оквиру шестопсалмија.^[178]

Читав Псалам показује живот једног бесциљног човека, који од очајања не зна шта да чини са собом и прибегава Богу.

Псалам има 12 стиха и спада у групу молитвених Псалама, а може се сврстати и у покајне. Њиме се завршава деветнаеста катизма.

Псалам 144.

Писац Псалма је Давид, који је овај Псалам изрекао Голијату пред битку са њим. У псалму он моли Бога да заштити и благослови Свој народ. Њиме почиње последња (=двадесета) катизма.

За разлику од Голијата који се уздао у себе и своју снагу, Давид је као детенце прибегао Богу и победио Голијата, али не он, него Господ. Голијат је имао све: волове, овце, пуне ризнице (Ст. 13-14), али није имао једно- Бога Господа Израиљевог.

Псалам има 15 стихова и спада у групу молитвених Псалама.

Псалам 145.

Писац Псалма је Давид. Псалам је и у јеврејском tehilim-у и у јелинској Септуагинти насловљен као ,,Похвала Давидова“. У њему се говори о милости и правичности Бога у Његовом Царству.

Из овога Псалма нам је значајан 18. стих, који нам говори о сталном ишчекивању Месије код Јевреја. Наиме, Давид каже да је ,,близу Господ“. Хришћанска етика, јесте етика сталног ишчекивања доласка Христа. Та хришћанска етика јесте наставак Старозаветне Израиљске етике сталног ишчекивања Месије.

Псалам има 21 стих и спада у групу похвално-благодарних Псалама.

Псалам 146.

По преводу LХХ писци Псалма су Агеј и Захарија. Псалам је Алилујарни и у њему се говори о вечној верности Божијој.

Овај Псалам се пева као други антифон сваке Литургије на Славу и чита се на Изобразитељној.^[179] Писци дају савет човеку да се не узда у пролазно (кнезове, синове људске), већ у Бога Јаковљевог, створитеља неба и земље (Ст. 1-6).

Псалам има 10 стихова и спада у групу похвално-благодарних Псалама.

Псалам 147.

Писци Псалма су Агеј и Захарија. Псалам је такође Алилујарни и у њему се говори о прослављању духовних и телесних дарова Божијих.

Псалам има 20 стихова и спада у групу похвално-благодарних Псалама.

Псалам 148.

Писци Псалма су Агеј и Захарија. Псалам је као и претходна два Алилујарни и у њему се говори да цео свет треба да хвали Господа.

Током Псалма износи се сва творевина Божија: Анђели, Аиле, сунце и месец, звезде и светлост, облаци, змајеви, бездани, огањ, град, снег, слана, ветар бурни, дрвеће родно, бездани, звери, стока, момци и девојке, старци и деца, све нека хвали Име Господње, јер он начини све (Ст. 1-12).

Овај Псалам се чита, или пева на јутарњем богослужењу и пева се као причастен сваке недеље.^[180] Пева се у зависности од тога да ли се пева Велика јутарња служба или не.

Псалам има 14 стихова и спада у групу похвално-благодарних Псалама.

Псалам 149.

Не зна се ко је написао овај Псалам, али се претпоставља да су то Агеј и Захарија, због тога што он представља наставак претходног Псалма. Псалам је такође Алилујарни и говори о томе да Сион треба да хвали Господа.

Песма нова која треба да се пева Господу је песма Васкрсења. Стара песма, била је песма, или биље рећи вапај греха и смрти, а песма нова је песма Васкрсења и живота (Ст. 1).

Господ је весеље онима који га љубе: Синовима Израиљевим, Израиљу, преподобнима…

Господ је Својим Славним Васкрсењем свезао ,,цареве у ланце“, тј. свезао је сатану и моћ његову, да би им учинио суд, а преподобнима дао славу. (Ст. 8-9). Овај Псалам се такође чита на јутарњем богослужењу. (Часослов у преводу са грчког и црквенословенског, епископа захумско-херцеговачког Атанасија, Београд 2001. године, стр. 58.)

Псалам има 9 стихова и спада у групу похвално-благодарних Псалама.

Псалам 150.

Овај Псалам је неодвојиви наставак два претходна, и сматра се да су му исти писци. У њему се говори о томе да све што дише треба да хвали Господа.

Овај Псалам нам је јако значајан да бисмо увидели који су се све инструменти користили на старозаветним богослужењима.

Још приликом освајања Обећане Земље, левити су трубили у трубе. Трубе код Јевреја су вероватно биле рогови животиња, и звале су се Шофар, или је то вероватно била Хазозра, која највише личи данашњој труби (Ст. 3).

О инструментима Псалтир и гусле смо рекли неколико речи на почетку, па се сходно томе нећемо понављати. Бубањ је у богослужбену употребу код Јевреја ушао највероватније после Египатског ропства, јер је бубањ настао у Египту. Био је направљен од дрвета и јагњеће коже и у њега се ударало или рукама, или удараљкама које су се називале Систрум.

Судећи по одређеним Псалмима, о чему смо ми у току рада говорили, Јевреји су имали антифоно (=хорско) појање (Ст. 4).

Од жичаних инструмената, Јевреји су користили Псалтир, Кинор, Египатску харфу и Хинерот.^[181] Сви ти инструменти, углавном су преузети од других народа. Органи (=дувачки инструменти), који су се користили у богослужењу, били су, поред Хазозра и Шофара и Сиринкс (нешто налик усној хармоници), затим фруле са две цеви (какве данас често користе бедуини) и наравно рогови животиња.

Јасни кимвали и кимвали громовни (удараљке), били су Меноаним и Мезилтаим, као и Систрум, који је некада у себи садржао семење биљака и звецкао (нешто слично као дечија звечка).^[182]

• Важна напомена:

У нашој Цркви, од скора постоји један леп обичај у појању појединих Псалама током причастна. Наиме, уместо да се само пева један стих одређеног Псалма сложеном нотном композицијом, пева се одређени стих Псалма као припев, док се између сваког припева умеће по један стих истог Псалма.

То има двојаку корист: отпева се цео Псалам, верни народ учествује у појању и лакше је певати тако цео Псалам, неголи само један његов стих у веома сложеној музичкој композицији.

Најбоље и најслаткопојније за ухо је певати стих у првом гласу Византијског напева, а стихове читати у петом гласу истог.

Причастни који се најчешће певају су:

Псалам 32: ,,Радујте се праведни у Господу, праведним приличи похвала, Алилуја“.^[183]

Псалам 148: ,,Хвалите Господа са небеса, хвалите Га на висинама, Алилуја“.

Псалам 46: ,,Узиђе Бог са усклицањем, Господ са гласом трубним, Алилуја“.

Псалам 33: ,,Окусите и видите да је добар Господ, Алилуја“.

Псалам 111: ,,У вечни спомен биће праведник, и спомен његов у векова, Алилуја“.

Псалам 18: ,,По свој земљи изиђе глас њихов, и до краја васељене речи њихове, Алилуја“.

Псалам 8: ,,Из уста деце и одојчади, начинио су себи хвалу, Алилуја“.

Псалам 131: ,,Јер је изабрао Господ Сион, изволео га је за обиталиште себи, Алилуја“

Псалам 77: ,,Устаде као спавајући Господ, подигавши са Собом нас, Алилуја“.

Псалам 147: ,,Похвали Јерусалиме Господа, хвали Бога твојега Сиона, Алилуја“.

Псалам 4: ,,Знаменова се на нама светлост лица Твога Господе, Алилуја“.

Псалам 117: ,,Благословен Који Долази у Име Господње, Бог је Господ и јави се нама, Алилуја“.

Псалам 110: ,,Избављење посла Господ народу Своме, свето је и страшно^[184] име Његово, Алилуја“.

Псалам 64: ,, Блажени су које си изабрао и примио Господе, Алилуја“.

Псалам 103: ,,Који чини Анђеле Своје духовима, и служитеље Своје пламеном огњеним, Алилуја“.

Псалам 115: ,,Чашу спасења примићи, и Име Господње призваћу, Алилуја“.

Псалам 142: ,,Дух Твој Благи нека ме води по земљи правој, Алилуја“.

