Пакао је острвска држава у којој цели бирократски апарат ради на томе да је што више грађана напусти. Ова претпоставка, као само једна од могућих, полазишна је тачка тумачења филма Лазарев пут, који нам је дарован кроз кинематографско ауторство Ивана Јовића и сценарио његове супруге Моње Јовић.
Читав филм представља удар на наше устаљене представе о аду, стварајући ефектну и сложену симболичку структуру. Нема предмета на сцени који симболички не проговара, а напор који уложимо у декодирање овог сложеног семантичког ткања враћа нам истинским катарзичним искуством које у нама ствара осећање живе радости васкрсења. Мислим да може бити само једне, и то врло једноставне дефиниције православне уметности – то је свака уметност која је христоцентрична.
Отуда овај филм представља аутентичну објаву управо такве уметности, која је вешто избегла опасности пуке естетске побожности и устаљеног „дискурса верних“ и успела да на аутентичан начин објави дело Онога који је „излио бесмртност људима“.
Службе раде даноноћно
Још је Ниче писао да је држава име најхладнијег од свих хладних чудовишта. Посматран у том кључу, паралелизам између пакла и државе, схваћене као бирократско-технички апарат наспрам ког не постојимо као личности, постаје изразито ефектан.
Филм почиње кафкијанском атмосфером коју разблажују елементи комичности. Ова комичност остварује веома ефектну улогу – гледалац се веома брзо идентификује са Лазаром Остојићем, кога као главног јунака игра Иван Босиљчић. Лазар се кроз читав филм шета од службеника до службеника у нади да ће прикупити документацију потребну да напусти острво.
Ипак, управо искуство путем ког је остварена идентификација биће у потпуности симболички преиначено. Шта ако је заиста тачно оно што нам службеници говоре; шта ако је заиста комплетна документација у нашем највећем интересу, а не пуки хир нехуманог система?
Од самог почетка у понашању службеника има нечег нељудског. Њихови погледи, чудна загледаност, минимализам њихових покрета и хладно-срдачна смиреност њиховог гласа. Такође, ту су и необичне радње које изводе – печатирање песницом, иритантно повлачење прста по папиру, игра са кликером, прављење оригамија и фарбање макета малих столица.
Заиста, филм је пун места неодређености која су изразито потентна за многоструко тумачење. Ипак, једна од претпоставки може бити да службеници нису друго до анђели. Реч анђео заправо и јесте име службе (гласник, весник), а тек секундарно име духовног бића.
Можемо разумети одсуство крила као нужно ауторско преобликовање, али треба имати у виду да се испрва анђели и нису иконописали са крилима. То је обичај који се усталио тек у 4. веку (присећам се овде анегдоте владике Атанасија у којој помиње да је један ученик нацртао анђела са једним крилом, а када га је учитељица укорила и питала где је видео анђела са једним крилом, он је луцидно одговорио – а где сте ви видели са два?).
Уосталом, и на самој застави државе коју Лазар покушава да напусти изображен је херувим. У једном тренутку ће службеник кога игра Небојша Дугалић и сам рећи: „Наше службе раде даноноћно.“
Анђели Божји, иако су на први поглед приказани као дистанцирани и хладни, очевидно састрадавају са Лазаром. Последња службеница са којом ће се срести уздржано, али искрено пролива сузе над његовим промашајима.
Пакао медитеранске лепоте
Простор у ком се радња одиграва маестрално су одиграла острва Санторинија. Филм је премрежен кадровима који приказују дивност природе, али су они приказани тако да природа делује сурово у својој лепоти. Сцене у којима се вулканске стене немилосрдно одупиру мору (можда као налетима Божјег присуства?) додатно су појачане акустичним ефектом музике која призива атмосферу космичких теогонијских дешавања.
Уопште, рекло би се да кроз читав филм постоји двострука комуникација са гледаоцем – док кадрови приказују појавни свет, акустички план филма осликава унутрашња духовна стања која нам дају посебна значења самих филмских слика.
Град у коме Лазар борави је прелепа пустош. Онострани минимализам белих грађевина, улице без људи, немост природе, заправо истински проговарају о стању које се у православној традицији поистовећује са самим паклом, а то је усамљеност и место невиђења другог. Треба имати у виду да је Лазар Остојић улични уметник, чији се професионални позив продужава у оностраности (можда као далеки одјек времена када је професија била део идентитета, а не пролазна функција појединца у друштву).
Ипак, иако Лазар и даље изводи своје наступе, као жива статуа позирајући на разним местима острва, њега скоро нико не гледа, осим по која нема душа са којом је он у немогућности да комуницира. Уметност захтева другог, захтева ближњег, јер је она увек, као чин комуникације, ка другом усмерена. Отуда паклени простор у ком Лазар пребива суштински обесмишљава његово стваралаштво јер укида саму могућност комуникације.
Иако је острво празно, од анђела-службеника сазнајемо да је оно заправо претрпано људима који га желе напустити и да се канцеларије службеника налазе по најбесмисленијим местима острва управо због недостатка простора. Дакле, реч је о пространој пустоши у којој је – тесно.