Псалам 50: ,,Духа Твога Светога не одузми од мене, Алилуја“.^[185]

 VI- Преводи Псалтира на српски језик

Србима је словенски превод Библије био прилично разумљив и зато се српски преводи појављују релативно касно. Први који је превео цело Свето Писмо (а самим тим и Псалтир), био је Гаврило Стефановић Венцловић (1680-1749. године). Међутим, први преводилац извесних књига Старог завета, на српски језик, био је епископ бачки Платон Атанацковић. Први Псалтир, одштампан је у Новом Саду 1857. године, под називом ,,Пророка и цара Давида Псалтир“. ^[186]

Следећи преводилац читавог канона Светог Писма Старог Завета је Ђуро Даничић. Он је још пре епископа Платона 1852. године спремио превод Псалама, али Британско библијско друштво није прихватило понуду за штампање. Ипак, 1864. године, у Бечу излази ,,Псалтир Давидов“. Псалтир је преведен са латинског језика, а по преводу јеврејске библије од Имануела Тремелиуса.

Тај превод је више дело лингвисте него теолога. Лепота језика чини овај превод важним преводилачким делом.

Следећи преводилац, који је превео само 55. Псалама, био је епископ бачки др Иринеј Ћирић. Нису издати као посебна књига, већ су објављени у склопу превода Службе недеље свете Педесетнице, штампане у Новом Саду 1942. године.^[187]

Четрнаест Псалама, превео је др Душан Глумац, са старојеврејског језика. Касније је издао зборник под називом ,,Књига Псалама“, а зборник је штампан у више делова 1952, и 1954. године у Београду, али не као посебна књига, већ у склопу Зборника Богословског Факултета III, стр. 47-62.^[188]

Године 1979. у Крагујевцу је штампан превод протођакона Емилијана Чарнића у преводу са грчког језика, под рецензијом епископа шумадијског Саве у 1200 примерака.^[189]

Извесне исправке у Псалтиру Ђуре Даничиђа, извршио је свети Николај Охридски и Жички. Псалтир је поделио на катизме, и први пут је штампан у Минхену и Њујорку 1955. године. Предговор за ово издање је написао сам владика Николај.^[190]

Један од најновијих, али убедљиво и најбољих превода Псалтира на српски језик јесте превод Псалтира епископа умировљеног Захумско- херцеговачког др Атанасија (Јевтића). Превод је извршен са грчког и црквенословенског превода и прво издање изашло је на Васкрс 2000. године.

VII – Епилог

Како да завршимо овај рад? Како да престанемо да пишемо о Псалтиру, када по речима светог Саве српског и свеправославног ,,Псалтир никада не престаје“? ^[191] Можда овај рад нисмо баш најбоље обрадили, и можда га нисмо најбоље закључили. Можда је распоред тачака требало да буде другачији (јер смо током читавог рада говорили о разним преводима, а изнели смо их на крају). Можда смо требали још много тога да одузмемо или да додамо, али ,,што писах писах“.

Ваше је да процените, а наше да закључимо рад. То нећемо учинити ми, него ћемо, као што смо на почетку обећали навести сада гледање савремених српских Светих Отаца на ову ,,Књигу над књигама“.

,,Псалтир је јединствена књига своје врсте и то не само међу библијским књигама него и у свој религиозној књижевности света. То је молитвеник своје врсте, поезија своје врсте, музичка ритмика своје врсте, општење са Богом своје врсте. Но, главно општење са Богом скроз и скроз, са Богом Личним и Свемоћним, који све види, све чује и у свему дејствује, опредељујући судбе људи и народа далековидним плановима, који се сви сустижу и завршују у Христу“.
Свети Николај Охридски и Жички

,,Дужност је сваког хришћанина да разгорева у себи благодатни дух. Главно средство за то је молитва. Онај у коме је благодат разгорена и у коме благодатна сила делује, сам се моли као што треба, али онај ко још до тога није дошао, потребно је да однегује молитвени дух у себи… а то ће најбоље учинити уз Псалтир, ту ,,Књигу над књигама“.
Авва Пајсије (Танасијевић)

Коришћени извори:

• Свето Писмо Старог и Новог Завета
• Епископ др Атанасије (Јевтић), Свештени Канони Цркве, Београд, 2005. година.
• Свети Сава Српски, Сабрана дела; Устав о држању Псалтира, Београд, Политика, 2005. година.

Коришћена Литература:

    Богослужбене књиге:

1. Епископ Атанасије Јевтић- Псалтир, Васкрс 2000. година.
2. Мали Требник, Београд 2004. година.
3. Часослов у преводу са грчког и црквенословенског, епископа захумско-херцеговачког Атанасија, Београд 2001. година.
4. Зборник Црквених богослужбених песама, Псалама и Молитава, Београд 1971.година.
5. Посни Триод; Страсна Седмица, у издању Украјинске Православне Цркве, Кијев 2004. година.
6. Велики Типик у издању Украјинске Православне Цркве, Кијев 2004. година.
7. Велики Типик, или Устав Црквени, у наклади и издању митрополита Стевана Ђ. Стратимировића, Василија Николајевића, Сремски Карловци 1929. година.
8. Мирко И. Нанић-Одговарања на Божанственој Литургији, блажена, антифони, тропари и кондаци, Шид 2002. година.
9. Драган Протић- Црквено песништво, Београд 2001. година.
10. Зборник Црквених богослужбених песама, Псалама и Молитава, Београд 1971. година.
11. Октоих од 1. до 4. или од 5. до 8. гласа у издању Украјинске Православне Цркве и Кијевске Митрополије, Кијев 2001. година.
12. Србљак, Вршац- Крагујевац 1957. година.
13. Стеван Ст. Мокрањац- Српско народно Црквено појање, Осмогласник, Београд, 1997. година.

    Остала Литература:

1. Архимандрит Кипријан Керн- Евхаристија са Химнографијом и Хеортологијом, Шибеник 2006. година.
2. Презвитер др. Лазар Мирковић- Православна Литургика, Београд 1995. година.
3. Александар Иванов-Поучне књиге Светог Писма Старог Завета, Београд 1991.година.
4. Презвитер др. Лазар Мирковић- Православна Литургика, Београд 1995. година.
5. Свети Николај Охридски и Жички- Охридски пролог, житија светих за 4. септембар, Линц-Аустрија, 2001. година.
6. Le livre de la Bible, L’Ancien Testament, у преводу Иване Игњатовић, Београд 2005. година.
7. Јереј др. Драган Л. Милин- Увод у Свето Писмо Старог Завета, Београд 1991. година.
8. Радомир В. Поповић- Извори за Црквену историју, Београд 2001. година.
9. Блажени Јероним- Ep. 46 ad Marcellum (De santic locis), Нови Сад, 2004. година.
10. Сократ Схоластик- Црквена историја, Београд 2004. година.
11. Професор др Јоанис Фундулис- Литургика 1. увод у свето богослужење, Краљево 2004. година.
12. Архимандрит Тадеј Витовнички- Поуке српском народу, Ваљево 1999. година.
13. Предавања епископа Игнатија (Мидића) о новозаветном поимању Бога, одржана на Православном Богословском Факултету у Београду, 1994. године, сакупљена трудом студената.
14. Догматске теме, Митрополита пергамског, професора др. г.г. Јована Зизијуласа, Нови Сад 2001. година.
15. Протојереј др Радомир Поповић, Појмовник Црквене Историје, Београд 2004. година.
16. Протојереј Александар Шмеман, Литургија и Живот, Цетиње 1992. година.
17. Митрополит Пергамски професор др. Јован Зизијулас- Догматске теме, Нови Сад 2001. година.
18. Професор др Јоанис Фундулис- Литургичке недоумице, Краљево 2005. година.
19. Др Здравко Пено- Катихитис, Цетиње 2002. година.
20. The incarnate God, The Feasts Of Jesus Christ And The Virgin Mary, St. Vladimir’s Seminary Press, New York 1995. у преводу Петра Шеровића, Матеја Арсенијевића и Бориса Милосављевића, Цетиње 2002. година.
21. Свети Николај Охридски и Жички, Како Бог помаже нама и како се Богу молити, Београд 2003. година.
22. Свети Николај Охридски и Жички, Молитве на језеру, Пирот 2003. година.
23. Проф. др ђакон Илија Томић, Старозаветни Пророци, Служба пророка, Пророчке књиге, Београд 2006. година.
24. Свети Николај Охридски и Жички, Мисионарска писма, Петровград 2004. година.
25. В. Михајловски, Библијско-богословски речник, у преводу проте Драгише Љ. Милетића, Ниш 1934. година.
26. Прота Димитрије Соколов, Библијска историја, у преводу проте Божидара Н. Јовановића, Београд 1981. година.
27. Скрипта професора др Здравка Пена, лекција из Еклисиологије – Основа учења о Цркви.
28. Свети Јован Златоусти, Пасхално слово, преузето из: јеромонах Атанасије (Јевтић), Патрологија, друга свеска, Источни Оци и писци IV и V века, од Никеје до Халкидона, Београд 2004. година.
29. Сестринство манастира светог Серафима Саровског у Дивијеву, Свети Серафим Саровски, Крушедол 2005. година.
30. Прота Сава Петковић, Речник црквенословенскога језика, Сремски Карловци 1935. година.
31. Архимандрит др Јустин Поповић, Житија светих за месец октобар, Београд-Земун, 1977. година.

    Коришћни научни часописи:

1. Свети Јован Кронштатски, Небеско служење Божије на земљи. Текст објављен у часопису Православље, новине Патријаршије српске, број 960. од 15. марта 2007. година.
2. ,,Искон“, теолошке свеске, број 9; од маја 2006. година.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Антикварне књиге)

---

[1] У Новозаветно богослужење, ушло је 9 библијских песама, које ћемо у току рада изнети. Прва библијска песма које је ушла у Новозаветно богослужење, управо је ова. Она обухвата првих 20 стихова 2. главе 2. књиге Мојсијеве књиге.

[2] [3] Архимандрит Кипријан Керн, Евхаристија са Химнографијом и Хеортологијом, Шибеник 2006, стр.

[4] Епископ Атанасије Јевтић, Псалтир, Васкрс 2000, стр. 201-225

[5] Молитва освећења кољива; види:  Мали Требник, Београд 2004, стр.441.

[6] Александар Иванов-Поучне књиге Светог Писма Старог Завета, Београд 1991, стр. 17.

[7] Презвитер др Лазар Мирковић- Православна Литургика, Београд 1995, стр. 212.

[8] Служба на Ваведење Пресвете Богородице, прва стихира на Литији, Зборник Црквених песама, Београд 1971. стр. 153.

[9] Александар Иванов-Поучне књиге Светог Писма Старог Завета, Београд 1991, стр. 17-18.

[10] О самим преводима Псалтира на српски језик рећи ћемо нешто више током рада, у посебној тачки ,,преводи Псалама на српски језик“.

[11] Ово је можда најбоље представљено у Псалтиру који је на српски превео епископ Атанасије у манастиру Грачаница, 2000. године, али ћемо нешто више о томе рећи касније.

[12] Конкретно: свети Григорије Низијски, свети Амвросије Медиолански, блажени Јероним, свети Јован Златоусти и други.

[13] Овај цитат, свети апостол Павле, преузео је из Псалма 94, 7. (Псалам наводимо по грчком преводу Библије).

[14] Сведочанство о овоме видети у преводу Псалтира епископа Атанасија, стр. 9.

[15] Ориген, свети Атанасије Велики, свети Василије Велики и други.

[16] Види: истоимену књигу, Атина 2004. године, стр. 3.

[17] Сведочанство да је ово први записани псалам, имамо у натпису изнад Псалма у Псалтиру, који је превео епископ Атанасије, стр. 124.

[18] Свети Николај Охридски и Жички- Охридски пролог, житија светих за 4. септембар, Линц-Аустрија, 2001. године, стр.575

[19] Le livre de la Bible, L’Ancien Testament, у преводу Иване Игњатовић, Београд 2005. стр.185.

[20] Александар Иванов-Поучне књиге Светог Писма Старог Завета, Београд 1991, стр. 19

[21] О овоме се више може сазнати из Прве књиге о царевима у IX и XI глави

[22] Le livre de la Bible, L’Ancien Testament, у преводу Иване Игњатовић, Београд 2005. стр.186-191. ²² О овоме сведочи унапред више пута цитирани одељек из књиге Јездрине, III глава, 10. стих.

[23] Његови потомци су такође били песници

[24] Архимандрит Кипријан Керн- Евхаристија са Химнографијом и Хеортологијом, Шибеник 2006, стр. 271.

[25] Ми смо то навели у тачки Г. а сведочанство о томе нашли смо у књизи: Le livre de la Bible, L’Ancien Testament, у преводу Иване Игњатовић, Београд 2005. стр.186.

[26] Јереј др. Драган Л. Милин- Увод у Свето Писмо Старог Завета, Београд 1991, стр.64.

[27] Александар Иванов-Поучне књиге Светог Писма Старог Завета, Београд 1991, стр. 25.

[28] Јереј др. Драган Л. Милин- Увод у Свето Писмо Старог Завета, Београд 1991, стр.65. ²⁹ Епископ Атанасије Јевтић- Псалтир, Васкрс 2000, стр. 5.

[29] Црквена историја, 7,27, преузето из: Радомир В. Попвић- Извори за Црквену историју, Београд 2001. г. стр. 98-100.

[30] Свети Николај Охридски и Жички-Охридски пролог, житија светих за 7. децембар, Линц-Аустрија, 2001. године, стр.808-810.

[31] Ова сведочанства даје нам блажени Јероним- Ep. 46 ad Marcellum (De santic locis) стр. 8.

[32] Професор др. Јоанис Фундулис- Литургика 1. увод у свето богослужење, Краљево 2004. г. стр. 103-104.

[33] Матеј XXVII, Марко XVI, Лука XXIII, Јован XXI

[34]  Тропар је преузет из Часослова у преводу са грчког и црквенословенског, епископа захумскохерцеговачког Атанасија, Београд 2001, стр. 73.

[35] Професор др. Јоанис Фундулис- Литургика 1. Увод у свето богослужење, Краљево 2004. г. стр. 137.

[36] Јеванђеље од  Јована, VII 16; VIII 26, 28; XII 49,50; XIV 10,24; XV 15; XVII 8.

[37] Тумачење овог Псалма можемо пронаћи и у Христовој причи о кући која је сазидана на камену и о кући која је сазидана на песку. Кућа која је сазидана на песку су незнабожци, јер немају чврст темељ и брзо пропадају, а кућа која је сазидана на камену су хришћани који имају Чврсти Темељ – Христа, који је и Сам рекао да је Он ,,Камен који одбацише зидари“ (Јеванђеље од Матеја XXI 42 и Псалам 118, 22)

[38] Тумачење Псалтира, углавном је по усменим предавањима професора Светог Писма Старог Завета наше Богословије, које су ученици трудољубиво записали, а и по тумачењу и развијању приче самог писца рада. Тамо где ћемо користили неко посебно тумачење, уредно ћемо обележити у footnote-у.

[39] Зборник Црквених богослужбених песама, Псалама и Молитава, Београд 1971. године, стр. 195.

[40] Прва саборна посланица светог апостола Петра, II 9.

[41] Наиме, псалам је записан у време устанка Сираца и Амонићана на Давида. Постоје мишљења да је у псалму насликан Давид и устанак ових народа против њега.

[42] Како сазнајемо из II Књиге о Царевима, из XI главе и XII главе од 15. до 18. стиха, Давидов син Авесалом, кога је добио са Вирсавијом, женом Урије Хетејанина, убио свога брата и побегао код цара гесурског. Давид се смиловао на свог сина и пустио га је да се врати кући. Међутим, његов син је хтео да му преузме престо, тако што је задобијао љубав народа. У Хеврону је од стране својих присталица изабран за цара Израиљског. Када је Давид за то сазнао, побегао је из Јерусалима код Филистејаца. После тог бекства написао је овај псалам.

[43] Како се сазнајемо из XVI главе II Књиге Самуилове, Хусај је стао на Давидову страну када га је његов син Авесалом био проглашен за цара. Давида је срео Симеј из Сауловог племена, који је почео да га псује и да га гађа камењем. Хусај је пришао и у лице му је рекао ,,Живео цар“. Због тих речи, Давид је испевао овај псалам.

[44] Александар Иванов-Поучне књиге Светог Писма Старог Завета, Београд 1991, стр. 30-31

[45] отац Тадеј Витовнички- Поуке српском народу, Ваљево 1999, стр. 121.

[46] Видети у Посном Триоду у Страсну Седмицу, стр. 387-392, у издању Украјинске Православне Цркве, Кијев 2004. године и у  Векликом Типику од истог издавача, стр. 381, као и у Великом Типику, или Уставу Црквеном,  у наклади и издању митрополита Стевана Ђ. Стратимировић, Василија Николајевић, Сремски Карловци 1929. године, стр.179.

[47] Предавања епископа Игнатија (Мидића) о новозаветном поимању Бога, одржана на Православном Богословском Факултету у Београду, 1994. године, сакупљена трудом студената.  О овоме се може наћи и у књизи Догматске теме, Митрополита пергамског, професора др г. г. Јована Зизијуласа, Нови Сад 2001, стр.115-117.