Филм почиње сликом златне рибице заробљене у акваријуму, док у позадини плени плавина мора. Иако већ сама по себи изразито симболична, ова слика добија посебна значења кроз даљи ток филма. Можемо приметити да скоро сваки од анђела-службеника крај себе има понеку златну рибицу коју негује и храни. Ове златне рибице заробљене у мале акваријуме могу бити схваћене као хришћанске душе.
Кроз читав филм море је симбол Божје благодати која у потпуности окружује острво пакла, непрестано покушавајући да се преко њега излије. Душе хришћана огрезле у грех приказане су као златне рибице које непрестано бораве у благодати Божјој добијеној крштењем, али које сопственим избором одсецају себе од целине и заједнице, те стога пребивају у акваријуму, као малој слици изабране самодовољности.
Занимљива је сцена у којој Лазар залута код службеника задуженог за територије Африке и Блиског истока. Анђео-службеник саопштава Лазару да би му било много лакше да не путује сам и да је острво пуно група људи из Африке и са Блиског истока који путују заједно. Претходна службеница ће му напоменути да је „лакше разумети процедуру у групи; људи који путују заједно деле заједничко искуство“. Лазар ће у свом егоцентризму уопште негирати постојање заједничког искуства.
За разлику од осталих анђела-службеника, онај који је задужен за групе из Африке и Блиског истока неће имати крај себе златну рибицу, већ малени кактус који такође пребива у акваријуму. У једном тренутку, анђео-службеник ће пипетом излити неколико капи воде и на малени кактус који чува крај прозора.
И душе некрштених живе од благодати Божје, а њихова шанса за спасење већа је утолико што су се у афричким и источним друштвима одржали елементи заједнице, док Лазар као европски човек и у оностраности проживљава трагедију индивидуализма. Други је увек први предуслов нашег спасења, сапутник који чини наше духовно узрастање могућим.
Жива статуа
Као жива статуа, Лазар се увек шминка и облачи у бело. Бела боја одбија светлост, покушавајући да сама светли. Тумачим ово Лазарево стање кроз занимљиво запажање једног мог драгог пријатеља, дечанског монаха, о томе зашто се монаси облаче у црно. Он је приметио да је црна она боја која привлачи светлост, те стога монаси носе црно као људи који су читав живот посветили призивању Божје светлости.
У том кључу Лазарева белина може бити протумачена као одраз стања потпуне гордости. Његов крајњи улазак у море, који ће уследити након покајања, прво ће се одразити на постепено спирање белине са његовог лица.
Лазарева промашеност, на коју је већ указано кроз обесмишљавање његове уметности, којој се он посветио исекавши односе са свим људским бићима, приказана је и кроз његов разговор са једном од службеница. Објашњавајући јој како успева да сатима стоји непомичан, он помиње да то успева тако што себе чини одсутним. На то ће му она одговорити да је управо та одсутност можда његов главни проблем (сетимо се да покајање блудног сина почиње речима „кад дође к себи“, што значи да је све време током греха био из себе одсутан).
Најдужи разговор у филму одвија се између Лазара и анђела-службеника кога игра Небојша Дугалић. Кроз Лазареве одговоре на „рутинска“ питања сазнајемо много о његовој прошлости. Питања на које он одговара испрва изгледају као бирократска, али постепено постају питања која се тичу његових најдубљих односа са ближњима. Отварајући ране прекинутих односа, Лазар кроз овај разговор пролази кроз лепезу емоција које ће га на крају довести до покајања.
Оно што је изразито занимљиво, а што показује укорењеност овог филма у православну традицију, представља то што су питања анђела-службеника била усмерена искључиво на Лазареве односе са ближњима, а не на пуке преступе хришћанског морала и пороке, којима се неретко у животу цркве придаје тако много пажње.
Током овог разговора сазнајемо и кључни разлог Лазареве жеље да напусти острво. „Отац ме зове свакога дана“, рећи ће Лазар.
У контексту дешавања јасно нам је да реч отац може имати двоструко значење: биолошког Лазаревог оца, који га заиста у филму тражи, и Оца небеског. Симболички се ово тумачење може потврдити кратким сценама које приказују Лазарево сећање на прошлост. У њима Лазарев биолошки отац, као виноградар, повлачи канапе са звончићима којима је прожет цео виноград. На звук звончића, виноград ће напустити мноштво птица, као што греси напуштају душу када се у њу усели Господ.
Управо ће звук звончића испратити тренутке Лазаревог покајања у разговору са Вишим службеником.
Није овде, јер устаде
Стрпљиво и постепено грађење комплексног система симбола на крају нас доводи до објаве васкрсења, које ће прогласити васкршњи тропар на грчком. Лазар је постао бељи од снега – звезда на биоскопском платну која се дубоко урезује у наша срца. Тужно је, али истинито, да се неретко по аутоматизму крстимо у пригодним приликама.
На крају овог филма та потреба дошла је из дубине бића.
Филм Лазарев пут заиста представља објаву православне уметности у неком новом светлу на које нисмо навикли. Ипак, треба нагласити да сложену алегорију коју овај филм гради не треба тумачити у контексту питања о митрарствима или чистилишту. То би представљало скретање са централног канала путем ког ово дело покушава са нама да комуницира.
А, порука је јасна, дивна, јеванђелска – Христос васкрсе!