[48] Ред псалама рачунамо по преводу Ђуре Даничића, који имамо у нашој Библији.

[49] Протојереј др Радомир Поповић, Појмовник Црквене Историје, Београд 2004. године, стр. 149-152.

[50] Тропар Проскомидије преузет је из књиге протојереја Александра Шмемана, Литургија и Живот, Цетиње 1992, стр. 21.

[51] Како се сећамо из I и II Књиге Самуилове, после победе Давида над Голијатом, цар Саул је Давида поставио, прво за команданта војске, а затим и за тисућника. Дао му је чак и своју кћер Михалу за жену, али је истовремено и завидио његовој слави, јер се бојао да му неће преотети царски престо. Неколико пута је покушавао да га убије. Прво га је гађао копљем, па му је затим слао опасне поруке. Међутим, Давид је у својим делима био паметан и Господ је све време био са њим. Када је Саул признао свом сину Јонатану, да  мрзи Давида и рекао му да ,,докле је жив син Јесејев на земљи, не ћеш се утврдити ни ти, ни царство твоје, јер је заслужио смрт“. (I Књига Самуилова, ХIХ 1). Јонатан се заузимао за Давида, али се Саул толико био разгневио да је бацио копље на свог сина Јонатана. Јонатан је видео колико је његов отац Саул гневан на Давида и то је и рекао Давиду. Давид је тада побегао и после тог бекства записао је овај псалам.

[52]  Митрополит Пергамски професор др Јован Зизијулас, Догматске теме, Нови Сад 2001. године, стр. 112-113.

[53] Мирко И. Нанић, Одговарања на Божанственој Литургији, блажена, антифони, тропари и кондаци, Шид 2002. године, стр.70.

[54]  Професор др Јоанис Фундулис- Литургичке недоумице, Краљево 2005. године, стр. 156.

[55] Што се тиче историјских околности настанка овог псалма, њих ћемо изнети у овој фусноти. У овом псалму, Давид слика свој беспомоћни положај. Оно што је интересантно у овом псалму јесте да Давид нигде не помиње да је он крив за та своја страдања. (Када узмемо у обзир да је Давид праслика Христа, онда разумемо зашто је то тако). У таквом безизлазном положају се налазио Давид у време владавине Саула, када је Давид са једне стране био опкољен, са једне стране брдима, а са друге стране пустињом, а са треће му је ишао Саул са војском. Сматра се да је то било у пустињи Маон. Пропаст Давидова је изгледала неизбежна, али глас о нападу Филистеја на јужне делове државе, натерао је Саула да пожури да заштити државу. О овоме се може сазнато нешто више у Првој књизи о Царевима у ХХIII глави.

[56] Јеванђеље од Матеја, IV глава.

[57] Свети апостол Петар пореди ђавола са лавом који риче, у својој Првој саборној посланици V 8: ,,Будите трезвени и бдите, јер супарник ваш ђаво, као лав ричући ходи и тражи кога да прождере“.

[58] По предању, ту хаљину за коју су војници бацили коцку, извезла је Христу Пресвета Богородица док је била у храму. Када јој се јавио свети Архангел Гаврило и рекао јој благу вест, тада је Пресвета Богородица завршила хаљину. Та хаљина је била толико лепа да су војници за њу бацили коцку, а да би се испунило пророчанство из 18. стиха.

[59] О Христу као Пастиру:

= да је предсказан као Пастир: 1 Мојс, XLXIX глава 24; Ис. XL 11; Језек. XXXIV 23; Језек. XXXVII 24.
= назива се и Пастиром душа: 1. Петр. II 25;
= Великим Пастиром: Јевр. ХIII 20.

[60] Свети Јован Кронштатски, Небеско служење Божије на земљи, Текст објављен у часопису Православље, Патријаршије српске, број 960. од 15. марта  2007. године, стр.8-9.

[61]

[62] Мали Требник, Београд 2004. године, стр. 55. и  428.

[63] Професор др Јоанис Фундулис- Литургичке недоумице, Краљево 2005. године, стр. 156.

[64] Како се сећамо из Прве књиге Самуилове из ХХI главе, Давид је дошао у град Нов код свештеника Ахимелеха и затражио му хлебове. Свештеник није имао друге и дао му је хлебове предложења. (Како се сећамо из јеванђеља, Христос је наводио овај Давидов и Ахимелехов поступак, када је изобличавао фарисеје, када су они (фарисеји) изобличавали апостоле због тргања класја у суботу: ,,А он им рече: Нисте ли читали шта учини Давид, кад огладне, он и они који бејаху са њим? Како уђе у дом Божији и хлебове предложења поједе, које није ваљало јести, њему ни онима што су били са њим, него само свештеницима. Или нисте читали у Закону како суботом свештеници у храму суботу обесвећују, па нису криви“.(Јеванђеље од Матеја ХII 3-5). Давид је тада узео Голијатов мач из храма и побегао од Саула код Гатског цара Ахиса. Уплашивши се за свој живот, Давид се направио луд пред царем Ахисом, и цар изобличивши своје слуге што су му довели лудака у кућу и пустио је Давида да иде својим путем. После тога, Давид је отишао у пећину Одоламску.

[65] Није случајно да се овај псалам пева баш на дан када се празнује спомен ове двојице светитеља, јер су и свети Николај и свети Сава водили поверени народ путем Господњим, што и можемо видети у тропару светога Саве: ,,Био си Наставник, Првопрестолник и Учитељ пута који води у живот…“ (Преузето из књиге Свети Сава принц и просветитељ, Цетиње, Београд, 2007. године, стр. 80). Следовавши Христа Господа и они су своје стадо напасали и учили га страху Господњем. О томе да се овај стих пева као избрани псалам, може се видети у Зборнику Црквених богослужбених песама, псалама и молитава, Београд 1971. године, стр.168. и 243.

[66] Реч ,,срећа“, стављена под знаке навода, због тога што ми знамо каква срећа безбожника може да буде, када они нису са Богом, а какве среће има без Њега? Псалмописац у овом псалму пише управо о томе.

[67] Јеванђеље од Луке, Х глава.

[68] Свети Николај Охридски и Жички- Молитве на језеру, Пирот 2003. године, стр.111-112.

[69] Јеванђеље од Матеја, XVI глава.

[70] Прва посланица светог апостола Павла Коринћанима, XII 27.

[71] Због тога што смо ову тему разрадили у псалмима 2. и 37. нећемо се толико задржавати на опширнијем тумачењу и разјашњавању овога стиха.

[72] Против таквог механичког односа према Богу, у Старом Завету, највише се борио пророк Амос. Сведочанства о томе можемо наћи у Књизи пророка Амоса, као и у књизи професора др. ђакона Илије Томић- Старозаветни Пророци, Служба пророка, Пророчке књиге, Београд 2006. године, стр. 193-197.

[73] О томе је свети Владика Николај Охридски и Жички писао једној жени, којој су се подсмевали што иде у Цркву. (Ако сте заинтересовани да сазнате нешто више о томе, прочитајте 3. мисионарско писмо светог Владике Николаја у књизи Мисионарска писма, Петровград 2004. године, стр. 17-19.

[74] Сматра се да је псалам написан у време Авесаломљевог гоњења. Цар Давид у овом псалму исповеда Господу своја сагрешења. Указује на човека који је близу њега и који ће га издати. Личност на коју се ово буквално односи је Ахитофел, који је праслика Јуде Искариотског, како ћемо то горе видети.

[75] Свети Максим Исповедник каже: ,,Стари Завет је Сенка, Нови Завет је Икона, а Будући Век је Исина“., тј. истина ће тек у Есхатону, Будућем Царству Које Долази да се оствари.- Митрополит пергамски професор др. Јован Зизијулас- Еклисиолошке теме, Нови Сад 2001. године, стр. 65-87. Из тога видимо да је ово једно Есхатолошко пророчанство.

[76] Погледати- Драган Протић- Црквено песништво, Београд 2001. године, стр. 48. и Зборник Црквених богослужбених песама, Псалама и Молитава, Београд 1971. године, стр. 40.

[77] Време и историјске околности у којима је писан псалам је највероватније време цара Соломона и његове женидбе са кћерком Фараона. Псалмописац описује свечаност њиховог брака и кроз символичку слику њиховог брака он говори о односу Христа и Цркве. Као и Песма над песмама и Књига пророка Осије, и овај псалам говори о односу мужа и жене, као о односу Христа (Женика-Мт. ХХV глава) и Цркве, као Невесте Христове. О овоме говори и свети апостол Павле у посланици Ефесцима, зачало 230 – V глава, 20- 24.-видети Мали Требник, Београд 2004. године, стр.111-112. У тој слици брачне свечаности и обручења Соломона и Фараонове кћерке, псалмописац види везу Христа и Цркве. Уместо ратничког одела, цар је обукао одежде своје славе, које миришу најлепшим мирисима (види 8. стих).

[78][79] Видети- Литургија и Живот, протојереја професора др. Александра Шмеман, Цетиње 1992. године, стр.

[80] Зборник Црквених богослужбених песама, Псалама и Молитава, Београд 1971. године, стр. 155. ⁸⁸ Од безброј примера поклањања неправославних и нехришћана Пресветој Богородици, ми ћемо овде навести један из наше блиске историје, тачније са краја 2004. године. Наиме, децембра 2004. године, Саудио- Арабијац, муслиман, појавио се пред неколико новинских агенција да би испричао следећи невероватан догађај, који је искусио и који је променио његов живот. Пре неколико година, овај човек се оженио веома богатом муслиманком, али нероткињом. Како су године пролазиле и упркос свим њиховим напорима и знатним медицинским трошковима (са многим докторима), они су остали бездетни. Његови родитељи су му саветовали да се ожени другом женом (пошто локални закон дозвољава до 4. брака- прим. прев.). Иако изморен од свега, забринут и сломљен, он не прихвата родитељски савет, него са својом женом, путује на одмор у Сирију. Тамо, они изнајмљују ауто са возачем који је уједно био и водич по местима која су планирали да посете. Како је одмор одмицао, возач је приметио да је Саудиоарабијски пар пун горчине, патње и жалости. Зближивши се са њима, он их је бојажљиво питао зашто изгледају тако утучено- да ли то није зато што су незадовољни његовом услугом? Пар се поверио возачу да је разлог њихове несреће то што они не могу да имају деце. Онда им је возач, који је исто био муслиман, рекао да у Сирији Православни хришћани, имају манастир Пресвете Богородице и многи људи који немају деце, пронађу уточиште код њене чудотворне иконе. Они оду у манастир и добију уље из кандила које гори пред чудотворном иконом. А онда ,,Марија“ даје хришћанима према њиховој вери, шта они желе. Видно узбуђени, Саудио- арабијац и његова жена замолили су возача да их одвезе до манастира ,,Владичице хришћана“ у Сајднају и обећали су: ,,Ако добијемо дете, онда ћу се ја вратити овде и даћу теби 20 000 долара, а манастиру 80 000“. Они су отишли у манастир и поступили како им је наложено. Касније, вратили су се у своју домовину и после неког времена, жена је остала трудна. Неколико месеци касније она је родила предивног дечака. То је истинито чудо Наше Владичице Богородице! Убрзо пошто се његова супруга породила Саудио- арабијац се враћа у Сирију да испуни обећање које је дао. По његовом доласку он је позвао истог возача и замолио да се на аеродрому у Дамаску. Али возач, лукав и покварен, убедио је своја два пријатеља да оду са њим на аеродром, да сачекају богатог Саудио- арабијца, узму његов новац и да га убију. Он је, док су га возили, не знајући да планирају да га убију, обећао и пријатељима возача да ће и њима дати по 10 000 долара. Они незадовољни овим скрећу са пута који води ка манастиру, одлазе у пусто место и убијају Саудио- арабијца, одсецајући његову главу и комадајући друге делове тела (руке и ноге). Заслепљени страшћу и савладани ужасним чином који су управо починили, они стављају његове телесне остатке у пртљажник аута, плашећи се да их оставе ту. После узимања његовог новца, сата и свега што је он имао, они траже друго, још пустије место да баце тело. На главном путу, на сред пута, њихов ауто се гаси. Три човека излазе да утврде зашто је мотор стао. Један пролазник стаје да им помогне, али они, уплашени да њихов страховити чин не буде откривен, праве се да им није потребна никаква помоћ. Пролазник одлазећи приметио је крв како капље са задње стране аута и зове полицију да интервенише јер му је цела сцена, са ова три човека изгледала сумњиво. Полиција долази и угледавши крв испод аута и на путу, наређује да се пртљажник отвори. Када су отворили пртљажник, гле, чуда, Саудио- арабијац је изашао напоље, више него, очигледно и чудесно, жив, у пуној стази и рекао им: ,,Баш сада, ПРЕСВЕТА је завршила ушивање мог врата, овде десно (показујући им на простор Адамове јабучице), пошто је предходно зашила моје остале делове тела“. Видећи ово, три криминалца су одмах изгубили разум- полудевши. Полицајци су их привели, а криминалци су почели бунцати како није могуће да Саудио- арабијац кога су они убили, отсекли главу и убили опет буде жив. Саудио- арабијац је дошао на клинику да прође испитивања лекара који су потврдили и посведочили да су шавови који су сачињени веома савршени и нови, па је то потврдило чудесност догађаја. Шавови су били, а и још су, видљиви! Како је човек изашао из пртљажника, он је видео, буквално, себе поново састављеног, што он непрекидно тврди и исповеда- да је ПРЕСВЕТА вратила његово тело и васкрснула га уз помоћ Свог Сина. Одмах после овога, позвао је своје сроднике да дођу у Сирију и они су отошли заједно у манастир Пресвете Сајданајске и принели молитве, хвале и слављења и уместо првобитног дара од 80 000 долара (као што је обећао), дао је 800 000 долара Пресветој Богородици. Данас, када овај човек прича детаље овог огромног чуда, он почиње своју причу са речима: ,,Када сам био муслиман десило ми се ово…“  што указује да он више није муслиман, нити ико у његовој породици. Ово чудо је запрепастило цели арапски/ муслимански свет и сели Блиски Исток. – Текст је преузет са интернета из библиотеке свети Наум, а текст је издало братство манастира светог Гроба Господњег у Јерусалиму. Ето једног од сведочанстава и испуњења овог стиха.

[81] Сећамо се примера у Старом Завету, из I Књиге Дневника, када је Ковчег Завета био преношен у Јерусалим из Киријат- Јарима  до оне куће поред пута, па из куће у Јерусалим, цар Давид је само огрнут танким плаштем ишао пред ковчегом, играо и пљескао рукама.

[82] Професор др. Јоанис Фундулис- Литургичке недоумице, Краљево 2005. године, стр. 156. и Зборник Црквених богослужбених песама, Псалама и Молитава, Београд 1971. године, стр. 522-526.

[83] Зборник Црквених богослужбених песама, Псалама и Молитава, Београд 1971. године, стр. 30-35. и Погледати- Драган Протић- Црквено песништво, Београд 2001. године, стр. 38.

[84] Откровење светог Јована Богослова, ХХI глава. Називи Цркве у Новом Завету су још и: Сабор светих, Сабор праведнички, Сабор првородних, Христово стадо, Златни свећњак, Божији град, Град Бога Живога, Свети град, Ступ и тврђава истине, Сабор светих, Тело Христово, Красни венац, Божија грађевина, Божија Црква, Црква Бога Живога, Црква првородних, Славна Црква, Јагњетова жена, Царска кћи, Божија домовина на земљи, Божије наследство, Господње наследство, Израиљ, Божији Израиљ, Небески Јерусалим, свети Јерусалим, Драгоценост, Божија њива, Део Господњег наследства, Божији дом, Дом Бога Јаковљевога, Христов дом, Духовна кућа, Гора дома Господњег, Света Гора, Сионска Гора, Нови Јерусалим, Мио део, Део Господњи, Тражени и неостављени град, свети стан Вишњега, Божија светиња, Сион, Сион Свеца Израиљева, Божија скинија, света Црква у Господу, Царска круна, Израиљева девојка, Виноград, Божији град и Истинити град.- по књизи: Библијско- богословски речник, В. Михајловског, у преводу проте Драгише Љ. Милетић, Ниш 1934. године, наслов: Имена и називи Црква, стр. 107-108.

[85] На пример на празник светог Николе и светога Саве; Зборник Црквених богослужбених песама, псалама и молитава, Београд 1971. године, стр. 168. и 243.

[86] О томе да сваки човек одговара за своје поступке најбоље говори XVIII глава Књиге Пророка Језекиља: ,,…Која душа згреши, она ће и погинути“ (4. стих). ,,Која душа згреши, она ће умрети“ (20. стих).

[87] У иконографији то можемо видети на самој икони Васкрсења Христовог, где је представљен и свети Јован Крститељ, који је Праведник  и Адам и Ева, који су пали.

[88] Стални успеси и слава цара Давида, ослабили су у њему смерну наду на Бога и пробудили су осећаје самопоуздања и самовлашћа и довеле га до моралног пада. Једном, када се шетао зидинама Јерусалима, Давид је видео младу жену Вирсавију, супругу Урије Хетејина, унуку царског саветника Ахитофела, и пожелео је да се њоме ожени. Како је Урије у то време био у рату против Амонићана, у Давиду се родила жеља да Урија погине. Он није могао да победи у себи ову рђаву жељу и заповедио је војсковођи да Урију у време боја постави на такво место да га убију. Његова жеља је била извршена, Вирсавија је остала удовица и он се оженио њоме. Убрзо, Вирсавија је родила сина, а Давид и даље није опазио да је учинио велики грех пред Господом. Тада му се по Божијем промислу јавио пророк Натан и испричао, свима нама познату причу, о богаташу и сиромаху. Када се Давид покајао за то што је учинио, у спомен свог кајања, написао је овај псалам. Овај догађај из његовог живота, касније је био главна тема његових псалама.-о овоме можете прочитати у II Књизи о Царевима у  XI и XII глави, као и у књизи Библијска историја, проте Димитрија Соколова, у преводу проте Божидара Н. Јовановић, Београд 1981. године, стр. 83-84.

[89] Како се сећамо из Прве књиге Самуилове из XXII главе, када је Давид отишао од првосвештеника Ахимелеха у пећину Одоламску, сви су били дошли код њега од његове родбине. Давид је тада отишао код Моавског цара и замолио га да се његови родитељи склоне код њега. Цар је то допустио и све време док су били ту, док пророк Гад није рекао Давиду да иде у шуму Арет. Цар Саул је пошао да га тражи да би га убио. Међутим, нико од људи који су били ту, осим Доика Идумејца није хтео да каже где је Давид. Пошто је Доик рекао да се Давид крије код првосвештеника Ахимелеха, Саул је наредио да се побије осамдесет и пет свештеника, које је побио Доик Идумејац. Због тога је цар Давид написао овај псалам.

[90] У првој књизи Самуиловој у ХХIII глави у 19 стиху пише: ,,Тада дођоше Зифеји код Саула у Гавају и рекоше: не крије ли се Давид код нас по тврдим местима у шуми на брду Ехели, надесно од Гесимона? И у ХХVI глави у 1. стиху пише: ,,Опет дођоше Зифеји код Саула у Гавају говорећи: не крије ли се Давид на брду Ехели према Гесимону“?

[91] Часослов, у преводу са грчког и црквенословенског, епископа захумско-херцеговачког Атанасија, Београд 2001, стр. 137.

[92] Како можемо видети из Прве Књиге Самуилове из ХХI главе, а догађај који смо помињали, Давид је написао овај псалам када су га Филистејци одвели код свог цара Ахиса. (упућујемо на псалам 34.). У 11. стиху можемо прочитати: ,, А Ахису рекоше слуге његове: није ли ово Давид цар земаљски? Нису ли о њему певали, играјући и говорећи: Саул згуби хиљаду, а Давид својих десет хиљада?“. Сећамо се да се Давид тада напправио луд и да је био отпуштен од цара Ахиса. Као захвалност Богу за то избављење, Давид је написао овај псалам.

[93] Упућујемо на претходни псалам и на псалам 34. и на footnote 67.

[94] Погледати: Зборник Црквених богослужбених песама, псалама и молитава, Београд 1971. године, стр. 522-526.

[95] Како сазнајемо из Прве Књиге Самуилове из ХIХ главе, цар Саул је послао своје људе кући Давидовој да га чувају преко ноћи и да га ујутро убију. Међутим, Давидова жена Мисаила, кћерка цара Саула, рекла је Давиду да, ако ноћас не побегне, ујутро неће бити жив. Затим га је Мисаила спустила кроз прозор и он је побегао. Као захвалност Богу за ово чудесно избављење, он је написао овај псалам.

[96] У Другој Књизи Самуиловој у VIII глави можемо да прочитамо да је Давид разбио Филистејце, сина цара Савског Адад- Езера и хиљаду седамстотина коњаника и двадесет хиљада пешака и двадесет две хиљаде Сираца који су притекли у помоћ цару Савском. Такође можемо да сазнамо и да је, када се враћао у Јерусалим побио осамнаст хиљада у долини Соли, после чега су сви Идумејци служили Давиду. (Идумејци или Едомци су били из племена Исава, брата Јаковљевог. Они су већ око 1300. године пре Христа населили област јужно од Мртвог мора, све до Црвеног мора. Цар Давид је сада подчинио

Едомце, који су се касније више пута ослобађали од Северног царства, под чију су власт касније дошли. Тако је било све до времена Асираца, који су их коначно поробили, као и све друге народе)- ако сте заинтересовани да сазнате нешто више о Идумејцима, можете то пронаћи у књизи- Старозаветни Пророци, служба Пророка, Пророчке Књиге, ђакона др. Илије Томић, Београд 2006. године, стр.199-200.

[97] Бекство Давида у шуму Арет смо већ наводили унапред, али ћемо ипак поновити. Када је Давид измолио од цара Моавског да остане код њега, он и његова породица, по указу пророка Гада, Давид је побегао у шуму Арет и тамо се сакрио од цара Саула, који је хтео да га убије. Такође, Давид се крио и у пустињи Зиф, и Саул га је тражио, међутим Господ није дао да га ухвати. Због тога је Давид написао овај псалам.-видети у Првој Књизи Самуиловој, ХХIII 14.

[98][99] Погледати: Зборник Црквених богослужбених песама, псалама и молитава, Београд 1971. године, стр.

[100] Професор др Јоанис Фундулис- Литургичке недоумице, Краљево 2005. године, стр. 156.

[101] Погледати: Зборник Црквених богослужбених песама, псалама и молитава, Београд 1971. године, стр. 198.

[102] Сликање Ковчега Завета је символика представљања појаве спасоносне силе Божије у Силаску Христа у Ад, као што ћемо горе видети. Овај псалам представља пророчки однос Месије и Његове Цркве. Гора Сион на којој Седи Господ је Црква Христова у Којој Он Обитава.

[103] Велики Типик, или Устав Црквени,  у наклади и издању митрополита Стевана Ђ. Стратимировић, Василија Николајевић, Сремски Карловци 1929. године, стр.189.

[104] Овакво тумачење нам даје свети апостол Петар у Делима светих Апостола, I 20.

[105] Интересантно је да само име Соломон, значи ,,Мирни“. Цар Соломон је праслика Христа Који је у време свог страдања био миран, и када су га шамарали и пљували, Он никоме није узвратио.

[106] Ако је писац псалма заиста цар Давид, онда је повод за писање псалма сигурно ступање Соломона на царски престо и предаја власти од стране Давида цара и када је Давид напомињао она обећања која је од Бога добио за Соломона и када је желео да он личи на Онога Чија је праслика био. (о томе можемо прочитати из II Књиге о Царевима у I глави). Из овога се види да је циљ псалма, да у чудесној слици Месијиној пружи Соломону образац како треба да влада.

[107] Икос на опелу одраслих- Мали Требник, Београд 2004. године, стр. 245-249.

[108] Овај псалам се односи у пророчком смислу на Месију. Из њега се види да ће Царство псаламског цара бити васељенско, да ће му се покорити сви народи и цареви по свој земљи, за његову смерност и правосуђе и да ће царство његово бити религиозно царство побожних људи, а уз то и вечно. Овакве црте, могу се односити само на Цркву Христову, а не на царство Соломоново. Осим тога, овај псалам је паралелан са 45. псалмом, који је Месијански (по тумачењима тумача, отаца и учитеља Цркве). У овом псалму се углавном прориче о мирном и напредном стању Христове Цркве. У Царству Месије ће убого, јадно и грешно човечанство процветати као праведници, богатиће се (реч ,,богатити“ значи бити са Богом, добијати (од) Бога, тј. да ће сви они који нису знали за Бога, у истој мери спознати и у истој мери примити плату од Бога-(најбољи пример тога је прича о посленицима у винограду- ХХ глава Јеванђеља од Матеја) и намножиће се као трава после благотворне кише; под окриљем правичне и милостиве управе ово ће царство уживати мир и плодност земљину. Сви чланови овог Царства, Јевреји и Јелини, Народ Божији и незнабожци, биће Богом благословени и благосиљаће Бога вечно. Потпуно остварење овог пслама је, као што рекосмо у Есхатону.

[109] Од безброј примера из Светога Писма да Црква има Своје порекло у Есхатону, можда је најбољи онај из Откровења светог Јована Богослова из ХXI главе. Ту је Црква представљена као Нови Јерусалим Који силази са неба, што нам показује где је порекло Цркве.

[110] Мали Требник, Београд 2004. године, стр. 19-31.

[111] Свети Јован Златоусти- Пасхално слово, преузето из: јеромонах Атанасије (Јевтић)- Патрологија, друга свеска, Источни Оци и писци IV и V века, од Никеје до Халкидона, Београд 2004. године, стр. 214-240.

[112] Часослов у преводу са грчког и црквенословенског, епископа захумско-херцеговачког Атанасија, Београд 2001, стр. 75.

[113] Погледати: Зборник Црквених богослужбених песама, Псалама и Молитава, Београд 1971. године, стр. 206.

[114] У Јеванђељу од Јована, можемо видети да Христос говори о себи као о чокоту. Погледати: ХV главу.

[115] Ако желите да сазнате како изгледа Кинор, то можете погледати на слици у књизи Le livre de la Bible, L’Ancien Testament, у преводу Иване Игњатовић, Београд 2005. године на странама 68. и 69.

[116] Сматра се да је бубањ код Јевреја почео да се користи и као музички инструмент и као богослужбени инструмент тек после Египатског ропства. Египатски бубањ био је направљен од дрвета и коже и у њега се ударало удараљком која се називала систрум.

[117] Овај текст епископа Атанасија објављен је у листу ,,Православље“  Патријаршије српске од 1.-15. августа 2007. године, број 969/970, стр.6-15.

[118] Јутарња молитва светог Василија Великог трећа; погледати Јутарње молитве у молитвенику.

[119] Свети Николај Охридски и Жички- Охридски пролог, житија светих за 8. септембар, Линц-Аустрија, 2001. године, стр.585.

[120] [121]Помазивање уљем, на видљив начин представља Силазак Светог Духа и Његово благодатно дејство над оним на кога је Он сишао.

[122]  др. Здравко Пено- Катихитис, Цетиње 2002. године, стр. 143-156. ¹³⁷ Јеванђеље од Јована VIII глава.

[123] Погледати: Часослов у преводу са грчког и црквенословенског, епископа захумско-херцеговачког Атанасија, Београд 2001. године, стр. 62.

[124] Погледати: Часослов у преводу са грчког и црквенословенског, епископа захумско-херцеговачког Атанасија, Београд 2001. године стр. 66-67. и Октоих од 1. до 4. или од 5. до 8. гласа у издању Украјинске Православне Цркве и Кијевске Митрополије, Кијев 2001. године, стр.75.

[125] Погледати: Часослов у преводу са грчког и црквенословенског, епископа захумско-херцеговачког Атанасија, Београд 2001. године, стр. 70-71.

[126]

[127] Нпр. на Празник светог Стефана Дечанског; Погледати: Спомен светог Благоверног краља Стефана Уроша Дечанског, 11. новембар, Србљак, Вршац- Крагујевац 1957. године.

[128] Погледати: протојереј др. Александар Шмеман- Литургија и живот, Цетиње 1992. године, стр. 19. ¹⁴⁸ Погледати: Часослов у преводу са грчког и црквенословенског, епископа захумско-херцеговачког Атанасија, Београд 2001. године, стр. 156-157. и  Мали Требник, Београд 2004. године, стр. 138.

[129] Погледати: Зборник Црквених богослужбених песама, Псалама и Молитава, Београд 1971. године, стр. 20-21.

[130]

[131] Чак је и Јуда Искариотски схватио и рекао: ,,Погреших јер издадох крв невину“.- Јеванђеље од Матеја XXVII 4.

[132] Наслов Псалма у преводу LXX каже да је Псалам Давидов. Сведочанство апостола Павла, који је цитирао речи из овога псалма у Посланици Јеврејима  III 7 и IV 7. о томе да је Свети Дух говорио то ,,у Давиду“  може се разумети двојако: или као сведочанство о књизи, о Псалтиру Давидовом, где се налази цитирана пророчка реч, или као сведочанство о писцу кроз кога је говорио Свети Дух.

[133] Професор др. Јоанис Фундулис- Литургика 1. Увод у свето богослужење, Краљево 2004. г. стр. 179. ¹⁵¹ Може се претпоставити да је побуда за писање овог Псалма била жеља псалмописца да протумачи дубоки религиозни значај суботе. Субота је била посвећена успомени на стварање света и на ослобођење Јевреја из Египатског ропства са изабрањем Израиља на Синају за нарочито освећени народ Божији и њена намера је била да верни учествују у одмору Божијем. Због тога се у овом псалму говори о Богу као Творцу свега, као о Цару и Пастиру Израиља, Који води Своје овце на одмор.

[134]

[135] Александар Иванов-Поучне књиге Светог Писма Старог Завета, Београд 1991. године, стр. 42-43.

[136] Протојереј Димитрије Соколов- Библијска историја, у преводу проте Божидара Н. Јовановић, Београд 1981. године, стр. 83-87.

[137] ,,Не брините се, дакле, говорећи: шта ћемо јести, или шта ћемо пити, или чиме ћемо се оденути?…Него иштите најпре Царство Божије и правду његову, а ово ће вам се све додати“ . (Јеванђеље од Матеја VI 31-33.).

[138] Погледати: Часослов у преводу са грчког и црквенословенског, епископа захумско-херцеговачког Атанасија, Београд 2001. године, стр. 156-157. и  Мали Требник, Београд 2004. године, стр. 51. и 97. ¹⁵⁹ Прота Сава Петковић- Речник црквенословенскога језика, Сремски Карловци 1935. године, стр. 11. и 239.

[139] Питање је да ли је псалмописац знао за источњачку културу и за Ананду, али због лепоте примера, ми га овде спомињемо.

[140] Икос на Опелу- Мали Требник, Београд 2004. године, стр. 242.

[141] ,,Одећу ми подари светлости, Ти Који се светлошћу одеваш као хаљином, Многомилостиви Христе Боже наш..“ – преузето из: Мали Требник, Београд 2004. године, стр. 53.

[142] Зборник Црквених богослужбених песама, Псалама и Молитава, Београд 1971. године, стр. 139-145.

[143] Свети Николај Охридски и Жички, Охридски пролог, житија светих за 15. јули, Линц-Аустрија, 2001. године, стр.450. и монах Нестор Певест времених љет, погледати: протојереј Радомир Поповић, Извори за Црквену Историју, Београд 2001. године, стр.126-133.

[144] Архимандрит др. Јустин Поповић- Житија светих за месец октобар, Београд- Земун, 1977. године, Житија светих за 1. октобар, стр. 21-25.

[145] Зборник Црквених богослужбених песама, Псалама и Молитава, Београд 1971. године, стр. 522-527. ¹⁶⁷ Повод за писање овог Псалма је био један од најкрвавијих догађаја из доба Сауловог гоњења, о којем смо унапред говорили. Доик, који је био главни надзорник над Сауловим стадима је рекао Саулу да се Давид налази у граду Номви код првосвештеника. По заповести  цара Саула, Доик Идумејац је тада побио око 85. свештеника, заједно са првосвештеником Ахимелехом, разрушио је свештенички град Номву и побио све мушкарце и жене, да чак и децу и стоку. Нико од Саулових слуга није хтео да побије свештенике, већ се само Доик радо прихватио овог крвавог дела и, шта више, надмашио је и заповести пакосног Саула, које су се тицале само одраслих свештеника који служе. Због тога његовога дела, псалмописац призива страшно проклетство на главу нечовечног тиранина и непријатеља. У праобразном смислу, овај Псалам треба сматрати Месијанским, због тога што свети апостол Петар у Делима светих Апостола I 20, речи Псалама из 8. стиха односи на Јуду Искариотског и тиме сведочи да је невини страдалац који је у Псалму описан у прасличном смислу Сам Христос. Невини паћеник Давид, који је

[146] Протојереј Димитрије Соколов- Библијска историја, у преводу проте Божидара Н. Јовановић, Београд 1981. године, стр. 23.

[147] Зборник Црквених богослужбених песама, Псалама и Молитава, Београд 1971. године, стр. 194-205. ¹⁷¹ Свети Николај Охридски и Жички- Охридски пролог, житија светих за 1. јуни, Линц-Аустрија, 2001. године, стр.346.

[148] У свом преводу Псалтира на српски језик, епископ Атанасије је у загради додао реч  ,,човек“- видети стр. 157.

[149] Професор др. Јоанис Фундулис- Литургичке недоумице, Краљево 2005. године, стр. 156 ¹⁷⁴  Протојереј др. Александар Шмеман- Литургија и живот, Цетиње 1992. године, стр. 77.

[150] Протојереј др. Александар Шмеман- Литургија и живот, Цетиње 1992. године, стр. 65.

[151] Зборник Црквених богослужбених песама, Псалама и Молитава, Београд 1971. године, стр. 233-234.

[152] Велики Типик, или Устав Црквени,  у наклади и издању митрополита Стевана Ђ. Стратимировић, Василија Николајевић, Сремски Карловци 1929. године, стр. 102.

[153] Велики Типик, или Устав Црквени,  у наклади и издању митрополита Стевана Ђ. Стратимировић, Василија Николајевић, Сремски Карловци 1929. године, стр. 102, Зборник Црквених богослужбених песама, Псалама и Молитава, Београд 1971. године, стр. 450. и Драган Протић- Црквено песништво, Београд 2001. године, стр. 163.

[154] Већина тумача се не слаже у одређивању времена и повода за писање овог Псалма. Једни виде у њему праслику на избављење Израиља из ропства у Вавилону и на подизање другога храма у Јерусалиму (Ст. 22), па зато и држе да је Псалам писан после повратка из вавилонског ропства. Други, старији тумачи, виде у Псалму циљање на спасење некога лица које је у самом јеврејском народу добило главарство и ујединило поједине интересе и личности, пошто ранији представници друштва нису хтели да му признају главарство. Историја народа Божијега сведочи да је такво лице јединио могао бити Давид и нико више, па зато треба примити мишљење оних тумача који за повод писања сматрају једну од Црквених свечаности у време Давидово, када су га сва племена признала за цара и после многих победа над многобожачким народима. Могуће је да се у овоме Псалму има на уму свечаност каква се описује и у 68. Псалму, само што се у томе Псалму описује углавном тријумфални поход Господњи а овде тријумфални улазак Давидов у Јерусалим, после битке са Амонићанима.

[155] Узмимо на пример Црквену химнографију. Скоро да не постоји ни један стих, који не говори о Васкрсењу Господа Исуса Христа и о нашем избављењу, Његовим Васкрсењем. Због тога Црква непрестано проноси Васкрсно славље у сваком тренутку свог постојања, а најбољи и најчешћи пример тога је света Литургија, Која је сећање на Васкрсење Христово и Која је Сама Васкрсење, јер се на светој Литургији Христос поново Оваплоћује и Васкрсава у срцу сваког верника.

[156] Нпр. у причи о винограду и злим виноградарима, тј. о томе како Бог у историји шаље пророке и Своје посланике, које Јевреји убијају и одбацују, а на крају Бог шаље и Свог Сина, Кога су они такође убили. Том причом, Христос директно упућује на Себе и на Јеврејски народ који га је одбацио (Јеванђеље од Матеја ХXI 42). Такође овај стих цитира и свети апостол Петар, када је он, заједно са Јованом, био изведен пред Синедрион и проповедао Јеврејима о Христу ,,Кога ви одбацисте“- (Дела светих Апостола IV 11). Свети апостол Петар, такође говори о овом стиху, и о Христу као Камену, у својој Првој Саборној Посланици (II 6-7).

[157] Часослов у преводу са грчког и црквенословенског, епископа захумско-херцеговачког Атанасија, Београд 2001. године, стр. 54-55.

[158] Због тога је епископ Атанасије у свом преводу Псалтира, у загради поред стиха 27, где стоји ,,гранчице“, ставио и реч ,,врбице“.

[159] Мали Требник, Београд 2004. године, стр. 239. и даље.

[160] Тропари се називају по непорочнима, управо због овог Псалма, чији први стих почиње речима ,,Блажени су непорочни на путу“.

[161] Мали Требник, Београд 2004. године, стр. 47. и даље.

[162] Драган Протић- Црквено Песништво, Београд 2001. године, стр. 39-51; Ст. Ст. Мокрањац- Српско народно Црквено појање, Осмогласник, Београд, 1997. године, стр. 124-127.

[163] Часослов у преводу са грчког и црквенословенског, епископа захумско-херцеговачког Атанасија, Београд 2001. године, стр. 137.

[164] Протојереј др Александар Шмеман- Литургија и живот, Цетиње 1992. године,стр. 5.

[165] Часослов у преводу са грчког и црквенословенског, епископа захумско-херцеговачког Атанасија, Београд 2001. године, стр. 140-141.

[166] Часослов у преводу са грчког и црквенословенског, епископа захумско-херцеговачког Атанасија, Београд 2001. године, стр. 137.

[167] Протојереј др. Радомир В. Поповић, Појмовник Црквене Историје, Београд 2004. године, стр.23-25

[168] Часослов у преводу са грчког и црквенословенског, епископа захумско-херцеговачког Атанасија, Београд 2001. године, стр. 134-135

[169] Митрополит пергамски г. г. Јован Зизјулас, Еклисиолошке теме, Нови Сад 2004. године, стр. 65-79.

[170] Треба знати да се молитва за облачење фелона чита само пред служење Литургије светог Јована Хрисостома, светог Василија Великога и светог Јакова брата Господњег. За Литургију светог апостола Марка и за Литургију светог Григорија Двојеслова (=Литургија Пређеосвећених дарова) се не говори ова нити било која друга молитва.- Проф. др Јоанис Фундулис, Литургика 1, увод у свето богослужење, Краљево 2004. године, стр. 150-232. и протојереј Александар Шмеман, Литургија и живот, Цетиње 1992. године, стр. 11.

[171] Часослов у преводу са грчког и црквенословенског, епископа захумско-херцеговачког Атанасија, Београд 2001. године, стр. 75.

[172] Зборник Црквених богослужбених песама, Псалама и Молитава, Београд 1971. године, стр. 7.

[173] Тачније је Велики Алилујарион.

[174] Ово закључујемо на основу натписа изнад Псалма у преводу епископа Атанасија.

[175] Часослов у преводу са грчког и црквенословенског, епископа захумско-херцеговачког Атанасија, Београд 2001. године, стр. 132.

[176] Види ХХIII главу прве књиге Самуилове.

[177] Професор Александар Иванов је овај Псалам сврстао у Поучне Псалме, због тога што, када је Давид био у смртној опасности није покушавао сопственим силама да се избави, него је прибегао Богу. Тај његов пример треба и нама да буде за поуку, јер ми често заборављамо Бога. Види: Александар Иванов, Поучне књиге Светог Писма Старог Завета, Београд 1991. године, стр. 27.

[178] Види: Часослов у преводу са грчког и црквенословенског, епископа захумско-херцеговачког Атанасија, Београд 2001. године, стр. 53.

[179] Види: Часослов у преводу са грчког и црквенословенског, епископа захумско-херцеговачког Атанасија, Београд 2001. године, стр.99. и протојереј Александар Шмеман- Литургија и Живот, Цетиње 1992. година, стр. 27-28.

[180] Часослов у преводу са грчког и црквенословенског, епископа захумско-херцеговачког Атанасија, Београд 2001. године, стр. 58. ²⁰⁹ Исто, стр. 59.

[181] Својим обликом Галилејско море подсећа на лиру. Назива се и Хинерот, што значи лира.

[182] Le livre de la Bible, L’Ancien Testament, у преводу Иване Игњатовић, Београд 2005. године, стр. 68-69.

[183] Псалме рачунамо по реду из Септуагинте.

[184] Можда је овде боље певати уместо ,,страшно“- ,,славно“.

[185] Професор др Јоанис Фундулис, Литургичке недоумице, Краљево 2005. године, стр. 156.

[186] Јереј др Драган Милин, Увод у Свето Писмо Старог Завета (општи део), Београд 1991. године, стр. 127.

[187] Исто, стр. 131.

[188] ,,Искон“, теолошке свеске, број 9; од маја 2006. године, стр.109.

[189] Др Емилијан Чарнић, Псалтир, у преводу са грчког, Крагујевац 1979. година.

[190] Постоји и фототипско издање овог Псалтира, штампано у Линцу – Аустрији 2002. године, са благословом епископа средњеевропског г. Константина, у 1000 примерака.

[191] Свети Сава Српски, Сабрана дела; Устав о држању Псалтира, Београд, Политика 2005. године, стр. 227.